Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Јер новац — страшна авет кад падне ноћ и човек остане само с њим — новац ни душу ни лепу реч нема. Бацили су старом Христодулу парицу у сандук, сујеверног обичаја ради. А милошта, или је добровољна, или је нема.
Стефане, убисмо човека...” Па се Спида мудро одмакао од Јелене, и свраћао даље само старом Христодулу, суседу Харисијадесових, и тамо лепим грчким језиком поразговарао, и чуо ово-оно о комшијама.