Јакшић, Ђура - ПРОЗА
После неколико дана дође опет чича Марко. Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ И они одоше.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
навукла с своји милиони које с кором својом храни; но ово| ће свак наћи у вишереченој књижици кад се преведе, а ми сад хајдемо к басни.
Но нека њих настрану, хајдемо ми к нашем лепшем и бољем послу. Добродјетељни и вредни човек може имати неке слабости и погрешке, које и сам он како
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
ови Турци Ужичани пипали руком српске топове, и кад су видили да нису дрвени, као што су они држали, сузе им удариле. Хајдемо сад Карађорђу и Миленку, да видимо шта раде.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима. — Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде.
Куме! Ви'ш, оооде!... Мати пође коса навише. — Хајдемо, куме, кући! Хајде — и ја ћу до твојих вратница!... — позва га Мато те пође.
— И оглухнула! — додаде Ћабо. — И не може на ноге! — рече чича Мирко. — Па да идемо ми њојзи! — рече кмет. — Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан.
— додаде Ћабо. — И не може на ноге! — рече чича Мирко. — Па да идемо ми њојзи! — рече кмет. — Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. — До мрака можемо се вратити!
Боље данас!... Сад!... Одмах!... — диже се граја. — Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!... Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју... И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!...
— Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко. — Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном. — Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!... Страхиња салете да их како год устави.
Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне. Пушке и вика оздо све ближе. — Хајдемо, људи! — рећи ће чича Мирко. — Ето онога с потером, може осакатити кога!
Иде те копа вампире! — Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћо, нашем попу. Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!... — Ама, може дићи село на нас, какав је!
— викну Пурко, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћо, нашем попу. Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!... — Ама, може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан. — Како село, Срдане, бог с тобом!
— Ево, поло! — протуњка Вуја пруживши попу требник и петрахиљ. — Понеси ти! — рече му поп. — Заједно ћемо... Хајдемо! Пошо, одох ја. И поп Мића оде с Вујом у село да чита некакој баби молитву.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Тако је! — рече Суреп. — А после — настави Ногић — воденица је воденица. Ту бахне и незван. Него, хајдемо мојој кући, па ћемо поручити Деви да тамо дође. Па устаде.
Ватра је пуцкарала на огњишту... — Хоћеш ићи Ивану? — упита га кмет после дужег ћутања. — Можемо. Хајдемо заједно. — Хајдемо... Попа се диже, огрте свој „ресаник” и узе дреновачу. — Стојо! — рече попадији.
— Хоћеш ићи Ивану? — упита га кмет после дужег ћутања. — Можемо. Хајдемо заједно. — Хајдемо... Попа се диже, огрте свој „ресаник” и узе дреновачу. — Стојо! — рече попадији.
Не да се Иван! — Право имаш. Сад ми говориш паметно. Иван дође до ћошка, узе штап што ту беше прислоњен, па рече: — Хајдемо Крушки. 9. ПРОШЕВИНА Маринку је играло срце од радости. Он је чисто видео ону одлучност на лицу Иванову.
— Знам, али како ћемо? — Јест, како ћемо? Обојица сагоше главе. Поћуташе, поћуташе, док тек рече поп: — Хајдемо њему! — Коме? — Алекси. — Алекси? — рече кмет и погледа зачуђено у попа. — Зар се ми не одрекосмо оне куће?
— Зар се ми не одрекосмо оне куће? — Нисмо имали право. Ми убисмо човека ни крива ни дужна. Хајдемо!... — Кад ти велиш...
И сами разговорни Заврзан повукао се у се па премишља. Наједаред ће запитати Јовица: — Па куд мислимо сада? — Хајдемо у Парашницу — рече Станко. — Парашница је згодна за хајдука као колевка за детенце.
Остави сутра... прекосутра... кад хоћеш... Само данас немој!... — Добро, кад велиш... Хајдемо онда кући. — Јест, хајдемо кући!...
