Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Не плаши се, човјече! — Не плашим се. — Видјео си, нејма никог. Него... шта си оно још хтјео?... Шта си оно узвикнуо: „да ми је!” Маринко га погледа дугим, значајним погледом. — Други пут, драги ага, други пут!
— Тамо! — рече Станко расејано и пружи руку те показа. — Па хоћемо ли ићи? — Можемо. — Ја знам шта би ти хтјео... Станко је ћутао. — Ти би хтјео њу видјети, је ли?... Па добро, добро! Не мореш се ти трзати, ја сам твој добро...
— Па хоћемо ли ићи? — Можемо. — Ја знам шта би ти хтјео... Станко је ћутао. — Ти би хтјео њу видјети, је ли?... Па добро, добро! Не мореш се ти трзати, ја сам твој добро... Видјећемо је! — Хајде!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута, па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала. 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО.
Ћипико, Иво - Приповетке
У тој кући остала је неко вријеме да отправља ситне послове, да се прехрани, јер је поочим није већ хтјео ни на очи, а она га се почела и плашити и помало отуђивати се од њега.
се покори ни господару ни мотици, а послуша да заради само да се прехрани, али неће да га пази господарово око, већ би хтјео слободна рада, гдје је сам себи свој. Размишља: „И сутра освиће дан, ко зна да бог провиди за духан и крух!
Ћипико, Иво - Пауци
— и трепавице затрепташе Васи, и дућанскоме момку показа на наочита човјека што је онога часа из дућана хтјео да изиђе. Момак пожури за оним човјеком и доведе га пред господара. —Стиди се! — вели му у наглости.
— И посегне за новцима са стола — Видиш, ово и није заправо мој новац. Хтјео сам га таман послати... Ево, на! Сваку кварту плаћам ти по талијер, скупље, бога ми, но што га данас могу са стране
Сељаци говораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном. Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва се склонио, на молбе Радине, да се пресели к њима.
А не може к својој трудној жени кад би он хтјео... Па, премишљајући, као да се каје што се не користи овом лијепом згодом!
Крило и Ждрале, на вратима, прије него ће унићи, шапоре и договарају се; и не исказаше пред суцем онако како је Илија хтјео. Врљају у бесједама, а вјешти су; боје се да их суд не улови у лажи.
А попу Врани треба угодити, бојати га се је; додуше, на суду није постигао што је хтјео: суд је опростио Раду од његове тужбе ради суложништва, али он се неће сигурно на томе уставити: осветиће се и наћи ће
—Али биће трошкова! —Пашће на онога који изгуби... А да бих и хтјео да пустим, не могу, дао сам у руке адвоката. —Што? Та неће, среће ти, адвокат ради тога доћи? —Не знам...
Мислио сам да ћеш сам к мени доћи... Знаш, стари узимао је кад гођ је хтјео, а ја давао... Али треба и враћати... Газда преврће листове дужничке књиге, тражи: — Видиш, нису плаћене ни камате за
руком на њ, — око кога обавио се бршљан и окупили се закржљали храстићи; души га бршљан, испија му сок, као да би хтјео да му запријечи раст и полет у свијетлије сфере, рекао би, обрваће га; али храст се не да: надвлада све запријеке, и,
— Ти ме, Машо, не разумијеш и, ваљда, не можеш да разумијеш; ти си од нарави безбрижна, снажна... Хтјео бих и ја такав бити, али не могу...
—Какови? —Они са попом Враном... Пали су на те... а ја их подмирио ... —Па тако је и право... Ти си тако хтјео ... — Право?! — зачуди се газда. А ко се парбио и ко је парбу изгубио? Раде се изненадио, збунио.
нијесмо сада у земану .... Марко се диже, дохвати скленицу и пита: —А што си хтјео, Раде? —Мале ствари, мало пара ....