Употреба речи хтеде у књижевним делима


Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива.

Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!...“ Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. „Хоћемо ли и косу обрезивати?

Одсад ћеш свако подне у овој соби ручати“. Ја сам од стрâ дрхтала као прут. Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити... Ја сам вриснула и пала на земљу.

Кад сам поред манастирске порте прошао, сретне ме калуђер, погледа ме оштро и хтеде нешто проговорити, али ја ободем коња и брзо као стрела оставим за собом манастир заједно са његовом прљавштином и

Он је карактер!... Он је!... — Па да није и ова депеша од њега?... — прекиде ми реч г. пензионар и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста.

О, како је слатко пријатељство, кад све изгубимо! Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника. Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. — Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ.

— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.

А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: — Па ко му брани? Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Будући да смо Немца у почетку молили да нас прими, пак не хтеде, треба да пошљемо и Руса тражимо. Он је наш јединоверни и једино кровни, он ће нама помоћи. У месецу јулију (1804.

а у оној књизи све сама имена, зачално писме црвено; тако премеће и шапуће она имена, не знам каква су, и баш не хтеде на ме да погледи. Ја се вратим и тамо амо по пештери хода̓, па опет у квартир.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А откле ти с тим врећама? — Та однесох оном угурсузу потру. (Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и осмехнуше.) — Хтеде ми очи ископати. Једнако чангриза... Вала да ми хоће пасти шака да му вратим зајам — волео бих него богзна шта!...

Аја! Не верујем ја — ђаво је то! Хтеде ме јутрос мотиком. Али свеједно... Само опет се бојим да не буде кака подвала!...

»А што плачеш, мали?« упита га Радан. »Изгубио сам козе, па не смем кући.« — »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати. — »Оди на кола«, рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола.

па се чак и Цигани насмејаше. — А ти ми јамачно жњеш српом, попе! — врати му доскочицу Давид и хтеде нешто још жешће да дотури, а капетан га прекиде: — А хоће ли ове године, Дашо, бити добра жетва, а?

Узловић, опет, зинуо на ливаду, па све шушкају заједно и спремају му замке. Баш кад му хтеде бити продаја, нађе, сиромах, неког поштеног човека овде да му да новаца. Хтеде се лепо искобељати.

Баш кад му хтеде бити продаја, нађе, сиромах, неког поштеног човека овде да му да новаца. Хтеде се лепо искобељати. Али, не лези враже, то некако прокопкају капетан и Узловић па потеци том човеку.

Остаде код куће. Чини ми се поби ону чељад... Ја побегох да не слушам. — Рчин човек!... — рече Страхиња. — Хтеде се јутрос побити са чича-Средојем... — А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. — Ко?

Не чека нас никакад рад. Деде, попо, наздрави! — Може, може, ја!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе.

После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове...

Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто! Прибра торбицу, па пође полако кући.

Поп се хитну на вранца, па подвикну оштро Вуји: — Седи већ једном! И Вуја хтеде бајаги да се хитне на ђогата, али оно њему необично одело — шта ли — омете та, те се само потрбуши по седлу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет хтеде све с људима. Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!...

Али му не пође за руком. Станко се већ надао томе колачу. Лева нога, коју Лазар хтеде подбити, оста чврсто припијена за земљу...

— Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене!

Он погледа жалостиво за њом... И што је она више одмицала, њему све жалије... А кад је неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути. Али се уздржа...

Сви се око совре засмејаше, само Станко не. Њему тек сад пуче пред очима, сад тек виде шта хтеде Лазар учинити с њим. Та он је пуцао па њега, он га хтеде убити!... — Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?..

Њему тек сад пуче пред очима, сад тек виде шта хтеде Лазар учинити с њим. Та он је пуцао па њега, он га хтеде убити!... — Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?... Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића.

Његово скоро детињско срце отрова наједанпут љубомора, силна, бесна, страшна љубомора... Дакле, Лазар га хтеде убити зато да би га склонио с пута!... И створи му се страшна слика пред очима: Као он мртав...

Да је то њему Лазар казао, да је бар он ма шта опазио — он би и опростио. Али... Лазар хтеде њега убити само зато да не узме Јелицу. А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог греха...

опростио би му!... Али Лазар хоће Јелицу. И то мучки!... И још хтеде да га убије!... А... то му не може опростити! И он осети мржњу, силну, страшну мржњу према Лазару... Она беше велика.

Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га yгyши... Полише га сузе, он зајеца... — Опрости!... Опрости!... Па клече преда њ. — Ја нисам хтео!...

да му отме прву, младићку радост; па не само то, него најпре да му узме живот; који, да би постигао своје намере, хтеде осрамотити и њега и породицу његову... То је Лазар. Па шта је он? Душманин...

И широким рукавом својим брисаше очи... Срце је повуче за њим. Хтеде да га викне, да се здружи с њим; с њим да броди мирне дубраве, с њим да једе горки залогај, да му бди над сањивим и

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И негдашњег срца, никад неречена, Притајена, тамна, реч хтеде потећи... А кад пође као безнадеждна сена — Никад можда нисмо били ближе срећи.

прслуку од свиле По које писамце опази да има, И малу мараму, ко зна које виле, Пуну пољубаца и пуну парфима. Хтеде да се снужди и да сузе распе, Но беше у журби. Брзо он је сео: „Госпођо контеса, ноћас... кад све заспе, Доћи ћу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

беше укочено управљен поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који осећам да је унутра, у мени, хтеде их против моје воље и силом залупити и оставити ме напољу. Ја јуначки отворим широм и ступим слободно унутра.

Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш! — Он руком хтеде да се дотакне девојке, али је она била давно устала и стала чак код оног другог празног кревета. — Видиш!

Видео сам да је Ђорђе не само хтео, него да је и морао да види. Па и помоћник се изгуби. Он хтеде да прискочи чича-Ђорђу, па се обрте девојци, поче млатати рукама и одсутно викати: — Та да, дабогме... Онај, онако...

Ни жена Маринка магазације не хтеде сести у кола, већ пође са својим маленим друштвом пешице, окрећући час по леђа онима с којима је говорила и то не из

другим путницима који се гураше заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му се одреши језик: — Међер, ти си жива!

