Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
старији трговци гледали у њ да нису знали да њега још једнако код себе држи, храни, и негује сада већ остарела хаџика Ташана. Она ево двадесет година како не излази из куће, нити се појављује у свет.
Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује. — О, мајчице моја.
XВИИ Мајка му, некада у своје доба прва, чувена лепотица, а после хаџика, која је с оцем му чак и на Свети Гроб ишла, пре времена умрла због њега што га родила таквог.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози коју има уз један други лик: њиме, наиме, хаџика Ташана искупљује свој давнашњи грех.
Још као млада и лепа удовица, у причи је хаџика Ташана згрешила са неким Маном Грком, дакле посрнула је будући да је прекорачила закон и ред.
При томе је упропастио и судбину своје ћерке. Он није кажњен, него је, више од тога, проклет. Кажњена је хаџика Ташана у причи Парапута зато што се као удовица упустила у недопуштене односе са неким Маном, па јој је на дворење и
Кад хаџика у Увелој ружи - с нескривеном намером да на унука утиче, усмерава га - почне, вели приповедач, да „изводи порекло наше
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Из куће силази слушкиња носећи велике тешке ћилимове, да их растресе и испраши. ЈОВАН (слушкињи): Је ли устала хаџика? СЛУШКИЊА (и не гледајући га): Па ти знаш када она устаје. Знаш да је одавно већ устала и сада спрема Парапути јело.
жиж! хоће Парапута да изгори!« А нико не сме да му приђе. Нико да га умири, док се она, хаџика, горе не пробуди и не сиђе, и само она сме да му приђе и да га умири.
му отимам, јер хоће да је једе; од сваке баре да га склањам, јер неће ову чисту воду, са чешме или из тестијице што му хаџика донесе па још и лишћем запуши да би била што свежија, већ хоће баш да пије (показује ногом бару) овај брљак и шушњак.
А хаџика, кад види, само мене грди. А не зна како је мени кад пођем да га од баре истргнем а он исколачи оне мртве очи на мене и
) СЛУШКИЊА (уплашено): Па зашто, бре, то изломи? Знаш ли да хаџика то годинама залива и гледа како јој расте и напредује? МИТА (швићкајући се по листовима том граном): Ја!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И баш кад су се оне тако чудиле што им нема никога, чуше споља неки глас. — Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља. — Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас.