Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Пембертон устукну малко, но чичица га одобровољи: „Но ја сам његов земљак и добар познаник; зовем се Хемфре Њутн“. „Радује ме!
Нико од њих није се од њега враћао празних шака, тутнуо му је у руку бар пет гвинеја“. „Толико?“ „Никад мање!“ рече Хемфре, а очи му се засветлише.
„Да тако је то било“. Хемфре одмери од главе до пете беспрекорно одевеног младог човека па уздахну: „Тешко је, драги мој господине, злопатити се;
својих „Принципија“ озбиљно оболео, но нисам могао тачно да дознам каква је то болест била и услед чега је дошла“. Хемфре се обазре по соби.
- Он застаде, погледа зачуђено у мене па рече: „Јест, јест, ти си...“ Но он се не сети мог имена. - ,Па ја сам Хемфре Њутн, ваш некадашњи служитељ.’ - ,Јест, јест, ти си то. Па како си?
- ,Па ја сам Хемфре Њутн, ваш некадашњи служитељ.’ - ,Јест, јест, ти си то. Па како си?’ - ,О, мој Хемфре’, рече он, рђаво да не може бити горе! Ево већ дванаест месеци како не једем нити спавам.
Не беше сам; под руку са њим, шетала се једна млада дама. Кад ме примети, ману ми руком и викну: ,Хемфре! Јеси ли жив и здрав?’ - ,О драги, господине професоре’, рекох му, ,нек је Богу хвала! Како дивно изгледате!
- ,Имаш право, Хемфре’, рече Њутн, а ја се обратих опет њој па додадох: ,А и каква добра капљица чини своје и заслађује храну’.
Њутн се слатко насмеја на моје речи, па ме потапша по рамену: ,Кад прођеш, Хемфре, поред мог стана, сврати да видиш да ли је моја медицина добра’.
Служитељ уђе и јави да Сер Исак очекује у свом кабинету свог замљака. Хемфре пође онамо, а Пембертон остаде сам у чекаоници. Чичицине речи звучаху му још у ушима.
“ Из тих и сличних туробних мисли прену се он кад се Хемфре опет појави у чекаоници. Хемфре је сав блистао од радости и задовољства.
“ Из тих и сличних туробних мисли прену се он кад се Хемфре опет појави у чекаоници. Хемфре је сав блистао од радости и задовољства.