Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено. ЕВИЦА: Моје је име Евица. РУЖИЧИЋ: Ти си Евица, но зато опет Хелена; девојка, но зато опет богиња.
РУЖИЧИЋ: Огњ стихотворства своје љубимце обилно греет. ЕВИЦА: А кад огладните? РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти јошт не знаш с ким говориш! ЕВИЦА: Молим, тко сте ви?
РУЖИЧИЋ: Огњ стихотворства своје љубимце обилно греет. ЕВИЦА: А кад огладните? РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти јошт не знаш с ким говориш! ЕВИЦА: Молим, тко сте ви?
ЕВИЦА: Забога! (Оће да побегне.) РУЖИЧИЋ (увати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бјежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје.
ПОЗОРИЈЕ 7. РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф. РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат.
РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те даже до удивленија, допусти, прељубезнаја Хелено, да торжество ово пољупцем украсим.
РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те даже до удивленија, допусти, прељубезнаја Хелено, да торжество ово пољупцем украсим. (На ову реч Василије избуљи главу.
) ЕВИЦА: То ће онда моћи учинити кад срећна будем ваша жена бити. РУЖИЧИЋ: Не жена, возљубљенаја Хелено, но нимфа љубјашчаго тја Свјатозарја. ЕВИЦА: Ја се радујем. И зато желим да вам какав дар справим.
МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово? РУЖИЧИЋ: Хелено моја, твоје (хм, хм) лице возгрјеват моје (хм, хм) серце.