Остави сутра... прекосутра... кад хоћеш... Само данас немој!... — Добро, кад велиш... Хајдемо онда кући. — Јест, хајдемо кући!... Али поглед на ту проклету кућу и ово неколико речи што их с оцем рече прекиде му ове лепе снове.
Сад, хајдемо у кућу!... И уђоше сви. 3. БОЈ НА МИШАРУ Али се у том добу није дало никоме седети мирно под својим кровом.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
га све до после купања, и тек кад смо и пиво попили, учини ми се да ћу успети с мојим предлогом: — Чујеш, — рекох — хајдемо, болан, код мене да вечерамо! — Дабогме, да ме још изгрди тетка Сока! — Та који ти је ђаво, шта има да те грди?
Он баци преда се капу са поклонима и као луд погледа у небо, као да одозго чека одговора. — Хајдемо-те одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми...
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Ето опет слушкиње. — Госпођа ми заповедила да изволите одма’ доћи. — Дакле, хајдемо! — рече Гавра. Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.
— Мрњау — фрњау — крњау, мене још воли мој чича Тришо и примиће ме драге воље натраг! Хајдемо Шарове! — А можда мене неће примити? — забрину се Шаров. — Како да неће! — повика Тошо.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Има за то увек времена. Али сте ви и иначе увек добро дошли, Вукица ће вам се радовати. РИНА: Е, онда хајдемо к њој мало. (Хтела би да пође.) СПАСОЈЕ: Само за часак. Хтео бих нешто да вас упитам.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Тренутак филозофије: – Зашто су девојке тако глупе? – Зашто су глупе? – Зашто не приђу једноставно и кажу: »Хајдемо негде!« Схваташ? – Оне држе до себе! – Глупаче! - Пуфку се учини да то није довољно: – Будале!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Крцун га затече на одмарачи, сјетна, замишљена. — Јанко! Хајдемо сестри на свадбу. Ја идем одмах, али, ако хоћеш ти са мном, ја ћу те причекати да презалогајиш!
Затијем се заврже џевердаром, који му владика бјеше поклонио, огрну се струком и понови: — Хајдемо!... Не треба ми коњ. Владика их пресрете и рече: — То је лијепо од тебе! Обрадоваћеш их свијех!...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: — Хајдемо! Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: — Баја, куда ћеш?
Тамо се још познавало уваљано мјесто у слами, Дрмогаћина лога. — Ехеј, стриче Дрмогаћа, хајдемо некуд, ево твоје људине! Пловио сам низ вјетар, лак и слободан, а за мном једрио мој велики пријатељ и побратим.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Хајде, ’аџике. Дај ако има што да ти понесем. — Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми уз пут што затребати. И оне одлазе. Улице и чаршију закрчиле жене с корпама, јелом и пићем.
Кости ’аџике, да одморим! Расипа се по поље... Мати се диже дотерујући шамију. — Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да... Што она луда и бесна мисли? И одоше.
Нушка се једва ослободи. — Хајдемо! И скину ме са зида, узе, пригрли још јаче на груди и пође, али кријући се, по сенци, уза зид. Одупро сам се о њу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако и учинише. Дан по дан, изиђе година. Онда рече Грбо браћи: — Ево је данас година како смо дошли, хајдемо сад краљу да нам плати и опет да се погодимо. Браћа послушаше Грбу, па одоше с њим пред краља.
Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: — Бабо, хајдемо на вашар. Отац му одговори: — А с чим ћемо синко, кад немамо нигде ништа?
Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: — Хајдемо, бабо, на вашар. Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим.
То мора да је неко чуо кад смо приповиједали. На то ће средњи од њихова друштва рећи: — Хајдемо најприје обићи и виђети да нема кога од људи. Онда устадоше, потражише и нађоше тивтиза, па га свега истргаше.
и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: — Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит.
А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: — Хајдемо нас двоје да видимо тко би то био. И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: — Тко је у тетиној јами?
