Употреба речи хуче у књижевним делима


Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Кад би вече, спопаде га као нека грозница и трабуњање — ништа за се не зна. Смиља се престравила, само хуче по кући и говори: »Лепо ја теби говорих — не иди, а ти не хте послушати!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Стаде на вратима и закуца, али не доби одговора. Он викну: — Еј, домаћине! Нико се не одзива... Само таласи хуче... — Домаћине! Опет ништа. Он стаде песницом ударати у врата. — Домаћине! — Па ти си луд! — загрме глас изнутра.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

је душа направљена; Слике су по цвећу зрак сунца од јуче; Од свачега је пала нека сена; И усахле реке и сад негде хуче.

властелински шлеми С пауновим перјем; на рукама свима Тешке рукавице; стег за стегом стреми — Сто нових победа већ хуче у њима. Док над Паунима блисну задња зрака У злату једнога коња и јунака — То деспот Оливер од Леснова, мину.

Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу. Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру.

Свуд су са крстом војске ходиле, Пратили с цркве звучни звонови; И с молитвом су вођи водили — Ора про нобис хуче долови. А осветник је жртву пратио! За мучеником иду хероји!

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

маже колена петролеумом, и кад год, сирота, јутром дође с трга, хуче и при том нама, својим питомцима, демонструје садржину котарице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Обојица лете право цркви. — Еј, наопако ми звонило — хуче поп Спира и јури за Аркадијом, држећи се обема за трбух, који му је отежавао трчање.

— грди је гђа Перса не знајући на коме да искали свој јед. — Али, мама! — умирује је Меланија. — Уф! — хуче гђа Перса, па не може да стоји на једном месту, него се успропадала, па јој све смета по кући. — Ето, шта ја кажем!

Је си л’ се опип’о ујутру? — Ћавола примјетио! Опип’о сам се, и учинило ми се да ми ништа не фали. — Ух, ух, ух! — хуче гђа Перса и лупа се по челу. — Остави ме... немој ми приповедати! Идем у кујну...

Питаш ме? Не чекам ништа — плану сад и поп Ћира — или боље рећи, чекам свашта. И ништа ме неће изненадити. (»Уф, уф!« хуче гђа Перса.) Огугл’о сам већ! (»То видим!« вели она). Том човеку помаже и ђаво и бог!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Агонија. А отуд преко оштрих стена јуре, хуче и запљускују пенушави таласи оне нове вере. Вуку се отуд неке црвене, крваве магле веле да у њима има пуно нове и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем посутих шума, ни снега, да историје реке тек од јуче пене се и хуче. За велможе које говоре да за Уроша није било господства, ни златних кондира, ни манастира.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

слеп, упорно лови рођени реп, вије се Тоша ко витак прут, позива видру на мегдан љут, а деда Триша задуван хуче, ракију стару из боце суче.

Пеликан ждера са дугим кљуном крај воде стоји са кесом пуном. Чувар се жали, љутито хуче: „Овај ми јутрос појео кључе!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Пође ко из куће на коњу, а она га испраћа и хуче с рукама под појасом: — Хууу! Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне гоч о ледину!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Шта ви говорим ја. Ми се готово запрепастисмо. Сви представисмо господина Бурмаза како дува и хуче у заседању, а са чела му лију грашке зноја. Не говорећи ништа један другом, разиђосмо се.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Паре сум, море, дао! Време оскудно, пара слабо пада. О боже, боже! Бог да чува! — хуче ћир-Ђорђе чудећи се шта га је сад опет снашло. Паре сум дао! Паре! — виче једнако. — Па паре ћеш и добити!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Два војводе, вјерне моје слуге! хуче страшно адски урагани, а вулканска мрачна грла јече, ричу грдна тартарска страшила, звече ланци с јарошћу уждени,

Ћипико, Иво - Приповетке

Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки животи,

Кад је влак дојурио на велику станицу, хватао се мрак; вјетар хуче и студено је. Цвијета изиђе за Лазом и, непомично гледајући у њ, уђе у пространу чекаоницу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

руку, Која, примерзнувши, терпи страшну муку; Но что већма душем, то њу већма вуче К себи злобно гвожђе, а кум-Глиша хуче. — Забога, помагај! Ход' те амо, слуге, Принесите огња, избав'те ме туге!

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И плану, прасну. Закрвавише се старе ране. Ја видим дивљу, страсну Крв прадедова. Пени, хуче, Чека, да као лава шине, да њом се муње пакла сруче И, шинув, сунце с небеса скине.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Поноћ стаде од милине, Па у чуду само хуче, Гледајући две стотине, Како бежи и јауче... Две стотине војске њине... — Шта ћеш лепше?... Куда више?...

Ћипико, Иво - Пауци

окићене главице, а по дну њега цвијетне ливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих ријека лети не хуче, већ жамори, као да с неким шапори.

Чекао је да дође Кате, да јој се објасни, и сав је заокупљен том мишљу. А вјетар хуче и ноћ јача; одоздо, с мора, јечи шум валова.

Топећи се у сузама, дуго стоје загрљени. А преко њихових глава једнако вјетар хуче, удар уставља се у густоме боровику и затресене гране једнолико жаморе о далекој неугасивој чежњи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А отуда допирали јуришни усклици: — Уреее!... Уреее!... Уреее!... Долине хуче, као да се са брда ваљају бујице. Непријатељски се редови разређују, али наступају нови, свежији, жешћи.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова из буквара.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Кажу, сине, и говоре људи у Турчина трећу војску силну — некакога Туку и Манџуку, а што хуче, а што грдно туче. У Турчина војске свакојаке.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Тужан ја човек! Беседе ропске одвођенога у невољу. Речи плачка нелагодна којино јеца, јаоче и хуче лелечући, иштући му у невољи друга! БОГ СТРАХА Да вам се све пијуће воде пробрцну с крвљу, и сва језера!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ — Ех, ех, аџамија, па лудо... — Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?! — Лелеее! — хуче Јевда. — А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје син, ни му ја па татко; тој

Неки полусан и полујава беше то, па се једно и друго наизменце преливало. Мисли о вечерашњем. Хуче и љути се. Пред очима му жива слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности