Употреба речи хвала у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти! А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем

Ал’ она нешто тамо обаја, те, хвала богу, ено је и сад, жива и здрава... Тек, ево, кажем ти: све је у божијој руци, и људи и животиње, ал’ онаку поган не

Човек макар како да се намучио, опет се још није наситио живота; исто као што пијаница виче: „Много је!“ и: „Хвала, домаћине, ја не могу више!...“ а, овамо, прима чашу, испија је наискап и пада, трештен, на земљу...

као... као вршачки владика!... Тек, хвала богу, здрав је, а апетит му је и сада добар; једе, једе, е, знате, појео би вам и живог курјака...

— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете

— А откуда ти, добар човече?... Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио! Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати...

Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. — Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти! А је ли Ђоша на дому?...

— Хвала, снао, — рече Сремац, тргнувши своју суву руку, — хвала ти! А је ли Ђоша на дому?... Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: — Није!

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Не веруј, куме, пасја су уста” и „лакоме су очи при погачи”; ово ми сви, хвала богу, знамо, нити је потреба да ја топрв кажем. Блажено и богом благословљено чистосердечије.

Лисица, која све то примети, како види да се ловци одале, изиђе и пође на другу страну, ни „хвала“ ни „збогом остај”. Древосечац стане је укоравати за таку неблагодарност.

Почне сиромах сељанин заклињаши грађанина да га изведе из града, говорећи му: „Хвала ти, брате, и аратос на господству с толиким немиром!

Лаж која бива из незнања, може се рећи неповина. Али је (хвала богу) мало такових, јер нико не може рећи: нисам знао да не ваља украсти и другом зло желити.

то нам је весма полезно, знајући како ћемо се унапредак с њим владати, Зато наша пословица вели: „Ко ме брзо превари, хвала му. Ако ме и други ред обмани, јошт већа му хвала; моја је кривица што га се нисам чувао знајући га какав је.

Ако ме и други ред обмани, јошт већа му хвала; моја је кривица што га се нисам чувао знајући га какав је.” Обманшчик себи највише вреди, ибо кад и чистосердечно што

ја мислим (а наће се јошт ко да овако дума): да нејмамо ништа него трбух, хвала ти лепо, боље би било да ни њега није!

„Јао, јао, каково је то питање?” — рече му султан. — „Јеси л' ти читав? Како ја не бих у њега веровао кад сам, хвала богу, Турчин?” — „А стоји ли у алкорану написано” — опет запита дервиш — „да су сви Турци браћа?” — „Бака!

Ја ти од све|га срца добро желим, како теби тако и твојим прасићем.” „Хвала ти лепо”, — одговори крмача — „на твом доброжеланију; али како сам се ја и додад прасила без ничије помоћи, тако ћу и

С.: Мени цекин! Зар сам ја Марко слепац? К.: Марку слепцу кад ја газету дам, он ми вели: Хвала, и да бог поможе, а теби и с цекином срамотан се чиним! С.

(и сам, да која сам гуја него калуђер, кад овако сам живим, разве што у црним хаљинам обучен не ходим), јоште, хвала господу богу, нисам ни у једном роду и језику такове дрвене и нечувствене калуђере нашао ни познао који за женом не

А ми у Хопову, гди су, хвала богу, праве жене као што их је бог створио и мати родила, хоћеш зар да о њима не мислимо?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” Види да ми је умор и мука досадила, хвала му, узе те ми све изопира, намести да се суши. Дођемо на Дунав, пређемо у Србију.

Ту ми је врло жао било што и ја нисам могао у бој стићи. Но хвала Богу и браћи Србима, Осветише нашу цркву и наше куће. Ово је било на Светли Уторник [3. априла] 1806.

Ја ти одовуда на кочија, а четири бега одонуд; сретнемо се насред поља, питају ме весели: „Како ти тамо, прото?” — „Хвала Богу, добро. Како је вама било?” — „Шућур Богу”.

, државни ШТРАНКА, нем., конопац, уже ШЧАСТИЈЕ, рус., срећа; ШЧАСТЉИВ, СЧАСТЉИВ, срећан ШУЋУР, тур., хвала

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Чим уђе, одмах се окрете учитељу: — Што ти учитељу, поби ону децу? — Коју? — упита учитељ испрсивши се. — Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив!

— Ја, за каву. — И градите слатко, штрудлу, локумиће, гурабије... је л̓ те? — Јес̓, то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде. — А имате капетана? — Имамо — ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења. — А има ли деце?

Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија! — Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу.

Онолику главу шећера не можете наћи лако ни у Београду... — Е баш, Ђуко, хвала ти!... Хајде да зовнемо и ону двојицу општинара.

општинског писарства и у тој својој дужности »штедећи и мучећи се« стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје знанце и пријатеље.

— Хвала богу и власти, господине! — одговори Узловић, улагујући се и метнувши понизно руку на прси. — Добро ће бити, ако бог да

Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!... — Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо.

— Немој да се претргнеш, ћато! — рече момче заједљиво. — Ви'ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! — обредну се писар. — О, о, гле ти шта је овај накупио! — зачуди се газда Милун и махну главом.

— па баци десетак момчету у капу и завири лакомо да види колико је накупио. — Хвала, газда! — О, богами, и ти си готово газда! Гледај ти шта је он накупио! — зачуди се газда Милун.

»Сановник«; да пости, иде сваког празника у цркву и прилаже, да се умиљава око власти и да јој у свакој прилици виче: »Хвала!« да мрзи на све што је ново; да изгони од једне паре три и да таке само граби, а ништа од себе...

Околина само рече: »Хвала богу, кад га однесе ђаво!« Нико није знао ни куд ће ни како ће... Чак после виђали су га људи час у једној, час чак у

— Извол'те овамо! — понуди адвокат Мојсила, показав му руком у побочну собу. — Хвала, господин-Бранко. Ја волим овде — одговори он као опржен кад угледа тамо одабране старије људе.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Залисте, и костима потрусисте сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже!... Хвала вам, и... праштајте!...

Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и рече: — Хвала нека је богу па теби!... И оде с људима кyћи, миран као јагње. Него и књиге су му биле!...

Ево!... Нај!... Беше скочио. Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу. И Маринко се подиже. — Хвала ти, честити ефендија!... Кад урадим, видећеш. Ја не радим за паре. Твоју љубав не може ми нико платити!

Он поже главу и рече: — Јесам, разумео сам. — Ви̓ш — рече Крушка — како се бринем за те!... — Видим, и... хвала ти! — Али ти ме мораш слушати, или... — Слушаћу те као оца, боље него оца!... — Лијепо, лијепо!... Тако ја и хоћу!

— Ако, ако, Маринко!... Ти си мој, ако!... Маринко развукао лице, па се цери од радости што га субаша тако мази. — Хвала ти! — рече. — Него, знаш шта, Маринко? — Шта?

И прекрсти се. Његове речи ледише срца... Он онда приђе оцу и матери и скине капу: – Бабо! Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!...

— Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!... И што ће ми живот!... Око јој се запалило пламеном. — Хвала ти, Јелице!... Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати!...

А ти... бићеш моја!... Збогом! Збогом!... Ти си ми душу умирила, хвала ти!... Сад ми више ништа не смета... могу и запевати!... Збогом! Веслаћу се чешће око Црне Баре!... Дај ми твоју руку!.

— Њих два! — Криви колико и Лазар? — Још кривљи!... Управо, то је њихово масло... Је ли доста сад? — Доста, хвала ти!... Збогом! — Збогом!... И Станко изиде из воденице.

Ти говориш тако мудро да би могао пашовати с таком памећу!... Маринко му пољуби скут и руку. — Хвала, драги ага! То што ми рече волим него небројено благо. Него... — Шта? Шта желиш?... Ишти!...

И хоћу да ме Турци знају и призивају!... — Све што хоћеш учиниће Суља за те! — Хвала ти! Него... још мој план није готов! — Шта још мислиш?!... — Шта мислим!

— Добро дошао, харамбашо! — Боље нашао! — Богу хвала, сви сте живи и здрави! — Хвала је богу! — Да те обрадујем, харамбашо! — Чиме? — Приновком.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

књига мала Кô гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскрвнула није Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала! ПОЕЗИЈА Мирна као мрамор, хладна као сена, Ти си бледо тихо девојче што снева.

На уснама нашим поникнути неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме. Кад, ако бог да, будеш имао деце, стићи ће и боља плата.

— Боље, хвала богу! — рече болесник. — Баш осећам кад ме господин помоћник удари на ону телеграфску машину да ми вади ватру, а да ми

Јаој! — Нешто ме хладно дохвати за перчин и извуче. Јаој, оне очи! — Лези лепо, сине, нешто ружно сањаш, па јаучеш! Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави.

Ти! Ти ми одреши језик! Нећеш? Е, хвала ти бар што си ми послао помоћника! Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. Доврага!

Сутра ће, мислим. Ја скочих: — Шта? Сутра већ! — Сутра, богу хвала! Сад наступи једна велика пауза у којој не знам шта је ко мислио, а ја сам само гледао Ђорђа како га она с тетком

га ухвати за руку: — Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два три корита, а данас, хвала богу, пуна кућа! Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине.

Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину! — Уложићемо у жито! — Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се богу, па радити. — Као поштени људи!

— Па мора да једе! — Знам! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати! Лепо да му кажу: Нâ ти, брате! Хвала теби који си за нас пролевао крв, и таке ствари... Човек је, у неку руку, то се види — како да кажем?

Тако сам баш у длаку рачунао. А нана? Тек у тај пар он угледа ону стару жену и потрча јој руци: — Хвала богу, само кад сте сви живи и здрави! Кад је све добро! Стара жена бризну у плач: — Далеко смо од добра, мој синко!

А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била. — Хвала богу, само кад си ти жив! Све ће опет добро бити. Ово, — он руком напипа штаку — ово ће народ позлатити!

— он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара — ја ево дајем сахат и ланац. На! — Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата! Ја немам руке.

— Држи, тата! Ја немам руке. — Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката — рече Стево, практикант. — Хвала, браћо! Држи, тата! — Ево ти да купиш дувана! — рече Маринко магазаџија, и пружи му неколико дуката.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала! Лупајући се од радости и силне брзине петама у леђа, оде да се похвали друговима (јер добити три крајцаре уједаред —

Родитељи су обично после заблагодаривали и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи,

— Извол’те паприкаша, ако вам се допада; извадите још једаред, — нуди га поп Спира. — Хвала лепо! — одбија гост. — Врло добро, к’о да сте мене питали. Штелујте се и за »покенес« — вели гђа Сида.

Сад је, хвала богу, и попадија задовољна, више него и сам поп. Меланији се ту допало. Велика варош, има фина варошкога света; свега

— Та ај’те бар на часак. — Не, не... не могу! — рече путник отимајући се више од себе. — Ал’ кад вас молим... — А, хвала, хвала, госпоја-Јуло; морам да се журим! Продангубићу, а морам зором да сам код куће. — Ал’ ај’те...

— Не, не... не могу! — рече путник отимајући се више од себе. — Ал’ кад вас молим... — А, хвала, хвала, госпоја-Јуло; морам да се журим! Продангубићу, а морам зором да сам код куће. — Ал’ ај’те... Ал’ кад вас лепо молим!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изволите сести. — Хвала! Љуба седне. Сад се међу њима развије говор, најпре о обичним кућним стварима, па онда о женидби.

— Хоћу. — И ја хоћу. На то дође Савка, те се разговор пресече. — Изволите грожђа. — Хвала; могли бисмо се већ вратити, да се не задоцнимо; далеко је, може нас мрак ухватити. — Како изволевате.

— Та ваљда ћете се и ви мало промислити. Оставите, дакле, то за овај ма' на страну. Дед'те чашу бермета! — Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити. Опростите што сам вам досађивао. — Боже сачувај! Ви сте ми мили, останите још.

— Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу. — Хвала ти што си ме освестио; сад ћу ја њему онако лепим, политичким начином отказати.

Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи. — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња. — Хвала; ми сад одма' не можемо, ал' смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, — примети Љуба.

Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака! Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може.

— Па то је абентајер? — То је. — Хвала лепо, ја га не потребујем. — Ал’ тек је опет лепо читати. — А јесте л’ читали Видаковићеве романе?

— Е, то сам хтео да докучим. Баш вам хвала. Хоћете ли ме примити отсада за вашег друга, па то другарство још данас поред чаше вина са „пер ту” да инсталирамо?

Пише Јулки писмо, да зна на чему је: Дражајша фрајлице Јулка! Ако сте ради за мене разумети, ја сам, хвала богу, здрав, и молим бога за ваше здарвље. Ја сам срећно кући допутовао. Не знам ви јесте л’ здрави.

