Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Оне су код њих познате под именом „приче о Настрадин-хоџи“. Ове мале приче, добро познате јужнословенском фолклору, мешавина су духовитости, лукаве оштроумности и глупости, али прва особина превлађује: она најзад помаже
Нарочито је падала у очи затворена боја коже код ових источних суседа. У српском фолклору се Бугарин увек зове „црни Бугарине“. И само бугарско становништво (нпр.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Продановић, Ј., „Клетва у нашој народној поезији“, Књижевни север, 4, Суботица 1928. Проп, В. Ј., „Ритуални смех у фолклору (поводом бајке о Несмејанки)“, Књижевна критика, 6, Београд 1986. Проп, В. Ј.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
„Више но иједна друга форма изражавања, дечја литература има свој корен у фолклору”, истиче Изабел Јан у својој занимљивој студији о дечјој књижевности2.
дечје песнике, привлачила смелост игре, ирационална узрочност збивања, а подстицај за то он је налазио и у нашем фолклору.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
То још недовршено дело имало је да опише сав народни живот, да у српском фолклору буде оно што је у српској лексикологији био Српски рјечник.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
на постдипломским студијама, и један Американац, Џорџ Бари Ватсон, који је изучавао пратеће тонове у средњебосанском фолклору, ужа специјалност — дипле!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
еротског са гробљанским Станковићу, у основи, није страно, а могло би се објашњавати и као преобличена стара, у фолклору поетски стилизована веза између љубавног заноса и смртног издисаја, што заиста код Софке, у завршној верзији романа,
- венац сухог цвећа с мирисом тамјана и свећа, онда не можемо а да не помислимо на свадбену стилизацију, у словенском фолклору добро очувану, невестиног одласка из родитељске куће као погреба.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Копитаром, понесеним романтичарским одушевљењем за аутентични народни дух, отеловљен у чистом народном језику и у фолклору. По Копитаровом наговору Караџић је приступио објављивању народних умотворина и обради језичког материјала.
Томе треба додати и богат репертоар облика прихваћених у новијој науци о фолклору, која је, у знатној мери, ставивши у први план само процес приповедања, прихватила у своје окриље и сва она остварења