Него, збиља, Ћосо, јеси ли се ти штогод наљутио? — Па, вала и нисам, — одговори Боса. — Него хајдемо кући да ноћимо, па сутра да те исплатим па да идеш твојој кући.
— Није нêê! — одговори Манде. — Е Стипе, — рече Иве — виру ти и бога задајем, ово смо ми, сад више нема сумње, него хајдемо кући!
— То је ласно, — повиче најстарији од дружине — половица нас хајдемо за њим у поћеру да га ухватимо, а половица нека уберу добар јасенов ражањ, да буде справан док се вратимо са зецом.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Мишу би укор због торбе рекȏ, али је мјесец много далеко. Е, баш је мишић скитара права ... Хајдемо кући, мени се спава.“ КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ У шуму тајна стазица води под сводом лишћа у сјени вије.
“ — То Морепловац прогунђа мрк и чупну брк. „Хајдемо, браћо — Рудар ће меко — спремимо малој уздарје неко. Пођимо журно. До зоре бар на нашем столу да буде дар.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Шта то кажете? — упита старац, збуњено што је прекинут. — Господин хоће да види Пипа, тата. — Пипа? Е па хајдемо одмах — сигурно да још није легао. — Ја се бојим да га то ипак не замори. Могао бих га посетити сутра.
— Не, не, боље је одмах, господине драги, боље је одмах. Врло ће се обрадовати, видећете. — Хајдемо онда! Пођосмо са мола, али је једна нова личност прилазила. — Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти!
После подне је падала киша али вече је било јединствено. — Хоћемо ли, Сагрера? — Хајдемо. Довиђења, млади господине. — Довиђења, и хвала што ме нисте отерали. — Надамо се да ћете опет доћи.
И он је то знао. Сигурно да је знао. И уплашио се. Рекао је: Зашто сте ме довели овамо? Хајдемо! Био је луд. Бојао се да мислим да је демон. А ја сам се огромно, огромно радовао што га таквог видим.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Присетих се тада да нас официри посматрају са брега позади. Осетих се посрамљен, па већ избезумљен викнух: — Хајдемо! — и ударих коња. Нешто страховито груну лево. Нисам свестан себе, а коњ јури трком. Нешто прескочи...
— Хајдемо назад — обрати се потпоручник својим људима. Војници без поговора пођоше. Тада зауставих потпоручника и запитах га за
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ух, мрачно, незгодно!... У такој соби не мили ми се никакав рад. — Ваша је много светлија и веселија. — Јесте; хајдемо сад тамо. Изиђоше обоје и прошавши кроз велики простран ходник, уђоше у мању, светлу, лепо окречену собицу.
Море, прâво мушко ! Она ће и за чичу извући још пô рубље. Хоће, братићу, славе ми!... — Хајдемо да се прођемо мало, обрте се Љубица Гојку. Још ми глава ври од данашњих догађаја.
— Да узме ваших девет ђака... да има и он први разред. Хајдемо у школу, да вам саопштим. Ала ће да зине! Љубица збиља зину од чуда.
— Хајдемо... хајдемо у нашу школу... Тамо ћу све казати... Она пође за њим без устезања, не покушавајући да ослободи своју руку,
— Хајдемо... хајдемо у нашу школу... Тамо ћу све казати... Она пође за њим без устезања, не покушавајући да ослободи своју руку, коју је
Чекајте мало да дођем к себи... да оставимо разговор за сутра. Али вам опет кажем: ја остајем на речи. Хајдемо... хајде да се приберемо, да радимо...
Он гледа за њом, изненађен. — Добро сте мало пре казали: да оставимо разговор за сутра, да се мало приберемо... Хајдемо на рад; деца нас одавно чекају, рече она, па отвори врата и изиђе.
— Нека... одговори она, црвенећи још јаче и гледајући пркосно. Ако ће ме ко вређати — биће и без тога... Хајдемо. И они одоше железничкој станици, где је био одређен збор у месној школи.