— Слуга сам покорни. Љуба матер у руку пољуби. Тако је цмокнуо, да се и сама мати заруменила. — Изволите сести. — Хвала. — Ви сте већ готово на нас заборавили били. — Знате, ја сам човек који се не намеће; где ме радо примају, тамо идем.

Госпођа Макра нешто Паулини намигне, те она изиђе. — Па, како сте, госпођа-Макро? Ал’ вас давно нисам видео! Видим, хвала богу, сваки дан сте све лепша и лепша — изгледате као лубеница.

Хтели сте, ваљда, казати да изгледам као слепачка тиква, кад се смешите. Но, ништа, волим и тако да изгледам: хвала богу, здрав сам, не бих се још мењао ма с каквим момком!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била

Срушена црква у Б. постоји још, хвала Богу, и сваки се о томе може уверити кад хоће, а цела пета батерија зна да је он на торњу био осматрач и отуд слао

Ако вреди нешто саветујте га нека изађе на прав пут, ако не вреди нека га како је почео. Много вам хвала унапред...“ Оне ноћи кад је Јуришић сишао с воза и упутио се гробљанској улици, сав се тресао од неког мутног

књижурином и сушио се и кашљао па кад је ону књигу превео он умро и није ни дочекао да је види оштампану и да му кажу хвала, само што су га другови честито ожалили.

Африка

са прага тих својих снова о домаћинству, који се свакако неће никада испунити, ја нисам умео да му кажем ни достојно „Хвала!“ ни достојно „Збогом!“ Толико је тешко да човек пређе преко своје нетрпељивости.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику. МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината. Дајте и ви једну хиљаду, пак ћемо лако намереније достићи.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Не сме, каже, од Гоше. Оће Гоша да бије! Тако његова баба Иконија дознаде да је одбијен од сисе. Баш хвала прији Госпави! Да сам знала да те отерам раније, да ми дете не поганиш.

А деда Гаврило повика: Жив био, сине, кад си ми ово донео! А хвала и пријатељу Луки! Тако су се ето, из бездана људских успомена, том намирисаном, надодољеном, официру, који се тукао у

Има за оно што њој треба, млађих Махалчана, хвала Богу. Него, зло је у Трифуну. Опаметиће се Кумрија, кад види своју децу.

кроз баруштине на Тиси, ноћу, по звездама, све трупе принца Евгенија Савојског, и омогућио победу, а никад му ни хвала нису рекли. Ено сад Текелије у Росији.

Продају се, каже, баснословно! Из Миргорода, писао је прота Петар Булич, који се тамо био иселио: „Мени је хвала Богу у Новој Сервији добро, да не мож боље бити!

Теодосије - ЖИТИЈА

Његово смо створење, и за њега живимо и јесмо, и осим њега за Другог Бога не знамо. Њему и припада свака слава, хвала и величје, част и поклоњење, заједно са Оцем и свесветим Духом, и сада и увек и на векове векова. Амин.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Да не бих донео пренагљену одлуку, једини је начин да побегнем сам од себе. Хвала вам, пријатељу, ви сте ми дали добар савет. ЉУБОМИР: Ако вам је потребна каква моја услуга? ПАВЛЕ (сети се).

РИНА: Него! Зар да дозволим једна ситница да ми мути срећу? НОВАКОВИЋ (устајући, грли је): Хвала ти, ти ме просто претрпаваш доказима о твојој љубави.

АНА: Молим! (Оде и мало затим се врати са ча шом воде.) АНТА (испија наискап): Хвала! Где је госпођа? АНА: Она се облачи. АНТА: Облачи? Зар је њој у оваквим тренуцима до облачења?

Важити као мртав, а бити жив”. СПАСОЈЕ: Он то сматра као најсрећнији излаз из ситуације. Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта. СПАСОЈЕ: Са свога, дабоме! Али имамо и ми своје гледиште. (Новаковићу.

Но, хвала лепо! АНТА: А ако проговори? СПАСОЈЕ: Нећу му одговорити. РИНА: Ја ћу окренути главу; ја не желим да га видим.

АГНИЈА: Добар дан! Слатко моје! (Њуби је.) Ово је за тебе. (Даје јој букет.) ВУКИЦА: Хвала, тетка! АГНИЈА: Па како је, како је; јеси ли већ сита радости? ВУКИЦА: Ох! Да! (Разгледа букет.

СПАСОЈЕ (сети се): Ах, да! (Тешка срца вади из портфеља две хиљадарке и даје му их.) ЂАКОВИЋ (устаје): Хвала, господине, и кад год вам затребам, ја вам стојим на расположењу, било да што напишем, било да вам какав користан

СПАСОЈЕ: Хвала! ЂАКОВИЋ: Не желим више да вас узнемиравам. Збогом, господине! СПАСОЈЕ: Збогом! ЂАКОВИЋ (оде). ВИИИ АГНИЈА,

Јесте ли ви, господине Марковићу? Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.) „Илирија”! „Илирија”! (Загрли га чврсто.

Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.) „Илирија”! „Илирија”! (Загрли га чврсто.) СПАСОЈЕ: Да?

СПАСОЈЕ: Остави, молим те, лудорије, него кад си већ дошла, учини ми једну услугу, за коју ћу ти рећи хвала. Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат.

СПАСОЈЕ: Хоћете ли да вам телефонску везу дам са господином Ђурићем, нек вам он лично објасни. ШВАРЦ: Хвала, верујем... само... је л' сигурно да ћу ја сутра добити нов пасош? СПАСОЈЕ: Сутра или, рецимо, прекосутра.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

покачени о црквену ограду, а старица, поскакујући као да гази по нечем врло клизавом и несигурном, понављала да је, хвала Богу, сасвим добро. Ишијас ју је мало мучио ноћас, но то је већ нешто на шта се морамо навикнути. - Да, да, навикнути!

Да сте убацили и кувани ђон у мене, моја црева би вам рекла, хвала. Мој стари је мислио да ја њему не понављам довољно често то хвала.

Мој стари је мислио да ја њему не понављам довољно често то хвала. Неко ко једе његов хлеб морао би да има више љубазних речи у устима.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

–Ћути и пливај! (Догађа се у Ријеци 1947) Стижу с времена на време из белог света. Питају ме како сам. Хвала, како сте ви? Зашто им говорим ви? Не знам. Тако. Вероватно због тога што су успели тамо иза црте, у белом свету.

»Значи, већ је време да ми кажу како сјајно изгледам« помислио је. »Некада се то подразумевало...« – Хвала! — рекао је. — Што има код вас? – Све по старом — одговорио је шеф Терасе. — Кад сте стигли? – Јутрос.

« Рекох да сам добро. Како је он? И он је добро. Хвала богу, нека! Нешто од три »Крваве Мери«, нешто од тога што обично поблесавим кад сретнем неког старог другара,

Хајде, пробај! Можеш ли? Је л' те јако боли? – Не боли... – Сигуран си да те ништа не боли? – Ништа. – Хвала богу, читави смо, изгледа... – А то вам је и најважније у животу — каже Лука. да је човек жив и здрав!

нацврцаћу се«, мисли сигурна жена и каже: — Молим вас још једну вотку и нови лимун — швепс не треба да доносите! Хвала. »И уопште, какво је ово време?

— Много вам хвала на услузи... — захвали се церемонијално. — Две недеље чекамо некога да наручи царске мрвице. Јер, једно је теоријска

– Како да ме не погоди? Ринтам седам година као коњ да вам омогућим викенде на свежем ваздуху, и то ми је хвала! – Добро. Ако је ниси направио само за себе, за кога си је онда зидао? – За децу, ако већ хоћеш да знаш!

– Добро. Мислим да смо рекли све једно другом! – Пази како возиш! Видиш да онај кочи... – Баш ти хвала што си ме упозорила. Сам не бих видео. – Наравно да не би! Умало га ниси лупио!

Децо, ако будете дирали прстићима рибицу, полудећете и завршити у најстрашнијим мукама! – Гаде! — рече жена. – Хвала! — рече он и настави: — Ко је рекао: »Боље је задавити дете у колевци него неговати незадовољене страсти!

—Баш вам хвала... — рече тек да нешто каже, увукавши дубље браду у виндјакну. Провела је читаву ноћ у спаваћим колима не склопивши

— Грашка? —Не, хвала... Осећала му је дах у коси; онај његов познати мирис ипак се пробијао кроз оштар воњ неког дезинфекционог средства

— Шта? — Упаљач. — Хвала — рече и изиђе у ноћ. ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ Када је познати песник Н. Н. одлучио да због нарушеног здравља

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!

А сад је мир, хвала богу! А ви се у граду, да-ти (ваљда), препали, е ударио Црногорац, па трубетате и бубњате и дршћете од страха, а ми,

Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика

Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко! Ускок одговори: — Хвала, господине! Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено!

Видим да се бог стара за мене кад вас намјери у овој пустињи, у почетку страшне ноћи, која ће настати. Хвала! Ријечи је наше изговарао заносећи. — Хајд, напријед, у име божје!

Бићеш слободан, као што смо ми, а за то се крвимо и отимамо стотинама година! Здрав си ми! Ускок одговори: — Хвала ти од свег срца, кнеже. Ја сам много дирнут твојим дочеком и твојим ријечима.

Да ти знаш шта сам је очекивао ноћас, на што сам био спреман! Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме тешком путу!

Кнез пружи чибук Кићу, а Јанку рече: — Ја мним да и ти пушиш? Оли да ти донесу један чибук? — Хвала, имам — рече Јанко, па извади из шпага своју лулицу и напуни је својим дуваном.

— Мене ради — рече кнез, чудећи се. — Да, синовче! Ето имаш унука, хвала богу, дијете напредно мимо дјецу, па чисто сви страхујемо е би га могло кобити оволико наше туговање!

? — пита Јанко смијући се. — Зашто не, ђетићу? Како не? Нијеси калуђер, хвала богу! Зар не би грјехота и штета била да такав ђетић од такве куће, а сад још од оваког браства, нема порода?

— А теби, кнеже Драго, настави владика, хвала велика, што си овога чојковића чојски дочекао, те учинио да му одмах омили наш крај.

тијех разговора испуњаваше Милобруковић нудећи ракијом, а кад видје да се примако главни тренутак, узвикну: — Хвала богу, господару и господо, чуда једнога!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Пешта и Будим важнија је за нас вјест. ЛЕПРШИЋ: Јесам ли ја казао да морају пропасти. ЗЕЛЕНИЋКА: О, хвала богу кад смо дочекали да и наша влада буде! ЛЕПРШИЋ: Одма да се одбор уреди. ЖУТИЛОВ: То се разумева.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Стајало је: »г. Ј. М. у Х. На послатом хвала. Јављај се што чешће. Послато ћемо употребити доцније, за сада још не можемо због нагомиланог материјала.

— Срећан Божић, и добар апетит желим! — додаде Јова. — Хвала, такођер и вама! — чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо. — А, хвала, постарали смо се и ми!

— додаде Јова. — Хвала, такођер и вама! — чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо. — А, хвала, постарали смо се и ми! — одговара Јован, и врати се у собу.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

се пут, Један брат кâ други болан и жут; Мене болна оздрави туђина, Каква за те беше то милина: „О Боже, рече, хвала ти на свему, И мени је, кад је добро њему.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Како Вранац, Раде брате? — Добро. —А како Доруша? — Здрава је, хвала богу. — Нека, нека. А продадосте ли онога њезиног ждрепчића Доратића? — Продадосмо, браћи Јованићима.

Е, мој Васкрсије, ти нас данас баш лијепо разговори, хвала ти ко брату. ТРЕБА НАЛОЖИТИ ВАТРУ Међу бреговима, на безименој заравни обраслој ријетком шикаром, тишина се слила у

Униформа је на мени, а она те ствари не допушта. — Де, де, добро је, знам и ја да нијеси. Хвала теби само што си ти своју баку разговорио и душу јој разгалио.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Они ти кроје Алаха према себи, ко да је Алах кошуља. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажи хвала што зидови немају уши! Алах чује, ал он ће и да опрости...

ХАСАНАГИНИЦА: Имотски кадија? Он, после седам година? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Хвала Алаху! Чујеш ли, Алах те радосним знаком опомиње! Кад те је просио Хасанага, Ти си хтела за кадију!

Одсад да знаш: кад те ко нешто пита, у мом присуству, има да каш: да, не, јесте, није, хвала, изволте, молим, и више ни реч! Јес разумела? То ти је одсад цео речник! Шта каже, молим те! Да ја — ЈА!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успоменâ и тешка, хладна, самотна

Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити.

Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити.

Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас. — Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу! Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом. — Где је? — упита ме.

— И не казује свој бол, не говори о себи, већем о мени. — Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. — Ја! — викне ч’а Јован увређено. — Зар ја да заборавим ову кућу?!

— Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. — Ја! — викне ч’а Јован увређено. — Зар ја да заборавим ову кућу?!

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

друга: Гласи мука и покаја, шапат јада, сузни бризи, неодољних уздисаја бројанички, свети низи; старе славе сетна хвала, а скорањих срамних зала осветница, — јека од гусала. Иза сна се тешког прену, Мрак је. Где сам?

Ал' ништа зато, хвала, госте мој, навеки хвала! Рекô си ми дост'. — Алфа и омега! О мудра смрти, о самртничка, жива мудрости!

Ал' ништа зато, хвала, госте мој, навеки хвала! Рекô си ми дост'. — Алфа и омега! О мудра смрти, о самртничка, жива мудрости!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

УДОВАЦ 280 ЦИГАНСКА ПОРОДИЦА 281 ЗАПАЛИО КУЋУ ДА ИЗГОРЕ МИШИ 282 КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ 283 ДОБРА ХВАЛА 284 ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ 285 ГЛУВИ ВУК 286 СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ 287 БЕЛЕШКЕ О ИЗВОРИМА И

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси коликогођ хоћеш. Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам

Није ли бог дао да си нашао што си тражио? А царев му син одговори: — Хвала богу, нашао сам. Цар се врло обрадује па му рече: — Дај да видимо, је ли та вода така.

Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала богу, нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју.

Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: — Хвала богу лепоте! ништа не манка ође до само три ствари: тица што збори, дрво што пјена и вода зелена.

Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: — Хвала да је богу!

Потом Грбо изиће из воде, а коњ му рече: — Хвала ти, Грбо, е ћеш ме избавит. Онда му опет рече коњ: — Грбо, узми четку и чешагију јер ће ти требоват, и кад ти

Потом се коњ стресе и претвори се у човјека, из човјека изиђе голуб и проговори: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио! — и човјек паде мртав.

— рече Грбо. Струка се претвори у дјевојку, из дјевојке излеће голубица па рече Грби: — Хвала ти, Грбо, е си ме избавио! — а дјевојка паде мртва. Грбо оде опет да чува своје овце.

Пронесе се та робова хвала и дође до самога цара. Цар Петар даде осуђеника пред себе извести, те га збиљски запита: — Би ли ти могао доиста моју

Кад је Марко саслушао што му старац рече, рећи ће и он старцу: — Е, хвала теби, старче, на свему, али ја имам још два добра друга, који су ме амо спустили, и који ме још чекају на улазу у овај

— Помаже бог! — Бог ти помогао. — Здраво, како си? — Здраво, хвала богу, како сте ви? — Хвала богу! Питаше се за јуначко здравље, па и овај путник сједе на траву и почеше разговор.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Четрдесет и осам и петсто грама, госпођице, хвала изволте и други пут, наздравље! Четрдесет и осам и петсто грама смешних идеја, вицева, секса, коже и костију и јамица

врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни седамдесет и пет година! И све остало.

врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни седамдесет и пет година! И све остало.

Нема тих новчаница за које бих се ја поквасила у њој!“ Хвала богу што нема, јер би после целокупну Саву морали празнити као базен на Ташмајдану, да је изаперу од разних помада и

Хтедох да га упитам за ливинг-шпајз, али се угризох за језик те тако прескочих то кобно питање. — Кампари? — Хвала најлепша.

Реците госпођи мами да ми се јави после подне. — Хвала вам много, докторе! После разговора са вама осећам се много боље! Мислим, некако олакшано...

Приупитај га, молим те, колико је тада имао кошуљу, а о доњем вешу и да не говоримо! И то ми је хвала! Ту маман не може више да издржи вербални окршај са мојим оцем — једним од најгенијалнијих усмених књижевника које

ПИТАЊЕ ЗА ПРВУ НАГРАДУ — ПАКЕТ УСЛУГА: У КОМ СЕ ГРАДУ НАЛАЗИ ДРЕЗДЕНСКА ГАЛЕРИЈА? ХВАЛА! Господе, кад се само сетим шта смо све уваљивали сиротом АНЕXУ-МАНЕXУ на преко свих пет континената, у огромним

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?

Ливаду штитиш, то није шала, кад чича дође, рећи ће: Хвала!“ У ПРВОМ СНИЈЕГУ Из магле, сиве и бијеле, први се снијежак роји, под стрехом ћути врабац, поспано пахуље

“ И најзад, брука да буде већа, ту је цедуља мала: „Одлично причаш, мајсторе Тошо, свака ти, брате, хвала. Ја сам те слушо са пажњом правом Кумашин Ждерко, с врећом и главом.

Има ли неки трговац глупи који ће мог мачка да купи? Ако се нађе, много му хвала, баш је будала! ОГЛАС ПСА ЖУЋЕ Ево вам једне понуде вруће Тришиног џукца, скитнице Жуће: Већ ми се на врат попео

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. — Хвала, господине, и довиђења. — Довиђења и хвала вама. — Добар провод. Небо је сасвим покривено.

За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. — Хвала, господине, и довиђења. — Довиђења и хвала вама. — Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама.

— Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

— Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. — Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону.

Рекла сам дечаку да вас доведе горе са свећом чим дођете из шетње. Изволите. — Хвала. Сметам ли вам док радите? Могао бих сести овде и читати; тако вас не бих узнемиравао. — То је талијанска књига?

— Треба га много саветовати. — Како вам се допада риба, — обратише се први пут мени, — хоћете ли још? — Не, хвала. Сасвим је изврсна. Изабела баш чврсто спава. — Немогуће је метнути је у постељу док ја нисам с њом. То је кукњава.

— Шта то сипате, госпођо? — Мало црнога вина. Да наздравимо сви. — У твоје здравље, Пипо. — Хвала, млади господине. — Јеси ли уморан, Пипо? — Прилично. Ово је први дан ван постеље.

— Како се каже, Ивона? Мала се толико збуни да, отворивши шачицу, умал не испусти новац. — Немојте их мучити. — Хвала, господине, — рекоше девојчице шапатом. — Сада ћете право кући а новац да покажете мами.

— Сагрера. Она је поред мене. — Сагрера, ако се мало нагнете моћи ћу разазнати ваш лик. Тако. Хвала: ви сте лепа девојка, Сагрера. — Не, ја сам ружна. — Лаже. — Јесте ли верени, Сагрера?

— Ви ћете чинити како је најбоље. Хвала вам. — Реците сад зашто бисте хтели да дођем? — Тако! Чини ми се да ће цео мој живот после бити измењен, ако се и

— Хоћемо ли, Сагрера? — Хајдемо. Довиђења, млади господине. — Довиђења, и хвала што ме нисте отерали. — Надамо се да ћете опет доћи. — Хвала, волео бих и сâм. Излазим лагано из града навише.

— Хајдемо. Довиђења, млади господине. — Довиђења, и хвала што ме нисте отерали. — Надамо се да ћете опет доћи. — Хвала, волео бих и сâм. Излазим лагано из града навише. Свитци лете између маслина које бацају велику сенку.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

пукотине у којој све нестане па да се уздигне до површине земље до стола гозбеног до врха таласа Реч која каже Хвала!

у којој све нестане па да се уздигне до површине земље до стола гозбеног до врха таласа Реч која каже Хвала! Хвала ономе што долази пуцкета његово стопало у шуми преко грања Хвала му ако ће да се врати хвала свакоме ко наше

Хвала ономе што долази пуцкета његово стопало у шуми преко грања Хвала му ако ће да се врати хвала свакоме ко наше говоре прекине или скрати и ко нас у лепим пределима око срца

Хвала ономе што долази пуцкета његово стопало у шуми преко грања Хвала му ако ће да се врати хвала свакоме ко наше говоре прекине или скрати и ко нас у лепим пределима око срца помилује и позлати хвала глаголу

се врати хвала свакоме ко наше говоре прекине или скрати и ко нас у лепим пределима око срца помилује и позлати хвала глаголу који нас значењем проникне и потомству што нас троши и хвала длану што свој педаљ шири до великих хвати

лепим пределима око срца помилује и позлати хвала глаголу који нас значењем проникне и потомству што нас троши и хвала длану што свој педаљ шири до великих хвати и хвала књизи што се са собом воли у дубини али дубина нигде није на

који нас значењем проникне и потомству што нас троши и хвала длану што свој педаљ шири до великих хвати и хвала књизи што се са собом воли у дубини али дубина нигде није на своје дно пала него се отвара и сваки лист за себе

дубина нигде није на своје дно пала него се отвара и сваки лист за себе пламти и говори свако је хваљење себи хвала најбоља је реч што је на својој граници стала и ћути Како је оскудно то што човек твори мисле злотвори а он се

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

СИМКА (још при појави Даничиној гурне лактом Виду, која седи крај ње, и шапће јој): Но, хвала богу, кад су се сетили и да нас послуже. АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости!

Разумем, нашла се док је боловао, неговала га – добро! Умро – добро и то! Нашла се ту, па лепо, исплати је, кажи јој хвала, па збогом! Али откуд сад долази тетка као адвокатов повереник?

Зар не? ДАНИЦА: Хвала, то је врло љубазно од вас, али, ја мислим, тетка жели да се иселимо. МИЋА: Али зашто, забога?

(Одлази за Агатоном.) СИМКА (иде за Танасијем): Хвала, ја пред подне не пијем кафу. (Одлази за Танасијем.) ПРОКА (иде за Симком): Хвала, ја не пијем кафу.

) СИМКА (иде за Танасијем): Хвала, ја пред подне не пијем кафу. (Одлази за Танасијем.) ПРОКА (иде за Симком): Хвала, ја не пијем кафу. (Одлази за Симком.) ВИДА (сркне па одмах остави шољу): Јух, па ово хладно као лед.

(Одлази за Проком.) ТРИФУН (узима шољу): Ја ћу понети, па уз пут. (Одлази носећи шољу.) ГИНА (уздишући): Хвала, није ми до кафе! (Одлази за Трифуном.) САРКА (иде за Гином): Хвала, ја не смем да пијем кафу због узбуђења.

(Одлази носећи шољу.) ГИНА (уздишући): Хвала, није ми до кафе! (Одлази за Трифуном.) САРКА (иде за Гином): Хвала, ја не смем да пијем кафу због узбуђења. (Одлази за Гином.

ГИНА: 3акључала кућу па нас не пушта. СИМКА: Па како уђосте? ГИНА: Хвала богу, Сарка је била у кући, па нам она изнутра отвори, а Прока, боме, гурну ону тетку лактом, те она оде претећи,

АДВОКАТ: Умирите се, све ће бити у реду. ДАНИЦА: Хвала богу! АДВОКАТ: Предузећу одмах кораке, само право да вам кажем, мислим се на који начин.

Ама, кажем ја њима: паметан је то човек тај адвокат, неће он терати у крајност. Знао сам ја то! Е, баш вам хвала у име целе породице. АДВОКАТ: Молим. Саопштите, дакле, породици да ће се сутра отворити тестамент.

СИМКА: Како, зар нећеш да примиш те три хиљаде? ГИНА: Па примићу, није да нећу примити, али му нећу казати хвала; нити ћу му отићи на парастос; нити ћу му пожелети лаку земљу. ВИДА: Ни ја, боме!

САРКА: Ама, зар ванбрачна ћерка па на закону основана? АГАТОН: Каже адвокат: „Каж'те хвала богу што вам је оставио и то мало легата, јер и то је имао право да вам не остави”.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

фијук... као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито за тварамо... Хуј... Хвала ти, Боже. Експлозије се зачуше иза наших леђа, — Повећати даљину за педесет... — Овај нас уракљи!

Потпоручник Радојко задовољно трља руке и пуни своју кутију. Онда се диже. — Друже, држи... — Хвала... хвала, немојте, господин потпоручник. — Ајде!... Нећеш ваљда ти мене да частиш. Са колико си пара пошао у рат?

Потпоручник Радојко задовољно трља руке и пуни своју кутију. Онда се диже. — Друже, држи... — Хвала... хвала, немојте, господин потпоручник. — Ајде!... Нећеш ваљда ти мене да частиш. Са колико си пара пошао у рат?

— Са могућом приликом сигурно, па ће и претећи нешто — смеје се Танасије, гурајући дуван у недра. — Е, браћо, хвала вам и до виђења! — Куда? — Куда?... Опет бацамо бомбе вечерас...

