Јакшић, Ђура - ПРОЗА
још неразвијену ружу, а видела сам онога који умире где на груди што издишу последњом снагом притискује од раскинутог цвета увео лист... Откако га пустише у слободу, био је једнако слаб и блед, али га није ништа болело.
Леп је то месец, тај мај!... И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ШЛЕМОВИ 1. Озбиљни Енглези, с лицем у каљузи, с носем крај цвета чији мирис неста! Крај Дегендорфа сахрањени Руси, Немци закопани на непозната места!
Семенка чега? Семенка мразовца, семенка чичка, семенка водоплава! Семенка оне каменике, која цвета из непобедивог зида, на северцу, која се, можда и љубичаста, плави у сивом бедему, чија сенка пада на Град и на
Или нешто што се указује иза усијане ивице облака? Је ли то нешто што гори? Нешто што цвета? Да л се то цвеће бере машицама? Ил је то нека ветрина, која везује и развезује ђавоље репове?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Простодушна, искрена, верна и одана. Она је волела Станка оном великом и светом љубављу која, чак и после гроба, цвета у цветку и запаја васиону својим миомиром... Што више грдише Станка у кући њеној, она га је све више волела.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Свеједно љубиш ли другог или мене: Ти љубиш невино као цвет што цвета. Љубав би ти моја била заточење, У твом безграничном, граница и мета; Таква, вечна жено, кроз живот и мрење У
је плашт сунчани можда ткиво лажи; Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене Страшне мистерије; но док удар тражи, Све цвета под њеном ногом куда крене.
А када је, први пут обучена у белу свилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором, над којим је мрки чемпрес шумио дугим црним шумом, — Она зажели да чује
И док ја стражарим ноћу пред њеним шатором, умирући од пожуде, она спава држећи међу прстима два сребрна цвета јасмина. СВЕТАЦ Ноћним путем, белим и прашљивим, враћао се светац из града у планину где је била његова колеба.
Беше тада славна а сад си и света, Певај сва крвава кроз њиве и луге. Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Африка
С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде. Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба.
Стазама се опојно шири мирис јасмина, што је овде мирис белога цвета кафе. Док једни расадници кафе већ зру, други тек цветају.
Колибри, птице бљештаво зелене и црвене, ситне као инсекти, лете са цвета на цвет. После овако позног ручка треба продужити даљи пут пирогом низ брзак.
Није било ниједног цвета око нас који би могао мирисати као циклама, али вече над саванама било је натопљено ипак њеним опојним мирисом.
Около, у даљим двориштима, сенке дивних облика непрестано промичу. Топло је и са саване долази мирис цикламе, која цвета у шумама у Европи, и мирис шипра који продају на париским булеварима.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кумрија је шталара. Сад је нашао булку сред жита, жито се таласа, ветрић ћарлија, багрем му цвета. Мило му је да живи, од јутра до мрака. Понела га је нека олуја, дише, као после неког страшног загуша.
Је ли се Сирк-бара, у хришћанској земљи, претворила у неки предео бајни, у ком цвеће цвета и челе зује, булке црвене и тиква жута зри? Кад ратови прођоше, понудише им да буду паори.
Теодосије - ЖИТИЈА
посматрајући кринове у пољу, који и Соломонову славу, по речима Господа Бога мојега Исуса Христа у јеванђељу, красотом цвета надмашују. Овако живећи, некако немилостив, незгодан и непоштедан непријатељ бејаше својему телу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Да би купање имало магијску лековиту моћ потребно је набрати по три жута цвета из девет башта, затим мало босиљка, здравца и селвина, па све то ставити у бакрач у којем се дете купа.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања, за коса, за славуја, за
алфа и омега, између Запада и Оријента, којима се чини и у Византу да нешто труне, и у Млецима да нешто цвета; за оне којима и леви и десни противник буде, за људе који ником нису прави, јер јасно виде и властелина, а и
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
псовком или додиром, међу те људождере што не престају да жваћу: она, миш мамин, маца рођена, израсла попут чудног цвета из заједничких кухиња, заједничких станова, пролазних соба, беде и позајмљеног уља.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Она је готово сасвим напуштена и што има покушаја то су без књижевне вредности. Али лирска поезија цвета, и има представника од вредности.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују, Уз косове браћа подвикују: „Ао данче, ала
Познам да сам код матице наше, Уставим се, ко ту кликтат неће? Куд погледиш, свуда красно цвеће, Цвета, мири, сву ливаду кити, Како мора још изнутра бити! Ваљда мед се по земљици лије, Јер кошница не мож' га да скрије.
“ веће га ободе, Већ кâ муња пут горице оде, Већ замаче још се види мало — Но сад га је већ сасвим нестало. Тужна Цвета у двор похитала, У потаји сузе лити стала — Бог би дао те са већих јада Нигде никад не сузила млада.
Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте. Ох узми је, нећеш се кајати, Она ће ти данке да позлати.
Домисли се, обрте инако, И нареди лажне гласоноше, Те на душу своју потегоше: Е њен Гојко на ограшју паде, Ал' се Цвета преварит не даде: „Е па добро, дад' његову главу, Да је видим мртву и крваву, И целивам место драгог свога, Кад
“ Тако Цвета, па лице одврати, Својих мисли јађаних се лати, Од образа сузе јој удрише — Радивоја јади покосише, Од јада му
Хеј чаушу, овамо и к мени! Ма ко с' ово, побратиме, жени? „Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“ А млада му — „Цвета је девојка, Мила ћерка — но пиј, што си стао — Де још једном — па с Богом остао!
Роди Цвета синке једнолике, Четир сина, очине прилике, Још очиног срца и деснице, Та деснице па још и срећице. Затим Цвета
Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка беху лепотице. И тако сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што
Ти не беше онај расте силни Кога бура с уком доле руши, Веће цветак скрован и умилни Који цвета, вене, па с' осуши. Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши!
Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши! У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се онде смијем Ди
Без имена па тада утиче, Докле гласак вруле јечи, па умире, Љубичица докле, докле ружа ниче, Докле она ниче, цвета, па уњива, Док се јасно сунце у запад сакрива! О сунце онде у западу јасно, Ала сјајеш амо мени красно!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А још више ћу да га хвалим и славим, ако ми се опет вратиш и целиваш ме... Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама заливам; тице ми тако слатко и тужно поју, јер их леблебијом храним, што сам за тебе чувала...
Срамота је! — — — — — — — — — — — — — — — — — У НОЋИ На њиви је седела Цвета и очекивала мужа, Јована, да доведе воду, те да натопе дуван, што су још прошле недеље засадили, а никако до сад
и њихово дозивање, али је све то, опет, на махове, разносио још топао ветрић, који је пиркао преко ове равнице. Цвета беше мртва уморна, али се силом савлађиваше да не заспи.
Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина! — одговараше онај други. — Боже, опет он?! — Трже се Цвета преплашено, кад чу онај други, више женски но мушки глас.
— ’Бро вече! Радите ли? — упита он тихо и некако плашљиво. Цвета на поздрав ништа не одговори. Тобоже, занета послом, Није чула.
— На месечини, загрљени, далеко, далеко!... — несвесно отпоче Цвета да шапуће гласно, нихајући се напред и стискајући прса. — На месечини... Јаох!
с високим тополама и густим врбама, све се покренуло, као дахнуло, и учас се осетио онај тих и кô балсам ноћни миомир. Цвета се крстила, дрхтала, слушала у даљини како жубори река, шуштање лишћа, коње како спутани пасу, ударце мотике...
усред ове бљештаве сјајности и ноћи, један јасан и тужан глас уздиже се, затрепта и разастре се на све стране. Цвета је већ знала, и обамре. — У-у-ух! — стресе се она и поклопи се ничке на земљу. ... „Хеј Стојане! Чуј, Стојан пева!
— Ох доста, доста! ... — Као и себи и њему поче бесвесно шапутати Цвета, онако поклопљена, згурена, стискајући прса и гушећи се од суза и наврелих осећаја.
! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета. И сломљена, побеђена диже главу, зину пут Стојана откуд долажаше његов глас, те као да хтеде да и последњи акорд
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти си, ти си, мила, ти си ми тај цветак била. И сетим се божјег слова небескога благослова, да покажем
векова давних, векова давних, часова славних, шарени лептир кад си још била, по лепом врту српске целине полетајући с цвета на цвет?
— Сва се племена стекоше света, те ти у накит уметне косе умења свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Мужу је сунце она, дома звезда, а дечици Мајка, С њоме рајска срећа, с њом задовољство цвета. ПРЕДГОВОР Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може бити на памет да је оваково што и у
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Нека наша љубав расте и цвета, вечито иста, безбројна лета!“ А деда Триша заклетве слуша и само гунђа: „Ето, под мојим кровом, у млину овом
Пође и деда, запет ко пушка, хоће да види цвета ли крушка. Плави се небо ко шатор сведен, одјури зима на север леден, а наврх горе, у сами мрак, сину још једном
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
силовање, трпи, дрхће на танкој стабљици од упорнога рада што је у њему; од тога дрхћу и зелени листови изнад цвета. Затим пчела излеће, изгледа занесена, луда, јури право напред на нови бокор биља, у нови цвет.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан.
А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче...
Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
и ружи сам по унутрашњим просторима који се лако обрну ка споља ту се и многа потроши снага потребна цвету да цвета и сунцу да греје и љубави што се преноси скоком.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
8. Три су цвета у гори цветала, До два сјајна, трећи потавнио. Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што
8. Три су цвета у гори цветала, До два сјајна, трећи потавнио. Што цветаше до два сјајна цвета, Оно јесу два брата рођена; Што међ’ њима трећи потавнио, Оно јесте сеја међ’ браћама, Потавнила од млоги сватова
- трговац; улица у Сарајеву где су некад биле трговачке радње беар, бехар цвет(ови) на воћкама; латице од таквог цвета бедевија - кобила арапске пасмине бећар - момак, нежења; весељак, лола биљур - кристал Божо = Божић Божоле =
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста.
Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу.
Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.
Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.
Лако, као тица, која кратко живи. Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих. Него осмех лак, што цвета у мрак, ни усницама са две‑три капи крви. Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења!
Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета. Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света. У Слободу, куд, над нама, гране језде.
Први акт лова је завршен. После, тихо, лаганим мотором вучемо мрежу по дну мора, које ове године јако „цвета“. То значи да је много муља и да нам се мрежа сад провлачи кроз морске траве и гмизави живот морског дна.
Ти пужићи се набадају на игле, па личе на црве, а заливају се неким дивним, жутим вином, које цвета насред стола, и мирише.
И видети да од цвета до цвета и видети да од жене до жене и видети да од бајке до бајке и видети да од дана до дана узалуд смо ишли.
И видети да од цвета до цвета и видети да од жене до жене и видети да од бајке до бајке и видети да од дана до дана узалуд смо ишли.
Далеко, негде, око света, где снег и лед и небо цвета све ће се слити, и од свега бити: Мир, мир, мир... 1920. ЖИВОТ Све то не зависи од мене.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А када жега дневна мину И паде вео ноћи црне — Бубица с цвета прне — И као бледа варница сину. ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ИЗВОР На раскршћу кише и ветра, Где зуква буја и љутић цвета, Земља је зинула, али јој онда Уста испуни бистра вода.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
главу своју поносито, И као мујезин с танког минарета, док пода мном шушти непрегледно жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: ''Јест, само је она лепотица права, А ја
О, умрети тако: без писка, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно, ко мирис увенулог цвета, И живот и дуго очајање стрти, Као једним махом, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарске ноћи!
свако вече, када свет се смири, У мојој души затрепери сета, И тихо расте, развија се, шири Ко црни цвет што само ноћу цвета.
Тајац. Ћути поље равно Где некад паде за четама чета... — Из многе крви изникнуо давно, Црвен и плав, Косовом божур цвета... СИМОНИДА (Фреска у Грачаници) Ископаше ти очи, лепа слико!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.
А круница сваког младог, новог цвета, Сећа ме на пале круне старог доба, И пролећна раскош на таштину света, И мириси маја на задах од гроба.
И као уздах, туга овог света Шумеће зраком немирно и спретно Вест смрти наше с багремова цвета, Кроз поља, простор и поднебље цветно.
Да, мисли, жеља, снова незнан крај Хоће ли бити у гробу ил’ ван? Где црви миле, ил’ где цвета мај? Јер све је, ипак, само шарен сан!
гробове своје, Хумке првих снова, радости и јâда, Колевку детињства, места драга, света Где и сада, можда, у самоћи цвета Успомена старих који бледи цвет.
У пролеће свих нада, свију снова, У пролеће кад цвета прво цвеће, Глед’о сам да се један облак креће Увек над вртом младости и снóва.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Другој половини) 408 — Шта је хладно, а жеже? (Коприва) 409 — Шта на овом свету цвета, а на оном роди? (Кромпир) 410 — Шта прође кроз сламку а не шушну?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Под сенију крила његови[х] цвета ученије, правда и општа љубов триумфира и победнују песан поје; разум, словесност и мудрост царствују.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Од ње се више одвојити нећу. Чим завесу макнем: већ на мене слећу Димљиве латице цвета кога нема. Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
тушти се модрином кукуруз ка о млад топољак; то и није кукуруз; то је дивља барска перуника у сушним годинама, кад не цвета. У виноградима, чокоће се не врâни гроздовима; то и није чокоће; то су шкрбави пањићи посечених глогова.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Кад, гле врага! Принц ни да погледа коња. Само замагљених очију зури у даљину, а на лицу му цвета туга. Шта сада? Како да од принца одагнају досаду? Како да га излече од његове страшне туге? Већали дворски мудраци.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују; Уз косове браћа подвикују: „Ао, данче, ала си
или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава!
А један цветић што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио Најтајниј' уздисај. Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цветак порумене, Паде ми на прси.
Српска момо, селе моја мила, Ти ми неси гроба ни видила, Та ни гроба, ни на гробу цвета Туђа нога по њему се шета. Српски доли, пуни рајска чара, Српске горе, жељо моја стара, И потоци што жуборе
њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!
о, умрети тако! без писке, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно к'о мирис увенулог цвета; И живот и дуго очајање стрти, Као једним дахом, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарске ноћи!
