Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Сад четири дахије Мемед-ага Фочић, Мула Јусуп, Кучук Алија и Аганлија постану и преко везира почну владати, и што годе они напишу и заповеде, то је
Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам тога ради изаћи у
У јануарију крене се дахија Фочић Мемед-ага из Београда, удари у Зеоке и код куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи-Рувим записани били у
Но како дођу и сјашу у Ва-. љеву, одма Фочић сва три метне у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке
и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се зове лисица, које је Фочић са собом донео.
Ваљевцима — јербо су сви ваљевски Турци мога оца и Бирчанина уважавали и пазили — дођу Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе па да и̓ пустим”.
Ваљевски Турци били су обрекли увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код
су свој накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ други̓ новаца немамо, и не би ли се сажалио да пусти кнезове.
” — Он је хтео скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: „Водите и̓ даље”. На том позоришту света је млого скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи стра̓ од
Најпре даде Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако: „Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од
— — —” О том писму које су Турци у̓ватили, на другом месту казаћу пространије. Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о
Главе обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. пред вече 1804. године. Њи̓ова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
подавио браду, па је б’јелу са зубима гризе, ни он не зна с књигом бесједити, већ се и он томе послу чуди; не пониче Фочић Мемед-ага, не пониче, већ јунак покличе: „Дишер море, хоџе и ’ваизи!
Како би нам раја додијала?“ Све дахије на ноге скочише, Мемед-аги сви се поклонише: „Фала, јолдаш, Фочић-Мемед-ага, твоја памет пашовати може! Ми ћемо те пашом учинити, тебе ћемо свагђе послушати“.
Старац Фочо поче говорити: „Нуто момка и нуто памети! С којом р’јечи на пашалук сједе! Узми, синко, Фочић-Мемед-ага, узми сламе у бијелу руку, мачи сламом преко ватре живе: ил’ ћеш ватру са тим угасити, или ћеш је већма
А што ће вам више пусто благо? Да мељете, изјест не мољете“. Ал’ говори Фочић Мемед-ага: „Мој бабајко, не слушам те, стари!
на граду бацише топове, на дукате покупише војску, њи четири велике дахије: Аганлија и Кучук Алија, Мула Јусуф, Фочић Мемед-ага; начетверо разд’јелише војску, њи четири кô четири брата, пак на граду отворише врата, и одоше с војском по
А кад виђе оборкнез Алекса да ће Турци оба погубити, тад он рече Фочић-Мемед-аги: „Господару, Фочић-Мемед-ага, поклони ми живот на мејдану, ево теби шесет кеса блага!
А кад виђе оборкнез Алекса да ће Турци оба погубити, тад он рече Фочић-Мемед-аги: „Господару, Фочић-Мемед-ага, поклони ми живот на мејдану, ево теби шесет кеса блага!
“ Ал’ бесједи Бирчанин Илија: „Господару, Фочић-Мемед-ага, ево теби и сто кеса блага, поклони ми живот на мејдану!“ Вели њему Фочић-Мемед-ага: „Не будали,
“ Вели њему Фочић-Мемед-ага: „Не будали, Бирчанин-Илија! Тко би горског упустио вука?“ Мемед-ага викну на џелата, џелат трже сабљу испод
Ал’ кад Срби жалост опазише, из чаршије намах побјегоше, Мемед-аги ниједан не дође. Кад то виђе Фочић Мемед-ага, одмах позна да горе уради, и одмах се бјеше покајао, ал’ се веће доцкан покајати; већ повика дванаест