Виде се забрани као оазе, а оивичене њиве подсећају на поља шаховске табле. — Хвала богу! — вели Милутин — те не морамо ићи на осматрачницу у пешачки ров. Војници одмах почеше са копањем заклона...

Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби. — Ти си се одужио отаџбини... Хвала ти хтеде још нешто рећи, али му заигра доња усна, он трепну неколико пута и брзо проговори: — Срећан ти пут!

У једном налету, треба освојити њихове положаје... Александар приђе и представи се. — Но, хвала богу, да једном и артиљерци мене потраже. Вечито тражим ја њих — говорио је командант у шали.

Једва савлађујући се усиљено равнодушним гласом проговорих: Не разумем... Хвала богу, здрав сам. — Заћутао сам. Предосећајући несрећу, плашио сам се да га питам даље. Оно јес... главно је здравље.

— одобрава Војин. — Хвала богу, да се и вас двојица у нечему сложите! — добацује капетан Веља. — Ех, зорт их је сложио.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Хоћете шљива? рече она после дугог ћутања и гледања, па му пружи из руке неколико комада. — А, хвала! ... рече он, па узе шљиве, и ако је и сам доста набрао и носио их у џепу.

— Гледаћемо да добијете... Ја ћу вам бити на услузи свакад, кад ви зажелите. — Хвала вам унапред. Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре, па није ни имао

Нас смо троје ту... као... — Као једна породица, допуни га учитељ. — Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља.

— Казао господин управитељ да ће сутра сви ђаци ићи у цркву. И ви да се спремите да идете са вашом децом. »Хвала Богу, чини ми се овако рече, одахну чича, јер га је Гојко три пута слишао, док није добро научио целу наредбу напамет.

И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти чиним... Хоћеш сутра да ти донесем златан часовник...

Све се то изврши неким полупословним тоном, као да издаје обичну плату, а њему дође да заигра од узбуђења. — Баш вам хвала! Не знате како сте ми добро овим учинили, проговори Љубица, јер не би лепо било да му се не захвали на услузи.

Она се зачуди његовој појави, а он пружи руке радосно. — Хвала Богу, кад те нађох! Хајде!... — Куда ћемо ? пита она, стежући његове ледене руке и гледајући га оним ђаволастим

што нисам ја к вама дошла... мрзи ме пред вашом децом... Хвала вам много, што сте радили с мојом децом... — То ми је дужност, прекиде је Гојко оштро, гледајући у страну. — Знам...

— То ми је дужност, прекиде је Гојко оштро, гледајући у страну. — Знам... али опет... Хвала вам и на посети... запе Љубица и погледа га са неприметним осмехом.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Видим, пуна ти флаша вести! БЛАГОЈЕ: Оћемо ли, глумац, по један цуг? ВАСИЛИЈЕ: Хвала, не могу по оволикој врућини! А док се не заврши представа, морам да останем сасвим трезан! Други пут!

ГИНА: Заборавио си да поменеш кучећи стил! СОФИЈА: Хвала, сад могу и сама! Трчим да пресвучем костим, још ми је влажан! (Утрчи у кућу) ГИНА: Пази да ти јајници не озебу!...

БЛАГОЈЕ: Добићеш флашу љуте! МИЛУН: Спреми, па ћемо виђети! ГИНА: До неба ти хвала! (У двориште се враћа Симка) БЛАГОЈЕ: Можда би могла нешто часком да умесиш? ГИНА: Шта да умесим?

ЈЕЛИСАВЕТА: Јесу, то јој је перика! СИМКА: Још вам је лепша него природна коса! СОФИЈА: Баш вам хвала! СИМКА: Кад су Секулу пуштали јутрос из затвора, дали су му овај коверат да вам понесе! Нашли су га у Филиповом џепу.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Пале су идеје, форме и, хвала богу, и канони! Најновија уметност, а особито лирска поезија, претпоставља извесне, нове, осетљивости.

Мучиле су га само госпође. Оне су долазиле да му ишту аутограм. Скоро свака друга умела је да каже италијански „хвала“. Уосталом, није било тако тешко научити реч‑две талијански. Та њихови су мужеви и браћа гинули тамо доле.

Још увек се о њему пишу лудости. Један од оних који су ту много скривили, „песник“ Јоахим Гаске, хвала богу, не може више много да му шкоди, јер је баш данас сахрањен. Он је написао читаве књиге о Сезану и о Реноару.

Најновији, Женере и Озенфант, дошли су до односа моделације, конструисања, и скале боја на два полића. Литературе, хвала богу, више нема, али, замало, па ће бити формуле. Ја мало карикирам, разуме се, али не много.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

А ко је терао да игра?... 3ар је то за њу?... Него, дед, да ја њу извучем напоље, па ће људи једаред и мени казати хвала... И ђаво се одупре, па изгура краву на обалу. А кад сељак с људима дође па виде краву на суву, рече: — А, гле!

А кад сељак с људима дође па виде краву на суву, рече: — А, гле! извукла се — хвала Богу!... КУКАВИЦА Једног дана, о неком празнику, дође Исус у Јерусалим и уђе у храм да учи народ.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то

То су ситнице. — Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, — приметим учтиво. — Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо

Испод ње је текст: „Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге

— Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно.

” — То ће на сваки начин имати успеха, ако распис стигне на време? — рекох. — Морао сам журити, те је, хвала богу, благовремено откуцан телеграфом цео распис на читав час пре вашега доласка.

— Колико их имате сада? — упитам. — Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан! — То импонује!

— Но, хвала богу! — узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу. Док се председник и влада објаснише с осмим

Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: — Браћо! — поче он. — Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно.

Али, ето тако, што се мора, мора, ко те, опет, пита шта има везе и смисла. Бар код нас је, хвала богу, ако нигде на другом месту, паметан обичај да се све ради наопачке, како не треба, без смисла и памети, па куд

Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место. Сви се опет приклонише дубоко, а затим настаде тајац. — Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте.

уложити све своје силе да поверење ваше оправдам, да вас свуда искрено заступам и да свој углед и дале високо одржим. Хвала вам, браћо, на избору. — Живео, живео, живео! — осу се са свију страна.

Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место. Сви се опет приклонише дубоко, а затим настаде тајац. — Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

код нас, Богу хвала, све иде мирно и по закону. Ако се понеки пут Сарук или ти њему подобни мало излану, — ми имамо општинску власт, која

И, хвала Богу, сад иде све као по лоју. Без сумње је, због тога, наша књижевност и уметност знатно коракнула напред?

Погледах свуд око себе и кад се видех у својој лепој собици, узвикнух од радости: — Хвала ти, Боже, кад нисам у XXИ веку! БОГОМОЉАЦ Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу.

— Знам, брате, али кад... у колико... хоћу рећи тачно минута? — Шест и четрдесет пет — оДговори овај и оде. — Хвала лепо! — викну Живко за њим, па стаде да мери корацима коцкице на перону и да сваког тренутка погледа на сат.

— Хвала ти, нано, која ме учиш као своје дете, Бог ти дао, но шта да радим кад ми још и не мислимо на то. Каја нема ни једне ко

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.

ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије! ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали. ДАНИЦА: Нећете бити овде?

Иако си ти друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако, у души, ја те волим. ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме!

Ја сам на пример, индивидуа, ви сте индивидуа! ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа? ИВКОВИЋ: Да! ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека?

ЈОВИЦА: Па велим, Јевреме, нисам, да кажеш, човек везан. Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш ћутао а он да ми записује шта хоће, него сам и сам говорио. Па велим...

ЈЕВРЕМ: Кад ти кажем, мени да оставиш ствар, а ти да се не мешаш више. ЈОВИЦА: Е, велика ти хвала на томе, Јевреме! Рекох ја: са Јевремом треба прво да разговарам! Па овај... и то да ти кажем...

Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо. ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче. ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш. ЈЕВРЕМ: Друго ти!

ЈЕВРЕМ (испраћајући га): И не треба ти други! ЈОВИЦА: Е, па хвала ти, Јевреме! (Одлази.) ЈЕВРЕМ (за њим): Право у дућан и ником ни речи!

ЈЕВРЕМ (чеше се за уветом): Много, брате! СЕКУЛИЋ: Па добро, 'ајд ову од триста, а ако доцније још затреба, ти си, хвала богу, ту! ЈЕВРЕМ (још се снебива): Знаш, мислио сам... СЕКУЛИЋ (трпа му перо у руке): Ама, немаш ти ту шта да мислиш.

(Прекине.) Ко ми сад даде овај рачун? (Згужва љутито и баци на земљу па извади Ивковићев говор и чита.) Браћо! Хвала вам на изразима поверења, које ми је утолико драгоценије јер стојим пред озбиљним задаћама и тешким дужностима.

Па дабоме да сам говорио противу владе кад си ми подметнуо твој говор! ИВКОВИЋ: Не кажеш ми хвала што нисам у телеграму јавио да си ми украо говор. ЈЕВРЕМ: Ту реч да тргнеш, јеси чуо!

ИВКОВИЋ: Хвала! Пиши ти са твојим људима пашквиле. ЈЕВРЕМ: Другом то да кажеш, јеси чуо... ИВКОВИЋ: Ја теби кажем, а ти реци оном

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«.

и да ће грдне муке имати док их из политичког сна и мртвила пробуди и до оног степена свести доведе до ког су, хвала труду и заузимању његову, доспели они којима је долазио и остављао их у току ове три четири године.

« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту страшну књигу испод једне друге, па продужи даље вадити књиге.

Говорило се свашта. Шта ти се све није износило као узрок! Свет као свет, знате га, хвала богу: шта ти неће изнети и изговорити на своја погана уста!

— Извол’те. Ама вода што је, господине! Попијеш једну чашу, трипут ће да једеш од много апетит од воду. — Хвала! — вели му Срета. А ћир Ђорђе га мери. Ова учтива реч Сретина му се допала.

(Тако он згодно назва и у допису ову идилску тишину коју пре неколико недеља беше затекао у овом селу.) Но, хвала богу, сад није тако! Усталасало се, узаврело је већ и већ се пена показала на површини.

Та он им се није ни пре ни наметао! А њему је и боље овако; шта ће му та главобоља кад, хвала богу, није спао на оно мало гроша ајлука код његова толика мâла.

на земљу, а из груди му се оте један уздах као човеку кад му се свали велики терет с душе, и он узвикну: — Но, хвала богу! Једва једном да се свршило и то. — Шта је, шта је? — повикаше сви.

— Пристајемо! — дере се Жика, — кандидуј ти кога знаш. — Хвала вам, браћо на поверењу! — рече Срета. И одмах се образова Одбор за прославу прогласа републике у Бразилији, од шест

Дугачка депеша, бестрага много речи; не знаш шта је дуже, честитка или имена потписника, а, хвала богу, знате наше честитке. И кад срачунаше, изађе нешто ђаволски дебело!

! Да л’ су само, боже, видела и чула?! Ако су видела и чула све то, — онда је, хвала богу, све добро! Ствар није пропала, и ми се онда немамо ни за шта плашити од суда потомства. Добро је!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Каква вјера да се с овом мјери? Какав олтар ближе неба стоји? КНЕЗ ЈАНКО Ефендија, овако ти хвала! (подиже капу) Лијепу ни ишчита предику: што тражили, оно смо и нашли!

Док је таква, нека је у кућу; није л' таква, са њом на улицу!“ КНЕЗ РОГАН Хвала Богу, пасјега милета, кâ је опит са злом и неправдом!

ВУК ТОМАНОВИЋ Хвала Богу, велике жалости што нас нађе данас изненада! СВАК ЋУТИ И ПЛАЧЕ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ох до Бога, а ох довијека, да

(и плаче баба) КНЕЗ ЈАНКО Чудна врага, видите ли, браћо? Хвала Богу, има ли вјештицах? КНЕЗ РОГАН Има, кнеже, некијех рогошах, под облак ће устријелит орла!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Имам ја нешто вина, па кад би мене хтела пустити... — Баш добро. Боље ти него туђин — одахну мати. — Е добро. Хвала ти! — настави брзо Тоне. Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим.

Све ми поздрави, и сви ми здрави и весели били! — Хвала, нано! Хоћу, нано! — једнако одговара љубећи је по руци брзо, и кријући се, да их не би опет Софка и мати, њине газде,

— Хвала, дедо! Срећан ти дан и празник, дедо! И пошто га пољуби у руку, а другом руком држећи га испод пазуха, продужи да га о

погледу виде да је заиста истина, да се заиста решила Потресен, загрли је, и љубећи је по коси, поче да муца: — Хвала, чедо! Хвала, Софкице!

виде да је заиста истина, да се заиста решила Потресен, загрли је, и љубећи је по коси, поче да муца: — Хвала, чедо! Хвала, Софкице!

И као оплакујући себе, зато је унезверено грлио и љубио Софку по коси муцајући: — Хвала, Софке! Хвала, чедо! Софка у мало у глас што не поче да рида, али он, кад то виде, брзо се трже од ње.

И као оплакујући себе, зато је унезверено грлио и љубио Софку по коси муцајући: — Хвала, Софке! Хвала, чедо! Софка у мало у глас што не поче да рида, али он, кад то виде, брзо се трже од ње.

И сама Софка, која је била навикла на толики сјај, ипак чисто претрну. Понова га пољуби у руку. | — Хвала, тато! И сиђе доле. За собом чу како сви, и отац и мати, као одахнуше у општем усклику: — Нека је са срећом!

дугови, продаја куће... А сада, ето, хвала Богу, испуни се! Али још како се тек обрадова кад Марко, занесавши крајеве од минтана тако да му сасвим изиђоше из

(Први пут што је тако ослови, због чега Магди ноге поклецнуше од радости.) Наша Софка хоће да нам иде! Ето, хвала милостивом Богу, дочекасмо и то. А сада, Магдо, капију широм отварај, на њој два фењера пали и донеси ми пушку.

Свака ју је предусретала: — О, срећно, срећно, баба Симка! Она, радосна, одговарала је: — Хвала, хвала, да Бог да ускоро и убрзо и ваша девојка!

Свака ју је предусретала: — О, срећно, срећно, баба Симка! Она, радосна, одговарала је: — Хвала, хвала, да Бог да ускоро и убрзо и ваша девојка!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

— Желите ли, можда, нашем друштву прићи? Ту је тако згодно и весело. — Хвала... ПОРУКА Не, друже! Нека и то знаш на крају, Да ништа не мрзим што сам некад вол’о.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Да бог да и срећа од бога!), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!

Да бог да и срећа од бога!), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!

— Црна памет — готова погибија. — Кад бог хоће кога да казни, најприје му узме памет. — Бољи је укор мудрога, него хвала лудога. — Тешко луду и у рају. — Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити.

— Што је разлог, то је закон. — Што је од обичаја, то је од закона. — Обичај је спрам закона. О ДЕЛУ — Хвала је празна плаћа. — У хвалише свега више. — Лако је говорити, али је тешко творити. — Гола реч — труло семе.

— Учувао нас бог од млетачке галије и турског балије. — Хајдучка мајка црна клупка смотава. — Хвала народска од данас до сутра. — Што ђаво не зна, пита жену.

Кад се гошћа наклопи на хајвар а граху ни мукает, онда домаћица рече: „Узми, кумо, и граха“. А гошћа јој одговори: „Хвала, кумо, добар је и хајвар“. На то домаћица рече: „Али је хајвар скуп: ока по то и то“, а гошћа одговори: „И вриједи“.

— Казао је некаков (човек) те је био огладнио. Аџе Рамо, добар ти си! — Хвала богу, јер не могу. — Приповиједа се, како је некад у Никшићу био неки гласовити јунак и велики хајдук именом Рамо, па

— а он би им на то одговорио: „Хвала богу, јер не могу“! Благо мене, ево мога кума, самљеће ми без ујма. — Казао некакав у себи, који је ишао у воденицу,

сам богодан! ОД УЈЕДА ЗМИЈЕ Пољуби змија змију, роком дневи и роком ноћи; роком бога господа. Тебе, змијо, не хвала која лежиш на ржаном колачу, на глогову простирачу, но метни језичак под камичак.

(Док напија, свак шути, само се кадикад чује покоји: „Амин, бог те чуо!“) 5 Хвала домаћину, руком делио, а срцем веселио! Бог ти помогô, нико ти ништа не могô!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад они то виде, дигну руке Богу: „Хвала ти, Боже, те можемо госта угостити!” Пошто изнесу хлебац пред госта, донесу тикву с водом, па кад стану пити, а то у

” Он узме триста цекина и коња, па пође говорећи: „Хвала Богу! колико ме допаде од цијелога краљевства!” Послије неколико времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на

Онда рече: „Хвала Богу! већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном и у њих.” Тако се оклади у своје очи да је боља

Кад дома дођу, јаве госпођи као што су се договорили и она их | обдари. Али Бог као Бог — хвала њему и слава! — у они час у који су њојзи руке осјечене, учини те оцу њезину дође у сну некакав чоек и рече му: „Врати

Дивљан слијеп скочи као махнит и ђаку рече: „Нека, да је Богу хвала! извади ти мене ово једно око, кад не умјех ја тебе обадва, али ми утећи не ћеш.

” Онда цар окренувши главу од њега рекне: „Хвала Богу, људи говоре Премудри Соломун, а он будала!” Кад у том дођу на мјесто ђе хоће да га погубе, цар заповједи те се

” Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: „Браћо хвала Богу кад живи побегосмо!

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хођеш.“ Али царев син вели: „Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим“, а сам у себи мисли: зашто не би, кад имам

Цар се зачуди ово гледајући, а особито оној ђеци, али их не познаваше, колико ни они њега, па рече: „Хвала Богу љепоте! ништа не манка ође до само три ствари: Тица што збори, дрво што пјева и вода зелена.

Кад дође, упази једну велику пећину и у њој види тицу, која јој у они исти час долеће на десно раме, и рече: „Хвала да је Богу!

Није ли Бог дао да си нашао што си тражио?“ А царев му син одговори: „Хвала Богу! нашао сам.“ Цар се врло обрадује па му рече: „Дај да видимо, је ли та вода така.

Еда је Бог дао да сте нашли воду?“ А старији синови одмах прихвате: „Хвала Богу! нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе... ВЛАДИКА А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема. Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има.

Ето им ту, кућа, башта, њивче, па како им Бог да! МАРИЈА (грли пасторке, потресено, плачно): Хвала, децо моја слатка! (Клоне им на руке.) Ох, црна кућо моја! (Уводе је у кујну.) ИВ Јовчина чардаклија на чивлуку.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

јоште непрочитане сажећи, пак се окрене к светим оцем гово-рећи: „Ми вас за свеце држимо и оглашујемо, и јесте, хвала богу; а ви предајете тужбе један на другога. Ја, грешан човек будући, како ћу свеце судити?

се — утишати се участије — удео, учешће фабула — басна фаворит-птица — омиљена птица фаин — нежан, фин фала — хвала фалити - хвалити ферман — писмена заповест, повеља ферула — лењир којим су децу кажњавали у школи финик — смоква,

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НА РАСТАНКУ Из корова главу помаљам: о траве Хвала вам на ведром леку и склоништу. Ја се опет враћам у свет где ме ишту: Бледа замка наде, љубав, сламка славе.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И сада је сигурно тако зову.) Не, не! Не треба лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала... (Шта ћу с њом оволико обрадованом?) У капуту седе на кревет и уздахну.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али врабац се и не маче ни први ни други дан. Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече: — Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време! — Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам?

— луткица се осмехну и упозори гошћу да ћути о ономе што је видела. — А за лепињу ти хвала! Појешће је Татага кад се пробуди, а ти никоме ништа не причај ако желиш још једном да нас видиш!

А када се заиста вратила, старац и сам поверова да је дечак чудотворац, па рече: — Хвала ти, Златоусти! Рекао је то само једном, али се назив Златоусти прилепи за дечака као шкољка за стену.

— шапну јој. — Прогледаћеш! Сребрна плесачица замочи главу у воду и кликну: — Па, ја видим! Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га.

У њој је, заиста, била вода. Он је с уживањем попи, и окрете се малом посетиоцу: — Хвала ти, ма ко да си! — Ти знаш ко сам! — малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац.

Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну. — Хвала ти што ниси дао да се посече наш град! — рече Ташко Орашко свечано. — ОД сада ћемо ти сваке ноћи долазити...

Али, жаба га је и дале нетремице посматрала, затим рече: — Хвала ти! Да тебе није било, никад се не бих ослободила! — животиња, наједном, збаци са себе жабљу кожу и пред згранутим

Нису ни приметили кад су крај њих слетели вилини лептири. — Хвала за све! — проговори онај златни људским гласом једном дечаку. Овај се трже. То није било, нити ће бити!

За Мерсада ти хвала, можеш проћи, али знај: иза ових врата је врт, у врту Црно језеро. Кад уђеш, пред тобом ће се размаћи вода и указати

Само су јој оне исте очи остале, сада радосне. — Хвала ти, момче! — прошапута лепотица, осмехну се и отвори Злата врата, а дечак, не верујући самоме себи, протрља очи.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми је дао Бог, хвала му.

на пример, било да војује и брине о сиротињи, толико је Добрачино, зар не, било да тргује и паре улаже а већ је имало, хвала богу, и оних који ће се о школама старати. Учени о школама а они, неучени, о другоме.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ал' ништа зато! Хвала, госте мој, Навеки хвала! Рек'о си ми дост'. Алфа и омега! О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости!

Ал' ништа зато! Хвала, госте мој, Навеки хвала! Рек'о си ми дост'. Алфа и омега! О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости!

твоја књига мала К'о гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскврнила није Ни безбожна грдња ни бестидна хвала!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

би ме, у крајњем случају, и позвали да, као оно Сократес, искапим, њима за љубав, пехар отрова, ја бих им одговорио: „Хвала лепо!“ - И на том би се цела ствар свршила“. „Па, тим боље!

„Е, па нека је хвала боговима! - Твоји суграђани су, у сваку руку, чудновате зверке“. „И још како! Тек кад их боље упознаш, увидећеш каква

Од када си овде?“ „Тек што сам стигао“. „И учинио посету Акрополи; тако ради сваки дошљак. Па како си ми?“ „Хвала добро. - А ти стриче?“ „О том ћу ти моћи говорити тек кад се издувам, одморим и окрепим.

Но све кад бих те списе имао овде, не бисмо са њима дошли далеко, јер моји су дани избројани. Нека је хвала боговима што ме очуваше још толико свежа да могу уживати у лепотама природе и посматрати њене разнолике појаве.

„Не брини се, синовче! Платон ће те на моје заузимање већ примити у своју школу“. „Не, стриче, хвала ти лепо. Недостојан нећу ни да му ступим пред очи“. „То не би, бар за сада, ни могао, све кад би и хтео.

Зенодотос гледаше око себе. Све беше, хвала боговима, у свом реду, мозаик патоса очишћен и углачан, зидови дворане прекривени најскупоценијим ткивом, а сва

Кад, при крају дође ред на Аристарха, он положи своју десницу на његово раме и рече му: „Хвала ти, синко мој!“ Принцеза погледа захвално на свога оца, а њена маћеха стисну бесно своје румене усне.

Аристархос ћуташе неко време, па се онда дубоко поклони пред својим владарем, и рече: „Хвала ти, краљу, на твојој заштити и бризи!

Имам да ти испоручим много поздрава првих научника нашег славног Музејона“. „Много ти хвала на томе!“ „Сем тога имам да ти предам целу једну хрпу списа.“ „Списа!“, узвикну Архимед, обрадован.

„Да, Архимеде, онамо - да не служимо ни Римљанима ни Картажанима“. Архимедес се замисли, па рече: „Хвала ти, Диокле, што си у својој невољи мислио и на мене. Но ја ћу да умрем овде, у свом очинском дому“.

Коперник прелиста оба кодекса, па рече Фра Ђироламу: „Много ти хвала! Са ове две књиге отпочећу своје студије. Али ако ме моје знање грчког језика или овај латински превод оставе на

„Нисам могао да верујем! Ви сте ми, обојица, отворили очи; хвала вам на томе! - Па шта да урадим да се очувам од погрешног тумачења својих опита?

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди. — О благи Боже, нисам се надао, хвала ти. Плакали смо обојица. — Зашто се ниси надао? — Па, знаш какви смо данас.

И опет не чекајући одговора на које од својих питања: — Колико имаш одсуства? — Три дана без путовања. — О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће?

Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам,

— обратих се некоме што је гледао кроз прозор у ходнику. — Једна постаја, али брзи не стаје, па Вујановац. — Хвала. Прикупих ствари па изађох, а мало после воз заиста прође постају не заустављајући се. Могло је бити десет сати.

Ох, оне исте жарке очи засењене дугим трепавицама! — Остаћете... морате, свакако морате остати. — О, хвала... молим... кад кажете. Из дечије собе зачу се испрекидан, гласан уздах у сну.

