Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
и тако хамал оде са сто дуката из магазе, а она му ханума онда рече да ће му ствари по слушкињи послати, па оде. Ханџија сад остане весео чекајући кад ће цура оне ствари донијети. Али му буде узалуд, јер нити би цуре нити ствари.
Препаде се да му ко не би новце узео, па замоли ханџију да му сачува новце до изјутра. Ханџија узе новце од мусафира, па га одведе у собу и показа му гдје ће спавати. Он леже и заспа.
Дај је ти сада мени, ја ћу ослен чувати. Ханџија се кобајаги зачуди: — Какву аспру иштеш? Ти мени нијеси дао ама баш ни паре.
Ти мени нијеси дао ама баш ни паре. Путник се препаде и погледа зачуђено, мислећи опет да се ханџија шали. Наједанпут се пренерази кад опази да је у ханџије црвена брада. Поче јаукати и викати да му поврати његове новце.
Наједанпут се пренерази кад опази да је у ханџије црвена брада. Поче јаукати и викати да му поврати његове новце. Ханџија се расрди, те дозва слуге и избацише га напоље. Он, кукавац, опет поче напољу јаукати.
Мене је тај и тај ханџија преварио. Ја му синоћ дадох новце да ми их причува, а он ми данас каже да му ни паре нијесам дао.
На то му путник све исприча, како га је ханџија преварио и како му је кадија криво судио. У то старац пљесну о длан, и пред њега ступи слуга: — Момче, иди томе и
— Добро — рећи ће старац. — А како ти је име жени? — Белила. — Добро, онда пиши жени што ти ја кажем. Ханџија погледа хоџу чудним погледом, но ипак стаде писати: „Мојој вјерној жени Белили.
Подај човјеку који ти ово писмо преда путникове дукате“. — Али, свети човјече, — проговори ханџија — како могу писати такве лажи?
— Пиши ти само, па ако је овај младић бекрија, Белила ће се мојему слузи смијати, и он ће онда празан доћи натраг. Ханџија се накеси и поче писати даље како му хоџа казиваше.
Ханџија се накеси и поче писати даље како му хоџа казиваше. Дршћући потписа ханџија писмо и предаде га хоџи, а хоџа слузи, који одма одлети. Замало ето слуге и предаде хоџи кесу са дукатима.
Замало ето слуге и предаде хоџи кесу са дукатима. Па док је ханџија жалостан молио за опроштење, весељаше се путник гледајући своју кесу...
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Непријатељи су му били Турци најамници, јаничари, крџалије; не и турски живаљ. Ханџија у Белом Потоку, под Авалом, Турчин, био му је и пријатељ: у јесен 1803. и у зиму 1804.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ајван хак — право халалити — благословити, опростити ханума— госпођа, жена ханџија — гостионичар харар — врећа харач (харча) — трошак хат — в.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Сједе Марко пити рујно вино, а Стамбол се стаде затворати; дођ' ханџија да затвори врата, пита њега Краљевићу Марко: „Што се тако рано затворате?
“ Ханџија му право казиваше: „Ој, бога ми, незнани јуначе, Арапин је шћерецу испросио на срамоту у цара нашега, вечерас ће доћи п