Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Пошто задимише, Турчин му се приже: — Па, Машо, тебе, канда они пас хтједе данас заклати? Маринко махну руком. — Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Како то? Поп се исправи па га стаде гледати. И ми се ослободисмо. Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал' он не хтједе сјести, већ опет вели кмету: — Дела брже, уморан сам. Отвори школу и пошљи ми фамилијаза. — Сједи, човјече!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез назва бога и пружи жени џевердар, струку и јатаган из појаса. Она прими то и пољуби га у руку, па хтједе и госта, али он не даде. Удовица и Шуто такође приђоше му руци.
Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да је увријећен, те се опет окрете.
Крцун се намршти, мрдну обрвама и заврти главом, као да хтједе рећи: „Не знам шта да ти одговорим, не разумијеш ти наше работе и прилике!
А-ну, ђеде Мргуде, што ти шћаше рећи — обрати се Мргуду, који два-три пута хтједе да заусти њешто. — Ваистину то да једнако жалим, што ме не поведоше на Вранцеза!
Кнез све то зна, а да ти не хтједе да баш од њега чујеш! — А ко бјеше тај писар? — Бјеше, брате, човјек из свијета, њеки веле из Дубровника, латински
Баш кад Јанко хтједе да пође, бахну поп. Поп канда занијеми за тренутак од чуда, па махну главом и прекрсти се. И рече: — Е ово јест чудо!.
Милићевић, Вук - Беспуће
Заборавио сам. Опрости. И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем.
Они се осмјехнуше и руковаше. Инжењер га позва да пође с њима, покушаваући да га одушеви за свој посао. Он хтједе да мало размисли и не одговори одмах. Она га погледа. Њему се учини да је прочитао у њезином оку: „Хајдете!
Ви мене више не волите. Ви волите ову у вашој кући. И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и
и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала се она са сјајним и благим очима, и у трену кад хтједе да остави Јеку, јави се у њему нешто животињско и сурово, као да рикну нешто, да угуши, убије ма чим то осјећање
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Крштени га краљ хтједе пустити, али Грбо му рече: — Ако га пустиш, нити ћеш Ти живјети ни ја. — А да шта ћеш од њега? — упита га краљ.
Кад је Милош отишао, дође она Дивоњи, па кад му хтједе одврнути рог, мане Дивоња главом, те јој рогом раскроји трбух тако да је једва жива остала.
Он хтједе сад да убије старца, али овај га замоли да му опрости живот, „јер — вели — сад ме се не требаш више бојати; моја снага
Кад ти се стадоше пушити јела, замирисаше зачини, а судови зазвекеташе, — онај се путник запрепастио од чуда, али не хтједе ништа питати, већ — како бјеше гладан — присједе и не чекајући да га и по други пут нуде.
Кад ујутру јутро освануло, он се прену иза сна, устаде те се уми и помоли богу, па хтједе кренути, али да му вјетар не би свирао у празна уста, хтједе да се поткријепи мало.
он се прену иза сна, устаде те се уми и помоли богу, па хтједе кренути, али да му вјетар не би свирао у празна уста, хтједе да се поткријепи мало. Таман извади мараму, кад ето ти једног човјека са сламним шеширом на глави.
Кад ти се стадоше пушити јела, замирисаше зачини, а судови зазвекеташе, — путник се веома зачуди, али не хтједе ништа питати, већ присједе те се онако гладан даде на посао.
— рече овај па рашири мараму, а већ свакојака јела и пића замирисаше. Онај се чуди, не може се начудити, но не хтједе чекати да се по други пут зове, већ засједе.
Кад већ хтједе лећи, он везену мараму метну под главу, штап поред себе, а шешир више главе, и заспа. Кад изјутра устаде, обуче се,
Он се досјети шта је било. Док је он спавао, маћеха ју је украла па по сину послала цару. Он хтједе одмах да пошље оклопника, али не знаде којим је путем отишао маћехин син.
Цар се насмија кад прочита писмо, не хтједе послати мараму, већ заповједи те једна чета оде у оно поље гдје је овај рекао.
Цар се силно обрадова што су се такве ствари нашле у његовом царству, па како не имађаше синова хтједе га посинити. Али овај не пристаде, већ га замоли да му да кћер за жену. — Добро, синко, само ако она пристане!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Служио сам газда — Раду, био сам му чувар стаду, кад остарих, нема лијека, он ме хтједе да уцмека. Шта ћу, куд ћу, гледај муке, па побјегох у хајдуке.
