Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Не може више ни хљеба да замијеси. „Хоће — вели — душа на нос да ми искочи!” Теретан јој сваки рад, и све да јој је да лежи.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју! Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост.
— Уђи, господине — рече кнез. — Дом је божји и твој. Што имамо, дијелићемо! Хљеба и соли биће, а највише добре воље и љубави, која се подијелити не може! На сред простране сухоте пламаше велика ватра.
Тада Крстиња пружи домаћину чашу вина, а он се прекрсти и наздрави огњишту: — Здрав, бадњаче весељаче! Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира! — Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се.
и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака, прије но што окуси нашега хљеба! То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију!
— Одакле су брави? — Од онијех с Угања — прихвати ђакон. — Ја сам их записао. — Хљеба имаш доста? — Имамо преко тридесет погача. — Дакле, хоће ли бити јела за двадесет људи, осим нас домаћих? — Биће!
“ Сви посједасмо око трпезице, на којој бјеше двадесет-тридесет укљева и пред сваким колик длан хљеба. Мене допадоше три-четири. Нека што остадох гладан, но ми се замути у дробу, али, срећом, дадоше ми мало вина.
Али, што је најљепше, не бјеше хљеба, но уз печење изнијеше гомољиће њекакве као јабуке! „Шта је ово, браћо?“ запитах у чуду. „То је кртола“, одговорише.
„Шта је ово, браћо?“ запитах у чуду. „То је кртола“, одговорише. „Владика је набавио сјеме с мора, а боља је од хљеба“. Тада окусих кртолу први пут. „А шта јеђасте прије него поста кртола?“ питах.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Нису ово више некадашње голотрбе партизанске јединице, петометковићи. Ако баш и нема задоста хљеба и одјеће, нађе се бар оружја.
С дјететом у крилу, коњокрадица гњечи кашиком удробљену средину хљеба и прича: — Е, мој драги ...како ти је оно име ...Не знаш? Ето, на прилику, Васкрсије.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ама она не престајаше: те оваки је, те онаки је! док ти се човјеку већ једном не досади, те му даде торбу с мало хљеба, изведе на пут и отјера у свијет — нек иде куд га ноге носе и очи воде.
Сједећи тако извади из торбе неколико корица хљеба, па их стане киселити у води и јести. Док ти се онај јунак сјети да је заборавио ћемер, па трчи брже боље натраг.
Био неки врло сиромашан човјек, те не могаше друкчије живјети него најпослије мораде хамалити само да заслужи кору хљеба, па да се прехрани.
Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: — Вала богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина! А богаљ ни пет ни девет, него на њега: — Курво ћорава!
ни како ћу, већ ево долећех овди, ко јадан, ко жалостан, немам парића у кеси да би је могô укопати, а камо ли да дјеци хљеба купим.
није ни било; чини шућур те ти је кобила жива, те мореш на њој снијети товар дрва у чаршију па продати а дјеци кору хљеба купити. Мујо на то завиче: — Е, шућур алаху, добри људи!
— Што имам пара све ми је у житу; а што имам жита све ми је у брашну; што имам брашна све ми је у хљебу; а што имам хљеба све ми је у трбуху.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сад се опет нађе у мрачној приземној тамници; обје му ноге у гвожђу; крај њега крчаг воде и кора црна хљеба; свјетлост једва допираше кроз његов прозор. Трнци би га подилазили кад закврче гвоздени крачуни.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Заклала га пушка црногорска! Згрчио се као срп у планину! Колико му одовуд стопа, толико одонуд година! Колико хљеба појела, толико јада имала! Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао!
Пијесак у море сипати. Плашити мечку решетом. По ваздуху рибу ловити. Правити од комарца магарца. Преко погаче хљеба тражити. Пресипати из празног у шупље. Рибу учити да плива. Сâм под собом дрво подсијецати.
Што имам жита, — све ми је у брашну; што имам брашна, — све ми је у хљебу, а што имам хљеба, — све ми је у трбуху. Што не може болан Рајко, то ће жалосница мајка.
итд., онда рече: „Нешто шушну, мени се учини има десет курјака“. О РАЗНОМ Дај ми мало хљеба, да поједем ово сира; па онда: Дај ми мало сира да поједем ово хљеба.
О РАЗНОМ Дај ми мало хљеба, да поједем ово сира; па онда: Дај ми мало сира да поједем ово хљеба. — Приповиједа се како је некакав тако искао једно по једно, док се није најео; а уједанпут да је искао хљеба и сира
— Приповиједа се како је некакав тако искао једно по једно, док се није најео; а уједанпут да је искао хљеба и сира колико му треба, не би му дали. Доста је ђаво опанака подерао док је то и то учинио.
— А ко ти је казао? — Казао ми је ђед и отац. 10 Питао бег рају: — Ма како можеш тако слатко суха хљеба јести? — Огладни овако као ја, па ћеш и ти за ме два. 11 — Ма ко оно јутрос сабајиле (рано) кука и лелече?
— А ко ову силу оседла? — Богме, сваки свога. 8 Питала домаћица циганску жену: — Али ћеш да ти изнесем пред врата хљеба, али да се огријеш? — Најволија сам хљеб покрај ватре погријавати.
— Најволија сам хљеб покрај ватре погријавати. 9 Питала попадија Циганку: — Али ћеш с благословом мало хљеба, али без благослова ваган жита? — Волијем жито, ако ли и јест тешко косити.
Ти си створио свијет и све на свијету, те тако и мога суђеника. Нареди му, господе боже, да ми ноћас дође, да заједно хљеба и сол вечерамо, а сјутра вјенчанице кошуље кројимо. Ако је прео горе, ево му ножа нека расијече.
Жедна напојио, гладна на’ранио, гола преодио, невјешту пут показао. Ко год му полио мујалику вина, а изио крупицу хљеба, по један берићет у срцу носио, а по пет и девет у његову дому освајало; међу својом га браћом хвалио, а за здравље
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: „Хвала Богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина!“ А богаљ ни пет ни девет, него на њега: „Курво ћорава!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
народа око четири стотине хиљада душа; ова је сиромашна, те се њезина дјеца кланчају на све четири стране свијета ради хљеба насушнога, па ко то зна, тај би могао рећи да у томе винограду господњем према простору земљишта и броју чокота, има
Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану. Кад они одоше, Грго даде Бакоњи средине хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, иако му се још не бјеху осушиле сузе на
Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба. Из захвалности, Бакоња би помогао кувару исјећи месо, или очистити рибу, или оперушати кокош итд.
стрпа своје нове хаљине у бисаге, узе писмо, прими два талира путнине, пољуби стрица у руку, отиде ка Балегану те узе хљеба и мрса, јави се Срдару; па од њега право у коњушку, гдје оседла „билца“ па на воз. У сплати спаваху Бељан и говедар.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије, Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... А. Шантић ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Једино стално и вјечито присуство у нама. А превише се умире, превише се умире, у том животу! Чим се ријеши питање хљеба, требат ће већ једном нешто учинити, подузети једну голему, колективну, свеопћу акцију против смрти.
Дневни оброк природе — оброк кажњеникова хљеба. И дневни оброк самоће. Страни су ми и људи којима је страна љепота самоће.
носнице удишу свјетлост и трепке жмире од јаса — просјак што у љетње подне под маслином смирено жваће укупљене корице хљеба. Све је већ тако далеко да у дну сјећања једва још тиња. Све је већ тако далеко и мртво да више није ни добро ни лоше.
Ведар сунчани дан, и кора хљеба, и крпа неба са шаком звијезда над главом — и ја не могу да замислим веће ни стварније среће: све жеље шуте и чула
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Када би око поноћи, ево ти три миша, па се стадоше око ватре играти, док нађоше једну мрву хљеба, што је везировићу испала када је вечерао, па се око ње поклаше, те ономе што бијаше ону мрву хљеба уграбио она друга
нађоше једну мрву хљеба, што је везировићу испала када је вечерао, па се око ње поклаше, те ономе што бијаше ону мрву хљеба уграбио она друга два очи ископаше, па их нестаде, а слијеп и кан̓ ти кад не види куда ће, оста на истоме мјесту.
Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: — Хвала богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина!
Валај те нећу данас мучити орањем; ма, да нијеси узалуду долазио и да ти не буде арам што ћеш код мене јутрос хљеба и соли појести, да ну преброј колико је на томе моме хату длака у репу, јер би рад знати.
— Твој, а да чији? Само то, вала, пише: ако би Влашчету премањкало хљеба, подај му да ти није арам оно што ти ради. — А да, мој добри ага, пошто ме посијечеш и пошто ми одлети душа у рај,
Кад Циганче поједе сир, а остаде му још хљеба, те се замоли да би му дала мало варенике да присмочи оно хљеба. Али се жена наљути на толика искања, па му срдито
Кад Циганче поједе сир, а остаде му још хљеба, те се замоли да би му дала мало варенике да присмочи оно хљеба. Али се жена наљути на толика искања, па му срдито рече: — Е, моје дијете, ма ти много нешто тражиш; ја ти нећу дати
Али се жена наљути на толика искања, па му срдито рече: — Е, моје дијете, ма ти много нешто тражиш; ја ти нећу дати и хљеба и варенике, јер обоје много је, него кажи ми: хоћеш ли хљеба али млијека?
моје дијете, ма ти много нешто тражиш; ја ти нећу дати и хљеба и варенике, јер обоје много је, него кажи ми: хоћеш ли хљеба али млијека? А Циганче одговори: — Ја, моја лијепа банице, најволиј удробити.
Што имам пара — све ми је у житу, што имам жита — све ми је у брашну, што имам брашна — све ми је у хљебу, а што имам хљеба — све ми је у трбуху.
Ћипико, Иво - Приповетке
Код продавнице круха Илија се заустави. —Да купимо комад хљеба, — вели Лазо. —Пусти, ко зна хоће ли нас сутра узети на радњу! —Бога ми, јео бих...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
сталне изразе какви су »вино и п.« нпр. Вук, Пјесме, ИИ, 1, 48, 70, и Посл., 6167: »Тако ми соли и хљеба«). П. је, пре свега, основна и неизоставна жртва у мртвачком култу и култу предака.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
– Кад мало касније бјеше ми потреба, Од капи воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л' брже дати, Нег' опет Мати, – Нег' опет Мати?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара... И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели. На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве...
'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906.
'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906. РИБАРИ Примите ме тамо на убогу лађу, И незнана странца назовите другом.
'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате... Бог му срећу дао... Но хљеба нема... Збогом! Хљеба... хљеба...'' 1906. РИБАРИ Примите ме тамо на убогу лађу, И незнана странца назовите другом.
неба Избија мјесец млад: Кô клетва бона, Кô јаук милиона, Ја чујем како, с висине оне, Силни чекићи звоне: Хљеба нам! Хљеба! Хљеба! 1910. ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ Све ме срце моме пријатељу вуче! Он је бачвар. Овдје станујемо оба.
мјесец млад: Кô клетва бона, Кô јаук милиона, Ја чујем како, с висине оне, Силни чекићи звоне: Хљеба нам! Хљеба! Хљеба! 1910. ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ Све ме срце моме пријатељу вуче! Он је бачвар. Овдје станујемо оба.
Хљеба! Хљеба! 1910. ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ Све ме срце моме пријатељу вуче! Он је бачвар. Овдје станујемо оба. Још од ране зоре па
1918. РУЧАК У издртом сукну, под мурвом крај пута, Прекрстио ноге на рапавој плочи, И ту ломи комад хљеба отврднута И главицу лука уза њ слатко смочи.
И ћутећи срећу и благослов неба, Згурен хамал жудно, уз тврд комад хљеба, Слуша како над њим с грана гучу кумре. 1918. ОПИСНЕ ПЕСМЕ НА ЖАЛУ Изронио месец.
Остајте овдје! ... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, — Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... 1896.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Та нијеси га ваљда већ читавог појела. Или можда јеси, а? Стриц извади из џепа кору кукурузна хљеба и баци је кроз отвор. Куја је дочека још у ваздуху и стаде слатко да хрска. — Ехеј, па ти си гладна.