— Видели су нас... не иде... Ах, шта ту !... плану она одједном, па се одлучно крену. — Хајдемо! Гојко пође за њом, удешавајући још унапред шта ће радити са очима и рукама. Већ са очима је лакше...
шта ћеш боље ?... Да побегнемо од овога света, који нам не да живети у миру и срећи. И сама жудиш за миром... Па хајдемо, хајдемо, голубице!... Казао сам ти већ, копаћемо злато... Ја ћу одмах закупити рудник, па као Монте-Христо!...
Да побегнемо од овога света, који нам не да живети у миру и срећи. И сама жудиш за миром... Па хајдемо, хајдемо, голубице!... Казао сам ти већ, копаћемо злато... Ја ћу одмах закупити рудник, па као Монте-Христо!...
Одједном Гојко отвори очи и стаде махати шаком, као да некога зове. — Хајдемо брже... шта чекаш!... Не знаш да ћемо у Америку. Али да се чувамо њега, да нас не опази; може те отети...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Нема наше куражи надалеко, кажем ти. Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо тамо заједно. Ја морам пожурити. Таман ми да пођемо, кад се, тек, пред вратима чу пуцањ бича.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” „Хајдемо, што даље од збиље грубе, На турнеју ћемо сместа велику! Ако си крезуб, златне ћеш имати зубе! Ћелав? Набавићемо ти
Ако си крезуб, златне ћеш имати зубе! Ћелав? Набавићемо ти дивну перику! Хајдемо, тамо где се вали са небом љубе, У Монтевидео, у јужну Америку!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Чинила се да ништа не зна. На Софкино: — Хајдемо, тето! — она само што одговори: — Хајде, Софке! И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним гласом.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: „Бабо! хајдемо на вашар.” Отац му одговори: „А с чим ћемо, синко, кад немамо нигде ништа?
Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: „Хајдемо, бабо, на вашар.” Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим.
ђаволи нађу светога Јована штаку и капу и одежду, па се сваде не | знајући како ће то подијелити, и најпослије реку: „Хајдемо к Премудроме да нас он намири.
и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: „Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит.
рече откупљеник: „Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити.
А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: „Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био.“ И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: „Тко је у тетиној јами?
“ „А ми хајдемо у сриједу“ рече главар, а трећи одговори: „Не у сриједу, мене је крсно име, пак ако ми се званице | сквасе, ондар куд
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Додаде тише: — Ђорђе лумпује? — Ти си се уплашио? — мршти се Аћим. Чађевић ћути и гура руку у дуванкесу. — Хајдемо да зовемо село — устаје, преко кожуха навлачи гуњ, узима штап, Чађевић излази за њим. — Стани мало!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
В. Илић ЛX КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата Божице моја! хајд'мо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима; Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми, И седам подножја љуби, нежно се грлећ' с њима.
Она га у небо диже, дајућ' му криоца своја... Музо! Хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. В. Илић XЦВИИИ ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: — Хајдемо—дер малко доле, на пут. — Ви сви седите ту. Да се нисте макли с места!
— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на
Свршисте ли? — Свршисмо. Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. — Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође.
Црногорац? — Нећу, господине, више да ти одговарам. Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице. — Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати. Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен.
Иза тога прође неко време и дође вашар у оближњему једноме селу. Тада рече син оцу: — Бабо, хајдемо на вашар. Отац Му одговори: — А с чим ћемо, синко, кад немамо нигде ништа?
Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: — Хајдемо, бабо, на вашар. Отац му већ није хтео ништа говорити, него одмах пође с њим.
Тако и учинише. Дан по дан, изиде година. Онда рече Грбо браћи: — Ево је данас година како смо дошли, хајдемо сад краљу да нам плати и опет да се погодимо. Браћа послушаше Грбу, па одоше с њим пред краља.
А ова му каже да се нетко увукао у њезину кућу, па сад не смије унутра. Онда зец рече: — Хајдемо нас двоје да видимо тко би то био. — И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: — Тко је у тетиној јами?
