Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .
Златне и слатке речи: „Весели сја јуносте в јуности твојеј, и ходи во свјех путех твојих без порока”. Онда управ можеш рећи: „Сине цримине луси: Без греха сам се играла”.
„Е, мој убоги пријаче, — машући главом почне сељанину говорити. — „То ли је ваша на селу храна! Та ходи, брате, у град, ако си рад знати шта је живот.” Ови готов. Пођу; к вечеру стигну.
И ко свуда нос завлачи, завуче га често онде гди не ваља, и страда, што и ове басне кос. Ко што мисли, куда ходи, о чему с ким говори, зашто се смеје, немирна глава све то хоће да зна, и што не зна, а она погађа и све на зло
γλώσσαν οράτε και εις έπος αιόλον ανδρός, εις έργον δ΄ουδέν γιγνόμενον βλέπετε: Од вас свак до једнога лисичјим трагом ходи, и у свим вам што вас је год слаб се находи ум, ибо на језик гледате и на реч шарену мужа, а на дело никакво што бива
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Шта ће онда, није му баш мило али тек рекне: »На здравље Ти, учитељу!« Учитељ опет добар и дружеван момчић, салети: »Ходи, попо! седи! ходи!...« Не можеш му сад кварити атера.
« Учитељ опет добар и дружеван момчић, салети: »Ходи, попо! седи! ходи!...« Не можеш му сад кварити атера. И поп Вујица, иако је лепо код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из
Обично његово одело, које већ носи и дан и ноћ код куће; јер, као што знамо, он се влада по оном: »У чем ходи у том и спава.« Попу се у један мах учини да то на прагу не стоји Вуја, већ нека авет, утвара! Страхота!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хе-хехе-хе!... Је ли, бабо, да је луд?... — Ха-ха-ха-ха! — смејала се мајка. — Па млад је, стиди се!... Ходи, вечерај, рано! — Море, мани вечеру!... Не би ти он сад окусио па да су царске ђаконије!... Ха-ха-ха-ха!
А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама!
Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама! Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!... Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина.
— Што ће ти? — Рад сам им ступити у дружину. Иза грма појави се човек наоружан. — Ходи овамо... Приђи! — рече заповедајући. Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ.
Он се прекрсти, напи се мало, па пружи чутуру даље. Станко је стао уз један храст и посматрао све то. — Ходи-де овамо! — зовну га харамбаша. Он приђе. — Ти рече да ти је име... — Станко. — Ја, ја... Станко!
— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен. — Јесам — одговори Станко. — Ходи!... Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори. Сви се чудом зачудише; чак и сами харамбаша.
Пред њим и око њега лежаху Турци. Он смотри Заврзана над Сали-агом. — Харамбашо!... Харамбашо!... Молим те, ходи овамо да видиш само... О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!... Молим те, харамбашо, дођи да видиш!...
Молим те, харамбашо, дођи да видиш!... Ако ниси знао да се и пушком може заклати, а ти ходи!... Дођите да видите! И харамбаша и хајдуци приђоше.
— Та, мајковићу, одрех гушу вичући те!... — А... нешто не чујеш!... Остарело се! — вели Сима, а крије очи... — Ходи, сврати мало! — Богами, немам кад... — Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. — Ал̓... ето...
ПАУК Напољу тужно јауче ветар кроз оголеле гране и киша сипи... А помрчина као у паклу. По такој ноћи ни хајдук не ходи; нико кога невоља не гони неће маћи испод свога крова; и сами пас тражи какво било склониште, па ту ћути и не пушта
— Ја сам дошла... Ја немам куд!... Хоћете ли ме примити? — Још питаш?... Ходи!... Па ти си ми први створ који ми праг прекорачи!... Ти си ми благослов божји!... Тебе је сами бог послао!... Ходи!...
Ходи!... Па ти си ми први створ који ми праг прекорачи!... Ти си ми благослов божји!... Тебе је сами бог послао!... Ходи!... Ходи, прво моје добројутро!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Поља су пуста; врх ледина њиних Силази вече досадно и мразно. Као болесница ходи бледа река, Скелет врбака наднео се на њу. Чује се јецај и потмула јека — То ветри плачу високо у грању.
Крај и почетак — је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи? Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас?
У дубоко вече, кад угасну стазе, Душа мртвог дана, суморна, још ходи, И шуми: кô тамне, искидане фразе Музике у ветру, у грању, по води.
Нек се само један с раскршћа широка Врати са крвавом рукавицом: ходи! Мој непријатељу с два велика ока, Сви су пути празни и мрак је на води. Да те видим, страшни!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Тривко извадио јагње, па виче: „Ходи, вруће!”, а пијани Јоза игра у једној барици. — А што је, море ваш дућан затворен?
— Извешћемо нашу децу на пут — каже мати. — Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео! — Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку. Али ја у три корака већ у соби.
— Еј ти, море! Е, ово је баш преко јего! Гледај ти, молим те: мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, ходи овамо! Обриши ово! Однекуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење. — А шта је ово овако масно?
Ја... О, брате, ја не знам што је се то тако задоцнила! Да ли је то још кадгод било? Је ли ти? Еј, момче! Ходи овамо! Оно прљаво створење помоли се опет. — Је ли се лађа још кад овако здраво задоцнила?
— Хајд да те одведем у вајат да те, болан, ђед не види такога! Ходи да спаваш! Не бој се — испросићемо ми теби девојку... баш ако ћеш и Аноку! — Хоћу ја, богами!
Ништа лакше него старца расплакати. Нему грунуше сузе. Оберучке је дохвати за главу и пољуби: — Ходи овамо! Она уђе за њим у собу. — Седи ту! Она седе на клупицу, ђеда на кревет. — деде мало коми тај грах!
— Шта ћу? — рече кум Нинко. — Пробудих се раније, па кад не могох заспати, а ја викнух дијете да хвата — Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.
Африка
— До ове године, До овог дана, можда, До овог часа. — Ме, Ме, чујеш ли, ја те зовем? Моја је реч: Ходи! — До овог часа хтела сам у твоју колибу; Сада ме пусти да мирно идем у своју; Моја је колиба у земљи.
Теодосије - ЖИТИЈА
“ И свршивши молитву рече раслабљеноме: — У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим, устани и ходи са сваком снагом!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Остаривши, оронувши сасвим на овој војни, беше се навикао да ходи немаран и расејан, као полубудан, по туђини. Тек јутро, када се пробудио на скели осечкој, да опреми пук за преглед у
Матавуљ, Симо - УСКОК
и кад стадоше, Крцун испали малу пушку и викну: — Благо мени данас и довјека, е по анђелу прорекох чудо једно! Ходи, Јанко, ходи, брате, да се поцјеливамо!
Ходи, Јанко, ходи, брате, да се поцјеливамо! И загрли ускока, који дирнут, у мраку се пољуби с невиђеним, непознатим човјеком!
Пошто Кићун кришом донесе и даде кнезу јабуку, он започе, утањивши гласину: — Ходи мали грдове, ходи к ђеду да се помиримо! На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш!
Пошто Кићун кришом донесе и даде кнезу јабуку, он започе, утањивши гласину: — Ходи мали грдове, ходи к ђеду да се помиримо! На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш!
Како си? Јеси ли се обикао у манастиру? — Хвала богу, здрав сам и добро ми је. — А што стојиш? Ходи на једну кафицу, знаш, на моју кафицу? Није било друге. Јанко уђе и сједе.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ДЕВОЈКА: Зато је он са мном онолико играо на балу. МАТИ: И ја сам се чудила што толико око мене ходи, и тражи да се са мном разговара. Он се заљубио у тебе. ТЕТКА: Бре, како жали кад је чуо да си се прстеновала.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Радиш ли? — ослови је. Затим скину мотику с рамена, заби је у земљу, остави фењер и седе на међу. — Ходи овамо, газда Стојане. — Окрену се он ономе који иђаше за њим. — Ходи, седи мало. — Сад, сад! — чу се.
— Ходи овамо, газда Стојане. — Окрену се он ономе који иђаше за њим. — Ходи, седи мало. — Сад, сад! — чу се. И несигурним корацима, упадајући с једне и с друге стране међе, указа се висока,
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
ТВОЈ дух од младости; Темис с ТОБОМ на престолу седи, Из ТВОЈИ(Х) уста Астреја беседи, Која по земљи давно с ТОБОМ ходи. А сад своје плане производи. О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена! Кад је општа љубов ужежена!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи! отвори врата једној сироти!
Или се сама из груди ми диже? — Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада врисну, обнезнани се, паде му
Или се сама из груди ми диже? — Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада врисну, обнезнани се, паде му на груди; у
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: — Ходи унутра код мене, заклињем те богом живијем!
у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!
дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!
за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију!
— Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се. А Стојша јој одговори: — Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?
— Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се. А Стојша јој одговори: — Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?
Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста.
“ Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: — Ходи, жено, да ти кажем! — Па све батином по њој: — Ето, то је, жено! Ето, то је, жено!
Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: — Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште. Дете једва дочека и пође с њим.
Оно није моје, ходи да видиш. Господар дође, и кад види какво је бог чудо учинио, онда му рече: — Није фајде, мој синко!
Коме бог томе и сви свети; ходи овамо, ево твога блага. Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме.
у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда дозвавши свога друга, који је био остао на путу, каже му: — Ходи, ухватио сам хајдука! Друг му одговори: — Кад си га ухватио, а ти га поведи амо.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Виче): Соко, о Соко! 5. СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ. СОФИЈА: Ево ме, Максо, шта ме зовеш? МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води. Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице
“ КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ У шуму тајна стазица води под сводом лишћа у сјени вије. Ко ли то стазом по ноћи ходи? У шуми густој ко ли се крије?
тами, иде по глувој рударској јами, пијуком куца и лампом шкиљи, пажљивим оком у руде пиљи, знакове даје, лагано ходи, подземном благу рударе води.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
трчи, ради, Од песама поље ври — У захлађу доле, усред густе сенке, Поређане висе румене евенке, Па те чисто маме: Ходи амо, ходи! Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста.
песама поље ври — У захлађу доле, усред густе сенке, Поређане висе румене евенке, Па те чисто маме: Ходи амо, ходи! Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
И васкрсавамо прозирни, као што је речено, да би се видео Онај иза нас, који ходи док ходимо и седи док лежимо, и нуди нас обиљем воде са свог длана. Јеси ли невидљивом сличан?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Е, свеца јој њенога! — командир махну главом и запали цигарету у пола ручка. — Уто викну она „капела“: „Миле, ходи овамо“ — те онај амза изиђе. — Је ли, сунце ти твоје, па зар тако?!... Зар с коња на магарца!...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Стој... Ходи код бате... Љубица познаде ћатин глас, па плану својом одважном, плаховитом срџбом. — Ха, пијанице једна, ти ли си
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
јелу, Виту јелу на камену, Па оставих лепу Лену Да ми чува виту јелу, А не прође ни годину Мени Ленка поручује: “Ходи мени, моје драго, Јела ти се разгранала, Гране своје разбацала, Хладовину оставила, Ленка ти је већ одрасла: У
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И људи, и околина, и све што видиш у нашем селу уверава те, да овуда готово никад не ходи нога јабанска и да је ово место самом природом одвојено од осталог света.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’ студен нит’ самоћа шкоди.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Какав ускок?“ упиташе браственици зачуђени. „Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи. Ходи, сједи да пијеш!“ рече Ивана љубазно, повукавши га за кабаницу. „Та то је солдат!
„Остави тај поклич, дијете, за доцније“, рече озбиљно Оташ. „Но ходи да једеш, ако ћеш, јер нам није дангубити!“ „А хоћу ли пробудити овог лацманина?“ „Не крећи у њ!
Јан се уставио на неколико корака, држећи капицу у руци, а другу руку бјеше турио у џеп. „Но, па ходи ближе! Не бојиш ме се ваљда?“ рече човјек расијано.
“ „А тај Кићун, послао те к мени, што ли?“ „Не он, Господару... Шта он зна, не зна ни да путем ходи... Него ето, кад већ његова не може бити, а ја имам сина за женидбу, те згодна момка, како би било да за њ пође?...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— По звеку се вријеме позна. — Пропуштено лето две зиме води. — Вријеме све направља. — Дан за ноћим’ ходи, а ноћ за даном хрли. — Дан за даном, а иза дана дан. — Ни шака дана ни врећа година. — Боље је икад него никад.
у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда, дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му: „Ходи, ухватио сам хајдука“, друг му одговори: „Кад си га ухватио, а ти га поведи амо“. Онда му он каже: „Али неће да иде“.
(Гребени) 71 — Двије козе, један врат, / и тај један прорезат? (Бисаге) 72 — Док се мати роди, / син по кући ходи? (Ватра и дим) 73 — Дрвена кучка у потоку лаје? (Пратљача за прање рубља) 74 — Дрвена мати, жељезна дјеца?
(Одјек) 232 — Од њега живиш, а нити га једеш нити га пијеш? (Ваздух) 233 — Отац у колевци, а син по кући ходи? (Огањ и дим) 234 — Отац је свих ствари: све дочека и преживи? (Време) 235 — Паде бисер у село, село бисер покупи?
(Да више чује а мање говори) 278 — Кад је будала паметна? (Кад ћути) 279 — Кад слепац види, а хроми ходи? (Кад слепац хрома носи) 280 — Кад човеку нису потребна оба ока?
(Ракови) 379 — Ко је увек сам у својој кући? (Пуж, спуж) 380 — Који довек натраг ходи, а зло му се не догоди? (Рак) 381 — Који коњ види напред као и натраг?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!” А чоек одговори: „Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме.” И тако га узме у торбу.
мени друго не треба ништа.” Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини.” Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.
” Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.” Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!
рече: „Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се.” А Стојша јој одговори: „Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк.
„Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се.” А Стојша јој одговори: „Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?
„Брате, сад ће доћи љутит змај | огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се.” А Стојша јој одговори: „Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк.
” Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: „Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште.” Дете једва дочека и пође с њим.
Кад он то види, уплаши се па отрчи своме господару и каже му: „Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш.” Господар дође, и кад види какво је Бог чудо учинио, онда му рече: „Није фајде, мој синко!
” Господар дође, и кад види какво је Бог чудо учинио, онда му рече: „Није фајде, мој синко! коме Бог томе и сви свети; ходи овамо ево твога блага.” Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме. 8.
„А ђе је та вода?” запита опет вук, а лисица му рече: „Ходи, ја ћу ти показати.” То бијаше око поноћи о уштапу, и небо бијаше ведро.
дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: „Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.
тако за дуго по свијету дође у трећу варош, како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака: „Одјаши коња па ходи у авлију.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Зашто, дакле, да слепо верујем? „Ја сам свет света“, говори Спаситељ, „ко за мном ходи, неће се наћи у тами”. Свака правда и истина свет љуби и свет иште.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на сунцокрете. О ВРАТИ СЕ О врати се у собу Из блата под бели кров.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
- Та увек смо ми на њему! Гробље ј' земља кôм се ходи, Гробље ј' вода кôм се броди, Гробље, врти и градине; Гробље, брда и долине; Свака ј' стопа Гроб до гроба.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
После неколико минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: — Ходи дер ближе, момче! Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.
— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се. Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата.
пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: — Ходи дер, синко, придржи. Стар сам, па не могу сам... Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркву.
Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре. Нека се живо обуку и нек спреме коње. С оружјем... знаш. А ти, Станка, ходи овамо. Капетан је уведе у једну собу, упали свећу на столу, па се огрте неком хаљином и седе на столицу.
Он пође, надвири се над раком, па стаде ... »Шта бих имао још?... да продужим још мало...« — Митре, ходи да се опростимо. Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну... Пољуби се са њим, па се исправи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ове, видећи Петра где им се приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети.
прекрсти штаком, а девојке оживеше и почну опет ломити чиоде, па кад га опазе, а оне из свег грла повичу: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико год данас чиода сломијемо, толико ћемо дана живети.
Мени друго не треба ништа. — Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: — Стани! Ходи овамо, кад баш то xоћеш. Зини. Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: — Сада ти пљуни мени у уста.
Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: — Ходи, жено, да ти кажем! — па све батином по њој: — Ето то је, жено! Ето то је, жено!
Када се баба докопа прстена, пећи ће јој: — Ходи сједи, душо, за ме на ову кожу! Она сједе, а бака шипком пуц по кожи, и обје одлетише.
Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори: — Ходи унутра код мене, заклињем те богом живијем.
Како уђе, гледа тамо-амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш̓ коња па ходи у авлију.
дође у другу велику варош и идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију.
Како уђе у варош, ал̓ ето ти ђевојке па повиче са чардака: — Одјаши коња па ходи у авлију. Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал̓ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире па се у лица
— Ама ходи једи и ти са мном, бо̓ не био! — Не брини се ти, господару, са мном, нећу ја гладан остати, једи ти. Пошто везировић
Онда му рече онај човек у зеленим хаљинама: — Ја сам мајстор, ходи к мени па учи занат кад ти тако срце иште. Дете једва дочека и пође с њим.
— А ђе је та вода? — запита опет вук, а лисица му рече: — Ходи, ја ћу ти показати. То бијаше око поноћи о уштапу и небо бијаше ведро.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Г. Ходи. Остави све што је за нама. Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к'о јесен гранам
Разум не зна где је, а дух тако ходи, Посећује време и пределе трајне, Колевку постања која све нас роди, Смрт, светлост и живот и вечите тајне.
Ћипико, Иво - Приповетке
Па наједном разговори се: — Дођи са мном да ти топове покажем, — вели јој, и таре се руком по устима. — Ходи, не страши се! — и ухвати је за руку, па поведе за собом. — Гледај, големи ти су и како зијевају!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Има ли тога грофа, барона, Има ли тога владике, проте? На Крстов-даи се водица свети, Свештенство радо Дунаву ходи, Није му тешко, јербо се сети, Кечиго, да си и ти у води.
Петровић, Растко - АФРИКА
— До ове године, До овог дана, можда, До овог часа. — Ме, Ме, чујеш ли, ја те зовем? Моја је реч: Ходи! — До овог часа хтела сам у твоју колибу; Сада ме пусти да мирно идем у своју; Моја је колиба у земљи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тамо су радили неки војници. — Е-хеј, слушај... Ходи овамо! Војник остави мотику, и онако у кошуљи и гологлав приђе. — Где је капетан Радослав?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — то је свима жеља.
О дружеству ко сме слово рећи Тоди? На сенку се срди што поред ње ходи. Пре би прстом турску Србију потукао Него што би Тоду на игру довукао.
Хвали л мене тко, невешта се чини, Узми други разговор, друго што започни; Куди л' мене тко, и ти ш њиме ходи, — Тако ћеш злу сумњу извести от људи.
палата, Ено на све стране куле от злата, Прама граду равни Шанац при самој води, Славни Град са планином, са долом ходи, Дунав дели пак мост, бродове своди. Ах, можеш ли, драги, што зажелити Што те неће овде развеселити?
Јест, нађе се гдигди која послена, Али мало има зато поштења. Безазлена саде, вели, код куће седи, Сад по моди свака ходи, с пенџера гледи, Ко год прође, с' сваким слатко беседи.
Овоме се клања, на оног гледи, А с овим се љуби, с оним беседи, Дању-ноћу по шпацири куда не ходи, Компаније свакојаке к себи доводи, Безопасно љубов с' сваким проводи.
Иглицама игра — токорсе плете, Три милосника око ње лете; Трчи, ходи, извирује куд ко пролази, Распитује који којој, каде долази, Сад жели, сад љуби, а сад омрази.
Богослов, јуриста у тим и оседи, Нема кад, сиромах, на нас да погледи. Ономе по небу дурма памет ходи, Овај у процесу цео живот проводи. Дакле, која полза, раде смо ми знати, Што ћемо се с људма такима венчати?
Гојко, Како ти је младостан младожења стари, Како љубов кипи и сердашце жари, Вала би ми рекла: — ,Опрости ми, старче! Ходи да те загрлим, вукодлаки јарче!
Кад самвика неће, Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв'јећа. Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи све залуду траже.
Вјеруј вјери: Боли ме Што те туђом виђох ја; Већ ми ходи лијек дај, С мном ли у гроб лијегај. 1817. Сима Милутиновић Сарајлија РАЗВРАТ Шта је слава и
Ти си један данас штит, ходи и обрани нас! Да, Самостворитељу! Ти си послушао сузно створење, Дође и порази нам слободе убицу!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Живео кнез са кнегињом! ПРВИ СЕРДАР: И у сану сам пушку спомињô... ДРУГИ СЕРДАР: Хајд’ сад, Турчине! Ходи, скотино! ТРЕЋИ СЕРДАР: Дођи, да чујеш јеку планина! ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Да познаш децу наших крајина!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. БОЖЈАК Пребол је. Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он. Залапи гроза на стопе Богу где остале. Много те, мајко, болело рад ово тиха пребола.
О, мало ли је за муку твоје утробе. То божјак да не родим сина у овој грози од искони, кад ходи он. Јер нема зоре, на зенице ли не заплави, ни блага поја не, родну ли ову грозу не прекужим.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
се да је мрак дух: »велике ноги има, велике ручини на главе, нима образа«; »тапа кô да би сена, пак га ни чут кад ходи«; »чловека само зграби и несе га ћа«, али не »ва тујо«, и не чини му зло (ЗНЖОЈС, 39, 1957, 106).
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Напротив. Први бих клекао пред њим, пољубио бих му стопала којима ходи по земљи, и назвао бих га највећим човеком јер је зарад своје цркве и своје вере заложио свој живот.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
С румених усана њени' Трепташе чаробни припев: „Ја љубим у самоћи, Пастиру, ходи к мени.“ И пастир иђаше њојзи, занесен мислима сретним, Да вечно остане тамо. А месец двороги светли...
Ти, што читаш ретке ове, У витешко коло ходи, Љубав братска тебе зове, Своме дому да те води: Да слобода нових дана Из братскога сине збора Од Дунава и Балкана До
Па порез, па прирез, па различне трице, Да ти срце плаче и црвени лице. Мој амице слатки! Ходи к меки амо, Са тобом се данас ја разумем само. У загрљај теби с нестрпљењем хитам, И данас и вечно тебе ћу да читам.
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо, Он дозивље светог Петра: „Оче Петре, ходи амо, Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају, Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају.
Зар да буним радост што им тако личи, И са којом штедро пролеће се дичи? 4. Ето ту је агент што заљубљен ходи, Углађен и спреман по последњој моди, Одмерено, с пажњом, чак и руке мири, Да у свему буду правилни манири, Све је
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Његова удовица почне да нариче: „Куд’ ли ходи, куд’ ли броди а у бари се удави!“ Породично предање говори да је та моја прабаба место речи бара употребила
Станковић, Борисав - ТАШАНА
До смрти, без наде. Па и та смрт што већ не дође! Ох! САРОШ (прилазећи, седа до ње): Не смрт, Ташана! Каква смрт? Ходи! Прибери се. Одмори. (Хвата је за руку.) ТАШАНА (малаксала, готово клонула, трза руку али је оставља): Болна сам.
МИРОН (крстећи га по лицу, те му руку Парапута љуби; узима га за руку и доводи крају собе): Ходи. (Хоће да га посади на миндерлук): Не бој се. Седи.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Ходи, мила, послужи се: артос, оинос, вино с меденим срцем, како каже наш Хомер. — Хвала, не могу. Харисијадес, који прили
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора дубока и што су горе високе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Топлица се смеје и вели: — Е не да му се. А он хтеде мало одушке! — па се обрати Кости: — Друже, ходи овамо! — Ама шта ће ти, зар не видиш да је пијан! — љути се Драгиша. — Њихови су пијани још више...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ВАСКА (иде ка супротним вратима вичући): Стано, ходи и ти овамо. Ходи да играмо и да певамо. ОСТАЛЕ ДЕВОЈКЕ (одлазећи играју и певају): Шано душо, Шано, отвори ми
ВАСКА (иде ка супротним вратима вичући): Стано, ходи и ти овамо. Ходи да играмо и да певамо. ОСТАЛЕ ДЕВОЈКЕ (одлазећи играју и певају): Шано душо, Шано, отвори ми врата, Отвори ми,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Носећи снопље преко ниске брви На другу страну потока, у село, Сељанка ходи, млада, пуна крви; Лице јој мрамор, мјесечина чело. Гдје ли је расла та ружа што гори?
Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи! И тамо, гдје се водопади диме, Љубићу тебе својим срцем здравим.
1911. ЈЕСЕНИ МОЈА... Јесени моја, поздрављам те!... Ходи, И пођи са мном преко родних страна, По лијепијем мјестима ме води, Гдје шуме чежње мојих давних дана.
Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за доруке руком.
у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.
ПОГРЕБ Повија се жито. Мирно, у дну села, Уском старом стазом, што на гробље води, За убогим одром мала пратња ходи — Препланула лица и снуждена чела.
Ромињај, росо!... Спери с душе, ходи, Прашину с градских зидова што паде... Лептире, амо, моје срце води, У љиљанима да утопи јаде... 1910.
34 (Ум збори:) О, када бих подножица био Куда ходи моја драга љупка! Тужио се не бих, па век цио Да ме гази и ногама тупка.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
што је и како је, већ пишите: „Мајка је на смрти, пак те зове да те благосови, да на тебе клетва не остане; него брже ходи б'јелу двору, не би л' живу застануо мајку!
Вели њима Милош чобанине: „Зашто, браћо, ако бога знате! Без невоље јер градит невољу?“ Веле њему до два мила брата: „Ходи, брате, има и невоље“. У б'јела се лица изљубише, Милош мајку у бијелу руку.
њој нема брода ни ћуприје, а око ње борје и мраморје; већ ти отруј војводу Момчила, ил' га отруј, или ми га издај, ходи к мени у приморје равно, бијеломе Скадру на Бојану, узећу те за вјерну љубовцу, па ћеш бити госпођа краљица, прести
Угледа га танана невјеста; кротко ходи, док до њега приђе, кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару, те ти рониш сузе од образа?
Угледа га танана невјеста; кротко ходи, док до њега приђе, кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару, те ти рониш сузе од образа?
Доцкан рече Љутица Богдане: „Ходи, Марко, да се помиримо: пусти мене дванаест војвода, да ти пустим Рељу и Милоша“. То је Марко једва дочекао, пусти
Тад навали љута Арапија, оде цару триест хиљад' војске. Онда царе Марку књигу пише: „Брже ходи, мој посинко Марко! Пропаде ми триест хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Када брже, царе поочиме!
А Арапи јуриш учинише, оде цару шесет хиљад' војске. Опет царе Марку књигу пише: „Ходи брже, мој посинко Марко! Пропаде ми шесет хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Чекај мало, царе поочиме!
пише сићана фермана, те га шаље бијелу Прилипоу, на кољено Краљевићу Марку: „Богом синко, Краљевићу Марко, ходи мене бијелу Стамболу, погуби ми црног Арапина, да ми Арап не води ђевојку, даћу тебе три товара блага“.
Јоште ли си, море, у животу? Ходи, јолдаш, да лијемо вино, а прођи се кавге и ђавола, џаба тебе порез од Солуна“. Ал' говори болани Дојчине: „Изиђ',
“ То Богдану врло мучно било, пак је Митру тихо бесједио: „Јакшић-Митре, мој мио брајне, ходи, брате, да кушамо љубе, да видимо: ил' је с моје љубе, ил' је моје, ил' је, брате, с твоје“.
рани и ода зла брани; моја луба, ал̓ је рода туђа, она ме је често опадала моме брату Максиму владици: „Деспот Јован ходи по Сријему, те он љуби младе и ђевојке“; ал̓ ни њојзи жао не учин̓те: подајте јој три товара блага, нек се рани док је
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ето, сад ми то на главу дође, како је право за ме Соломон у песми испојао и рекао: »Ходи од Ливана невесто, ходи к мисли се за тамњан и измирну што су ти на дар од истока донели волсви, персијски цари...
Ето, сад ми то на главу дође, како је право за ме Соломон у песми испојао и рекао: »Ходи од Ливана невесто, ходи к мисли се за тамњан и измирну што су ти на дар од истока донели волсви, персијски цари...
Сунцу је ход опредељен, зна му се пут докле ходи с окретом својим; а остало што је год на земљи, једно настаје, а другога нестаје; које пак множи се и прибива, а ово
СЕ СМРТ Каконо кад у лађи возећи се думенџија и возари спавају лађа самовољно плава, — куд је ветар окреће, туда и ходи, ама гдегод у крај и сама се прибије ако и шеврда тамо овамо по води, — такођер и ми.
Свуд је она уједно шњиме. Где год човек обрне се, куд ли ходи, у гори, у води, на пазару, у јелу, у пићу, — највише на сну пред очи доноси оно што је чињено, сваку хавет приводи,
А и у галији на мору, такођер свакад редом по три сахата, по једна свака с променом стража чува, пазећи куд галија ходи, од низија, камења и прудова, заходна пута и морских харамија, кога ли друга налепа.
А он по сказивању псаломском и по ветру горе ходи кано Бог. А где би га вода на себи нездржала? А тко то зна, је ли се са ступањем и дотицао воде?
Ето ти, тим махом, јачи и већи ветар духну, узе га море с таласом њихати врло горе, доле. Ходи ка низбрдо и узбрдо преко таласа.
А по земљи, куд се год ходи и путује се, — све је то близу, све је то међ људма... Свуд се находи хлеба и воде а и вина и свакога поврћа, гдегод у
У своме дому седи, на далеко не ходи, по сокаци не зури, с момцима се не сми шалити ни смејати, ил' се коме ругати, него и од погледа се чува до оно доби
борављећи којино зна и има коју књижицу, разчатавали је а не узалуд седили, ни по сокаци зурили и разгледали ко пут ходи што ли чини, не женских неваљалих беседа произносили. Знате да је то грехота!
(И јесмо на учитељство људско од самога спаса Христа наређени.) Купац ето и заради телеснога мала придобитка свуда ходи и броди и нигде не згрева свога срдца по земљи, по води и у многе беде сотога допада.