Ја сам пијевац Мамузар, кокошију свију цар, ал сам сада сасвим стар; хтједе газда да ме коље, не дадох се драге воље, измакох му већ из руке, па побјегох у хајдуке.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Сва четир устадоше и скидоше капе. Сердар скочи викнувши: „А, Стане, крило моје, помози ми да ухватимо брава!“ и хтједе напоље. Овдје треба објаснити нешто.
“ „Богме, удовац је, па... већ знаш. Загледао се у те. А згодан је видиш иако је постар.“ Цура се постиђе и хтједе да умакне, но је онај момак ухвати за руке. „Пусти ме, Маркиша!“ „Нећу док не одговориш хоћеш ли га!
Ђакон погледну Владику, који је једнако замишљен сједио, обрнутом главом на другу страну. Таман кад ђакон хтједе да заусти нешто, Владика се живо обрну пут гомиле и рече ђакону: „Хтио си да речеш: ето их!“ „Ето их, Господару!
Свак је за себе нешто промишљао. Јанко диже Милуна са свога крила, па га постави крај себе и хтједе да изађе. „Сједи Јанко!“ рече му сердар. „Не одлази се никуда. Зар ми и ти нијеси мој?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Само једна му кћи не хтједе ићи, већ остаде у граду, гдје је остало закопано големо благо. Краљ је ту своју кћер проклео да се у змију претвори и
Пастир се уплаши и хтједе бјежати, но дјевојка га призове и стане му приповиједати ову ствар, молећи га да је избави и спасе, да ће се њих двоје
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати. — Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана.
Тетки се хтједе да отправи једну шалу Брни, те исписа њеколико латинскијех стихова, које Бакоња брзо научи... — Ако заповидате шјор,
Тетка, Срдар, Блитвар и Дувало изађоше из ћелија. Вртиреп ста грдити Бакоњу и хтједе потећи за њим, али га уставише. Па онда Тетка и Срдар отидоше ка гвардијану, кога затекоше готово без свијести.
Кад стиже ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца.
Тај глас запрепасти Кушмеља, а, због других разлога, и дужнике Брнине. Кушмељ дође до воза, али га Дундак не хтједе превести, него га отправи ка новоме гвардијану у кметове, који умири Кушмеља.
Бакоња се једва ослободи из сестрина загрљаја, па тек видје да му је и зет с њима. Овај опет хтједе да му се о врат објеси, али му се Бакоња измаче, па отклони подаље оца и све остале, који једнако грајаху.
У тај мах њеко закуца на вратима. Бакоња отвори, па руком склони своје на страну, јер се помоли фра-Тетка. За њим хтједе ући њеки омален, бркат сељак, дугачка сплетена перчина, који му састраг допираше до паса.
Бјеше, ваљда, двије-три године млађи од Бакоње, ситан, оштроумна лика. Звао се Шимета. Бакоња хтједе да најприје види православну цркву, те га Шимета одведе у једну улицу упоредну са главном, гдје бијаше нова црква,
Ви овуда нисте пролазили? Бакоња замаха главом и хтједе да начини замишљено лице, али му очи отидоше ка каменијем стубама, низ које силажаше дјевојка.
Педесет их потекоше да му донесу камен. Он не хтједе поступати, но с мјеста, само што преви кољена и стисну зубе, па одбаци Стојану по корака.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је сав стукла, ал̓ она начинила се као кукац, згрчила се, једва иде, па пође опет горе да пита шта ће сад. Солдат хтједе да је устави, али се она не даде уставити. него утече унутра, а он остане вани.
гладна година, а старац није имао нигдје ништа, молио се богу да му дјецу сачува и да им даде хране; али то бог не хтједе чути, него му помру синови. Кад то старац види, дигне се па отиде по свијету.
— Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.
Везировић га опази, али не хтједе баталити молитве, но га, пошто све очита, запита: — Шта ту радиш? — Е, — вели му слуга — ово ми је бабов мезар, па
Везировић не хтједе слуги уз нос, јер је богме на путу пречи ваљан друг но и отац и мати, те пристаде да ту коначе. Пошто отоварише,
Везировић се хтједе упутити одмах преко језера, али слуга не даде: — Та не бој се, није ти ништа било, хвала богу, ево два пута, па неће
Краљ се задуго цењкао да му не да кћер, али он не хтједе друкчије, те краљ напошљетку пристаде. Онда он намаза оном травом њезине очи, и она одмах прогледа.
Он хтједе сад да убије старца, али овај га замоли да му опрости живот, „јер — вели — сад ме се не требаш више бојати; моја снага
Он је наговарао изнутра жену да покуша би ли опет могла отворити боцу; али жена не хтједе више отварати, него оде за својим послом, а враг остаде у боци.
„Ма дај само се примири, молим те, док заспим.“ А кад се вјетар не хтједе умирити, он устане ла се успуже уза стубац, те скине онога, премота га и метне под главу, па онда леже и заспа.
А они му рекоше: — Немој нипошто, јер те више жива неће бити. Али их он не хтједе послушати, него оде у град, па уђе у једну собу, те сједе за сто и извади онај крајцар, па се стане с њиме сам играти.
Крштени га краљ хтједе пустити, али Грбо му рече: — Ако га пустиш, нити ћеш ти живјет ни ја. — А да шта ћеш од њега? — упита га краљ.
Ћипико, Иво - Приповетке
и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га. Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље.
Што не рече брату да прими духан? —Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи. —Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се.
дијете пристајаше за њим, без њега не могаше да се снађе, а то њему додије и наједном науми да је сметне с бриге. Хтједе да је намјести у коју кућу да се служећи прехрани. Намјери се пригода, те то и уради.
се прама њему да га предусретне, и чини јој се да га је одавно потајно жељела, а сада ће да га свесрдно поздрави. Хтједе да прође преко војничкога вјежбалишта, но сјети се да је то забрањено, и сјети се како је једном Спасоје причао да се
Слободно погледа на живо море и хтједе да преко његове пучине продре у недоглед. Знала је из чувења да се оно простире у неизмјерну даљину и да га око не
Кад се повратио рече јој: — Ти ћеш да идеш.. . елате! — и хтједе да се к стоци поврати. Али дјевојци некако се не да заћи у низбрдицу; стоји на мјесту и вели му умилно: — Чекај!
Свршетком зиме укрца се с њиме у његову бродицу. Марко сам прихвата оба весла и отисне се од краја. Антица му хтједе помоћи, но он се успротиви, вели: „Сам ћу још данас!
Поштена жена чува кућу... 'Ајде дома! —Поћи ћу . —Одмах! Нећу да те видим даље од куће... —Ухвати је за руку, па је хтједе потезати, но Антица се отима, а он се јаче напрегне да је подигне. — Убићеш ми дијете!
А кад оно заплаче, одлучно му се опре и, завапивши се у жбунове, не хтједе се с мјеста маћи. —Нећеш да слушаш, а? —разљути се Марко. —Није ни чудо, таква ће ти бити и мајка била!
И хтједе да своју мисао људима изрече, но погледавши на мрца, застидје се и не проговори. Међутим, чељад се опрема да се поврат
—Пустите га!... —Још је поносит! А први дан не хтједе се ничега устима дохватити. Да знате како се трзао у ладу, а једва сам га савладала! —Продаћете га?
Али Кате наједном осјети се женом и хтједе путем закона да примора Дангубу да је вјенча. Он неће о томе ни да чује; вели: — Ко зна чије је дијете, па да се ја
Ћипико, Иво - Пауци
А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. . Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!
Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви.
Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли
Стриц Петар већ и не двоумијаше: биће сигурно да је Илија тако удесио кад не хтједе пристати да по половицу плате крчмару трошак седмине, већ је сам крчмара подмирио. А јело се и пило до миле воље.
Што ће ми лудо дијете. —Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу.
И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу. Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме: —Продај, господару! Среће ти, продај!
Осле често приупитивао оца о кућним пословима и чисто хтједе да зна о увјетима склопљене погодбе. Дознао је да треба на петнаест стотина талијера плаћати камате двадесет и четири
не бих, па ето... —А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт.
пренеражен, јер није вичан таковим одговорима; сједе и написа цедуљу; пишући снађе се и, пружајући му цедуљу, љутит, хтједе да Раду оштро у очи погледа, али Раде, још увријеђен првом бесједом, не марећи за њ и одлазећи вели мирно: — Имаш
с новим пешкиром око главе и дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар.
из руку цедуњу, прође очима преко ње, па, сажевши се, на кољену написа нешто на њој с друге стране, поврати му је и хтједе да пође. —Што ћу с њоме? — упита Раде. —Знаш за црикву „швете Марије” — одговори.
Раде држи цедуљу у руци и показа је једноме свештенику што хтједе да из цркве изиђе. Свештеник је узе, прочита и поведе Раду ка исповједници. Треном исповједи га и огари цедуљу.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— рече Лазар Мачак поигравајући се својом тешком кубуром. — Ни то не би било лоше — потврди Јованче и таман хтједе да још нешто ново предложи, кад Жуја, везана пред својом колибицом, одједном поче да режи и да затеже ланац.
— Ено га, Јованче даје знак! Пали, Вањка! Сударајући се, дјечаци се узвртјеше око папрати. Вањка хтједе да гомилу потпали одмах са стране, али га Мачак заустави. — Не, не, подвуци се до средине.