Шта ти је учинио Вилип? — Е, а хоће да узме Аноку! — Па? Нека узме! — Е, ал' ја не дам! Он поскочи мало напред и хтеде се дићи, али леђима беше сасвим пријатно суседство од бурета, и она се упорно вратише у свој првашњи положај уз буре.

Хоћу и ја... јес'! Он хтеде да удари у потврду себе по колену, али песница, без његова питања и одобрења, лупи о пањ.

Да ти је богом просто! Немој ме само отурати од себе, живога ти бога! Ђеди задркта мало брада. Он хтеде да прикрије своју узбуђеност.

Кад ме већ хваташе сан и нејасне успаљиве слике почеше се ређати, изиђе ми она у црном шалу. У исти пар точак од кола хтеде да ми прегази стопало, ја тргнем ногу и лупим главом о кревет. Сан ми се разби.

Седе немарно за сто и узе некако важно лице, као да је делио мегдан с Курсулом, па ипак он хтеде се начинити равнодушним, као да он и не мотри на тако обичну ствар и као да је и заборавио да је сав ишаран као

— рече он, погледајући мене и Туманова. Макс хтеде да остане хладан. — Ха, — рече он — није баш тако опасно. — Богами, стојати пред голом сабљом, ту треба петља!

— рече Попеску. Макс ћуташе. Онда прсну у смех, очевидно био је се збунио, па хтеде да се извуче из забуне. Поче се још усиљеније смејати: — Ха, ха, ха! Попеску погледа мене слежући раменима.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— рече и спусти му још два грумена шећера и седе до њега. — Та јесте, све су га обрстом и од’ранили у богословији — хтеде гђа Сида да рекне, али што рекли: »Бог да прости предње зубе«, уздржа се. Сви поседаше и почеше јаузновати.

и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није тако? — Чудо, госпоја-Сидо... кад сте баш така »чисменка Анка«...

Е, баш ћу да пробам! — рече Шаца па се ухвати за ограду, као да хоће да прескочи. — И-ју! Мâ — трже се Јула и хтеде да викне мáму. — Пробајте само, сад ћу да викнем тату! Ви’ш ти то њега! Одма’ шибајте из башће.

— Да се обесиш, је л’...? — Не — пресече је бојтар брзо, као да хтеде побећи од криве гране — него да скочим у воду, јербо ту ми је, знам, цигурна смрт. — Ти да скочиш у воду!

Знате, понекад то зачудо иде од руке!!! И још хтеде фрау Габриела приповедати о својој жалости, али је сујеверна гђа Сида прекиде и окрену разговор на другу страну, и

Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет. И ту хтеде да заврши Јула, јер док је певала, сва је чисто горела од стида, а око носића и испод очију сва се ознојила.

О, а тако ми жао што нећете бар мало да свратите!... Па шта ради Меланија — рече наслонивши се на кола, као да хтеде да их бар на тај начин задржи. — Откад се нисмо видили! Чини ми се, читав век! А тако би’ је волела видити!

— ’Ај’те, децо, с кола, ’оће господин попа да иде — вели женица деци, и хтеде да их скине с кола. Али деца неће с кола.

« — Шибај, Радо! — викну путник и брзо притисну, као да хтеде натраг у око повратити ону сузу што му заблиста у оку. — Терај боље! — Хааа!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Господине фишкалу, ја сам тепсију откупио. — Па јесте ли је послали? — Јесам по кочијашу, али не хтеде је примити. Бабоња се мисли.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха! Аха!“ Ђурђе се био исправио и хтеде да нешто каже, али само одмахну руком и поче лулу да пали. – Кад одмахне руком, то је код њега био знак да се љути.

Погледа мужа оним својим црним очима, под сраслим обрвицама, а Ђурђе хтеде нешто да каже, али само одмахну руком. Затим се диже, да оде са доксата.

Он од селидбе одустати неће! Ђурђе хтеде да нешто каже, али, после, само одмахну руком. Павле му онда каза да је већ раније послао у Беч своје талире.

Али то је трајало само тренут, два. Хтеде да му каже нешто топло, при растанку, баш кад и он окрете према њој, жалостивно, главу.

У тренутку кад мала собарица Валдензера хтеде да изиђе на врата, Исакович угледа шафољ, који је била, да га изнесе, упртила, погрбљена. Он јој и нехотице притрча.

Њега, каже, сутра, чека страшан дан. Капетан онда, клањајући се његовој ћери, отрча за домаћином и хтеде да му тутне у руку два‑три талера. То је, каже, за преноћиште, и да се купи поклон, од њега, за госпожицу Валдензер.

руке, да утули свећу, која му је чело главе треперила, Исакович чу како се у предсобљу, тихо, одшкринуше врата. Хтеде да скочи и дрекне.

А смејали су се и жалили га. Његова мати хтеде да пође, кући, али деда не да. Што се журиш, Петро? Данас нећеш ићи, нека се дете забави са децом, док не заборави

рашчерупану, жену, коју је виђао тако белу, лепу, глатку, увек лепо одевену, а у постељи, дотерану, љупку, па хтеде, без размишљања, да викне, да је зовне по имену, као да су изишли на једна врата, јуче, а срели се данас, као да је

да је она, можда, пропала давно, и да би га продала, као и његову тајну, милина нека, за њу, расла је у њему, и хтеде да је позове к себи, тихо, по имену.

Исакович се трже. Била је госпожа Божич, која уђе брзо, затворивши сама за собом врата. Она се насмеја тихо и хтеде да га загрли. Питала га је, гласно, где је цео дан био.

Зар је сасвим изгубила памет и зар жели да осрамоти и своју и његову фамилију? Био је зграбио њену руку и хтеде да је присили да оде. Покушавао је, другом руком, да отвори врата на доксату.

Теодосије - ЖИТИЈА

— Ниједан од њих није могао пустити НИ гласа, ни речи; и да отац није био прихваћен, наједном хтеде пасти. А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је, љубећи и на

А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и узјаха коња. А дошавши у Меси, то јест у средиште Свете Горе, у место звано Кареја,

А свети отац, крепљен топлотом, хтеде сагледати место где су уз Божју помоћ хтели да подигну манастир. Али као што смо рекли, од старости и поста беше

Дошавши к проту, пошто је његову, управу Божју вољу извршио, хтеде да се благослови од њега, али га прот дочека и као сина љубазно прими, као од оца благослови се, и новоосвећену руку

поздрав ради одласка, овај сматраше његов одлазак као излазак душе, и много плакавши и са свима благороднима моливши хтеде га задржати. Пошто никако не могаде, веома се ражалости.

Многовремено гошћен и љубљен од цара, и свршивши потребе манастирске, хтеде да пође од цара. Али примивши у срце богопослани савет, рече у себи и онима с њим: — Сада је време, уз Божју ми

И тамо не хтеде ићи. И често родитељи његови поводом тога бејаху нерасположени због њега, и говораху му: „Бруко породице и срамото,

И опет подвига поста још више држаше се. А Бог, као и древне моћне подвижнике, тако и овога својега роба кушајући хтеде да увенча трпљењем многих напада бесова.

Тиме и до краја живота безбедна од бесова душу његову Бог хтеде да сачува, али и да објави у пустињи трпељиво и многострадално му у посту живљење.

А он, предвиђајући свој скори ка Богу одлазак, не хтеде им одрећи. Прими их и одреди им да се настане у пештерама испод друге стене, прекопута његове.

Крај маловременог и привидног живота на земљи остављајући, и позван у бесконачан ка Христу и блажен живот, хтеде да дух свој сам преда Господу.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Сећање ме често косне: дошла је из братске Босне! Луда ала, пуна таме, хтеде да се уда за ме. Али сам одолео, јер сам другу волео. БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Чакшире, чизме с мамузама, појас, долама, ћурдија, калпак и штап. Још и велики прстен хтеде на прст навући. Не даде му Чамча, но донесе му сабљу да опаше. Софра се смеје. — Прстен нипошто, но сабљу. — Зашто?

Црњански, Милош - Сеобе 1

високих колена, са крилом и грудима што су, при сваком кораку, дрхтали, она прође крај њега, излазећи из лађе, као да хтеде да му покаже како се, мада је тврда као камен, ипак лако вијуга и љуља. Учини му се да никада није овакве жене видео.

Лежећи уморна, од мисли, госпожа Дафина чу, нагло, иза себе, трчкање мишева. Тек тада осети да је мрачно у изби и хтеде да викне, али јој глас застаде у гркљану.

У глави јој се вртело. И баш кад хтеде да се осврне, без душе, са устима полуотвореним, издишући, па да му нешто каже, она осети, како све то што јој чула

па да му нешто каже, она осети, како све то што јој чула распиње, расте увис, као нешто бестелесно и толико красно, да хтеде задивљено да отвори очи и погледа шта је.

Пошто је морао да јаше за Исаковичем, који је пратио заповедника, покаса и Аркадије, мучећи се на коњу који хтеде да га збаци.

очаја, мисли тужних, па повика колико га грло доноси војницима, завитлавши коња у круг, пред њима, тако да устукнуше. Хтеде им, по обичају, рећи неколико речи, пред смрт, и помисли да им спомене светога деспота Стефана Штиљановића, изгрдивши

Најближи је био обешен о једну крушку, на којој беше још доста зрелих плодова и, мада му коњ не хтеде ни корака ближе да приђе, Исакович га, ужаснут, виде сасвим јасно.

Пренеражена, схвати да је на самрти. Тада хтеде да скочи од ужаса и да врисне, трзајући се у постељи и тресући главом по јастуцима, док је бабе не прихватише.

Под утицајем успомена на љубавни начин и на уживања свога девера, она хтеде да и последњег дана свога живота увери себе да је пошла према једном, језовито пријатном животу, који је чека уз

знао где је улаз, јер му калуђери нису подробније објаснили положај куће коју му показаше на брду, Аранђел Исакович хтеде већ да нареди слугама да разруше плот, кад му поглед привуче чудна прилика, која се црнела иза дрвећа.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

— Овакве послуге нема нигде! — рече, обраћајући се, за сваки случај, више својој жени него њој. — Свака им част! Хтеде да каже: »То што једете у бившој грофовској коњушници није никакав разлог да се понашате као коњи!« Али, не.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђером из Дечана да бежи у Турску, у пустињу, да се посвети.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Досади му се, и у један мах хтеде да устане, али га Максим лепим реч’ма задржа, те тако он остаде, па чисто као вели: где сам — ту сам, шта је — ту је.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати, батргати и махати рукама и ногама... Хтеде да виче, али га глас издаде. Кола се одмицаху и умало да се изгубе.

— Дођи овамо. Ти брзо остави рад и трчећи, кршећи се, њихајући лево, десно, прса, забацујући лактове, дође и хтеде проћи поред мене, мислећи да те ја зовем ради матере. Бог зна шта сам тада осећао.

Нокте сам утискивао у дланове само да се уздржим. — Тета ли ме зове? — И хтеде да прођеш. — Ја те зовем, ја. Стани, куда ћеш? Ти стаде. — А што ти? — упита зачуђено. Покајах се.

Чекаћу те. Ти дрхташе. Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше. Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш. Бојала си се.

— А? — промуца он. — Идем ’аџике! — рече нагло и хтеде да узме дете. Саже се али се повађаше. Мати му истрже дете и позва те, да га ти узмеш.

— Цвето, дођи, или... — И хтеде да се дигне, али се трже изненађено, кад виде њу где дође и наже се над њим. — Што си дошô? — упита га она пригушено.

— Љуби у руку! — рече јој и показа на људе који беху ту. Она клецну, погледа га преклињући престрашено и хтеде пасти, али његов оштар поглед и суров израз лица повратише јој снагу. И, једва идући, пољуби све оне људе у руку.

