Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
јести, исто по мало га напре кашичицом залаже, а не много таки даје, зашто да га први мах много заспе, ништа му то не хвајдише кроме што пљујући му натраг квари и мрла своје прси и хаљинице.
досаде ли, хуљења укорна, пизме, и намћорства, наскакања са злом друг на друга, — то, такво ли, по вашару зло перење хвајдише вам што, је ли? Ах, да рекнеш, — ми у те такве рђаве послове не пристајемо! Ја штарад узалуд зуриш?
Неким и дичено хваљење хвајдише, а овим приговор. Али све с временом по удесу, јерно без времена, с незгоде или узједит ће се за реч, ја ли протера се
Плава ум на многе стране. И од псоглаваца светац има. Ако неће — он си зна — широко му поље. Слабо хвајдише коју злу рану споља лечити кад се она изнутра позлеђује. Један што трпко једе, а другом зуби трну.
Што је коме хвајда од свеће и од сунца, кад очима не види? Што ли и сав овај свет безпаметним хвајдише? Бистроумље свачем је господар. Не искати над погачу више хлеба, да и проју не изгуби. Беседа чок, а хвајде јок.
Учини ли биров супроћ цара које зло, сва је варош у томе под каштигом; учини ли што добро, само њему једноме то хвајдише. Правда тек онога и јест, чијано је! Еда се не може прозлити и добра жена од нехајства мушкога?