Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Нашем архимандриту хоповском, Хаџи-Захарију, болну, дође на посјештеније старац Вуја из Ирига, пак уза сваку реч: „Моли се богу, господине”, док се оном
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
и оправљао је и покривао у доњем граду касарне, што је Немац у рату попалио; мој отац Алекса, због тога што је томе Хаџи-Мустафи млогу грађу за касарне низа Саву слао, познавао се и живио с њим добро, зато оде к њему и пожали му се на тај
— „Знам ја,” рекне Хаџи-Мустафа, „ко је тај ферман извадио, но ако ви хоћете, ја ћу то лако покварити.” — „Хоћемо за Бога и помагај” одговори
После тога гдекоји се кнезови прикрију а мој отац, под изговором да рачуне прегледа, договарао се непрестано са Хаџи-Мустафом. Петнаести дан од тога дана, дотрчи татарин из Стамбола, и донесе нов ферман.
Хазур Хаџи-Мустафа-паша, хазур! хазур!” Сутра рано стари везир изађе из града, а нови Хаџи-Мустафа-паша, бивши бина-емин, седне
Хазур Хаџи-Мустафа-паша, хазур! хазур!” Сутра рано стари везир изађе из града, а нови Хаџи-Мустафа-паша, бивши бина-емин, седне у сараје, а тугови му после од цара дођу.
куд је год ходио, по 30-40 момака јаничара за собом водио; он се спремао да у Београду буде јаничар-ага, и слабо се Хаџи-Мустафа-паши покоравао.
Али Хаџи-Мустафа-паша, кад се утврди мало у граду, потпусти некога Турчина, те Кара-Смаила, кад је из амама изишао, кроз прозор
Сирома султан Селим седам је везира на Видин с војскама слао, да победе Пасманџију, а и Хаџи-Мустафа-паша из Београда ишао је на Видин и жестоко се тукао.
Но напослетку Пасман-огла истури своју војску у поље на Хаџи-Мустафа-пашу и на оно мало низама, те све растерају. — А други су везири без боја побегли.
— А други су везири без боја побегли. И ту погине сребрнички паша, отац Хаџи-Сали-бега. (Тако ми је казивао из Ужица Асан-баша Дрљача, који је онде на војсци био, а после је био јасакчија уз
— Хаџи-Мустафа-паша врати се с војском у Београд, а Пасман-оглу пошље своју војску, да Београд узме и сву Србију пода се покор
брат Осман-паше из Сребрнице, закупио муселимлук, а брат му кадилук у Ваљеву (то су били обадва стричеви оног доброг Хаџи-бега, нашег српског пријатеља у последње Карађорђево време).
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Становао је, управо био чуван у кући хаџи-Томе. Првог и најугледнијег хаџије. Поред толико слугу, слушкиња и осталих сиротих жена неке из родбине хаџијине, неке
Црњански, Милош - Сеобе 2
Већ године 1710, Јоан Текелија, Хаџи Рашкович и Вулин Потиски, нудили су 10.000 Срба, Петру. Ни после шездесет година, откад се тај несретни народ, са
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Цуре су већ почињале да удешавају косе, јер је после руског био час математике, а дугачки Влада Хаџи-Николов личио је на све пре него на професора математике, тако да се за њим редовно вукао читав облак цуретака и
Неда је била изузетак. Она се није интересовала за косинусе и те ствари тек откад је Хаџи-Николов заменио Мајтењија, нити вас је гледала као да гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у
Рећи ћу да ме боли стомак. Заправо, рекао бих то да математику не предаје Хаџи-Николов. За њега је то провидан штос.
, али, „дужност, је дужност, млади пријатељу!” Разред је смрдео на парфеме кад је Хаџи-Николов ушао у учионицу кораком парадног коња који зна да је леп, и почео да испитује о својствима тангенса и
Почех да размишљам о томе шта једну младу, свежу девојку може натерати да се закалуђери, али ми Хаџи-Николов није дао да завршим. Њега је више интересовало шта ја мислим о синусима и косинусима.
О томе нисам мислио ништа, али ми је Неда на време добацила цедуљицу и тако стекох масну четворку за крај године. Хаџи-Николову је остало да пропита још пола разреда и ја сам био сигуран да више нећу доћи на ред.
