Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Да би ми то здесило се, чини ми се, тако би ми било, кан'да сам се јако на свет родила! А што ли ми је и хвајда више од овога света, каде ми мој душевни свет с очију погибе! Како ли са живим људма да и боравим.
А то, јецати и уздихивати плачући а узалуд стајати, — слаба је хвајда! Него, деде сви удундар једнако навалом излазите овамо на мејдан, те се бијте вичући.
Не помаже добар корен црвљиву и трухлу воћу. А што ли ти је хвајда од блага, кад ти је отишла глава. Ко лишује дељења, туђе он заноси.
А кад прогуну, онда прозна што је лакомо прогутао. Од празна чанка и бокала, празне душе, што је хвајда? Е да може топљеник здраво широку воду препливати? Нитко се изучен није на свет родио.
Благо незнано у земљи и мудрост замукла у глави, те која је хвајда од обадвога? У радењу је сваком добро познан разум.
Црпе лажу ка из бунара воду. Оци трпко једоше, а деци потрнуше зуби. Што је коме хвајда од свеће и од сунца, кад очима не види? Што ли и сав овај свет безпаметним хвајдише? Бистроумље свачем је господар.
СИРОМАШКИ САН А кажи ми, која је то коме хвајда, хвала ли, испрва у аздији се носити, а допосле у покровцу издрт ходити? С коња ли на самар седати?
Кад ли се пробуди, ал' он рђа и чађа, го, опуцат, гладан, жедан ка и био! БАЧКА КОМЕДИЈА Што је хвајда од скупих цифрастих софри, сребрних тањира и позлаћених кашика, кондира и чаша накићених с камењем саватли и
Тко сте, цар ли, кнез ли, ко ли да био, и што има од тога царства и господства хвајда која, кад ни сам себе од смрти није кадар заклонити ни отети се, него ли и сам тако ка некоји понајхуђи од те чаше