Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
беше у некоме, Понајвише у Арслановоме, Баш у њему на гомиле благо — Али где је Арсланово драго, Где му сунце, где Хајкуна бела, Благо стоји — куд се она дела?
О Хајкуна, ружа тек развита, Па у киту са љиљаном свита, Тако ти је румена и бела, Ко је виде, срце му понела. Ама слабо очиј
Ал' кад Арслан на ограшју паде, Тад се Талу и згодица даде: „О Хајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја Право Хајци, — весела му мајка!
Тале мисли е му се подаде, Те јој беле руке попустио, Јао Тале, баш те Бог убио. Тек Хајкуна што то осетила, Па од паса ножа повадила, Удри Тала у срдашце живо — Ал' му млада не учини криво, Што тражио, оно
Брзо Хајка мимо прве хити: „Тамо“, вели, „тамо мора бити.“ Где гомиле стоје понајвеће Тамо јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није преварило, Тамо она нађе сунце своје, Тамо лежи њезин
Хајка, прихвати га, Из мртаца мало износи га, Полаже га на зелену траву, Белу руку меће му под главу, И гледа га Хајкуна сирота, Не би л' нашла трага од живота, Огледа га са свакоје стране, Али само грдне види ране: „Мртав, мртав — ох
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Пред њом не може да одоли. Када се појави "Хајкуна ђевојка", он престаје а се прави мртав, заборавља једину могућност свога избављења - да "мртав", изнесен из тамнице,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
по правилу пријатно звуче: Недељко (прота), Мара или Јања (крчмарица), Ружица (црква или жена), Павле, Јован, Златија, Хајкуна, Јелица, Анђелија.
“ У ријечи пали под Удбињу испод куле Мустај-бега Личког; гледа чету мало и велико, и Хајкуна са бијеле куле, мила сестра Мустај-бега Личког.
Ја сам сестра Мустај-бега Личког“. Проговара Јанковић Стојане: „О Хајкуна, да те бог убије! Ја сам главом Јанковић Стојане, ја сам с тебе допао тавнице; пјана су ме Турци преварили те свезали
Проговори Јанковић Стојане: „А не лудуј, Хајкуна ђевојко! Бога ми се не бих потурчио, да ми даду Лику и Удбињу. Ја имадем у Котарим’ блага више, богме, него у
Говори јој Мустај-беже Лички: „Сестро моја, Хајкуна ђевојко, није л’ бог дô мука одминула?“ „Јесте, брате, милом богу вала!
Тада рече Јанковић Стојане: „О Хајкуна, лијепа ђевојко, баш се мене задријема тешко, већ одјаши од коња ђогата, хоћу мало санак боравити“.
Када виђе Јанковић Стојане, он говори Туркињи ђевојци: „Нећу, богме, Хајкуна ђевојко, жао су ми Турци учинили, у трави ме пјана притиснули, сад се хоћу дариват са шуром; већ ти јаши вранца од
Личког, свеза њему руке наопако, и доћера њега до ђевојке, па потеже сабљу оковану, и ђевојци бјеше говорио: „О Хајкуна, сестро Мујагина, ми овако шуре дарујемо!
распучи диван-кабаницу (засјаше се токе на прсима), узе бацат камена с рамена, те Турету далек’ одбацио; но говори Хајкуна ђевојка: „Зло ви било, Турци Лијевњани! Ово није босанска делија, већ је ово Даничићу Виде!
лепши цвијет процватио него што је овијех година насред равна поља Невесиња, у дворима бега Лубовића процватила Хајкуна ђевојка, мила сеја бега Љубовића.
Тад брат сеји стаде бесједити: „О Хајкуна, мила сејо моја, тебе мајка како је родила, одмах те је другом нам’јенила; сад те просе многи просиоци, осим свију ови
“ Ђевер снаши тихо одговара: „Снахо моја, Хајкуна ђевојко, обазри се здесна налијево, па погледај оног ихтијара штоно сједи, као ефендија, у црвеном стиском