— Хвала роде! — Бог да прости покојника... — Амин да Бог да... — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Али ситно фарбаш, друже

— Како је, како, дечко? — Ето, да кажем, гос' ђенерале, врло добро, хвала много... Онда окуражен овом пажњом мамуза нервозно коња и притерује га све ближе дивизијару.

Даклеее... Оштри се за Францускиње... — У Француску, гос' ђенерале? — ...Или Гркиње. Марсељ или Крф. — Хвала. И мајор клима својом лепом, насмејаном главом у знак захвалности на изузетној пажњи.

— Знам... ви не марите бело месо. — Хвала. Само да се стигне на море, свега ће бити. — И шампања... — И шампања... И... и... цуцика... је л' и цуцика? А?

острву, повадио ми је све зубе доње вилице; сад сам тражио боловање да тамо оставим и све зубе своје горње вилице (хвала Богу што човек има две вилице!), а ја сам адвокат, и моји зуби то су моји капитали. Ето колика је моја љубав за Гркиње.

“ „Нешто ми, вели, фали, али добро је, хвала Богу. Страшни су доктори, господо, прави су касапи. Капетан један рањен у руку, па му прилази доктор, гледа и каже:

И вољан да поразговара стражар додаде: Стаде киша, хвала Богу. Ја продужих споредном улицом па изађох на Дрим и на обали седох на четвртасти тесани камен који се беласао.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Сад је боље, зар не? — Боље, боље, много боље. Већ готово сасвим добро. Хвала вам, докторе. — Но, видите! А кад оздравите, нешто ћете нам свирати. — Xоћy, докторе, врло радо. Хвала вам...

Хвала вам, докторе. — Но, видите! А кад оздравите, нешто ћете нам свирати. — Xоћy, докторе, врло радо. Хвала вам... — одговорио сам, неочекивано ганут.

А оно „кад оздравите” укључује у себи прећутну тврдњу, љубазну а савршено безобвезну: „Оздравит ћете.” Хвала му и за то. Болесник воли и такав површни оптимизам.

Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао

од своје стране а нешто лијечници од своје, први малко интензифицирали своју болест а други своје услуге, па је тако, хвала драгом богу, до подне све сретно посвршавано.

— Хвала, сестрице — захвалио сам јој тихо, више за тај поглед него за послужење. — Ви се много бринете око мене. — О, то је ма

— Хвала, сестрице — поновио сам јој тише. Изишла је, опет нечујно, и полако затворила врата. Дуго сам гледао у та бијела врата

Додуше, пут није најбољи, али кола су нова, имају добре амортизере, па хвала богу! возит ћемо нешто полаганије! И тако, посједали су у кола, Виктор је сјео за волан, припалио цигару, и цигара

о, хвала, хвала... и надају се да ће ускоро, сасвим ускоро... хвала..., хе, дакле, до виђења, до скорог виђења, хвала, хвала, јо

о, хвала, хвала... и надају се да ће ускоро, сасвим ускоро... хвала..., хе, дакле, до виђења, до скорог виђења, хвала, хвала, још

о, хвала, хвала... и надају се да ће ускоро, сасвим ускоро... хвала..., хе, дакле, до виђења, до скорог виђења, хвала, хвала, још једном, довиђења! — И коначно одлазе.

о, хвала, хвала... и надају се да ће ускоро, сасвим ускоро... хвала..., хе, дакле, до виђења, до скорог виђења, хвала, хвала, још једном, довиђења! — И коначно одлазе.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде. »Хвала Богу!« — помисли Ђурица. Он се плашио само тога првога питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само

— Онда... ништа!... — рече он уздахнувши. — Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи... — Како ?... Хвала ти, попо, до неба. Ти си ми отворио очи. Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.

још не сме... Али ко зна... може још доћи одговор... И срце се опет почиње растапати... — Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане.

Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. — Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. — Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... — Не брини, за минут ће бити готово... Док тренеш...

Вели: догонио си му добра дрва, па те части. Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. — Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. Настаде права гозба.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

И ЦИГАНИН 332 ЦИГАНКА ЗВАЛА МУЈА 333 ЦИГАНИН И СВЕТИ ДУХ 334 ЦИГАНИН И ДИЊА 335 ЦИГАНСКО ДИЈЕТЕ У ХРИШЋАНКЕ 336 ДОБРА ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И

368 ОБРАЗ БЕЗ ОБРАЗА 369 ОПЕТ ДОБРА ХВАЛА 370 КАД СЕ ХАРЧИ, НЕК СЕ ХАРЧИ 371 Е ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА 372 ЗЕТ У ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА 374 САМОУК И ЊЕГОВО

Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: — Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва годити па се обоје

да се момку натовари двадесет товара блага и даде, али нуто чуда, момак неће на то ни да погледа, но ће цару: — Хвала ти, царе, на благу. Ако ћеш ми дати што, дај ми прстен с руке, а ако ми прстен нећеш дати, ја ти нећу ништа друго.

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш. Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него xоћy Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам

Син нам је сада, хвала богу, добар; али шта се зна, чудо је големо човјек, те још кад је млад, вреле крви, могô би се и он ускалашити, те ово

Ова је вода веома скупа. — Па нека је! Платићу ти. Оставио ми је бабо, хвала богу, доста мала и пара. Имам, хвала богу, оклен платити. — Добро, добро, кад је тако.

Ова је вода веома скупа. — Па нека је! Платићу ти. Оставио ми је бабо, хвала богу, доста мала и пара. Имам, хвала богу, оклен платити. — Добро, добро, кад је тако.

Зачудивши се помисли у себи: „Хвала богу, шта ће ово сад бити?“ обуче гаће и пође у дућан. Кад дође у дућан запита мајстора: — Шта ћу радити?

„Хвала богу“, помисли везировић у себи, „свашта ли ти је имао мој отац! Није шала, трешња, па усред зиме“, и у чуду убере двиј

Миши нато бацише траву крај ватре и одоше. Све је то слуга гледао, па ће: — Хвала теби, боже, ето животиња колишна је па боље зна од људи!

— рече слуга. — Ето и прије ти је био рекао да не ноћивамо гдје нас акшам затече, па смо ми ноћили и није нам, богу хвала, ништа било. Друг је пречи на путу од оца. Везировић слеже раменима, те отоварише.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

првога рата С речитошћу оном што му војска дала: Од његових речи страх не зна да хвата, Исто тако ни лаж, клевета, ни хвала.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

” На то ми је она рекла: ”Иди, мој сине, и нека је хвала богу што си био и што опет идеш да радиш међу свецима Кембриџа.

Њихов дух осећао се свуда, а њихов утицај био је изузетан. Ово ме је увек подсећало на мајчине речи: ”Нека је вечна хвала богу што ти је омогућио да уживаш благодети које сада уживаш и које ћеш наставити да уживаш у свом животу међу свецима

Ћипико, Иво - Приповетке

— упита Загорку старешина. Жена се придигне. Момче се прене, протаре очи и загледа се некуда неодређено. —Хвала! Није од потребе. Топло је... —Узми, кад ти дајем! —Хоћу, хоћу из поштене руке, — те испије чашицу. —На и теби!

—Узми, кад ти дајем! —Хоћу, хоћу из поштене руке, — те испије чашицу. —На и теби! — обрати се момчићу и налије. —Хвала! —Што нећеш? —Деде, узми, Марко! — нуткала га мати. Узе и испи до половице. Девојке гледају.

Двоје нејачади остало с њиме..... Дођох да штогод заслужим... И Божић се примиче, хвала богу! Сви замукоше. Пламен је издисао; часом би само оживио кад би ветар одозго ду'нуо и успирио га.

Узе књигу и стаде да рачуна. На концу је погледа, па ће: —Мало ћеш добити, — и извади из стола пехар с новцима. . —Хвала богу! Што је, да је! —На, узми; то је твоје! — и пружи јој нешто новаца.

Стаде па је диже и теши. —Погибе! Јадна ти сам до бога! — очајно нарицаше Цвета. —Хвала богу! А да коме ћемо? — мирила је кума, па настави: — Сахранили смо га по кришћанском и сеоском обичају.

—Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек. —Хвала! Не могу. Чини ми се сад ће душа из мене. — Обрне се дјеци: — Идимо ! Нађоше се у пуној ведрој ноћи.

Пију, а она чисто ужива слушајући како лакомо срчу... „Хвала!” веле јој, кад би се сити напили. Па онда би им се очи сукобиле и пријазан осмијех јавио, као да се одавно познају.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: А за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда... ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити. САВКА: Је л' да донесем предвече?... ЖИВКА: Јест, молим те, још данас!

Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.

ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.

” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!” – сигурно ће почети да муца. Убио га бог са суклатом, сигурна сам да ће муцати.

ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал' опет сам ја хтео први да вам јавим. ПОПОВИЋ: Хвала, хвала! ЖИВКА: Хоћете ли ви, гоподине Перо, сад у министарство? ПЕРА: На служби, госпођо министарка.

ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал' опет сам ја хтео први да вам јавим. ПОПОВИЋ: Хвала, хвала! ЖИВКА: Хоћете ли ви, гоподине Перо, сад у министарство? ПЕРА: На служби, госпођо министарка.

ЖИВКА: Изволите! ПЕРА: Свратио сам само ако би госпођа министарка требала какве услуге? ЖИВКА: Хвала. Засад баш ништа. ПЕРА: И хтео сам да замолим госпођу министарку да ме не заборави.

ЖИВКА (удари се шаком по челу): Па разуме се! Видиш, никад се на то не би' сетила! Па, разуме се! Е, баш вам хвала, дали сте ми добру идеју. ПЕРА: Ја сам срећан, само ако сам вам учинио услугу, ма какву услугу.

ЖИВКА: Па ето, нек дођу сутра по подне. ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Не могу на миру да прођем од њих.

(Љуби јој руку.) Био сам слободан, на ваш позив... ЖИВКА: Баш вам хвала! Изволите седите! Ја сам вас узнемирила... НИНКОВИЋ: Велика част за мене!

” Хвала лепо! И ако она почне тако, може још доћи зубноме лекару и рећи: ја сам, знате, дошла да ми пломбирате зета. ДАРА: Бож

ЖИВКА (пријатно изненађена): Ах! (Узима мало ружичасто писмо и мирише га, те јој се задовољство изражава на лицу.) Хвала! МОМАК (поклони се и одлази).

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Воле те болни, воле те гладни, Срцу т’ и руци кликују: хвала! К теби се журе, ширећи руке, Гдегод те виде дечица мала.

Прилазе стари, млади Да хумку пољубе И мајка ј’ љуби мирно — Хвала ти, голубе! »Вијенац« 1887. ЧОВЕЧЈЕ СРЦЕ (Од А. Шелса) Ој, срце, срце, ти чудни створе!

Све што имам теби дајем Жуљне руке дланом грубим — Не рад’ славе: само зато Што те љубим.“ — Е па хвала, драги Петре, Ти фукаро дична соја; На твом дару алеми су Скупа зноја.

ЗИМА Слава теби, убаво пролеће! Теби венци, јер је твоје цвеће! Хвала лету, кад сунце завлада, Топло грли, а пружа и хлада! А јесени и слава и хвала, Роде, плоде она нам је дала!

Теби венци, јер је твоје цвеће! Хвала лету, кад сунце завлада, Топло грли, а пружа и хлада! А јесени и слава и хвала, Роде, плоде она нам је дала! А шта зими, годишњој мезими? Хладна зимо, ход’ да те видимо!

Пећи су нам мале, а гдегде и фине, Не мож’ у њих бадњак, онај од старине; А собе су наше сад већ патосане, Хвала милом Богу и напредном труду, А где јоште нису ту треба да буду. Ми бадњак волемо — Али не можемо...

Дично име, Даничићу, И извору твојем хвала! Слава те је у вис дигла, Ал’ је љубав кумовала. »Стармали« 1883. ДРАГОМЕ ЉУБИ НЕНАДОВИЋУ * Љубо!

Његова је многа суза На тихе ти груди пала, И тад’ му је одлануло, — Па због тога теби хвала! Теби цвеће није цвало Кâ што није ни твом другу. Да ли прашташ овом свету Вашу муку, вашу тугу?

Многа искушења Гонила те кивно: Многима си, брате, знао Одолети дивно. Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала.

Сад ће ваљда Да се слонски јави. А он, шувикс, репом у вис Па стоји на глави. „Фора! Фора! Браво, слоне!“ Хвала милом Даби! Коме да се већма чудим, Теби или Шваби?

Али нека, кад га хвала у брк тако вређа, Ми ћемо му коју рећи, ’нако иза леђа. Твоје „Шетње“, Абу-брале, наш „Стармали“ красе, Кâ што

Највиша бриго над свим’ бригама! Ја знам да ниси на мене спала Ни ти ни твоја слава и хвала: На служби стоје твојојзи слави Добоши други — добоши прави. »Стармали« 1882.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Сунце ми у пети бриди. Блешти зид на крају пута што никуд не води. Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав.

О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.

Петровић, Растко - АФРИКА

са прага тих својих снова о домаћинству, који се свакако неће никада испунити, ја нисам умео да му кажем ни достојно „Хвала!“ ни достојно „Збогом!“ Толико је тешко да човек пређе преко своје нетрпељивости.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А већ сам о злу неком мислио И слутио сам какву несрећу. Ал’, хвала богу!... Је л’ спреман чамац?... РАДАК: Спремно је све. ГЛАВАШ (гледа по гомили бегунаца): А, Ђенадије!... Оче!

Ти скачи тамо! Ја ћу кроз ова врата скочити, Овим ћу путем крвцу точити! ИСАК: Збогом, Станоје! Хвала на хлебу и на заштити, Па ме се сећај, ако останеш, По добру моме и по заслузи... Збогом, Станоје!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Шта, јесте ли рањени? — Нисам. — Хвала богу. Али где су наши коњи?. — Ваши где цy не знам, а ја сам мога дао једном коморџији пред ступање у борбу.

— Разумем, разумем већ сву ту катавасију револуционара. Имамо их и ми у Русији доста, Богу хвала — Комаров климну главом с негодовањем. — Али то је дивно чудо!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

То би била последња ми, Верујте, не мала; А добрима пријатељма Напред велим: Хвала. ЛXИИИ Окер, кармин, ултрамарин, То су само бледе шаре, Да су сузе разне боје, Ја бих от’шô у сликаре.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Близу смо положаја. Али нисмо ни стигли до њега, а стиже наређење да се стане. Но, хвала богу! Мој командант батаљона оде некуда, и после пола часа врати се. „Разапињите шаторе“ — наредио је.

Зато пазите.“ При поласку поздрависмо се. „Хвала вам, браћо!“ — узвикује раздрагани командант, као да смо ми дошли по нашој личној вољи да му помогнемо.

Али неспокојство ми изазива помисао на муницију. Дошло ми да се чупам за косе. Но, хвала Богу, и они су се притајили. Ваљда и неће.

— Е, размишљали бисте и ви, господине капетане, да вас неко привеже за кревет, као ово мене. — Кажи хвала, кад ти пси кости не разносе. Шта је после било?

Он се опире, хтео би да заузме став, али ту су Руси, а Серјожа га загрлио и љуби. Нашао се у незгодном положају. — Хвала, хвала, ја сам на служби — одговара суво. — Господо! — поче говор „Фикус“.

Нашао се у незгодном положају. — Хвала, хвала, ја сам на служби — одговара суво. — Господо! — поче говор „Фикус“. — Дижем ову „шашу“ у „шчаст“ по’пуковника и...

Знам ја њих... Ни рањенике не остављају. — Он стеже моју руку. — Много сам се плашио за вас... Али, хвала Богу. — Он повуче моју руку својим уснама. Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: — Хвала вам...

Али, хвала Богу. — Он повуче моју руку својим уснама. Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: — Хвала вам... господине потпоручниче...

Такви су обично најинтелигентнији. Има их који се свесно жртвују. Такав је овај наш Драган. — Хвала на комплименту! — смешка се Драган. Командир се обрати мени: — Изложићу вам његов случај...

Дозвао сам командира пете пољске батерије. — Но хвала богу да се једном јавите — вели ми командир. — Ови из дивизије накачили су ми се на осматрачницу и непрестано питају

Дисао је брзо. Његови нерви као да су још напети. Јесте ли добили ватру на време? — запитао сам га. — Добро је. Хвала! — рече, али се видело да је мислио на нешто друго. Двојица су једноме превијали руку.

Затим ме погледа отворено и прибрано: — Ваша улога је завршена. Хвала вам лепо. Ви се сад можете вратити, док је још ноћ. Даћу вам војника да вам понесе ствари и покаже пут...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

— — — — — — — — Нека Српство буде славно Ма се хвала од вас крила, — Та наша је гордост била Само рода глас узнети. Ј. Ст. Поповић, 1854.

Матица нам процветала, Родољупцем буди хвала! Сви народи подранише, Нас за собом оставише, Ускоримо напред поћи, Бојећи се мрачне ноћи!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! ЛЕОНАРДО: И оружја... ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! И поздрави се тој Републици Да ми је мило бреме носити Што ми на слабо

ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! ЛЕОНАРДО: И оружја... ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! И поздрави се тој Републици Да ми је мило бреме носити Што ми на слабо раме товари Голема љубав коју осећам За

ЛЕОНАРДО: Хвала, Светлости! Ја одох с твојим поздравом Охрабрит срца жена млетачких... (Леонардо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: (гледајући

ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити.

Буди муж!... ШУЛОВИЋ: Моли га и ти, светла госпођо! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја молим — ви’ш! МИЋИЋ: Хвала, госпођо! ВУКСАН (за себе): Радуј се сада, седа старино! Од курјака те иште лисица... ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо!

(Вујо се прекрсти.) Шта је сад то?... Да није само она!... Е, хвала теби, господе, Турци су; ено се чују сабље... Држ’ се сад, Вујо, чувај госпођу... вјештицу.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Опраштајте зато наше речи грубе. Опраштајте клетве и пирујте даље. Хвала вам, што наше освежисте трубе, Нама које ветар у ваш кутак шаље.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈОСА: После он вели... МАРИЦА: Добро, чула сам! (Узбуђено отвара писмо и чита потпис.) Бока! (Гласно.) Хвала ти, Јосо! ЈОСА: А ја онда њему рекох... МАРИЦА: Добро, чула сам. Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала: — Ех, Бог... Хвала му! Али у томе: »Бог, хвала му« било је толико мирног прекора, на дну срца укорењеног, томе Богу, да би се свако

На све изразе сажаљења, утехе, она је само одговарала: — Ех, Бог... Хвала му! Али у томе: »Бог, хвала му« било је толико мирног прекора, на дну срца укорењеног, томе Богу, да би се свако чисто трзао и повлачио од ње,

С нама што је било, било. Ја опет, хвала богу! Али ти... Видиш себе... Наше већ је било. Него немој на ову децу... Не стај им на пут срећи!... То је могла.

Нудио. Није морао да нуди. Чим изнесе, чује где му војници, грабећи да пију, вичу: — Хвала, чича! Он се загрцне. Суза радосница кане му у котао.

Ћипико, Иво - Пауци

Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати. — Ето, хвала богу, све се лијепо свршило, — мисли Илија, — а година нагрђено понијела, не треба већ овако; пригни шију, па мирно

и кад би сви домољуби били тако дарежљиве руке за наше аманете, друге би птице пјевале нашему доброме народу ..... Хвала вам! и хиљадили се такови...

Господин се пријатељски наклони. —Зар сада с пута? Како је било? — упита га она. —Добро, хвала! А шта је код вас? —Ништа особито! — насимија се дјевојка. —Има нешто, — јави се сумњиво брат јој. —Ну шта?

Иво га задржи и придржа се мазгина врата. — Гоним је из паше... Да је осамарена, да би вам узјашити, — рече му. —Хвала ти, волим овако! Па како си? —Ето, да се живе... А ви љетос уранили?

— Кажи, нека и ми у овој пустоши дознамо поштргод! Нећу ни да те зовем на објед... Биће те се твоји ужељели. —Хвала ти. —Дакле? — јави се наново жупник. —Шта ћеш? ... идемо на објед, подне је прешло. — И растадоше се.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ако Лауш усхтедне, може ме, лако изврћи општој мржњи и подозрењу. Макарије Хвала свевишњем Богу. Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је, каже, у задњи час.

не воде, изгубљена у овом зеленом вртлогу чекала је на нас тројицу као девица на чији трбух још није пала мушка шапа. Хвала оном непознатом ћућулајкану који је први означио овај крај као пребивалиште нечистих сила и хвала свим осталим

Хвала оном непознатом ћућулајкану који је први означио овај крај као пребивалиште нечистих сила и хвала свим осталим ћућулајканима који су то одмах прихватили, додајући првобитној приповести своје језовите украсе, јер се

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Овамо се „ждере“ само Пола плате крчми дамо, А женскама оно ресто. (То још могу, хвала богу! Око флаша, око ногу...) Је л' пријатно небо оно, За „невине“ твоје груди И за ведро твоје лице, Хладни ветар с

„Господе, хвала је теби. Ал' шта се дешава ово?“ уздахну кмет у себи. „Ту има нечисте силе, ја видим довољно јасно, Иако овакву напаст

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Риба! Хвала Богу, те ме подсетише. Та данас је наше рибарско вече! Свакога месеца састајемо се ми, професори егзактних наука, на

Данас стиже и Ваше мило писмо, драга пријатељице, најлепша Вам хвала на лепим жељама за успех моје мисије и на свим осталим доказима Вашег топлог пријатељства.

Тако сам, место да их испијам у размацима, сва та три пехара испразнио на душак. Хвала Вам на томе добром напитку. Не чуди ме, драга пријатељице, да сте у местима у којима сте се сада задржавали дошли у

Ту су биле и његове тамнице и оне страшне одаје за које наш језик нема, хвала Богу, назива. Већ су скоро пуна четири века онда била прошла откако су римске папе дале, 1252 године, овоме суду право

У павиљону стоји још и данас велики округли сто, одмерен за дванаест особа. Сада сам ја његов једини гост. Но ево, хвала Богу, Ви дођосте, драга пријатељице. Да ли је потребно да кажем колико сам Вам се обрадовао!

- Но, не бисте ли хтели, моји добродошли гости, да се прво мало одморите од пута?“ - „Најлепша хвала. Нисмо уморни, а не бисмо хтели да пропустимо тако дивну прилику.“ - „Е па лепо.

Ово последње немојте да изгубите из вида. ...Хвала Богу те се нађосмо и упознасмо једно друго у овој ношњи. Вама стоји свака хаљина дивно, али признајте да и ја изгледам

Но, хвала Богу, није било тако. Оне Марсове поларне калоте дођоше ми у помоћ. Оне су најпоузданије проучена појава Марсове површи

Но, до тога није, хвала Богу, дошло, па зато могу у миру и тишини да проживим своје дане. Ја нисам успео да своје рачуне довршим до краја, јер

Ко би рекао да је од почетка наше некадање астрономске преписке протекло пуних шест година. Хвала Вам, поштована госпођо и драга пријатељице, што сте ме Вашим љубазним писмом и Вашом лепом сликом потсетили на ту

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Осим другог овде свега, Мене створи из ничега, Духом твојим ти подуну, У менека душу суну. Хвала Боже на дар ови. О помози, благослови! Да ми како с права пута, Душа млада не залута.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем. ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се!

ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо! Хоћу све да ти кажем, само не знам како ћу. Знам само то да ми је тешко, да не могу више овако, и да ме

ТАШАНА (зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо! Хоћу све да ти кажем, само не знам како ћу. Знам само то да ми је тешко, да не могу више овако, и да ме је

Али баш кад си толико уплашена, хајде да окадим, очитам и осветим водицу. ТАШАНА (умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо! МИРОН (навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело.

Све то није ништа, и не сме ништа бити. ТАШАНА (испод епитрахиља љубећи распеће на бројаницама): Хвала, хвала, дедо! Улази Стана, уноси све што треба: свећу, кадионицу и жар, тањир са водом и босиљком. МИРОН (кади.

Све то није ништа, и не сме ништа бити. ТАШАНА (испод епитрахиља љубећи распеће на бројаницама): Хвала, хвала, дедо! Улази Стана, уноси све што треба: свећу, кадионицу и жар, тањир са водом и босиљком. МИРОН (кади.

ХАЏИ РИСТА (прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо! ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник! МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш.

ХАЏИ РИСТА (прилази Ташани): И од мене ти срећан празник, снахо! ТАШАНА (љуби их у руке): Хвала, хвала. СВИ Срећан празник! МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш.

Како да нећемо да живимо? ХАЏИ РИСТА (од радости умало га не пољуби у руку): Хвала, дедо! Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен. — Тако!

