Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Може бити? — Па? Христић се трже и пође да га ухвати за руку, али га Јуришић одгурну. — Зар ти Христићу? Па ти си пример био, болан. Је си ли ти то заиста ту што стојиш преда мном? Ја не верујем. — Онда је друго било.
су нова новцата жута седла и оковани камути, бљештали као да су истог часа извађени из препуних царских магацина. Христићу заводнише очи и кад батерија ишчезе путем он понова узе спуштену телефонску слушалицу и принесе уву.
У сред онога ужаса Христићу све беше јасно: црква је била мета. И кад нова четири разорна зрна, са заглушујућом ломљавом прскоше у црквеној порти,
Бога им пешачког, мислим ја, па зашто ће онда пешадија и коњица? Каже мени командант армије овако: „Видите ли, Христићу, оно тамо гумасто дрво?“ Видим, кажем ја. И заиста видим гумасто дрво.
грубо одгурнуо онда, кад је поштопото и на силу хтела да сазна у чему је ствар око које се мучи, она је мрачно ћутала. Христићу се чинило да је на њеном лицу час по некако цинички и осветнички, играо неки осмејак док се он мучио, а у оној
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Према Христићу, Дорт-јол није био само раскршће четири главна пута него и простор на којем су се, у турско доба, нарочито крајем XВІІІ