Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Историја нам може само донекле дати обавештења о разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а преисторијске се промене могу констатовати само антрополошким испитивањима.
— Типови, варијетети и психичке групе. Одавно су испитивачи опазили заједничке основне етничке црте Србо-Хрвата, Словенаца и Бугара.
Најпознатија је разлика између западних и источних Јужних Словена, између Србо-Хрвата са Словенцима на једној и Бугара на другој страни.
штокавски дијалекат карактерише Србе, а да је чакавски својствен Хрватима; данас се зна да се Срби не могу оделити од Хрвата на тај начин. Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима.
он је опазио стапање и изједначавање које се било извршило у становништву и прокламовао је народно јединство Србо-Хрвата и Словенаца.
То је штокавски дијалекат скоро исти са херцеговачким. Око 1830. године Људевит Гај је увео код Хрвата штокавски дијалекат као књижевни језик.
Идеја о националном јединству прокрчила је пута код Србо-Хрвата у Аустро-Угарској и они су почели заједничку акцију одбијајући да буду оруђе династичке и клерикалне политике.
Запажа се да се последњих десетина година све више интересују за прилике и догађаје у животу Србо-Хрвата, и власти су велики број Личана оптужиле за велеиздају.
) По неким знацима они би били мешавина саксонских рудара и Србо-Хрвата. И сада су још занатлије или рудари. Некада потпуно потчињени мухамеданским беговима, често њихове одане слуге, данас
године „Влахе“ поред Хрвата. Изгледа да је овај развитак био готово завршен крајем XВИИИ века. Алберт Фортис који је пропутовао у врло многим
Тако је створен „архипелаг хрватски“, растурене насеобине од тзв. Водених Хрвата („Wассеркроатен“) аустријских споменика.
Али је он био приморан да се повуче под притиском удружених Србо-Хрвата, који су образовали „српско-хрватску коалицију“, странку, која је од 1905.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁷⁷ „Име је у Хрвата и Срба оно, како кога зову по њему самому, и презиме, како кога зову по оцу“, каже Маретић.⁷⁸ Давањем личног имена
247. ¹⁶ Грбић, С. М., исто, с. 98. ¹⁷ Шневајс, Е., „Апотропејски елементи у свадбеним обичајима код Срба и Хрвата“, ГЕМ, 2, Београд 1927, с. 25; Милојевић—Радовић, Добрила, „Обичаји о рођењу и одгоју деце“, ГЕМ, 28—29, 1965/66, с.
, „Имена од урока“, у: Мит и религија у Срба, СКЗ, 1973, с. 60. ⁷⁸ Маретић, Т., „О народним именима и презименима у Хрвата и Срба“, Рад ЈАЗУ, 81. и 82, Загреб 1886, с. 84. ⁷⁹ Вунт, В., Основи психологије народа, И, шапирографисани превод Б.
Малиновски, Б., Наука, магија и религија, Просвета, Београд 1971. Маретић, Т., „О народним именима и презименима у Хрвата и Срба“, Рад ЈАЗУ, 81—82, Загреб 1886. Маретић, Т., Наша народна епика, Нолит, Београд 1966.
Шневајс, Е., „Апотропејски елементи у свадбеним обичајима код Срба и Хрвата“, ГЕМ, 2, Београд 1927. Шневајс, Е., „Обичаји о рођењу и крштењу у Пљевској Долини“, Развитак, 4, Бања Лука 1938.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
34 Доситеј Обрадовић је имао читалаца не само код Срба но и код Хрвата, Бугара и Румуна, и био је још рано превођен и на бугарски и румунски.
Код Хрвата је нашао помагача у родољубивом загребачком бискупу Максимилијану Врховцу, који је 1813. издао подручном свештенству
да има«, они су прогласили да јужно херцеговачко наречје, фонетички изражено, треба да постане књижевни језик Срба и Хрвата, и оставили Караџићу да он напише правила тога језика.
И Караџићева идеја углавном је победила: тај језик је остао књижевни језик Срба и Хрвата, са оградом да се није остало на сировом народном језику но да су чињене позајмице и коване нове речи и да је источно
За дуго време то је био најпознатији и најчитанији српски писац код Хрвата; 1889. Матица хрватска, у редакцији хрватског песника Хуга Бадалића, издала је његове Изабране пјеѕме.
Партикуларизам јача и код Срба и Хрвата, и раније створене везе између оба дела народа сада слабе и улази се у период опорих, каткада и сурових међусобних
Политичко зближавање Срба и Хрвата од 1904. године значило је почетак решавања најважнијег проблема нашег двоименога народа.