И тако се посваде. Медвјед пође да лисицу раздере, а она му рече: — Хајдемо овамо, има једно правдало, па ћемо видјети тко је изио мед.
и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: — Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит.
Све село изишло и гледа како се бију. Мало се умутише, док ће калуђер: — Е, хајдемо их свију попити. Еро пристане и оду у прву крчму те све оне паре попију.
— А ми хајдемо у сриједу, — рече главар; а трећи одговори: — Не у сриједу, мене је крсно име, па ако ми се званице сквасе, ондар куд
— А ми елајмо у четвртак, — рече главар; а четврти одговори: — Како у четвртак? Да ли ја та дан не женим сина? — Хајдемо, дакле, у петак, — рече главар; а пети опет скочи: — Не у петак, људи говоре да никака срећа у петак није пробитачна.
— А ви, браћо, хајдемо у суботу. — Богме, ја нећу, — одговори шести — догнаће ми један ортак два вола, ако се погодисмо, пак ваља ми их
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
А ти, тетка-Дацо? ДАЦА: Ју, слатка моја, да ми опростиш. Откад ја говорим мојој Христини: хајдемо до Живке, ред је да јој честитамо, ко ће ако нећемо ми, фамилија?
ЖИВКА: Напоље, ало несита! Зар ти је мало? РАКА: Ништа ја више бесплатно! (Оде.) ДАРА: Хајдемо! (Хоће да пође у Анкину собу.) ЖИВКА: Чекај, де, удесила сам ја већ ствар. ДАРА: Шта си удесила? ЖИВКА: Видећеш.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Отвори пут у речи, у ризницу гоље. Око заходи са сунцем, не срце. Освану Варка, рекавши: хајдемо у поље! Биљни сезаме отвори обзорје За све који су се родили прерано; Нек уђу у туђе срце ако су отворили
ћемо једном моћи Да то што кажемо додирнемо рукама Не напуштај ме свете Не иди наивна ласто ПАРАЛЕЛНА ПЕСМА Хајдемо просте воде хајдемо то је мала шетња до непознатог и натраг увежбаним навикама најобичније речи ми набављају све што
моћи Да то што кажемо додирнемо рукама Не напуштај ме свете Не иди наивна ласто ПАРАЛЕЛНА ПЕСМА Хајдемо просте воде хајдемо то је мала шетња до непознатог и натраг увежбаним навикама најобичније речи ми набављају све што ми треба и не треба.
инспирација за музичку фотографију празнине која се пење слична празним водоскоцима звезди црној ко склопљено око хајдемо просте воде хајдемо то је мала шетња до увежбаним навикама шта њена златна лудост мисао која се премешта из једног
фотографију празнине која се пење слична празним водоскоцима звезди црној ко склопљено око хајдемо просте воде хајдемо то је мала шетња до увежбаним навикама шта њена златна лудост мисао која се премешта из једног света у други кад
Исто је певати и умирати. МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ Свет нестаје полако. Загледани сви су у лажљиво време на зиду: о хајдемо! Границе у којима живимо нису границе у којима умиремо. Опора ноћи мртва тела, мртво је срце ал остају дубине.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Мало коњака, господин’ мајоре. Капетан Дановић пружао је боцу. Мајор застаде н пружи руку. — Хајдемо, хајдемо, — готово му је отео боцу Душко, који није хтео да на голом гребену остану.
— Мало коњака, господин’ мајоре. Капетан Дановић пружао је боцу. Мајор застаде н пружи руку. — Хајдемо, хајдемо, — готово му је отео боцу Душко, који није хтео да на голом гребену остану.
Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако вукао у смрт. — Хајдемо, хајдемо. Трубач утури у руке официра новчаник и сат, крваву марамицу и ратну торбу мајорову. — Држите...
Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако вукао у смрт. — Хајдемо, хајдемо. Трубач утури у руке официра новчаник и сат, крваву марамицу и ратну торбу мајорову. — Држите... — А где ћу ја сада.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па ће липсати, Макар то било и догодине!... СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо! СПАСЕНИЈА: Ал’ мајко, мајко, Што ближе идем двору пашину, Све ми је, мајко,
Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад! Вечери благе сутон сенасти На својим груд’ма спрема постељу И по њој чудан раскош простире: Росице сјајне,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Шта ли је овом човеку?« — Дакле, велите, нигде нема коња? — Ја бар не знам где би их сад могли наћи. — Онда хајдемо пешке из овога града од граната; ово је страшни суд.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— вели поносно Коста. Његово лице је озарено и ведро. Изгледа као да је тек сада нашао прави смисао своме животу. — Хајдемо!... Посилни!... Отвори ону моју паприкаш конзерву, и подгреј на баруту. Донеси чаше за вино, коњак.
— То сте добро учинили... Само, требало би да смо са њима. Хајдемо тамо! — Командир стави шлем и опаса револвер. На излазу из своје земунице застаде. — Милојко, ти ћеш остати...
Бићемо увек са њима. — Она је застала, Хтела је нешто рећи, али ја сам је дохватио под руку. — Хајдемо! — Али да оно двоје не бисмо затекли у незгодном положају, викао сам гласно: — Полет!... Томо!
— Éгалемент енцхантé!... Задовољан сам што тако лепо мислите о моме пријатељу. — Он приђе и помилова је по образу. — Хајдемо, децо! У ресторану запахнула нас је пријатна топлина. Узели смо сто у углу. Ми смо скинули шињеле, а оне капуте.
Ми смо овде на усамљеном месту и ви ме се плашите. Можемо ићи. — Ја то нисам казала. Остаћемо овде. — Хајдемо! — и ја сам је узео под руку. Она се лако опирала, али је ипак ишла. Своју руку није извлачила испод моје.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
— И, чисто молећи: — Хајдемо, Младене! Хајде, баба-Стано! — позивао би их и улазили унутра, а Јованки мигом заповедао да иде и донесе послужење.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1887. ИСТОК Хајде, о хајде са мном, мој љупки, пролетњи цвете, На даљне, чаробне путе, у крило чуднога света! Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета, Где мирне газеле пасу и рајске тичице лете И Гангес вечито шуми, Носећи свештене
Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888. ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Равна шајкаша поља, остајте збогом и даље, Растанка
1888. КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата божице моја, хајдемо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима: Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми И седам
1888. КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата божице моја, хајдемо у доба оно Кад Хелагабала Август владаше богатством Рима: Хајдемо у цветне земље где Тибар весело шуми И седам подножја љуби, нежно се грлећи с њима.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— И тако, браћо — заврши Бранко мирно — узмите шешире, хајдемо, мислим да је наш Павле добро отсвирао свој концерт. Бранко Каленић је био дете какво ретко кад рађа пуста паланка, и
Кад ме потера несаница, тражим све чешће инјекције, тешке, оне што подривају... Али то се све још може поправити. Хајдемо. Пролеће, и укрштени ветрови: млаки, хладни, топли, јаки, умерени, слаби.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
необично занимале, али, морамо признати, и помогле да крај азбуке научимо и цифре и да тако свршимо основну школу. Хајдемо дакле у гимназију! ХРИШЋАНСКА НАУКА Хчећи хришћанску науку мени је необично омилела незнабожачка вера.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— и Живадин поче да уврће чакшире око слабина. — Јаој, људи, гладан сам! — завапи Лука. — Хајдемо, да смо на лицу. Јер кад кидишу ови пешаци гладнице, за нас неће ништа остати — додаје Душан.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
је стајала високо у ваздуху поче силазити, дође до старца који је хтео и испред туђих врата да почисти, и рече: — Хајдемо, стари! Старац се трже, узе метлицу и крете ка граду. Гомила радозналаца пратила га је на одстојању, без речи.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
75 КОВАЧ 77 ХЉЕБ 78 РИБАРИ 79 ПРЕД КОЛИБАМА 80 ХАЈДЕМО, МУЗО 81 ВЕЧЕРЊА ЗВОНА 82 ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ 85 УГЉАРИ 86 ТЕЖАК 87 РУЧАК 89 ОПИСНЕ ПЕСМЕ 90 НА ЖАЛУ 91 ПОД
Ја знам: ти само напајаш се небом, И сваког примаш са сољу и хљебом, Па тебе славим, теби благодарим! 1908. ХАЈДЕМО, МУЗО Хајдемо, Музо, из овога круга, Из луде вреве и хуке и праске; Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам
1908. ХАЈДЕМО, МУЗО Хајдемо, Музо, из овога круга, Из луде вреве и хуке и праске; Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам пола, дубрава и
Њихов је говор моме срцу лијек И с њима тако провео бих вијек, Па храна била само црна кора. Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам топле ријечи и збора. 1908.