(Прилази Мирону и умиљавајући се хвата га за рукав): Ох, хвала, хвала! Теби, дедо, теби хвала! Ох, да тебе не беше, жива бих умрла или, ко зна шта бих од страха и самоће учинила од

(Прилази Мирону и умиљавајући се хвата га за рукав): Ох, хвала, хвала! Теби, дедо, теби хвала! Ох, да тебе не беше, жива бих умрла или, ко зна шта бих од страха и самоће учинила од себе и

(Прилази Мирону и умиљавајући се хвата га за рукав): Ох, хвала, хвала! Теби, дедо, теби хвала! Ох, да тебе не беше, жива бих умрла или, ко зна шта бих од страха и самоће учинила од себе и деце...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Знам ја, мајсторе, шта говорим, и видео сам то што говорим, и ето толико сам хтео рећи, и хвала што сте ме саслушали.” Шнајдерница се запрепастила. Мајстор је променио десет израза лица, а први калфа и двадесет.

„Па добро, а где си ти видео те маказе што саме кроје?” запита напослетку мајстор. „Видео сам; а сам вам хвала што се не наљутисте.” Костица као да је тог дана положио неки важан испит.

Али шта вреди сад о томе говорити. Прође најбоља младост. Где је коза везана, ту има и да пасе. — Е, хвала на друштву.

У мајстор Кости порасте сујета оца. Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше? Троја су ту!

Реците Ноли да се не бојим смрти... И реците јој хвала. И она је, као и њена мати, много чинила да проживим живот по ћефу и вољи... Право је сад да буде и Божја воља.

Сећате се како сте се радовали што ћу говорити француски? Хвала вам велика што сам научио француски, али ћу ипак говорити немачки. — Имаш право, потпуно.

Немам! — шапнула је скрхана жена са стидом који се заплакао... — Може ли тако бити? — Може, хвала. Ја ћу поштено вратити. — Знам да би вратио, познајем те. Али нећеш враћати ништа. Још си мој, и на мојој бризи...

Ето тако ми оцепи лекцију онај паметни и зубати господин Јоксим, што шкљоца с три реда зуба док говори. Али хвала му, за све; да њега није било у овој паланчици, ја бих утекла давно... Да, Срба лови, и уловиће опет.

Јевреји се приносе на жртву својој раси сваки дан! Посматрај их мало боље, и мало дуже; има их код нас хвала Богу, од сваке сорте. Јуре, промећу се, врдају, претварају се; у зору су први на послу, увече су последњи на одмору.

Та три младића наша, три поета. Просто не знам како наше госпођице одолевају. Ја да сам госпођица — хвала Богу што нисам —ја бих често и образ погазио, и сваки дан бих другог момка волео...

У писму, дугачком и срдачном, стојало је и ово: — Хвала ти топла и братска, Павле мој, што си ми послао два чувена историска дела, и нарочито велики историски Атлас.

Али се и ја одмах наплатим: узмем нову књигу од њега, и од нас двоје, Павле, срећнији сам ја... Хвала ти увек на лекцији о штедњи, јер, морам ти казати, ја поред свег крпарења живим пристојно зато што штедим...

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити

Али, хвала богу, код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка

У староме их је и средњем веку мање било, те није, хвала богу, све ни записано, што чини да је стари и средњи век доста пријатна лектира.

— замуцах, не знајући како да почнем — ви видите, ваљда, ви сте увидели... овај, да... колико вас ја поштујем. — Хвала вам, господине! — Само што се тај осећај, који ја зовем поштовање, друкче зове у овим годинама у којима смо ви и ја.

Qуод бонум, феліx, фауѕтум, фортунатумqуе ѕіт!), што у слободноме преводу значи: „У добри час!“ или: „Но, хвала богу једанпут!

— Нешто мало... у војсци. — Доста, брате, сасвим доста. И ја сам био жандармеријски поручник, па ето, хвала богу! Да су Карађорђеви устаници били писмени, не би се никад ова држава ослободила! — Сасвим!

“ Новинар: Па хоћу ли то забележити као ваше последње речи? Ја: Немојте. Напишите: „Збогом и хвала на пажњи!“ Новинар: Зашто то? Ја: Јер сам тим речима рад и ову књигу да завршим. Збогом и хвала на пажњи!

Напишите: „Збогом и хвала на пажњи!“ Новинар: Зашто то? Ја: Јер сам тим речима рад и ову књигу да завршим. Збогом и хвала на пажњи!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Ах, боже, ала сад осу! Нешто се цепа, пара. Гр-ру! Случајно се ослоних на ногу. Хвала богу. Грр-р-ррру! Ух, неиздржљиво. Хладан ме зној проби. Гр-р-ру!

У пролазу видимо побијену запрегу, мртве возаре. Тек иза села застадосмо да се прикупимо. Коњи су бректали. Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ. Падала је јесења киша.

Наша контрола је била искључена. Људи су били препуштени сами себи... Нека нас срећа послужи, хвала Богу! — и командир се прекрсти — те изведосмо читаву батерију из тога пакла. Једва се дочепасмо друма и пођосмо журно.

— Е није него!... Досад си се верао по гудурама, а сада ти је мало Пирот. Кажи хвала и на томе — добацује капетан Вела.

Онда ухвати нашег команданта за руку, и приведе га своме месту... — Шједи на моје мјесто... — Хвала, имам посла, ја сам само хтео... — Каква посла, кад је моја момчад на фронту. Уживај само.

— Овога ми! — и подиже чашу. Онда дохвати чинију са печењем и понуди је команданту. — Јео сам, хвала, хвала... — Ама, светога ми Василија, зато изгубисте земљу... Не пушиш дуван, не пијеш, не једеш.

— Овога ми! — и подиже чашу. Онда дохвати чинију са печењем и понуди је команданту. — Јео сам, хвала, хвала... — Ама, светога ми Василија, зато изгубисте земљу... Не пушиш дуван, не пијеш, не једеш.

Кипислцауф!... Ждери то и кажи хвала, кад си добио. Неки говоре како би се пексимитом могао и коњ убити. — Како ти изгледа?

— Зато што имате паре, госпо’н поручник. И ја бих, али немам. — Е... кад је тако... на! — Ама хвала, госпо’н поручник... — Вар-варда1... и февга2. А... аврио3, да ме... пробудиш.

Официр је сигурно командант дивизиона. Он је дурбином осматрао положаје. Када нас угледа, чисто се обрадова. — Но, хвала богу! — рече када угледа потпуковника Петра. — Водите ли батерију?

Изволте, молим вас. Капетан Лазар принесе дурбин очима. Осматрао је кратко време, онда поздрави потпуковника. Хвала лепо! — и одмах извади карту, на којој је једном сламком мерио одстојање.

Напрсла му је лобања на неколико места. Шлем га је спасао од сигурне смрти. Али, хвала Богу, има неколико дана како се осећа добро. Тада смо му показали нађено писмо.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Вадите, господо, ви ништа не једете. Хвала, сити смо. Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је. Вадите, господо, једите!

Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки. Хвала Богу! одговорићу им ја; у натурализму, не песимизма и напетости, но ослобођене воље за непосредност и лепоту!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече: — Хвала ти, мали брате! Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био?

Лепотица јој приђе, узе је за руку и преведе преко улице, као да је по уском брвну преко набујале реке преводи. — Хвала ти, кћери! — рече бакица и упита је чиме би јој се могла одужити. Али, Лепотица слеже раменима: све она има!

Испружи дечак руку, дотаче Сребренкин реп и шапну: — Хвала ти, Сребренка, хвала! Је ли то био крик галеба у небу? Шум таласа? Или је риба, заиста, нешто рекла?

Испружи дечак руку, дотаче Сребренкин реп и шапну: — Хвала ти, Сребренка, хвала! Је ли то био крик галеба у небу? Шум таласа? Или је риба, заиста, нешто рекла? Касније то нико није знао.

— Климну орао главом, строго крилима клепну, а Варалица му се до земље поклони и рече. — И на овоме ти хвала. Твоје је да чуваш стражу. Моје је да заиграм страшну игру...

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Пије.) Него хајд! Хајд, срећан ти дан и Христос воскресе! МАГДА (љуби га радосно у руке): Ваистину воскресе! Ох, хвала, слатки газдо! КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ (хоће да иду.) МИТКА (зауставља их): Стој! Куде ви?

Ево и вино што је за тебе Марко цедио, без петељке, све зрно по зрно. ТОМА (одобровољен, пружа руку Марку): Хвала, Марко. МАРКО (љуби га у руку): Хвала, газдо, и срећан ти празник! МАГДА (нудећи га): Узми, газда.

ТОМА (одобровољен, пружа руку Марку): Хвала, Марко. МАРКО (љуби га у руку): Хвала, газдо, и срећан ти празник! МАГДА (нудећи га): Узми, газда.

Ти си за све крива! ГРКЉАН (живо, уплашено): Она је, газдо! Она је за све крива. Е, за ту реч баш ти оволико хвала! Она, још кад Коштан беше мала, дете... И она онако малу учи је да игра и пева. И научи је!

ПАНДУР (одлази). КОШТАНА (истрчи, и изван себе од радости, раздрагано, прилази Митки): Ти? Хвала! Аман! Ох, газдо! Не дај ме, слатки газдо! Руку, ногу (љуби га у руке, сагиње се и грли му колена.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Није случајно то што је на нашем језику испевана крилатица: „Песма нас је одржала, њојзи хвала“. У вековима ропства слободан живот био је могућ само у ускочким и хајдучким дружинама и у песми.

против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Лазар Мутан и Арапин, Станић Станојло.

Они могу бити двојаки. Једни немају веза са садржином песме: „Боже мили, чуда великога!“ „ Мили боже, на свему ти хвала!“ и за њих — мада и они на свој начин истичу значај онога о чему песма говори — не може се рећи да су лепи.

има девет годин’ дана, кâ ј’ отишô Раде у хајдуке, да не могох сербес вечерати — све од страха Малог Радојице; богу хвала кад га данас нема и кад њему хака главе дођох! И оно ћу двадест објесити, док ујутру бијел дан осване“.

То изусти невестица Винка, то изусти, па душицу пусти. Хвала богу, хвала јединоме! Ковиљка је срца милостива, она знаде шта је сиротињство (од малоће сиротица ј’ била): прије

То изусти невестица Винка, то изусти, па душицу пусти. Хвала богу, хвала јединоме! Ковиљка је срца милостива, она знаде шта је сиротињство (од малоће сиротица ј’ била): прије Мирку бела

“ Боже мили, на свему ти хвала! Тако ради јетрва Ковиљка: она храни оба своја сина, хранила их до седамн’ест лета. Кад настало лето осамн’есто, писат

састадох, њи м. њих, њиов м. њихов, саморана м, самохрана, снаа м. снаха, стра м. страх, пра м. прах, вала м. хвала, уватити м. ухватити, итд. итд. Врло су чести и застарели облици: њга м. њега, сватом м. сватовима, Турком м.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Хвала ти, брате, што ме сакри! — дахну пољар гњурајући се све дубље у меко сијено. — Стигао си баш у прави час. Ћутао је так

Ипак ти хвала што си се потрудио. — И толику ватру појео — додаде Стриц и, гледајући рупе на свом шеширу, замишљено прогунђа.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЗЛАТОУСТОМЕ ЗАПИС ЗЛАТАН При устех твојих Златоусте, златих станет златно слово. Вину хвала господња в устех твојих. Златна хвала бе в устех твојих Златоусте, златих.

Вину хвала господња в устех твојих. Златна хвала бе в устех твојих Златоусте, златих. Такожде и наших брених озлати, да не будут брена!

Често стрељање — већа хвала дочекиваоцу. Опоро ти је супроћ ражња с голим трбухом. Какво му је прво поштење, такво му је и у старост, последње.

СИРОМАШКИ САН А кажи ми, која је то коме хвајда, хвала ли, испрва у аздији се носити, а допосле у покровцу издрт ходити? С коња ли на самар седати?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ тако брзо да Мане није имао времена ни да дође к себи, а још мање да јој каже хвала и да врати поздрав. Тога дана је Мане био сав блажен.

Они га одбију, кажу му да је испрошена већ, или да немају девојке на удају и даду му шаку ексера, а он прими, каже: хвала, и смеје се на ексер, а на девојку одмах и заборави... И он је сад ту, дошао и он на овај џумбус.

Прекрсти се и захвали богу што је то само сан био, и што тако, хвала богу, није још и ту срамоту доживео да му се сав свет смеје!...

јасно и разговетно изразила на једном месту код жена да зато неће Зону за сина што из њихове породице још досада, хвала богу, нико није „скочидевојку“ узео, па неће ни Манулаћ, макар се никада не оженио, макар отишао у калуђере, у Свету