Иво Војновић је данас први драматичар и код Срба и Хрвата, али недовољно историјско осећање, претеран симболизам, каткада усиљено патетичан тон смањују вредност његовој иначе
покушаја да јужно херцеговачко наречје постане опште књижевно наречје српско, иако је та идеја потпуно победила код Хрвата, у српској књижевности остало је, углавном, источно наречје, говор Београда, Шумадије и старе Војводине.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца, у просторијама Штатпарка. Увече је требало да буде бал, на који су били позвали и србијанског посланика.
Међутим, за атентатора Сарајева, није имала добре речи никада. Па и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није било очарано тим својим поданицима. Није хтело дуго да дозволи ни пренос костију тих атентатора.
па се, најпосле, појављује и делегација Народног вијећа из Загреба, која нас зове да се закунемо новом суверену Срба, Хрвата и Словенаца, Петру И. Идемо, дакле, у ту делегацију и тамо нам одређују дан када ћемо полагати присегу.
Враћамо се у Крф путем који води кроз та гробља. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца није на њих потрошило досада ни толико колико кошта, на Крфу, магарац. 1925.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
који је заповедао армијама цара и католичке лиге, беше врло шарена, у њој је било, како нас Герике обавештава, Мађара, Хрвата, Хајдука, Шпањолаца, Талијана, Француза, Валона и Немаца.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Нека знају да смо животворни и државотворни... Јао, вели, браћо Хрвати, душу нам српску не познајете.“ и баш ту код Хрвата понајвише се истицао и настрадао Јаћим Меденица, и на публику се околну стао љутити што га жешће и свесрдније не
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-угарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Отац му ради као писар на фару. Рајић чак с њим у епистоларној форми расправља о могућим односима између Срба и Хрвата по завршетку рата.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
(Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено). На Хрвата с’ дижу лажи и клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и мрежу, Ил’ да га улове или да
На Хрвата с’ дижу лажи и клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и мрежу, Ил’ да га улове или да га вежу, Јуче била претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају
Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада На бранику где је и закон и правда; Ојачајте снагу патника Хрвата, Нека зна да има у невољи брата; Нек’ се једном види каква ј’ слога благо, А они ће после... како им год драго.
— — — — — — — — — — — Слава теби и имену твоме! Твоја дела вечан су ти крас. Јадовању коротних Хрвата Придружујем срб-братински вај. — Гле, како нас општа жалост ближи Занос бôла, гле, како је свет!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи. Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
253—8, забележио је неколике трагове веома убедљивих књижевних утицаја које је Плач вршио и код Срба и код Хрвата. Што је занимљиво, преопрезни Радојчић не сматра доказаним, и наравно не без разлога, да је Плач дело Орфелиново; он
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Језик којим говоре Срби најчешће се у науци назива српскохрватским. Њиме се служе осим Срба и Хрвата и словенски муслимани у Босни и Херцеговини, као и у Санџаку (некада Новопазарском), одн.
у етапама, Караџићев ијекавски говор као темељ свога књижевног језика, иако је тим идиомом говорио веома мали део Хрвата. Овим потезом постигнуто је књижевнојезичко уједињење Хрвата, који су се дотада служили регионалним књижевним језицима.
Овим потезом постигнуто је књижевнојезичко уједињење Хрвата, који су се дотада служили регионалним књижевним језицима.
Оваква хрватска језичка политика, често праћена изјавама о језичком, па и етничком јединству Хрвата и Срба, створила је нову констелацију у српскохрватском језичком простору: ијекавска верзија караџићевског књижевног
столећа код Хрвата, захвативши и пре тога босанскохерцеговачке муслимане и Србе у западним крајевима, укључујући ту и Црну Гору, смештену
српске и хрватске варијанте књижевног језика тиче се веће спремности Срба да прихвате страну реч, насупрот склоности Хрвата да је преведу кованицом. Главнину страних речи усвојених у 19. и 20.
У југословенској држави, створеној 1918. године, изменио се однос Срба и Хрвата према заједничком књижевном језику. У 19.
Ћипико, Иво - Пауци
заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину... — Слушај ме! — трже га из мисли газда.
— И то је велико зло! — прекиде га газда. — А ко вели да није? И у свој Хрватској нико се не нађе од Хрвата и Срба да усред бијелога дана убије онога тирјанина и ослободи свој народ... Кукавице смо!
Хвала вам! и хиљадили се такови...” Снашао се и, кад се пооштрише размирице између Срба и Хрвата ради заступничкога мјеста у покрајинсксм сабору, пристаде уз најљуће радикале и потајно приправљаше се на борбу проти
и околици заметну се борба између кршћана и хришћана, а у покрајинским листовима одјекну као борба између Срба и Хрвата.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
„Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Од српских феудалаца који су помогли Лазара најважнији је био Вук Бранковић,1 на чијој се
У XВ и XВИ веку, дакле, као и касније, борба против Турака била је заједничка ствар Срба и Хрвата. Поменути догађаји и личности нешто су друкчији у песмама него у историји, али је то увек једна иста очајничка борба