- Ти си понекад тврдоглав - пришао је Хаџи-Николов мојој клупи, ставио ми руку на раме и насмешио се - али не мислим да си код мене морао имати јединицу.
Биле су свеже упркос томе што је кухиња била топла, а она радила све домаће послове сама. - Професор Хаџи-Николов, и твој очух, и многи други, нису тако лоши као што ти се чини.
Иза сваког споменика чучао је по један љубавни пар. На самом излазу готово се сударисмо с Хаџи-Николовим. Водио је неку малу из Економске, и објашњавао јој законе аеродинамике клизећи шаком низ њезин струк.
Овце! - Жао ми је, Галац, веома ми је жао. Надам се, још ћеш имати времена од одговараш! - Хаџи-Николов ме је гледао као да сам амеба, вашка или већ нешто слично.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
међу осталим Хајдук-Вељка, Миленка Стојковића, Милоја Петровића, Петра Добрњца, Милоша Стојићевића, Ивана Југовића, Хаџи—Рувима, Ива Кнежевића »кнеза од Семберије« итд. 1820. скупио је у Србији материјал за биографију кнеза Милоша. 1822.
Од озбиљних ствари: Пучина (1901), Кнез од Семберије (1900), Тако је морало бити (1900), Хаџи Лоја (1908), Љиљан и оморика, Јесења киша, Иза божјих леђа (1910).
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Опреме вука, и он се врати хаџијом, па рече сељанима: — Хе, моја браћо, ја више нијесам курјак, него хаџи-Вујо, пак ми сад треба да пређем у планину и да научим сву звјерад да овце не кољу и исану зло да не раде.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Опет ти? СРЕТА: О, колико још потписа имам ја: Барнава, Херострат, Голијат, Хаџи Бера, Проспер Мериме; све су то моји потписи. ЈЕВРЕМ: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И ЈУЛИЈА У БРАКУ 67 БРКОВИ ТЕТКА-ГОСПАВЕ 69 ЋУДЉИВОСТ СЛАВЕ 71 НЕСАНИЦА КУВАЈТСКОГ ЕМИРА 73 УЗРОЦИ НЕСАНИЦЕ 75 ОДА ХАЏИ-ТОДОРУ 77 СИРОМАШНИ И БОГАТИ 84 МАМИНА ДУЖНОСТ 86 КАКО ТРЕБА С ОЦЕМ 87 ДЕДА 88 ОСТАЛА РОДБИНА 90 МОЈ ЗООЛОШКИ
ОДА ХАЏИ-ТОДОРУ Средином века, на Карабурми, живео је Хаџи- Тодор Намрштен као Вук Караџић, немилосрдан ко кондор: У једнособн
ОДА ХАЏИ-ТОДОРУ Средином века, на Карабурми, живео је Хаџи- Тодор Намрштен као Вук Караџић, немилосрдан ко кондор: У једнособном стану, са женом Милицом, водио је битку За
Клањам ти се, посмртно, Димитријевићу Хаџи- Тодоре, Теби, који си живео без пензије, без звања и без одоре, У време срамоте, и ћутње, и општега назатка Чувао си
Као што се сирће разликује од рујног винца, Хаџи-Тодор је одвајао Крапињанина од Крапинца: Крапинац је наш жалостиви предак, Док је Крапињанин начинио напредак У
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ТОМАНОВИЋ МНОЗИНА БОГДАН ЂУРАШКОВИЋ ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МАНДУШИЋ ВУК ЉЕШЕВОСТУПАЦ ПОП МИЋО СЕСТРА БАТРИЋЕВА ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, кадија СКЕНДЕР-АГА МУСТАЈ-КАДИЈА АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА
КНЕЗ ЈАНКО Које сте се јаде скаменили? Што разговор какав не почнете, но поспасте и позамрцасте? ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, КАДИЈА Баш аферим, кнеже озринићки! Ја ћу почет, када други неће.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Не зна се који је од предака баш саму кућу подигао, али се знало да су од вајкада били тако богати. И тек за хаџи-Трифуна, од кога се они почели и хаџијама звати, знало се да је он први имао смелости да, после свога хаџилука, све то
ноћи испред капије морао је да гори фењер и по три и четири ноћна стражара да дремају, јер је он, тај Софкин прамдед, хаџи Трифун, тргујући по највећим градовима и мешајући се са највиђенијим људима, могао, услед тога познанства а највише
И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“. И када не би био на путу, он би једнако седео код куће: лети горе на доксату, — а зими доле, у оној великој,
њиховим девојкама и булама да ашикује, старац се почео обезумљивати: — Ако му је до тога — беснео је — зна и за то хаџи Трифун. И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу?
| И од тад, од смрти хаџи-Трифунове, у њиховој кући знало се само за онај живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и раскошним
и да се после по читаве месеце прича и једнако одржава: прво, онај узвик међ женским светом: „ао, што код хаџи-Трифунових беше на слави!
као да му то не беше довољно, застаде и гледајући је одозго, светло, настави: — Снаху имаш, што цео свет нема, Софку, хаџи-Трифунову унуку. Али не знаш ти, — окрену се он љутито, кад виде да она не само што се не зарадова, већ се и уплаши.
И почеше, и то не обичну песму, већ песму њихове куће, која се увек певала када се ко од њих удавао и женио: Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!
и то не обичну песму, већ песму њихове куће, која се увек певала када се ко од њих удавао и женио: Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!
И зато му сада долазе тако тачне, тако тужне речи те њихове песме, коју су Цигани одоздо једнако понављали. Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!
Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, ем је дава, ем је не удава! Баци им динар и викну доле ка кујни: — Жене, ракију за
Башта поче да јој се нија, ноћ све лепша, одређенија, као и она свирка, песма: — Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, мори, ем је дава, ем је не удава!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Док смо живи, хоћемо. — А како ће ваша деца? — Нек’ се она брину. 3 Питао хаџи-Мују Кара-Мустафа: — Кажи ми, хаџија, дика ти, може ли Влах у рај уљести?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Године 1814, за Хаџи-Проданове буне, кажу, стално су освитале нове главе. Тако се око Стамбол-капије населила страва и, сва непрозирна,
вид: дим са огњишта и ситан рад, више у мраку но при светлости, запалили су му и капке и зенице и да није било неког Хаџи-Каримана, видара који је умео и са травама из Индије и који га је лечио без накнаде, он би остао не високи него слепи
Та је легенда била опасна јер су времена била црна: са сваким даном, Турци су бивали све гори. После Хаџи-Проданове буне побили су све што су стигли, и Главаша.
Имућни путници могли су у Пиринч-хану и да коначе, нарочито откако га је кизлар ага Хаџи-Башир, за кога се говорило да је један од најбогатијих људи на цариградском Двору, купио и обновио.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Деди, хаџи-Арси, који је био први, чувен, у бисагама пара доносио, имао толике чивлуке, њиве, винограде. Чак и паше по својој
- Деди, хаџи-Арси, који је био први, чувен [. . . ]”. 66 Према замисли, дакле, приповедање је требало да потече из Софкине свести,
При томе се потомци повезују с прецима: „Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево, и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа, Томче, и саме ње.
са првом реченицом у роману, појављује се она и као носилац знања о кући, породичној лози, која је свој успон имала у хаџи-Трифуново време.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— козачки војни старешина беса — арнаутска вера, задана реч бекташ — припадник дервишког реда којег је основао Хаџи–Бекташ бињиш — широк огртач од чохе буљу(г)баша — старешина буљука, војни старешина једне кнежине веленац — шарени
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Станин син Први, други, трећи ТУРЧИН Један РУДНИЧАНИН Један ГРУЖАНИН Један СЕЉАК Гомила побуњених СЕЉАКА ХАЏИ ПРОДАН ПРВИ АКТ ПРВА СЦЕНА Густа шума у округу смедеревском. Исак Пилетић седи сам више неке провалије.
Главаш им узима оружје и тера их натраг.] ДРУГА СЦЕНА [Гружанин доноси писмо од Хаџи-Продана. Главаш распоређује момке: Исак ће, прерушен као дервиш, обићи робље по турским тамнинама; Радак ће обезбедити
Главаш распоређује момке: Исак ће, прерушен као дервиш, обићи робље по турским тамнинама; Радак ће обезбедити Хаџи-Проданово бекство преко Дунава; а Вук ће остати у шуми.