Пустимо љубав слободно нек' цвета. „Колегинице! љупка, млада жено! Зашто копниш тако у одаји сама? Изиђи да видиш драж априлске ноћи!
Немадох снаге да ускинем цвета, И сагох главу над његовим струком, А као вапај подземнога света Зајеца ветар помамним фијуком...
То је твоја надмоћ над калугом греха, Та снажна лепота нетакнутог цвета. Девичанство вечно, о дубока туго! О победна сило, чиста јаловости!
Вера у успех, успех је пола. Слободе прстен ко на руци носи, Тај већ је јачи него сила хола, И церов лист му већ цвета у коси, Верујте прво, и стисните пести, Па онда трести, трести!
“ В. Рајић ЗАВРШНА ПЕСМА ЦЛXИX ПЕСНИК И ПЕСМА Не копкај силом пером по срцу! Нема ли цвета, није му време Храни заметак брижно у груд'ма К'о добра земља пшенично семе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
то подешава промене које се дешавају у живој природи у одређеном, рекао бих смишљеном, правцу да се из њих развија и цвета снажно стабло органског живота на Земљи? Жан де Ламарк, мој велики предходник бавио се тим питањем пола века.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми душа од жеље да је видим велику...
махати лично баш Јаћиму Меденици својим пуначким и руменим чехословачким рукама, у којима неке ношаху ките липовога цвета, а неке опет полутке од лимунова, предострожно припремљене за усисавања противу опасне јулске сунчанице.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Одмани руком и затвори око, Црвљиво доба нека нагло тиска Спомене, славу, у блато дубоко, Где порок цвета и развратност ниска. За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије.
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште.
Обишли смо места световна и света, Развалине славе, изворе јаука И домове, камо страх једино цвета; С буктињом слободе прогнасмо баука.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу, образе ти суше: “Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?
Ћипико, Иво - Приповетке
У свикнуће нашли су се пред господаревим двориштем. Жупан прикупљао је тежаке да с њима пође у поље. Цвета приђе к њему: —Узми и нас двоје! —Не треба! Има нас доста. —Нисмо, валај, на одмет. Деде, прими нас! —Што тражите?
У сутон су Марку дали да носи у врећи нешто преосталих маслина што гоњач не могаше да напрти. Цвета узе торбу и пођоше. С вечера их господар настани у кућици на крају дворишта.
Још тројицу тежака из једне куће, двоје мушких и једно женско, удомио је господар с њима. Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног брашна.
— опази неко из друш тва —Мутно је и нечисто, прости боже, ружно га је и гледати! — одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну. По вечери скупа седећке молили су се богу.
Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања. Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!” — и већ је у глави срицала колико ће новаца донети болесном човеку.
Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало.
— Ни данас нема зараде! — рече с прага тужно Цвета сину Марку и уљезе у кућу. При најжешћој ватри нису могли да се осуше. Из одела се пушило као из котла.
Ваздух је очишћен и прозрачан. Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка.
Једва дочекаше дан. Марко се није дигао, него остаде лежећи на влажној слами. Ујутру у дворишту десио се жупан. Цвета му приђе: —Сина ми ноћас заболило, — јави умилно. —Па шта ћу му ја? — одврати жупан. —Ништа!
— Дајте мало сухих дрва! —Зар сте све изгорели? Ча радите од њих? —Има, има још, — пожури Цвета, — но мокра су. — Осушите их... Видићу ја. Уљегоше у кућицу. Огледа се и опази уза зид наручај наслаганих дрва.
—Да—ну... Бог ти дао! — жељно га ухвати за реч. Око десете дошао је лекар са жупаном. Цвета га уведе у кућицу. Лекар прегледа болесника и забележи му на хартији лек. Марко је једва изговарао и мало се поплашио.
Марко је једва изговарао и мало се поплашио. Није био вичан тим пословима. Пре него ће изићи Цвета упита: —Што ћу му предати за ручак? —Разуми се, јухе и добра црна вина... —Е, да га је! — опази жупан. .
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
При томе се превиђа да се иза сликã куполе у храму, крунице перуникина цвета и небеске куполе, сликã које се међусобно упоређују и метафорички укрштају на заиста сугестиван начин, да се иза свега
Боја и облик перуникина цвета и крунице по сличности се укрштају са куполом неба и храма, али испод тога повезивања у Попиној песми постоји и веза
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тако, на пример, у приповеци У ноћи Цвета воли Стојана, али родитељи жене Стојана другом и Цвету удају за Јована; у Покојниковој жени Аница воли Иту, али је
Док, рецимо, Стојан, тугујући за Цветом, пева својим меким, напола женским гласом, дотле се Цвета, опијена његовом песмом, од бола, грча увија на њиви, међу редовима засађеног дувана, и од прејаких осећања саму себе
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
К теби се журе, ширећи руке, Гдегод те виде дечица мала. Воли те куца, воли те цица, Воле те пчеле, зналице цвета; За тобом трче пилићи мали, Канарица ти на раме слета.
“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света. И ја слушах јако, Па све тише, тише И на брзо, браћо, Ја га не чух више, Ја га не чух више.
маџарат, маџарско вино. мирта, мирча, зимзелено дрво белога цвета; венац од мирте и данас краси невесту при венчању.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ЛАЗА КОСТИЋ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор. Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи у повратку цвета у повратку сна и гора на збуњеном хоризонту у горком кристалу немоћи од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила
О неима пута којим би до мене могли доћи Ко пролеће које заборави да цвета сад лежим мртав на северу света Смрти љубоморна највећа моја ноћи!
од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама. Крв моја има име једног цвета; да узберем то име у слеђеној крви хоћу за њу што кроз моје ужасе мирно шета, кад звери беже зле у наше речи ноћу.
и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га уберем оставља ме самог, ако га напустим за леђима ми цвета. 1957.
Гле месец блиски изнад рујног цвета Доби облик српа: лепота је смрт Где врлина откри могућност узлета. Непомичан си, зато те не могу стићи; Тако близу
То пелуд Некорисног пада на невиност белу Цвета трезног чије име поста нада. О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби
Неважно Спрема у свему виђеном поразе Оку и уху док сазвежђа силазе Кроз левак цвета у земљу, престрого Штиво корењу. Ту сам изнемого. И вишак ватре поста сунце злобе, Златни почетак отрова и тескобе.
Све је нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ одавно нема: Беспућем до наде песму ми припрема, Кад издан још волим ону која спава.
Све је нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ одавно нема: Беспућем до наде песму ми припрема, Кад издан још волим ону која спава.
Сено На трагу одлуталог цвета чије име Мирише изван врта и води ме До чистих места, нестварних без наде, Ружо померена најслађи мој јаде, О како
1958. УТВА ЗЛАТОКРИЛА (1959) ФРУЛА Грознице нежне поремећеног цвета Слутиш. Гле, биљу клањаш се опет. Трагом пјаног југа и ишчезлог лета Пожури, опевај пре празника свет.
твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом срцу без муње и цвета. Где је утеха за оно што знамо Нада без онога који се нада, сан Без онога што сања, свет без сени!
Петровић, Растко - АФРИКА
С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде. Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба.
Стазама се опојно шири мирис јасмина, што је овде мирис белога цвета кафе. Док једни расадници кафе већ зру, други тек цветају.
Колибри, птице бљештаво зелене и црвене, ситне као инсекти, лете са цвета на цвет. После овако позног ручка треба продужити даљи пут пирогом низ брзак.
Није било ниједног цвета око нас који би могао мирисати као циклама, али вече над саванама било је натопљено ипак њеним опојним мирисом.
Около, у даљим двориштима, сенке дивних облика непрестано промичу. Топло је и са саване долази мирис цикламе, која цвета у шумама у Европи, и мирис шипра који продају на париским булеварима.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XИ „Ај, пусти ме да одлетим — Мио ми је лет. — Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.“ Тако ми је прошаптао Један уздисај.
или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава — Моју љубав у сну
Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цветак порумене, Паде ми на прси. Па сад ми цветак дражи Од самих очију, Па сад ми цветак
Ту је сунце, села, цркве, Ту су врти пуни цвета, — Ту ја гледам, ту ја гледам, Не треба ми друга света. ЛИИИ Ђулићи, Ђулићи, Слабији и јачи, — Пољупци,
XИВ Ти си већем бледа била, Ал’ весело са мном шета; Ти си већем била болна — ...Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.
Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.
Овај прамен косе црне, То је коса мог бабајке. Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова роса на том цвећу, То је суза њина сина.
ЛXИИ Сваку нашу срећу Страшна авет вија; Испод сваког цвета Скривена је змија. Сваком часку миља Нека клетва прети; Свака радост наша Љуто нам се свети.
Како у вис шева лета; — Како неву грли срећа; — Како красно ружа цвета; Како ј’ живот пун пролећа. Таке слике ја бих свету Брже него песму дао, Ником никад не бих рекô, Чиме сам их
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Откако је века и начала света, Пристрастије чудно међ госпама цвета: Поносе се једне, друге су стидљиве, Многе преко тога јоште су ћудљиве — Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и
Више се пењи славе на лествицу. Препона тму тих љутих сеци, К дверма бесмертија спеши бодро. Обитељ трудом жељезним цвета већ, Ближе ју к светој цељи приведосмо. Не средство рабско другим више, Бићемо конац високи себи.
Јован Пачић ЛАЛИ Од рубина и опала Блистајушча цвета лала. Завистнице њу не гледу, Сагнуле су главе, бледу Покрај лале.
Опет човек сад сме гордо погледати земљу, Сме своја права вечносвета искати! Опет ружа у градини цвета! Опет каранфил Кити девојке кипећа прса љубвом, Стидљивожељно погледа на млада и лепа јунака, Да га недрам’ грли, у
„О, уклони, свемогућа, Ово од твог народа; Није народ, није земља Гди не цвета слобода.“ Ал’ безгласна стоји судба, Око ње је ужас, страх; Дечанскога крв облива При подножју њеном прах.
успуже се трон; Рукама мосте прави, даљну да поздрави браћу, Свеза људства и леп сродства утврди се сплет, Трговина цвета, сприопште се мисли узајамно, И опште-златни свету укаже се век. Је ли Трајановог моста та цељ?
Голубицу и Даницу представљале, ову песму отпевале: ПЕСМА СРПСКОЈ МАТИЦИ у сванућу целог света И развитку српског цвета. Матица нам процветала, Родољупцем буди хвала!
Чиста роса зорице Цвета крепи лик, Мени поглед Милице Даје нов облик; Нека роса крепи цвет, Мени прија Милкин свет, Вели славног рода
” М. Ћурчин, који нигде не бележи да је ова нова верзија Цвета штампана, зна да је она израђена за потребе компоновања (композитор је Никола Ђурковић; ноте в. код Ћурчина).
код Ћурчина). Текст Гробнога цвета који објављује Ћурчин, 189—90, нешто се разликује од текста у Подунавци. Из Ћурчинових коментара се види да је песма
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Вртови копне, блесак чили, Јаучу плоче и дрвета, Ограшјем пустим север цвили И заборава бокор цвета. (1913) ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР Паук је исплео мрежу своју у царској палати, совуљага је закликтала своју ноћну песму
торње и кубета И свечану холост, што врх тебе клизи, Докле у даљини по стењу и низи У сутону плавом зрео живот цвета.
У мозак мој је дах твој био уткан. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени крик страсти је сћуткан.
Из свакога цвета хоћу по кап једну. Кидајмо их! Али низ је њихов вечит. Ређају се боје пресветле, претамне И игре мириса слатке и
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
пространства, и пољима ширине; ваздуха танког дивотним неким гласима оглашéње; и земаљске дароносе мирисног цвета, и травоносне; но и човекове бити саме обнову и разиграње достојно ко да искаже?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
о свему што се чује за Младена, срећно, задовољно би причао као да је Младенова кућа и радња његова, и она напредује, цвета. Сав срећан, кад би му се досадило код куће, он би излазио. — Код Младена...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што б.
од болова у ногама и леђима (ГЗМ, 20, 1908, 346; ЗНЖОЈС, 11, 262), срдобоље (ЖСС, 312; СЕЗ, 17, 562), сипње (теј од цвета, ЗНЖОЈС, 11, 262), од чира и отока (као спољње средство, СЕЗ, 14, 230; ЗНЖОЈС, 9, 45); његов корен, или попарено
Према народном алегорисању, доња латица од цвета је маћеха, две средње, то су њезине кћери, а две веће, горње, то су јој пасторке.
тајну и о бану са крмећим ушима (Беговић, ЖСГ, 189). У народној медицини з. има широку примену. Теј од цвета је лек од грудних болести (ГЗМ, 4, 167; БВ, 16, 1901, 280; ЗНЖОЈС, 11, 50), и главобоље (ЖСС, 314; ГЗМ, 4, 167); лист
Кад се јасенак увече узабере и остави где, нестане му ноћу цвета (Вук, Софрић). Од јасенка прави се мелем за ране (ГЗМ, 20, 1908, 351); њега употребљавају при воденој болести као
У околини Ђевђелије уочи Ђурђевадне обележи девојка црвеним концем три р. цвета, и сваки цвет назове неким мушким именом; сутрадан позове другарице да покажу који хоће цвет и да јој тако покажу
, па је неће имати чак до друге године, док р. опет не цвета (ЖСС, 187; упор. и ГЗМ, 4, 162). Уопште, с помоћу р. врача се да менструација буде уредна (»ружо румена, дај ти мени
»Сирће од р.« (тј. сирће у коме су метнути цветови од р.) добро је за главобољу и ватру (ЗНЖОЈС, 11, 269). Сок из цвета је средство против колере, а шипак се употребљује (против) пљувања крви; срдобоље; падавице (ГЗМ, 4, 162).
Софрић (207) забележио је о постанку цвета једну причу, за коју каже да је народна, из околине Ниша. Нека девојка пожелела да јој момак донесе некакав леп плав
Турчинак, булка, дивљи (пољски) мак, црљени чоек, црљени кукурик, фратар (Шулек). Три цвета т., стуцана у прах, дају се говечету кад има крвобурно (СЕЗ, 17, 1911, 581 ид). Цвет од пољске б.
— Према веровању забележеном у Качеру, »пчела је било више док се садио дуван (ваљда због дуванског цвета)« (СЕЗ, 72, 1958, 209).
Да не боле очи, на Видовдан пре сунца умива се водом у коју је исцеђен сок из цвета ч. (СЕЗ, 70, 1958, 389, Лесковачка Морава). Ч.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Крваве крпетине, окореле од дугог стајања на ранама, скида тако брижљиво и нежно као да додирује латице најлепшег цвета. Затим лагано клизи погледом преко површине распадајућег меса.
Радије сам остао поред игумана. Ту у тој тесној одаји испуњеној мирисима ужеглог лоја, босиока, спориша, липовог цвета, крај мртвачки бледог старца разјапљених безубих уста из којих је цурила пљувачка, у роју мува зунзара и ситних мушица
костоболном телу, пара што се диже из лонца у коме кључа мрка водурина са патрљцима корена белог слеза, латице зовиног цвета, тршчице спориша и ко зна какве све травуљине, знаци чиљења, болести и грчевитог страха од смрти, лебде као утварна
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1882. ЉУБИЧИЦА Међ густом травом, скривена од целог света, Мирно и тихо љубица цвета плава, И лепо лисје нежног и бајног цвета Стрњика крије и густа, висока трава.
ЉУБИЧИЦА Међ густом травом, скривена од целог света, Мирно и тихо љубица цвета плава, И лепо лисје нежног и бајног цвета Стрњика крије и густа, висока трава.
туда, нит славуј песмице поје, Природа дивља суморна крила шири; А лепи цветак не свија лисје своје, Већ диже стабло и цвета, и слатко мири.
1883. ПЕСМА Шарен лептир шири крила Кроз пролетњи свет, Па их свија задовољно Са цвета на цвет. Кад помамни оркан дŷше И помрачи дан У бокору рујних ружа Он почива сан.
А кад сунце снова сине, 3амирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет. Што ја тужим? Што ја венем? Што да плачем ја? Кад ми срце тако лепо Уживати зна!
Кад ми срце тако лепо Уживати зна! Ја сам као лептир мали, Башта ми је свет Певајући кроз њу летим Са цвета на цвет! 1883. ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ...
Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета, Где мирне газеле пасу и рајске тичице лете И Гангес вечито шуми, Носећи свештене вале са даљних индијских гора У
НИМФА Тамо где густи бршљан шумори с лиснатих грана, И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава; Где дивља ружица цвета, и расте зелена трава, И благи покој влада У древно, исконско доба, у доба пролетњих дана, Живљаше нимфа млада.
1889. ПОМЕНАК У тавно зеленом саду угодни хладак се шири, Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири И плави поменак цвета. Пред гордом царицом цвећа Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа.
Под чудним и жарким небом, где варош Кордова цвета, Јуначки Омајид—Рахман искрсну једнога лета. Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође, Обори калифат стари и на трон
1887. ЉУБАВНА ПРИЧА О ДОНУ НУНЕЦУ И ДОНА КЛАРИ У Севиљи цвета ружа, Удовица дона Клара, А ту ружу жарко љуби Дон Нунец од Алкантара.
А кад свану трећа зора, Он пољуби дона Клару, И забаци русе косе, И удари у гитару: „У Севиљи цвета ружа, Удовица дона Клара, А ту ружу жарко љуби Дон Нунец од Алкантара.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Тамо цвеће дивно цвета, Ох тамо је сада рај, Не можемо мировати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Тамо ћемо цвеће брати, Ти
Ко воли зиму, ко воли снег Нек хита амо на снежни брег! Гле миле трешње – осула цвет И бадем цвета – како је леп! И чела леће, па купи мед Да медом заслади зимски јед.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Нек се спомен твој огледа у спомену милог рода, нек цвет цвету љупкост дода, тако општи венац цвета. ПРЕДГОВОР Кад би се по начину гдикоји списатеља хотео фалити, ја би могао с прозопопејом навести да је ово дело
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Ево овде, видиш? — и ту би упро кажипрст у теме. — Ту је Северни ледени пол. Ту је вечита зима, никад ништа не цвета, све је изумрло, а и ако има чега, то је закржљало. То су, уосталом, неиспитани простори.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета... Са мора допире лаки шум таласа. У даљини цвиле шакали. Агаве вечито укочене и троме.
Носили смо бујне косе и разбарушене кравате. Кроз отворен прозор наше собе допирао је мирис трешњина цвета, а ми смо певали: Вы жертвою пали в борьбе роковой за честь и свободу народа...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Но љубав служи за част силним у возу, између две железничке станице; На прозору саксија с три цвета, лице неке старице, На пољани из амрела извиру четири ноге голе...
У врту пути оне као једнака два цвета цветају А крв руже је под њеним њежним ноктима. Протиче венама њиним мистично пролеће Где бежи љубичица, где различци
са анђелима мешаш своја сањања, Тешкога срца каткад у дну чудних смркавања, Не помишљајући да у рукама самим вашим цвета чврстина, Сви ви велите: !!Господе, где дакле је, ваистина, Исцељење, јер неизмерне су нам ове муке?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета. Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах.
А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи!
Шапућу с њим брезе и травке, над његовим сном бди купина, поверава му кестен тајну Месечева Цвета. Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе.
Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега.
Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог Цвета. Је ли чудо што им кроз главу прође да су јединствени, да су сами самцијати на свету?
Кроз саму срчику Цвета прође језа: сам! Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос
Кроз саму срчику Цвета прође језа: сам! Сам сред пустиње. Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос у њему био је јачи од страха. Цвет се пркосно усправи и рече Капљици нека иде.
« — кликну Капљица, али не осети радост у себи. Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година! — Вратићу се, вратити! — викну Капљица. — Стићи ћу тачно кроз сто година, чујеш!
Кад, наједном, иза стене, ту где нежно сијају очи морског крина, виде Капљица двојника свог Цвета. Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде.
Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде. Али, свеједно: ма камо да се окренула Капљици се чинило да се, блеђи од корала, у даљини њише њен Цвет.
да над извором нису летели лептири кроз чија је крила пролазила светлост сунца, као некада кроз латице пустињског Цвета. И нехотице лептири су је подсећали на цветове које је неки луди ветар захватио и понео.
— биле су мале ствари: треперење зрна прашине у снопу сунчаних зрака, лет облака, шара на поду и шара на латицама цвета. Само будале мисле да су облаци магла која се вуче по небу, а не зачарани коњаници и девојчице сребрних коса.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Па када ме скоро анђеоске струне Зовну с овог света, Ја ћу мирно поћи у вртове пуне Зоринога цвета. И тамо у врту радости и поја, Где су сунцу врела, Мене ће мој отац, мој цар, и власт моја, Питати за дела.
Месец је љубавник њени, Он сјајем буди је и крепи, И пред њим открива она Све тајне недара лепи'. И цвета, и гори, и блиста, и у вис гледа из дола; Мирише, плаче и дрхти С љубави жарке и бола.
14 Ја очима мога цвета Стварам низе канцонета: Усницама звонке, фине Мадригале и терцине; Лицу што га лепшег није, Стварам станце
Још преда мном лебди њена слика блага; Очи јој љубице, а лик руже ране, Она још једнако цвета у све дане. Па да се удаљим од такога цвета, То највећа глупост беше овог света.
Па да се удаљим од такога цвета, То највећа глупост беше овог света. 30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две
30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је цело.
Жмиркавим очима мотре Како све цвета лепо; Врабаца песму сишу Дугим ушима слепо. Но ја застирем окна Застором црне чоје; На посету ми стижу И обдан
Оно је љубави звезда Што тамо пада и гасне. Са јабукова стабла Падају хрпе цвета, Ветри стижу и тим се Играју, весела лета.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека
У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО ПОДЕЛИМО ГА НА ДВОЈЕ САД ПОЛА СНА ЈЕ ТВОЈЕ СПАВАЈМО САЊАЈМО И
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ама тиха кишица ако и није врло угледна, она накисне и умекша за орање земљу и лепо угледно из ње свашто клија и цвета те се дор боји. А еда може бити много и високо ландач до својевољна кроте мало и тихо беседљива помудрији?
Ко сеје кукољ, он ће му и родити, а не што боље. Врло лажа цвета, али рода не износи. Нечист ко брка, њему под носом понапре смрди. Другом злокобљење, оном и заврат пада.
свака на своме уреду а писмо је по свој васељеној расађено; и по леду и по снегу, зими и на врућини, дањом и ноћом цвета и род роди... Оно свакад листа и расте издајући свој плод из себе.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова цвета и шакама га још више граби и притерује своме носу. Мирис га тај заноси и опија.
Мирис га тај заноси и опија. Буди у њему давне успомене тај оријенталски харемски мирис жутог дафиновог цвета. Па се чорбаџи-Замфир сећа дахирета и решмета, и фереџа и бадемастих великих очију, и песме једне која се негда тихо
И све док цвета дафина, оно неколико дана, чорбаџи-Замфир нерадо оставља кућу и слабо излази у чаршију. Ту седи и пуши, пије кафу и
Цвету, па и сада се још пева песма: Господар ми седи на сандалија, господар ми пије љута раћија; господар ми збори, Цвета га двори, господар се смије, Цвета се вије! Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу.
Господар ми седи на сандалија, господар ми пије љута раћија; господар ми збори, Цвета га двори, господар се смије, Цвета се вије! Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу.