Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. — Купили сте цемент овде у Хуенти? — А не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела.
— Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. — Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак?
Силазим опет на језеро да узмем поштанску лађицу за Хуенту. На обали окупљени рибари између разапетих мрежа гледају у једног свог друга који на крају штапа држи обешеног
Ја сам можда једини који је задовољан са синовима. „Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?“ — Зашто није вредело да Енглез буде добар у животу?
гледајући пажљиво како постављају, у кафани, тек купљену машину за кување кафе: — Можда ћете још једанпут доћи у Хуенту? — Надам се. Једном, усред лета када се могу купати у језеру. Он оде и не сачекавши крај мога одговора.
— Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа. — Било би ми жао да прођем кроз Хуенту а да га не види. Био је онда врло искрен са мном. Моје вође застају.