А десет лета чека Дунаво Да ми са ветром страшну кончину Обали немој хучно открије... (Главаш са Хаџи-Проданом долази) ГЛАВАШ: Е, добро кад сте ту! А већ сам о злу неком мислио И слутио сам какву несрећу.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
На самом углу пролазио би поред чувене трговине и једино окреченог дућана хаџи-Зафировог. И чим би ту наишао, знао је да је сад већ тамо око разгрејаног мангала, у ћурку, са бројаницама, сам главом
И чим би ту наишао, знао је да је сад већ тамо око разгрејаног мангала, у ћурку, са бројаницама, сам главом хаџи Зафир.
Јер, ето, он, деда, чувени хаџи Зафир не само да се не боји, не само што га гласно ословљава, већ сигурно уверен да неће и он бити као остали, него
Тако, већ није као пре, долазећи овамо к њему, још са угла улице, почев од те хаџи-Зафирове магазе, пролазећи поред комшијских дућана намерно, навлаш код сваког застајкивала, код сваког се здравила и
да за њим мотри она, да ће га одгледати док год не изађе и не савије низ чаршију, замакне иза окреченог дућана и куће хаџи-Зафирове.
Како радња већ увелико пуна, већ мора да се купи до њега други дућан да се прошири, нема еспап где да стоји. Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе.
као што треба госте угосте, кад он, место оца им, свекра, поред бабе, у чело, с десне стране, седе, и кад најстарији, хаџи Риста, диже се и наздрави њему, домаћину, своме комшији, газда-Младену... он, први пут тада, пусти сузу...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
и чита јеванђеље (Врчевић, Помање, 76). Поједине свете липе спомињу се често, нпр. Хаџи-липа у Бањалуци (Шк. вјесн. ‹Сарајево› 10, 1903, 775), липа код села »Липника« (околина Бихаћа, БВ, 6, 1891, 216), л.
По том чуду прозове се она л. Хаџи[јина] л. (Шк. вј., 10, 1903, 63; слично и у Хангі ‹Жівот и обічајі Муѕлімана у Боѕні и Херцеговіни, Сарајево, 1906›
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Да не оскврни тебе и твоју грађанску тогу Поруга или смех. 1889. ЛЕЛЕК На обали пустој, о праведни бози! Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Заклепеће кашто и на једној нози Замишљено стоји.
Они журно стижу од свештене Меке, И доводе лето. На обали пустој, о праведни бози! Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Клепеће весело и на једној нози Непомичан стоји. 1889.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ЖИВОТА С ПЕВАЊЕМ) ЛИЦА: МИРОН, некадашњи друг Ташанин, а сада калуђер, варошки свештеник и владичин намесник ХАЏИ РИСТА, првак хаџија, побратим Ташаниног свекра и старалац покојникове масе ЧОРБАЏИ МЛАДЕН, отац Ташанин,
Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом. Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше. Ваљада ће опет да се врате.
Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше. Ваљада ће опет да се врате. Нарочито хаџи Риста. Знаш да он не пропушта, а да сваке суботе не дође, не обиђе и види тебе, децу. ТАШАНА А мајка није долазила?
Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш.
Чује се бат ногу. Звек бројаница и кашљање. ТАШАНА (Стани): Иди види. СТАНА (одлази и враћа се): Хаџи Риста. Улази Хаџи Риста.
Звек бројаница и кашљање. ТАШАНА (Стани): Иди види. СТАНА (одлази и враћа се): Хаџи Риста. Улази Хаџи Риста. (Стар, сув и ситна лица у дебелој колији; широких, чоханих чакшира и плитких ципела са дугим, масним
) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.
А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати). ХАЏИ РИСТА (враћа се из дечје собе мећући у недра кесу из које је децу даривао. Ташани): Како ти? Добро?
Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава? ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава.
Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли? ТАШАНА Слушају! ХАЏИ РИСТА Видим да већ доносе кукуруз. Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима? ТАШАНА Не знам, хаџи.
ХАЏИ РИСТА Видим да већ доносе кукуруз. Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима? ТАШАНА Не знам, хаџи. ХАЏИ РИСТА (увређено): Треба да знаш, кћери! Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола...