9 На крил'ма песме ове На далек хајдемо пут, На жале Гангесове, Где дивни ја знадем кут. Ту бујна башта је нека Где трепти месеца сјај, Ту верну
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Романију и у гори сивога сокола, баш кâ да је чича Радивоје: ја је чича задобио благо, јали нам је муке допануо; но хајдемо да му помогнемо“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.
Ово је упалило. Дјечачић уплашено погледа своју кују и скочи на ноге. — Хајдемо брзо! У логору дочекаше Николицу срдачније неголи се Стриц томе надао.
— Не, не! Хтио сам сам да извидим, па да те онда изненадим. Ех, зар од тебе да ја нешто кријем? Хајдемо сад кући, вријеме је, а сутра ћемо наставити. XИИ Читаве ноћи Јованче је немирно спавао.
— Као да Ниџо има каквих ствари? — узе да испипава Јованче. — Шта ја знам има ли — прогунђа Мачак. — Хајдемо. Продужише кроз шуму. Јованче је у себи шапутао: — Сигурно је долазио тако рано да сакрије пушку.
Јованче је нетремице гледао за њим, а онда рече свом друштву: — Лазаре, Стриче, хајдемо горе под наш Гај. Тамо још нијесу излијепљени ничији огласи. Тројица дјечака кренуше уз пут, мрки, озбиљни и ћутљиви.
Негдје иза Гаја поново запуца. Мачак с муком прогута пљувачку и шану: — Ето их, богами, овамо! Шта ћемо сад? — Хајдемо ближе нашој пећини. Упадну ли они у шуму, ми ћемо шмугнути под земљу. — Ух, тога се нијесам ни сјетио!
Ваља нам нешто измислити. Застао је, поћутао, а онда се одлучно лупи руком по бедру и одреза: — Сад знам шта ћу! Хајдемо брзо.
— Нашу пећину. Мачкову — објасни Јованче. — То је Мачак пронашао кад смо се прошле јесени крили од школе. — Хајдемо, Никола — узе да га пожурује учитељица . — Боље је да се и тамо сакријемо, него да сад удариш у пуцњаву.
Конопац једва да је утонуо нешто преко пола метра. То их обрадова. — Да загазимо, шта велиш, Јованче? — Хајдемо. Спустише љестве у језерце и убрзо се нађоше до преко кољена у хладној води. Мачак се стресе.
— Да кренемо низ поток? — упита Јованче. — Хајдемо. Дуго су ишли низ тунел газећи поточић. Уквасише се низ краће брзаке, букове, па чак и читаве мале водопаде.
— Да опробамо? — упита Јованче. — Хајдемо — кратко се сложи Мачак. — Не гледај само доље испод себе, добићеш вртоглавицу.
— препаде се Мачак и скочи на ноге. — Па то је пред самим нашим селом. — Богами, тако је! — диже се и Јованче. — Хајдемо брже натраг, у Прокин гај!