Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Прича чуда и покоре што их се нагледала и наслушала... Многога је невољника у своја недра примила. Тај ужасни хук, то је јаук њихов... Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже коса увис...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ништа она под нагим богом не види, само кад једанпут ухвати хук! А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим оде дођавола и она, и ја, и кола, и све! А оно ништа!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Белела се, и ослушкивала тутањ, хук, вапај суседа по кућама које су биле наниже. Слушала је, дуго, очајно, промукло, дозивање, у помоћ.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
у близини гребе по крову гола грана, чују се и врапци, а у низији, долином рјечице Јапре, путује разливен уједначен хук најављујући још јачу мећаву. — Чујеш ли, душо?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
С лептирицом у ушима хук је мени благо трење, а олуја, ветруштина, јасиково треперење. У жамору шумског биља, где ме звери препознају,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту јагње лута са руном сјајним по шуми густој, стазама тајним и мирно слуша дивљине хук, а стари зека, у сјени брезе, прастару причу унуку везе: „Живјели некад лија и вук ...
Ишȏ је вјерно за својим другом, газио горе, пливао ријеке. Често их моћне олује бише уз бљесак муња и вјетра хук, пекло их сунце, квасиле кише, јурио ноћу зубати вук. Свладали тако невољу многу уз помоћ главе и брзих ногу.
Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре хук. Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац
У пољу дотле Жућа и Тоша стали, не чују са млина хук. „Шта ли је са њим? — трже се Жућа — Није га, ваљда, појео вук?!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тучемо убрзаном паљбом, а и она батерија иза наших леђа, општи хук и тресак је усталасао људе, па и не осећају себе. Појам човечности је утрнуо.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук. Јер ми смо давно, верна драга, — је ли? — Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце
И тада се јави хук огромних мâса, Силуета оштра бледог Робеспјера, И бунтовни протест трибунскога глâса, И пâд старих догми, престола
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Карађорђе није стизао нити је могао да стигне. Ни песма није могла, сад, да надјача тај све луђи хук умирања и то безнађе растопљено у киши и у блату.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук... Јер ми смо давно, верна драга - је ли? Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове, и боје, Ланце живота
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Такав закључак извели су, независно један од другог, Врен, Хук и Халеј, и то у годинама 1683 и 1684, но не питајући шта је узрок том убрзању.
Њутн увиде и оно што су Врен, Хук и Халеј касније увидели, но коракну даље од њих. Узрок сваког одступања од равномерног праволинијског кретања мора,
На њиховој ружичастој површини оцртаваху се јасно тамна штампана слова. Њутн прочита са омота тих књига имена Хук, Парди, Линус, Лукес и нека друга.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сад залази мој живот и видик обмана, А истина мирно, кобно, као звона јек, Оглашава хук пада радости и рана. Саранио сам љубав и поноса век.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Друга реакција је против еластичне компресије пријемног елемента. Она се зове еластична реакција. Открио је Хук, савременик Њутнов пре две стотине година. Трећа је реакција трења, која је позната од давнина.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Уре!“ Припуца и трећа чета, али са таквом жестином и замахом да настаде једноставан вратоломни хук. Моји војници се налактили са прстом на орозу, дигли главе, и нетремице гледају суседни брег.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1912) КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА СВАКИДАШЊА ПЕСМА Дани, како тутњи ваш џиновски хук! Ко распукло звоно плачу зоре ваше, Кô на пиру смрти разлупане чаше, Како пун је страве прошлих ноћи мук!
Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Уместо да се сви баце на врата, не би ли их некако затворили, многи клекоше на под и почеше да се моле. Хук ветра и праштање громова који су ударали све ближе, заглушивали су њихово узнемирено мрмљање.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Парнаса нашег Тиртеј сêд, Главаша песник драги, Увелих дана тавни рêд У санак прима благи. И само ветра бурни хук, Над гробом који хуји, Кô звучне лире громки звук Очајно, страсно бруји!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Лево од претседникове фотеље заузео је већ своје место секретар удружења, Роберт Хук. Навршио је педесету годину. Његове живе очи показују да му мисао има брзину муње, али његов болешљив изглед и
То пада у очи, овде у земљи флегматичара. Хук је врло добра глава, пуна идеја и проналазака, али је свађалица. Многи су то искусили. И Њутн није остао непоштеђен.
проналаске из оптике, и толико га озлоједила да се зарекао да неће више ни словца публиковати о том предмету догод Хук живи. Са Хуком је тешко изаћи на крај.
“ ...Винцентов извештај саслушан је великом пажњом. Престала су зевања, дошаптавања и отварање бурмутица. Једини Хук је нешто гунђао, правио прибелешке и, уздигнутим прстом, дао знак претседавајућем да тражи реч.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Прође... Али налете други... Чује се неко хујање из ваздуха... Мускули задрхташе, а рукама покрисмо главу... Хук је све јачи... Гррр-у-у... проломи се негде у близини. Сваки хвали Бога што на њега није пала бомба.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Он, од кога бежим, Сунце! А Вук? ја: Вук! Врелина ми свиће из крви, Из крви зора за врхунце; Из крви овај страшни хук, И завист ова која се стрви; Из крви ... А пријатељ: ”Господе, он ти вели: Ти знаш да лице твоје штујем!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема. У мрачној самоћи Сам стојим кô муњом опаљено дрво; И хук вјетра, што се малоприје рвô С огољеним грањем, заспô је у ноћи.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
сад би се само сјетио да припада чети — Јованчетовој чети — и већ би храбро ударио посред најгушће шикаре, кроз таму и хук вјетра. Та шта му ко може!