Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Јесте; совершени клирик... с еминенцијом. А има глас, једна дивота, к’о цар Давид уз харфу. Персона, понашање, све! Све! — А тражи л’ много? — Ни речи није спомен’о!... Ни реч’це...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Међутим, увече, уз песму и вино, та жена је постајала нежна и љупка и певала је, меко, уз харфу. „Море, имао сам цара Давида, за проводаџију!“ говорио је њен муж и уживао у женином гласу.
Почела је и да, немецки, штрбеца. А учила је и да игра. И у харфу да свира. А научили су је и штримфлама. Није више трчкарала боса, а није више смела ни да се кикоће.
Напољу је дувао ветар, у мраку, а у павиљону звучале су завесе, као да неко заиста дира, прстима, у неку харфу. Тек је пред зору заспао. А пробудио се у некој, необичној, великој, тишини, тако, да се од те тишине тргао.
Царица је била, ове зиме, у Москви, а говори се да ће, овог лета, доћи до Кијева. Ана је добро и почела је да свира у харфу, као у Неоплатенси. Харфу су морали да дају на оправку. Била је препукла на путу, при сељакању.
Ана је добро и почела је да свира у харфу, као у Неоплатенси. Харфу су морали да дају на оправку. Била је препукла на путу, при сељакању. Ваљда је била притиснута на левчу?
који су били уоквирени сребрним ширитом, а спуштали, према појаву, два реда, сребрних, дугмади, у ритмичном реду, као харфу. Глава је Павлова била у црној, свиленој огрлици, која му је обавијала врат, меко.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Лепа Фема не зна јошт пољубац што је, Већ уз харфу псалме Давидове поје.
Фризур носи холандијски, када шета, игра пољски. За њом скупа свила шушти, око грла сва се злати. Лепо харфу знаде бити, нуз то лепше јошт певати: К'о славујак на гранчици кад попева милосници; Ни кумрија не мож' лепше око
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А вече кад се на земљу спрема, Уморни грлећ свет, И срце дрхће - и речи нема Да жељи прида лет: Разбивши харфу о камен хладни, Ја склапам поглед свој И стрепим, тонем... и нашто звуци, Кад чујем шапат твој!
На харфу, поред њега, Седе му пале власи. Вали суморно брује. Над седом његовом главом Орао одважно кличе, шŷми и шири лêт; А
Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида. О, звони, харфо! Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди.