Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Још су голе тихе равни И песма се још не хори, Само смрека зелени се У дубокој, тавној гори. Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели
И песма ће да се хори, И фрулице слатка јека, И косе ће да се вију Под венцима кукурека. ПРОЛЕТЊА ЗОРА На истоку плавом рујна зора
И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с
А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит' листак шумори, Почивају мирно рудничке планине — Ал' његову душу
— Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се хори глас: Тра-та-тра-та! И у мирном часу тада Засија се румен жар, Дом се руши, стреха пада Стресајући дим и гар.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
хајке; На грлу су му завиделе виле Кад му песму чују сред мрачне планине С пролећа цветна и у лета жарка, Да се хори звонка, сребрна, од свиле.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма што пастирка пева млада. Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по
Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива, Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива!
Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива, Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива!
1889. СА ФОРУМА Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то Тиверије збори. Шумно се пљескање шири подобно бурноме мору, Храбрећи младога Граха...
Чуј, са форума, ено, вика се радосно хори, Пред силном светином римском то подли Насика збори. Проклетство с форума грми.
То рибар, у самоћи, Вукући убогу мрежу, Лаурин слави крас; И песма трепери чудно, и дуго, у мајској ноћи, Хори се његов глас. Давно сам испио пехар љубави И среће рајске И бацио га о тле.
Тамо мирта у вечери касне Слатким шŷмом о љубави збори Песма грми уз сантуре гласне, И усклик се по пустињи хори. Ту источник хладном струјом тече, И ружица сладосно мирише, И пурпуром украшено вече Благим миром и топлином дише.
И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори. А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с
Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи. Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи треба Правога имена, потпуне целине.
Смућени, наги стреме, и дечица вриште мала, Кроз тавне одаје хори се њихов плач, Но заман! Свирепом руком изоштрен и хладни Над њима сева освете крвави мач!
А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит листак шумори, Почивају мирно рудничке планине Ал' његову душу
С базара негових шумних вечита вика се хори, Све се ту жури, кличе, погађа и живо збори. С далеких обала нилских и древних јапанских страна К Бенари стизаху лађе