ХАЏИ РИСТА Видим да већ доносе кукуруз. Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима? ТАШАНА Не знам, хаџи. ХАЏИ РИСТА (увређено): Треба да знаш, кћери! Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ЧИН 3 ДРУГИ ЧИН 14 ТРЕЋИ ЧИН 32 ЧЕТВРТИ ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над
старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати
ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати јој Врањанци, Цигани,
Врање. Садашњост. ПРВИ ЧИН Велика пространа гостинска соба Хаџи-Томине куће. Отворена двокрилна стаклена врата, а с леве и с десне стране широки прозори са дрвеним решеткама.
(На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.) Ето оца! СТАНА и ВАСКА журно излазе. Улази Хаџи Тома. ТОМА (љут, прек. Од једа кида бројанице, те расута зрна прскају по соби и окнима прозорским.
А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува... (Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење?
Море, што камен не добих, него њега, сина?! АРСА Немој толико, хаџи! То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја?
ТОМА Ех, поштена: Сигурно ради њеног поштења толико се бесни и трчи око ње. АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине!
(Томи): А сад, хаџијо, твој син оде с Коштаном у Собину. И што ће сад тамо тек да настане!... АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.
АРСА Ето, хаџи, и види! Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада.
Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда.
МИТКА (Коштани): Ти само пој! А кој на тебе руку дигне, ја сам овде! КОШТАНА (почиње песму): Хаџи Гајка, хаџи Гајка Девојку удава... Ем је дава, Ем је не удава...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вук Караџић — „ни судија другијех није било у земљи осим дахија и њиховијех кабадахија и субаша: кнезови су послије Хаџи-Мустајпашине смрти одмах изгубили власт у народу, а и кадија, гдје се који налазио, није смио од њих ни помолити свога
после Хаџи-Проданове буне. Чарапић Марко убијен је од Турака јануара 1804. Чарапић Васа (војвода) погинуо је при освајању Београ
Вук — „отиде на Јерусалим а Турчин на Меку, онај се послије зове и пише хаџија док је жив: пред крштено име додаје хаџи, нпр.: ХаџиПродан, Хаџи-Осман; а кад се крштено не говори, онда се каже хаџија.
: ХаџиПродан, Хаџи-Осман; а кад се крштено не говори, онда се каже хаџија.” хендек (јендек) — ров, јарак хесап — рачун хесапити —
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
ЗАМФИРОВА ГЛАВА ПРВА У којој је описана јегна дирљива сцена између калфе Коте и шегрта Поте, даље, кућа хаџи Замфира чорбаџије, а тако исто и слика јунакиње ове приповетке.
Млађи свет и не пева данас те песме, а и ако их пева, не зна о коме певају. И данас, још овако стар, воли хаџи Замфир да задене по коју стару љубав своју. — Ааа, Мадо, — рекао би кад је сретне — куде ти је убавиња твоја?
отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи Замфир.
Али хаџи Замфир је имао још једно богатство — имао је нешто што се не може лако купити ни стећи, нешто што сам бог дарује човеку
песму, сваку песму у којој се само спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову.
школу, него само три и тек почела четврти разред кад је чорбаџи-Замфиру дошло нешто у памет да је извади из школе. Хаџи Замфир није дао да се даље школује.
Кад би му споменули „више школе“, и да би добро било да је — кад му је већ бог дао свега доста — пошље у Београд, хаџи Замфир би их тада само погледао и погледом пресекао; истресао би чибук, и то би био знак да је љут тада, и кратко би
! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!... Тако је говорио хаџи Замфир. А имао је и право! Није он то онако напамет говорио...
Одмах после тога извадио је чорбаџи-Замфир своју Зону из школе. Али, иако је хаџи Замфир имао строге и, тако рећи, несувремене погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у
ње тако равнодушним и уморним погледом као да је то неки нахерени дирек од општинског фењера, а не витка и лепа Зона хаџи Замфирова!... А њу је то силно љутило, понос јој вређало.
И да се ту није питао и хаџи Замфир, као отац, удадба Зонина за Манулаћа била би давно свршена ствар. Али, како се Замфир баш никако није
Зато се крила по комшилуку. Недеља је. Код хаџи Замфира после подне тишина као и у свим кућама где се целе недеље радило а недељни дан жељно очекивао.