Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Мени су Турци кућу затрли, и тешко ми је!... Али ми бар оставише поштено име... Твој је јад гори: теби хтједоше узети и име и главу... Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави: — Бог ми је свједок!...
Матавуљ, Симо - УСКОК
Кнез и Јанко попише каву, коју им зготови пристав. Сачекаше женске, али не хтједоше јести с њима, него пођоше ка Петровићима.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико од Зврљева! Кад у њекој продолини хтједоше пријећи цесту, два коња летијаху пут њих, упрегнута у господска кола. Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега.
Он, Шкоранца главом! — Учинило ти се, будало. — А, није, кад вам се кунем!... Гвардијан и сви остали не хтједоше слушати даље, него отидоше. — Он, он — настави Мачак ђацима. — Наслонија се уза зид, а издрељија очи на менека.
“ Дакле, оразуми се, болан, па иђимо вечерас! — Нећу, па нећу! Нећкао се два дана, а они не хтједоше без њега. То га дирну, те трећега пристаде, и сва четири, истијем путем и начином, отидоше на сијело.
Обојица су сједела до поноћи код Брне, који је на махове пребирао бројанице и молио се, те онда разговарао се. Кад хтједоше поћи, пробудише Бакоњу, који бјеше заспао обучен на дивану у предњој соби.
Њему је било име Иван а њојзи Цвита. Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је дошао пред двор, замоли да га пусте унутра. Али га не хтједоше одмах пустити, ван му рекну: — Не можеш: син царев умире. Тада он рече: — Али пустите ме, можда ћу га ја излијечити.
Ћипико, Иво - Пауци
— К'о и други, одврати он бесвјесно и продре очима у њене зјенице. Спопала га силна туга. Из душе хтједоше да му навру слатке ријечи, пуне чежње и осјећаја„ ну ниједна се не испољава, већ заостају у њему.