Матавуљ, Симо - УСКОК
Данас сте мој гост, дакле не хитајте, заједно ћемо ручати, па ако будете хтјели, заћи ћемо мало у браства!... С њима је ручао и Јоко.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га! — већ смо хтјели тога чаробног јутра а у школу да не идемо.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Започеше разговор. Његуш му је причао како су кренули једино да освете Милуна, а не хтјели казивати оцу му, да га изненаде. Мишан је опет причао њему све што чуо бјеше од Крцуна.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ако смо и попадали, ми смо и тебе покренули. — У шали се приповиједа да су Брачани негда хтјели острвце Мрдуљу да привуку крају, да начине пристаниште, па свезавши га великом дебелом личином, дошли сви на бријег и
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Нејако тијело сво је дрхтало. Слабила је сила што држи на окупу његову цјелокупност, удови су хтјели да се распу и растуре. Читаво је биће стремило да собом, као лаганим проријетким плином, испуни простор.
„Ма'ни! То је метафизика!” Или, кад су хтјели да буду офензивнији: „То је некаква, твоја, метафизика!” А мени се, напротив, чинило да то није ни моја ни метафизика,
Чак и они који су отклањали утјеху последње причести нису хтјели да се одрекну задовољства посљедње воље. Један од њих, већ сасвим крезуб и готово слијеп, са застарјелом непрозирном
— Али данашње напаћено човјечанство тражи ведрије романе. — А, је ли? Хтјели бисте роман с хаппy енд-ом? Не, господине. Оваква једна трагичка материја не испушта се тако лако из руку!
А ипак, све симфоније које имамо добили смо баш од оних који су хтјели да их испјевају, а не од оних који су их љубоморно сачували ин пецторе!
Гледам га и настојим да прочитам на његовом лицу је ли се одржао. Немам појма што је то што су из њега хтјели да извуку.
У таквим часовима и најближи нам постају туђи. Поред нас су — а опет тако далеки. Држе наше руке у својима, хтјели би да буду сасвим уза нас, сасвим с нама, да осјетимо њихову топлину — а опет их од нас дијели нека танка неуклонива
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
цар опет завика: — Ама идите га ухватите, па наложите ватру, па га метните под саксију нек се испече, кад га нијесу хтјели убити гитови ни тукци, нити погазити моји хатови ни коњи. Слуге часом наложе ватру, па узму саксију те га запрећу.
Ћипико, Иво - Приповетке
Неки у лађи трну од страха: хтјели би да не гледају у лешину, но очи им бјеже на њу, као да су затрављени. Ено, сад лађа пролази поред љешине, сада ће
иза дуга одсуства, пријатељи и знанци жалијаху му се у по ријечи, подсмјехавајући му се у очи добростиво, као да су му хтјели рећи: „Добро си учинио! Али не будали, знамо како ствар стоји!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Много су га Турци мучили, и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а
Ћипико, Иво - Пауци
А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. . Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!
—Важно је! — смијао се младић. —Казаћу вам послије, — надода дјевојка. —Зар тајна? —Никакова тајна. Хтјели смо да вас изненадимо; а ствар није особита. Господин, — и показа на њих руком, — и госпођица — заручници. —Збиља?
— 'Ајдемо! — рече замишљено. При вечери намргодио се шјор Лука. Љутио се на неке тежаке што нијесу хтјели шкропити виноград, јер им не бијаше дао потребити модри камен.
— Збогом, опрости! — јецаху једнаким гласом и као хтјели би да једно другому нешто повјерљиво шапну, што им навире из душа, ну што не могу да изусте. — Збогом, опрости!
— Изишао је мјесец! — 'Ајдемо прво дана! Обоје се диже. Иво гледа у море, у мјесечину. Она стоји до њега. Хтјели би једно другоме још што рећи, и тешко им је растати се. Стоје, као да нешто ишчекују.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
је то испричао Стрицу, овај сасвим озбиљно рече: — Видиш да смо и ми јесенас добро радили: побјегли смо у шуму, нисмо хтјели да се покоримо сили и батинама. — Богами јесмо! — живну Јованче. — Чак и наша мирна Луња. — Ех, опет женско!