И удаде се. Пође за овим Јованом, човеком истина не сиротим, али удовцем, тврдицом и преким до зла Бога... Срце јој хтеде пући, али јака природа и вечит, тежак, свакодневни рад победише... Угуши све што беше.

— дахну силно Цвета. И сломљена, побеђена диже главу, зину пут Стојана откуд долажаше његов глас, те као да хтеде да и последњи акорд његова гласа, којега нестајаше, упије у себе. — Вода дошла, а ти? — трже је мужевљев глас.

— прекиде одједном и трже се кад виде како она хтеде да падне, па се, сва пребледела, леђима задржа за зид. — Ништа није. Шалим се, мајко, шалим.

ја ћу сву ноћ — ах, ноћас! А опет то „ноћас“ било је... Она се сети шта он мисли под тим „ноћас“. Крв јој јурну. Хтеде да устане, виче, али није могла. Једва се дигла и одмакла од Ите. — Снајка — поче он, кајући се и не гледајући у њу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' то је ваљда твоја трагичност? Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта мислиш; мислиш умро сам?

” — Позајми ми од своје науке, освести мене шта да верујем о јамачности општег ускрса? Ил' хтеде сад угодљив загладит, у прве што ми зајам одби мој, ил' извештајем дирнут љубавним, тек он се диже, исправи се дуг, у

Пустиш ли га мирна, здрава, његов народ смрт му спрема: камењем ће да г' утуче, бунтовник је, да га нема!” Хтеде старац дале клети, ал' у грлу стаде клетва: ево с' онај слуга враћа што га посла круна светла.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А царев син не хтеде ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: — „Кад се вратим, наћи ћу ја тебе“.

Сад она рече човјеку нека одмах закоље Дивоњу, али човјек не хтеде на то пристати. Но жена почне сваки дан наваљивати и досађивати, те човјек најпослије мораде пристати.

одговори овај. — А што ти то уради од мојих волова и кобиле? — Па ето, вала, ја орао, орао, па пошто ти не хтеде да ми ручак донесеш, а ја не могох гладан радити, ја убијем оба вола те да нахраним и овог твог воденичара, а знам да

Угурсуз не хтеде ићи, већ се сакрије иза воденице, па слуша шта ће говорити. Они се договоре да начине кревет више воденичног камена,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

На излазу из вароши, пропуштао нас је командант и добро одмеравао. Без примедаба није прошло, али хтеде да побесни кад угледа како је откопчана пређица на кожној навлаци код уста цеви.

— загрме својим гласом потпоручник Александар. А Радомир, нишанџија првог топа, диже се са свога седишта. Хтеде нешто да каже... прогута пљувачку, затрепта очима. Као да прибира снагу, уздиже рамена, онда поздрави.

Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби. — Ти си се одужио отаџбини... Хвала ти хтеде још нешто рећи, али му заигра доња усна, он трепну неколико пута и брзо проговори: — Срећан ти пут!

И од људи, и од... хтеде рећи: „и од Бога!“ — али заћута, махну главом и с дрхтајем уздахну. — Чула сам — поче моја мајка — да си ишла...

овај... ту је — он размахну руком око себе, обухватајући широким покретом рејон целе дивизије. Хтеде још нешто рећи, али му пред очима заиграше светлаци, затресе му се и суседно брдо, па му се учини као да се она кола

— Баш добро... Хтео сам да те запитам, шта си ти у овој батерији. Наредник је гледао зачуђено и таман хтеде да проговори, али поручник настави повишеним гласом: — Поред батеријског наредника, о свему треба ја да водим рачуна...

Шта је са вама? — Он скочи са коња, и поче да брише прашину са мога одела. Рече ми да једне еполете немам. Хтеде да се врати, али га задржах, и пођосмо пешке низ косу. Зачусмо неке чудне гласове, као вику, те застадосмо...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје место.

они вас знају најбоље, па њих и молите. Она ступи међу гомилицу ђака, који оставише игру и окупише се око ње. Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити.

Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде постићи одмах првог дана), па их уведе у школу. Одреди место сваком детету, каза им како се зову њихова седишта и

рече малишан седећи и даље и гледајући зачуђеним погледом час десно час лево око себе. Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други штогод погрешио; а видиш, ја седим миран кâ светац. « — Устани!...

Нарочито је пренерази свршетак разговора са писарем, па хтеде сад одједном да угуши сећање на њега. С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу.

Да пустимо деду рано, па да идемо. Гојко се изненади ; овакав предлог није очекивао, а би му по вољи. Хтеде да се упусти у разговор и да је пита што за писара, па увиде да је то незгодно.

Него шта ја... хајде седи, молим те. Шта је ново код вас? Гојко се намести на столицу, хтеде се осмехнути, онако ради учтивости, али му се из груди оте тежак уздах.

Досад се то није дешавало никоме. Гојко се накашља, хтеде нешто рећи, али Веља настави љутито: — Најбоље још нек нам нареде да им чувамо децу, која их има, а девојкама... шта?.

дође јој то врло смешно и она већ хтеде да се насмеје гласно, а Пера отвори капак, положи драгоценост пред њу на сто, па се мало измаче.

Он не хтеде ни погледати кроз прозор, поред кога прође весео писар, подигнувши главу високо и погледајући жудно на један прозор од

Изјутра се пробуди с јаком несвестицом и главобољом, устаде те се уми, па хтеде склонити оне украсе са стола. Остави часовник у фијоку и понесе тамо и ону другу кутију, па одједном застаде и отвори

Сад је и она сама сасвим друга: до јуче бедно ништавно ђаче, а сад државни чиновник!... Хтеде ређати још друге промене на себи, али се одједном стресе и навуче покривач на главу...

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

“ Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде. Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио

Онда подиже очи своје к небу. — Боже, Боже, шта учини то од мене! — хтеде да викне у очајању, али место речи, из кљуна му изађоше само два кратка једнака слога: — Ку-ку!...

Цар хтеде отворити уста да нешто рекне, али му се вилице стегоше а зуби цвокотаху јер се сећаше како је дошао до толиког блага.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе. — Изгледа паметан човек — рекох.

— Ето ти сад: наука! Којешта! Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник,

” Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све. Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Јово хтеде да прође поред мене; ја га повукох на страну. — Шта би, пристаде ли? — Ко... шта?... — Чуо сам све, него говори, не

Осети се за тренутак лак и ведар. Хтеде да се врати у кафану, беше већ устао, ал' се предомисли и седе. Повуче дим и пусти га на прозор.

Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што прича о

Сети се Солона! Њега опет штрецну, али ово ново осећање беше нека изненадна зебња, која хтеде да га обузме свега и да га поврати у јутрошње стање. Али он не подлеже овој новој навали.

Видиш, сад се сећа и шта је згрешио, те му светац не хтеде молитву примити. Кад је погодио са деда Миланом и платио му кирију, онда се он сам у себи радовао што је тако јефтино

што сам ја сâм у соби... она увек дође да ме пробуди«... Подиже руке и протрља очи песничицом, зевну једаред па хтеде опет да легне, али као да се нечега сети, трже се, погледа јасно по соби и његово ведро невино лице наоблачи се...

— Одмах после београдског — одговори чиновник и хтеде да пође. — Знам, брате, али кад... у колико... хоћу рећи тачно минута? — Шест и четрдесет пет — оДговори овај и оде.

Дете рашири очи од чуда. ко, од кога да се не растаје ? А Коса?... А мало маче ?!... Хтеде бризнути у плач, али је исти глас поврати. О, па то не говори тетица, него он!...

— Тетице... не иди!... Тето... узми ме!.. Тета се осврте. Хтеде потрчати очајном детету, али је задржаше. — Стој. Не ваља се враћати!

Он имађаше једног калфу, који хтеде наћи жену са добрим миразом и с њим отворити радњу пошто својих новаца није имао.

Сока оде чак у трећи срез нашег округа, нађе тамо добру девојку, коју је просио један војни капетан И класе, но отац хтеде је дати за трговца. Баба Сока стане бројати оцу њеном и њој имање »бити имајућег« му зета.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И бадава му је он говорио панегирик слободној речи, овај никако није био ни способан ни вољан да то разуме. И Срета хтеде већ да измакне, али га овај тако одалами, усред онога панегирика да га је Срета прекинуо упола и само викнуо: »Сила

И таман Провир диже руку и показа на слику Смрт цара Максимилијана и хтеде да зине и да запита учитеља зашто се шокачки попови брију а не носе браду као наши, — а утом стиже пошта у механу.

— вели један. А Мића му опет ускрати реч и хтеде га удаљити са збора, али се Крсман обећа да ће ћутати, и Мића настави. — А он зорт, бога ми!

конструисан одбор умало што није био врло краткога века, јер ћир-Ђорђу се бунила чувства кад му »Ђузелу« изабраше и хтеде да тражи: или да она дâ оставку, или да и он уђе у тај одбор.

уз плот везан коњић, па је тако могао одмах да полети на њему у варош у телеграфску станицу, пошто ни за живу главу не хтеде поверити и дати свога коњића Мићи »Официру« у руке, мада су га сви молили и наваљивали на њ. »Море, не знам ја Мићу!

Тако и би урађено. Срета хтеде још и ово да се унесе у записник као резолуција: да одсада сваке године на тај дан буду сви дућани затворени, али ћир

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Четири пута мењаше јој нишане, Давали су јој стрелце младе, добро држеће, Ал она два века не хтеде да пристане Да пуца на људе, на звери и на дрвеће.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

лизати и она се са свим ослободи па почне лава миловати и хранити погачом, док у један пут чује звеку од оружја, и хтеде од страха пасти, док ето ти у собу уђе некако створење у медвеђој кожи; петао, вашка, мачка и лав отрче одмах предањ,

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И хтеде он блажени, да као што и тамо оправда своје царство, тако да буде и овде. Пожелевши да за вас нађе место спасења, испро

Јер како је и овде, у држави својој, молио у Бога и даде му, тако ни до овога часа не хтеде ни једне ствари лишити се духовне, већ све Бог испуни њему.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче... И хтеде да се излуди, да се пресвисне, док једне ноћи... МЛАДЕН (излази, унезверен).

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

дукати жуље и пеку. Боли њихова тежина у недрима. Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан. Хтеде страх да повери Толи, чу његово звиждукање, па гласно рече: — Рађаш газдама слуге!

Мора да је изгубио на свињама. Дешавало се и раније да изгуби, трговина је то, а Швабе су веште. Хтеде нешто да му каже, да га утеши, али се уздржа гледајући га непомичног и немог. А.

Сада из службе отпуштају јадне учитељчиће, а што да не отпусте мог сина? Па зашто ми одмах ниси рекао? хтеде да каже, кајући се за љутњу према Вукашину, али у његовим очима као да нешто друго види. — А ако ја нећу? — рече.

— Треба да знате да се женим. Да, прво то... — не сме да ћути, јер отац изгледа тако као да ће да се туче, хтеде да устане и да каже да није због тога дошао, али га Аћим претече: — Кажи, јеси ли то одлучио или ме питаш па да

По муку, једно псето лаје из села. Аћим се стресе. Ја више не постојим. Ја сам ишчупан, хтеде да викне. По њему звечи сув, изломљен лавеж.

“ Ћутала је. Ђорђе полако подиже главу са кафанског стола и шапну: „Знала је. И није веровала.“ Хтеде некако другачије да седне, а снага отказа спорим и мутним жељама.

Он јој узе руку: — Нема се куд. Иди, и нека он... Он то може, уме. Не љути се. Иди одмах. Симка није разумела. Хтеде још нешто да јој каже, па се сети да је на путу видео војску. Прво су ишли коњаници. Нешто су викали и псовали га.

— Али овде пушку да оставиш. — Хоћу. Војник устаде, брзо шчепа пушку и упери је у Толу, овај хтеде да бежи, ноге му отказаше, стоји, клати се и чека пуцањ. — Једњак си ми прекинуо.

Кад сам луда. Лези ту и ћути! — Као да хоће да га угуши, брзо набаца сено на отвор и сјури се низ стубе. Он хтеде да викне „да те више не видим у кући“, а из мрака поново, брзо, намиле у њега страх. Симка га.

— Обоје — потврди главом и пљуну на лампу. Симка леже поред њега на кревет не скинувши се. Најпре хтеде да изиђе напоље. 3бог нечег што личи на страх. А није страх. ...Није могла путем да. пронесе себе.

Ђорђе у себи чу оно последње мукло стењање и осети немоћ пред тим што ће се догодити. Ако дете буде наказа? Хтеде то гласно да каже, па се стресе у страху, најмучнијем од свих. Кад би друкчије било, не би Бог ни постојао.

Аћим се загледа у њега: подсмева ли Му се или искрено говори? Не подсмева се. Аћим хтеде нечим да му узврати, растужи се и над слугом, а овај му приђе, ухвати кобилу за оглав и заустави је: — Чича-Аћиме,

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице: — Погледајте!

»Заборавио ме?« помисли и таман хтеде да се завуче под покривач кад чу лепршање крила и нечији јасан глас: — Извлачи се из кревета! Журим.

Дрхтећи, она је прогута и истога трена поскочи на кревету. — Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић: — Лепо!! Лепо!! Али помози ми! »Можда се врабац вратио?

Још и не дорече Плачко своју жељу кад осети да се с њим нешто чудно догађа и хтеде да побегне у љуштурицу. Али, гле! Љуштурица тесна, претесна — ни главу у њу да завучеш.

Забављало га је да их посматра и препознаје. Али зашто се Плачко не миче? Смејачко таман хтеде да позове другара кад се на стази појави мачка. Сав ужаснут, Плачко прхну увис и зајаука: — То ли је живот птица? То?

»Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође. У зиду, крај пећи, цијукао је миш.

— Ја се ничега не плашим! — осмехну се лепотица и хтеде да крене даље, али из младићевих очију избијао је такав сјај да јој се чинило да се купа у светлости, па рече: — И

Чији? Није знала. Пред сутон тањир је био завршен. Мајка хтеде да га покаже суседима, да се похвали, али само што се окрете, а дечак с тањиром ишчезе. Ко зна колико је ишао?

»Зар је то Мајка ветрова?« помисли дечак. »Како је грозна!« — у грудима му застаде дах од гађена, окрете се и хтеде да се врати, али га туга у очима чудовишта задржа. »Морам јој помоћи!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Зар и ти ноћник, и ти бекрија? Ал' то је ваљда твоја трагичност: Што за живота хтеде презрети Осудили те на то по смрти!“ Насмеши се подругљиво: „Та да, Већ знам шта мислиш; мислиш умро сам?

“ ...„Позајми ми од своје науке; Освести мене, шта да верујем О јамачности општег ускрса?“ Ил' хтеде сад угодљив загладит' У прве што ми зајам одби мој, Ил' извештајем дирнут љубавним, Тек он се диже, исправи се дуг, У

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Овде је владала угодна хладовина и полутама, и он хтеде да се ту мало одмори. Али га нестрпљење и радозналост потераше даље и он крочи брзим кораком напоље и нађе се под

„И ти“, рече он самом себи, „хтеде да се овде испољиш у свој својој простоти, и сировости? Врати се сместа у свој родни крај на Стримонском заливу и не

“ Он се подиже на ноге да се врати у Пиреус. Но пре тога хтеде још да погледа изблиза све ове грађевине које га потсетише на његово ништавило. Он се приближи Партенону.

Кад си ти овде, немам више тих брига“. Аристотелес хтеде да му нешто одговори, али га Никија предухитри: „Свршена ствар! - Хеј, домаћине, још два бокалчета вина!

Но, да видимо! Прочитајмо протоколарне исказе оних што сведоче о грађанину Абдере демокриту, који не хтеде да се појави пред судом потомства! Тим исказима утврђене су само понеке реченице Демокритовог учења.

старешина атенске школе стоичара, позва целу Грчку да оптужи Аристарха због његовог, боговима мрског учења, којим хтеде да свето средиште васионе, нашу Земљу, помери, а звездано небо заустави.

А ту тајну свога проналаска не хтеде никоме да ода, већ је прећута. Када је Архимедес и ту ствар испитао и нашао да је злато круне, заиста, отпорније но

Ту су га чекали важни и хитни послови. Осећајући да му се ближи крај живота, хтеде он да пошто-пото доврши своје започето дело о интегралном рачуну и да га остави у аманет којем свом пријатељу да га,

Један од њих шчепа трубу папироса која је лежала на писаћем столу, мислећи да су у њој замотани златници; други један хтеде да му је отме. Наста рвање око те трубе. Они је поцепаше у ситне парчиће.

Али кад се наш добри надбискуп пресели у вечност, његов наследник не хтеде нам дати ни пребијене паре за набавку арапских списа“. „Па шта учинисте онда?

„Разумем!“, рече настојник. Опат хтеде да се удаљи, али га настојник задржа: „А шта ћемо са, осталим рибама?“ „Па да их оставимо за сутра“. „Неће ићи!

против њега, живео као зеточеник у Арчетрију и онде написао своје последње дело којим је ударио темељ динамици, хтеде да га посвети цару Фердинанду ИИ.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И тако идући прегазио сам страховито брзу реку Шију, која ме хтеде однети, па сам, затим, стигао пешаке. Јест. Ја признајем да нисам тада радио како треба да ради ваљан старешина.

— Па лепо нека ратују кад хоће — одобри Господ. — Само нас нека оставе на миру. И рекавши ово Он се таман хтеде понова загњурити у сијасет оних светачких биланса, кад Га св. Петар опомену: — Господе — примети он.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: — Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.

Иза куће стајаше нека стара вајатина. Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг. Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.

Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе. Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које

— Тако они увек раде. Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита: — Баш увек тако

На томе се сврши разговор. Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему. Али се Марко већ беше одлучио.

Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом. Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: — Даље од мене, кучко, не погани ме!

Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере.

— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. — Знам, али ако намораш кога? Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.

Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да

« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу задах... Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога над оним, кога је он убио.

— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред

пређашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах оде. Идући тако, дође до оно троје деце што су се били окаменили,

Продужи колар да вуче своја кола, па и заборави на јунака у чакширама. Кад би вече, хтеде колар да седне, а поче јунак из чакшира да виче: — Полако, побратиме, да ме не пригњечиш.

— Шта би с тобом? — попиташе га сви. — Ето шта је било. Убих медведа, а медведица налете на мене, хтеде ме удавити, те једва главу изнесох. Што улових, то ми остаде, а што добих у шуми, то донесох и вама да видите.

ЦИГАНИН И ДИЊА Продавао човек диње, па наиђе и један Циганин. Човек се хтеде нашалити, па му рече: — А бре, Циго, ако ме одмах брзо слажеш, даћу ти једну дињу.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад. Тама се увуче у идеју снова: Раскошније смрти нисам глед'о никад. Имао сам и ја веселих часова.

Али одмах потом, У тој земљи, где цветаху врти И лепота с вечитим животом, Појави се први облик смрти. Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане.

Шетајући дуго, уз долазак мрака, Причао је мени он, капетан војни, Кога су бојеви дигли до јунака, А случај не хтеде да буде покојни — Причао је ствари из првога рата С речитошћу оном што му војска дала: Од његових речи страх не зна

Ћипико, Иво - Приповетке

И Цвета с Марком одлучи унићи, па догодило се што му драго. Лепо приђе с њим преко даске, хтеде згодно да закрене међу свет, али је наједном угледа онај морнар и упита за биљет.

Наредни дан иза олује освануо је ведар и море се утишало. Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора. Укрцаше се и лепо приспеше на други крај.

— 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли! — Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се. Насами приупита Букало Жижицу; није чисто вјеровао.

Задивљен, посматраше је, па осети како млаз топлоте и самилости према њој навире му из душе. Хтеде да јој нешто утешна каже, али никако да нађе речи, па у заносу приђе к њој и утисне јој у руку сав новац, сву своју

Ипак држао се чврсто на ногама, а бојећи се да му мајстор не одбије од наднице, не хтеде поћи с радње, но с муком издржа до краја дана. Настајнога дана мољаше мајстора да га одреди за лакши посао.

Иза подне довуче се уморан и слаб у хлад да опочине, а кад га, око две уре, Лазо хтеде да пробуди, пренерази се видевши га где лежи блед, затворених очију, а капци му модре се.

А кад пође према засеоку, учини му се, по лакоме ходу, да је млада и витка. Хтеде да јој се јави, али се сети да јој нема шта да каже. Диже се и гледа за њом.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

што је и сам наведен да ту телесну маску перципира на контрастној подлози некадашњег еротског сладострашћа: „И баш кад хтеде да се осврне, без душе, са устима полуотвореним, издишући, па да му нешто каже, она осети, како све то што јој чула

па да му нешто каже, она осети, како све то што јој чула распиње, расте увис, као нешто бестелесно и толико красно, да хтеде задивљено да отвори очи и погледа шта је.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Између Колашинаца и Штавичана Рујо Луковић се срете са буљугбашом и хтеде да га размине. Али га Сефер благо таче руком и изусти: — Поврати се, чича-Рујо, и остави оружје, вјере ти!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ту нађе пуно греха, нигде покајања, Завишћу, мржњом, злобом оскрвњен сваки кут; Анђео хтеде натраг, ал’ већ не мога наћи Из овог земског глиба натраг у небо пут.

Краков, Станислав - КРИЛА

Чује се како његов пригушени глас дрхти. Потом су други придављени гласови питали. Па све замуче. И већ се групица хтеде раскинути кад се чу храпави глас: — Бранко, чутурицу! Једна црна прилика пружила је нешто. Замириса ракија.

Склони поглед и кад срете ужаснуте очи Душкове, усне му се мало насмешише. Хтеде подићи руку, која беше оловном куглицом пробијена. Он то није чак ни осећао. — Дај... руку... — прошапута кркљајући.

Одједном га страх обузе да га у мраку не згазе, хтеде устати, избоде руке на бодље покиданих жица, ипак се издиже, али се понова као ударен сруши.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Батерија потпоручника Ђоке хтеде с алексиначког виса да помогне наше чаркаше око Глоговице и посла неколико метака. Послала би још и више да отуда не

Стога пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, хтеде да ме пошље у Шуматовац да ја, који тако исто нити знам где је ни шта је мина, кажем како је ваља упалити.

Ви ћете то појмити«... Однесем писмо ђенералу, но Комаров ме предусрете и хтеде да ми узме писмо. Док сам це ја устезао да му га дам, изађе ђенерал и упита шта је.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Како се беше нагнуо, ја га распалим шаком одозго, те му забијем главу у блато. Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже. Онда забаци руке на леђа, па ће рећи: — Зар мене, богати, Светиславе?

Једним дрвцетом запречио сам му пут. Он пође у страну. И с те стране препречио сам му ход. Он хтеде да пређе и ја га подигох на дрвцету. У том моменту баш звизну куршум изнад моје главе. Приљубих се за камен.

Он се наједном утиша. Гурнем га да видим је ли жив. Он се трже и хтеде да скочи. Задржао сам га... Замисли!... У овом паклу он заспао.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Што ми је живља шала, и што су веселији други, То све лице у ње гушћи увија облак. Ништа не хтеде рећи, и ништа учинити млада, Разма да мене боли, разма упркос мени.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла. И он задрхта збуњен у том часу. Кô борац хтеде достојно да падне и смрћу песму о лепоти дадне: Камени Пан се у рој звезда расу.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ко бујица хтеде да ме потопи, Стопут ми смрт своје замке запела, И сваки дан опасност нова, Водила ме хладноме гробу на руб.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Ђаволу то буде криво, па хтеде да и сам створи још бољу лозу, и одсече себи прст, али из његове крви никне к. Због тога не ваља окусити к.

Само трешња не хтеде никако горети. Зато јасика непрестано трепери, зелембаћа свако убија, а т. је света (Софрић, 212). Од т.

Ћипико, Иво - Пауци

— Тиче се наших невоља и наше сиротиње. — Ти увијек, а вјеруј, нећеш ти свијет преврнут'! — И Пиеро хтеде да изиђе, ну тога часа опет устаде посједник Тадић и јави се за један предлог. — О чему мислите говорити?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

А Еуменес хтеде да се у свему такмичи са Александријом и да у Пергамону створи библиотеку, већу и богатију но што је била александриска

Ја сам спочетка, због моје обавезе према Кепену, одбио тај позив но, срећом по мене, Гутенберг не хтеде да прими мој отказ, изјављујући да ће променити распоред и рокове публиковања појединих одељака свог Приручника, само

Марс постаде њен главни објекат. Но Америка не хтеде заостати за Европом. Богати Ловел подиже онде, у Аризони, велику звездару, да оданде открива тајне Марсове, па и

Али Фламарион не хтеде положити оружје. Његов часопис похвали, додуше, и то на француски начин, преко сваке мере, моје дело, али он сам

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Остави, бре Пајо, да нам читаш твоја карловачка јектенија, овде је реч о другом нечем. – Ја сам само хтео... – хтеде да се правда Паја Адамов. – Па хтео си, али ето, запео си као Сремчева Габријела. Дај неком другом реч, председниче!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Кусур, или ћеш сад мртав пасти! Трговац с дрхтајима уздахну, хтеде нешто рећи, али се уздржа, извади кључ касе. Тада застаде неодлучан... Рука му је дрхтала, као да оклева.

Чекамо пред штабом пука... — Свршено је, господо — рече при повратку командант. — Је ли ту ађутант? Хтеде да уђе у своју собу, али га неко запита: — Како?... Идемо ли кући, или офанзива? — Нити кући, ни офанзива.

— обрати се Средоје своме командиру. Командир је оклевао са одговором и као хтеде да објасни своме воднику како је све ово шала. Али се умеша брзо Душан: — Не зна још.

На једном застанку приведе ми Груја кона. 3апитах га, где је пешак. — Водили смо га један час, али он малакса, и хтеде да падне. Ми га придржасмо, али нас он замоли да га спустимо на земљу. Каже, биће му лакше.

Коста наједном умукну. Топлица се смеје и вели: — Е не да му се. А он хтеде мало одушке! — па се обрати Кости: — Друже, ходи овамо! — Ама шта ће ти, зар не видиш да је пијан! — љути се Драгиша.

По моме укусу. Насмејах се на њу, и креснух јој оком. Неко је позва, чини ми се, пре мене, она хтеде да ме мимоиђе, и у пролазу ме чупну за косу. Ја је дохватих за руку: — Стани, женска, где си запела! — рекох јој.

— Ух, богаму! — учини потпуковник Петар. — Он се једва опоравио од рана... Око још није залечио. — Хтеде још нешто рећи, али позваше га на телефон. Враћајући се викну: — Нека се хитно доведу коњи. — Он нам приђе.

— Ми смо ти врба; што је више крешеш, а све се, а више, а подмлађује! Коста га погледа љутито, хтеде нешто да каже и заусти оно: „А“ — па се предомисли и само махну руком. У бараци је несносно од топлоте.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише? — Ко си? — упита дечак. Затим хтеде да се ослони леђима о липу али му се стабло иза леђа измаче. — Гле! — рече дечак. — Откад дрвеће хода?

»Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи? Мора да ми се приспавало?« — хтеде дечак да утеши самог себе, али му страх као ледена вода кичмом слази. Очице трепћу ли трепћу.

— Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш? — хтеде Златокоса да додирне младићев образ, али се овај одмаче корак уназад. — Не вреди Златокоса моје жртве!

— рече тигар и поклони се пред принцезом. — Моје царство је одавде до океана, а дечак има само једну собу... — хтеде тигар да стави принцезу себи на леђа, али она га гурну од себе и насмеја се.

Умакнеш ли им за сто корака, даће ти за њих све што затражиш. У тим марамама је њихова снага! — не хтеде орао да се опрашта. Био је гладан људског меса, а један добар залогај је измицао. — Сад иди! — рече.

Није имао времена да мисли: истицало је време погодбе са Смрћу. Хтеде Варалица да дочара славу која га чека, али уместо славе пред очи му је долазио лик несрећне мајке.

— А, ту си! — рече Смрт, угледавши Варалицу. — Није успело, значи? — хтеде да га натера на пркос, не би ли га преварила да отвори уста и проспе воду, али где ћеш Варалицу преварити!

« - од радости у себи скочи, у истом се часу пробуди Белутак па рече: — Ниси! И нећеш! — Ах, кад те треснем! — хтеде да појури река, али већ је у долини била: глас јој је био тиши, ток спорији. Старела је и дебљала река улазећи у море.

— Гле, моја изгубљена овца! — чу Старчев глас иза самих својих леђа. Младић хтеде да се окрене и нареди му нека престане с шегачењем, али му из грла излете некакав отегнут звук који никако није хтео

Били су то већ праунуци миша дундулице, али исте су им биле њушкице, исте очи. Столица таман хтеде да поново у свој дуги сан уђе, кад око дворца затрешта тутањ топова, паде ђуле, отвори се рупа на тавану, палацну

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МИТКА (диже се, уплашено): Зашто да ме убијеш? АРСА Да те убијем. Хоћу. Убићу те! Убићу, као што још онда отац хтеде да те убије, кад ти сав новац што ти дадосмо за трговину, а ти све, све — не чека ни три дана — већ све попи и пролока

Па тада, када отац хтеде да те убије... (корећи себе) ах, што га ја тада задржах, што га не пустих да те убије! МИТКА (туробно): И он беше

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад весело бију вали Седи алас на обали Слуша како море

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће?

Е толико мрзећи су били да не буде он који господин, а Бог тако хтеде, и сами га тамо послаше, јер да не узбуду они договарали се што ће с њим чинити: ил' га ће убити, ил' на далеко у

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Јављале су јој се прилике, добре прилике, али се она не хтеде удавати, јер ниједан од тих што је прошаху није био ни принети њеном челеби-Ђорђији.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности