Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Нисам више ни имао друга осим бога и себе једнога, а нијет сам био учинио да се спустим до под твоју кулу, да измамим Хајкуну ђевојку, да одведем себе у Котаре, па ми не би од бога суђено: проклето ме пиће преварило“.
Тад повика Мустај-беже Лички: „Браћо Моја, тридест Удбињана, утече ми Јанковић Стојане и одведе Хајкуну ђевојку, већ на ноге, ако бога знате!
вели Бећирагиница: „А бога ми, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио; сакупите коло ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну, хоће ли се насмијати на њу“.
Сакупише коло ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну; на Рада је коло наводила, преко Рада ногама играла. А каква је, да је бог убије!
“ Па увати Хајкуну ђевојку: „О Хајкуна, срце из њедара, дај ми нађи од тавнице кључе, да испустим двадесет сужања“. Нађе Хајка од тавнице
Кона немам — да с њима поткивам“. Отвори му сандук од дуката, он на друштво дукате дијели; па увати Хајкуну ђевојку, одведе је у земљу Србију, доведе је у бијелу цркву, од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу.