Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир, цвеће, рузмарин, девојка, испаран оклоп, венац лаворов... А после?...
— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. — Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. Јелица му даде стручак босиљка.
А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. — Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену... Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.
Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о
Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу. Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...
Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског
Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена... — Јелице, ти заливаш цвеће... Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... — Оно, које и ти... босијок и ружу.
— Јелице, ти заливаш цвеће... Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... — Оно, које и ти... босијок и ружу. — А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим.
Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... — Оно, које и ти... босијок и ружу. — А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице.
Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења.
Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљунак, на обалу скачу? И оне љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Па ка Увцу, кроз дим, кроз тескобу, а на пустом остаје на гробу снег јесењи, цвеће без корена. БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије
нећеш никада ослободити и, бацивши их далеко у трње, бос и ослобођен поћи према реци, бос и ослобођен кроз пчеле и цвеће, бос и ослобођен кроз белине снега, белих рада, облака и оваца? Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама?
Те ученице личе на цвеће, то цвеће би могло рађати богове, кад би се нашли прави људи! Где су те славне отмице, ти јунаци, где су та њина
Те ученице личе на цвеће, то цвеће би могло рађати богове, кад би се нашли прави људи! Где су те славне отмице, ти јунаци, где су та њина чувена
Или нешто што се указује иза усијане ивице облака? Је ли то нешто што гори? Нешто што цвета? Да л се то цвеће бере машицама? Ил је то нека ветрина, која везује и развезује ђавоље репове?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упита онај што је бацао попа. — О, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет дуката, па још интерез на све...
— преварити увар — корист увратина — место где се при орању заокреће плуг удљиков — од удике или камишовине (бело цвеће) узјаздити се — запрепастити се, застрашити се уја — тренутна срџба, изненађење указни писар — државни службеник
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Негде у даљини чује се да хукти Воденички точак промукнутим гласом; Дим и пламен ждеру небо које букти, А водено цвеће спава над таласом. Опет једно вече...
Тако плава, тужна. У белом оделу, Легла је међ руже и миртино цвеће. Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће.
ветри својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом. ЈУТРЕЊИ СОНЕТ Код цркве Св.
На нову обалу ја ћу ногом стати, Да у новом руху загазим у цвеће... Тако јадна душа никад неће знати Где беше крај бола, где почетак среће...
Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена. Откуд си и ко си, нико знати неће: Љубав или мржња, судба или жена.
Море узе сјајну гипкост твоје пути; Твој покрет сва поља валовна и зрела; И твој глас сва гнезда која ће се чути. Цвеће узе боју твојим отровима; И сјај твог осмеха узе блесак маја: Твоја је лепота у стварима свима, Твој кобни чар нема
као море шумно, Просу се на Страдун; и ни трен да мине, Сипљу већ у битци што поче безумно Конфети, пољупци, цвеће, серпентине. Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.
Велике зенице човека који љуби отворише своја сјајна огледала. Жена извади из своје косе цвеће и чиоде, огрну се власима као сенком, и закликта од радости.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Или управо: варошке су према онима са села као... као оно без мириса дућанско цвеће према миомирном натуралном и природном цвећу из баште или перивоја. — Ију! — кликну Меланија.
— Лако је сравњавати — вели Пера — кад је већ тако. — Питај, Јуло, господина какво смо ми цвеће, ја и ти. Како би нас назв’о? — А зашто да га ја баш питам? — вели Јула, збуњена и румена. — Питај га ти.
Гледа у башту. Тишина; нигде никог. Ћарлија ветар, ваљда је он и залупио баштенска врата. Љуља се ластар и дрвеће и цвеће. — Гле, гле! Боже, баш к’о да су живи!
Љуља се ластар и дрвеће и цвеће. — Гле, гле! Боже, баш к’о да су живи! — вели Јула и гледа слатко и насмејано на цвеће, на родин кљун и ружу, како се једно другом клања и приближује и пада у наручје, па к’о да се љубе.
Гледа по башти. Не види никога; само дрвеће и цвеће, и високу зелену метлу и бикове од црна лука како се издужили у висину.
Као ветар пролетеше улицом и зачас нестаде и кола и коња и момака и девојака: и цвеће и перје и ковиље, све се изгуби зачас у даљини.
после неког опирања и извињавања, запева старосватица пету строфу: Зар тамо куд си пошла, Зар сунце лепше сија, Ил’ цвеће лепше клија? О, врат’ се, снаице! Гле друге дар ти носе; Од ружа гнездо, красно, у гнезду гучу јасно Две сиве грлице!
О, иди, дивна нево, Где цпећа за те цвати, И песма нек те прати Твог ручног девера. У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од садиплатна пут. Ој, збогом, красна душо, Па срећна довек буди.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Ако бих те ја јурату дала, Тај јурат је поносито цвеће, Па на тебе ни гледати неће.” Ипак је брала и закитила се, можда ће још до јурата доћи, а засад се мора задовољити са
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
никако мира није ни имао; па оно одушевљење и дочеци и поздрави на свим а станицама куда је санитетски воз пролазио, цвеће и венци што су девојке бацале на његове осрамоћене груди и све оне обилне понуде по болницама, у возу и свуда куда је
А ја сам волео те крепке природне људе што су мирисали на планинско цвеће и ширили око себе онај лаки ваздух планина, пун страсне ватре и снаге, пун поштеног поноса и оне простодушне
Африка
Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће које је храна за очи!
Џиновско цвеће. Ја, који још не разликујем културно од дивљег тропског биља, имам утисак да се још увек налазим усред прашуме.
их да им дам поклоне и оне прилазе стидљиве, тихе, спуштених трепавица, повијених главица, са накитом које као тешко цвеће пада изнад високих заобљених чела.
Црњански, Милош - Сеобе 2
дошло је у Темишвар нагло, без прекида, без оних, позних, мразева, који су познати у пролеће те вароши. Од којих цвеће опада и воћка се смрзава.
Гарсули је, у Павловом сну, тражио, да Махала пресели у Вијену неку зимску башту, цвеће, лонце, стотину, хиљаду лонаца. Дуг ред кола имао је, у сну Павловом, да чека на то.
На ногама је имала бечку ципелицу. На глави, огроман, сламни, шешир, на који су јој зашили пољско цвеће од свиле, и црвену булку. Одевали су је, као што се одевала његова полегуша, Бечлика, у театру.
На другој страни, Гроздин је имао зеленило винових лоза, жбуње малина, бусене јагода и цвеће, руже, лепе кате, смрдљевак, и сунцокрете.
Поред пута, у високој трави, све је било зарасло у мирисно цвеће. Кола би, каткад, мимоишла понеку кућу, и понеки воћњак, понеки челињак, у шумарку.
Највише га је зачудио зид, крај њега, који је био постављен кожом, а у тој кожи биле су израђене тице и воће и цвеће, у кожи и седефу. Био се намргодио.
Кад је уведен у ту зграду, Исакович је био задивљен, не само многим фењерима, који су осветљавали спратове, као неко цвеће сјајно, него и безбројним канделабрима, који су унутрашњост те зграде претварали у нешто натприродно, трептаво – у
Нарочито је била задовољна, кад, под својим прозорима, виде цвеће и башту. Моћи ће, који дан, у Токају, да се одморе.
Кроз ту маглу лишће је, сад, опадало. У тој магли цветало је још и зимско цвеће, по баштама, у једном малом селу, кроз које је прошао, уз вику коњушара и туп удар дрвосеча, који су крчили шуму.
Ђурђе, који је у првом писму описивао насеља куд их шаљу као рај земаљски, спахилуке, лепоту, где цвеће мирише и челе зује, поручивао му је, сад, да зна, да одлазе на плодну, али пусту, земљу, где није сигурно, ни то, да
Је ли се Сирк-бара, у хришћанској земљи, претворила у неки предео бајни, у ком цвеће цвета и челе зује, булке црвене и тиква жута зри? Кад ратови прођоше, понудише им да буду паори.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Знатан број јужнословенских орнаменталних мотива су турскоисточњачког порекла. Много воће и цвеће, као и неке зачине и мирисе, Турци су пренели на Балкан из Мале Азије, и они носе више или мање искварена турска имена.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго жваћи Нем ти ветар нема вода немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АГНИЈА: Па како је, како је; јеси ли већ сита радости? ВУКИЦА: Ох! Да! (Разгледа букет.) Гле, како је то лепо цвеће! АГНИЈА: Сама сам га бирала код цвећара. Хтела сам да личи на један букет који је мени тако драга успомена.
АГНИЈА: Да... да... из ранијих дана. Добила сам, тада, такав исти букет са визиткартом на којој је писало: „Цвећу цвеће”. ВУКИЦА: То је тако лепо! А шта је писало с друге стране визиткарте? АГНИЈА: Ништа!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Слова на споменику нису више могла да се распознају, а у малом квадрату земље, остављеном за цвеће, прецветавале су љубичице и у ноћ пружали своја мрка тела тамнозелени бокори шимшира, изједначени са сутоном.
Почех да разгледам натписе на једном споменику, иако се није видело ниједно слово, сагох се и насумице убрах неко цвеће. Било је хладно и без мириса и ја га бацих. Рашида је и даље ћутала. - И ти још не знаш какав дан?
а нешто узводно, на самој обали, седели су Мита Попара и Атаман држећи цвеће у наручју. Било је нечег неуобичајеног у свему томе, јер је Мити и поред писама остао кец из физике.
Видех Атамана како прилази и говори нешто, а онда Попару како јој предаје цвеће церекајући се. Затим још видех читав један чопор карановских њушки како се кезе опкољавајући Меланију, Попару и
Тренутак или два Меланија је стајала неодлучно, држећи цвеће у рукама, а затим је потрчала и тако, у трку, окренула се као да не зна куда ће, опет се вратила на скелу, и
Друштво ватрогасаца свирало је корачницу, а мамице су брисале сузе, док су цурице обучене у бело предавале професорима цвеће. За љубав и пажњу преко године. За узајамно разумевање. Боже! Боже! Било је свечано до лудила.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Прохујаше и његова лепа времена у лепој Кошици. Оставио је после себе леп спомен. Пред ногама му цвеће цвало, гледа у њега, моли, да га узабере, а он — не зна да цвеће за росом чезне, не узабра га, но окрену се и оде.
Оставио је после себе леп спомен. Пред ногама му цвеће цвало, гледа у њега, моли, да га узабере, а он — не зна да цвеће за росом чезне, не узабра га, но окрену се и оде. Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући.
цвало, гледа у њега, моли, да га узабере, а он — не зна да цвеће за росом чезне, не узабра га, но окрену се и оде. Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости.
Заручник је проси, отац затеже. Заручник умре. Катица, као негда Исауре Цлеменце, иде на гробље на ружичало, дели цвеће, венце, и поклоне чини љубећим се, да им свези њиховој припомогне.
Али увек се нађу какве незгоде. Сирота Катица усамљено живи, уређује своју башту, полива своје цвеће, учи сиромашну женску децу. Горка је њена судба.
Црњански, Милош - Сеобе 1
У белој хаљини, сашивеној све од самих комадића свиле, тако да се чињаше као цвеће багремова, са меким, округлим таласом трбуха, клонуле главе, насмешена у полумраку, узвијеним уснама.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
То су најчешће: бели лук (заштита од вештице), шибица (да не плаче), јеленкови рогови (за здравље), цвеће урочак (од урока), затим зрно пшенице, самотворна бритвица, зрно соли, тисов крстић, квасац, детелина са четири листа
Док младићи вичу „рана“, девојке певају: „Ој, цвеће раниче, јеси л’ скоро брано“. У Црној реци девојке су на Младенце ишле на ранило пре зоре, где су ложиле ватру на
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
срца плоде мириси и жубори воде, чија су наручја пуна само облака, које као птице над земљом праве гнезда и водено цвеће лепоте роде. За свакога који излази из реда свакодневна, навикнута, који опчињен лута некуд ван друма древна.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Тамо где се плаћа чак и цвеће. Поново му је под стопалима тврдо набијена земља зарађена на пушку, кров изнад главе и лавеж паса напољу.
Наоколо је свуда унедоглед усталасана мајска трава, по којој ту и тамо расте цвеће коме не знају ни имена нити сврхе — крошње на ветру и сањиво зујање инсеката...
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
О животу Дефоовом остали су занимљиви подаци, из којих се може наслутити да му у пословима, а и иначе, није цветало цвеће. У једном епиграму он наводи да је тринаест пута био сиромашан и богат.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и »человјекољубија« он ће волети спомен својих родитеља, децу, народ, све људе чиста срца, па чак и животиње и цвеће.
»Војно«, »љуба«, »селе«, »чедо«, »лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни славујак«, румена зора«, »тајни уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости
Он воли лепе речи као лепо цвеће и лепе мелодије; оне га заносе и опијају. Он слика речима, често и мисли речима, сав се предаје ређању лепих, звонких
И без икакве афектације, простодушно и непосредно, »фрушкогорски славуј« је певао цвеће, тице, село, Фрушку гору. Тон је срдачан, и те песме имају извесну интимну поезију.
Тако је изишла засебна збирка приповедака: Пољско цвеће у 10 свешчица, Београд, 1890— —1891; Слике из учитељског живота (Београд, 1890), Од срца срцу (Београд, 1893), Рајске
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице! — Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја. — Не знам већ више, бога ми ти кажем — наставља Јова — ни којим сокаком да ударим.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво, Мили ветре, ветре благи, Ој изворе, здраво, здраво!
Ити путник, нуто среће! Већ да прође поред двора, Кад ал' озго красно цвеће Сави с' на њ'га са прозора. Диже главу он високо Па девојче спази тамо, Дивно чедо милооко Проговара: „Оди амо.
А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако јоште може! Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И
се јасно, И кудгод си, брате, погледао, Све си дивно видети могао, И најмање кâно и највеће, Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте,
кудгод си, брате, погледао, Све си дивно видети могао, И најмање кâно и највеће, Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну
света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје злато шеће? Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила?
Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће.
гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô, Веће мирно у гробници лешкô.
Спавај, брате, ту санак слађани, Кити, цвеће, гроб њему лађани, Та све му је можда овог света Уграбила ова рака клета, Та од свију његови милина Сада њему
сети се тога, Па уздани, па сузицу проли, Цвет не дирај, веће ајде доли, Не кидај га, тако т' бога, брате, Друго цвеће тамо цвати за те, Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два,
Воду пијеш, а врело жубори, А над тобом липа мирисава, А славуји свуд поју по гори, А крај тебе цветићи и трава! Цвеће љупко ми смо млади брали, Песме славља убаве слушали, Цвеће лежи у артији суво, Песме славља ветар је одувô, Ал'
Цвеће љупко ми смо млади брали, Песме славља убаве слушали, Цвеће лежи у артији суво, Песме славља ветар је одувô, Ал' ми ћемо као што смо били Један другом свагда бити мили.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ја пробо нешто са Шемсом, одабашиницом, писао, слао цвеће, а она ништа, па ништа! Прави се важна, мајку јој, ко да има три сисе, а не две!
Ено ораха, прелази му крошња преко зида. Под орахом седим и везем, а ногом љуљам колевку... Низводу цвеће... пун поток облака... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Нисмо дошли да просјачимо, па да чекамо да нам се смилује!
Мáло моје, на лавандулу мирише! Прстић на нози му мирише! Зумбул бели! Косица му на сапун и на цвеће мирише, колевчица му, ко облак препун цвећа, мирише... Плаче, ђурђевак...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Пошто се окупах, зађох по башти и отпочех да берем цвеће, које ће мати, са свећом, однети на очев гроб. Међу ружама опазих повећи земљани суд — „ћупче“, покривено лишћем.
Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем?... Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао... све мирише и пева, хајде и наше душе да певају... Хајде, девојко!
А још више ћу да га хвалим и славим, ако ми се опет вратиш и целиваш ме... Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама заливам; тице ми тако слатко и тужно поју, јер их леблебијом храним, што сам за тебе
Дођи у моју башту, набери цвеће, накити се њиме. Па тако закићена, урешена и умивена јутарњом росом, падни на моје крило, да те нијам и љуљкам...
И мајка плакала: Јоване сине, Јоване! Ти си ми јагње ђурђевско! И сестра плакала: Јоване брате, Јоване! Ти си ми цвеће пролећно! Заврши. Сви ћуте. Чује се плач. Шамијом же не бришу очи. — Ту ли нађе? — одазва се мукло ч’а Масе.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Деца хлебац у јајца умачу И с јагањци по травици скачу. Српске кћери младе на удају, Цвеће беру, венце сплетавају: Са ружицом прси своје красе И веселе узвишују гласе; На похвалу РИМСКОГА ЦЕСАРА,
који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и наш општи језик издати.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом. Под том анђелском росом, под росом милости, зар може покојница, зар може још да спи?
Трепетљике звеком звече уз тамбурин ударај, по пољани буде цвеће уз мирисан уздисај. А на сваком цветку паја једна мала чиста кап, је л' то магла уздисаја, што се слегла у ту кап?
Каква суза, какве боље, какво цвеће — не знам баш, само му је, знадем, поље Косово и Сентомаш. РАЗГОВОР С увученом српском заставом у мађистрату
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ПИЈАДА (Љуби): Оцес ли и мене звати у сватове? ЉУБА: Зар јошт питаш? СТАНИЈА: Девојка иде на цвеће, а не на свадбу. ПИЈАДА: Засто не би исла на свадбу? СТАНИЈА: Зашто је срамота. ПИЈАДА: Е, срамота, да.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
се поти у својој лепоти Којој је само ужас саобразан; Растварач звезда и растварач плоти, Језик анђела издробљен у цвеће И прокључали катран, караказан, Богу на служби за страшно умеће.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
у колору и у бојицама, где људи уопште не базају без везе улицом, већ непрестано степују и поклањају једни другим цвеће и осмехе.
Кроз шуму, па преко потока, па кроз високу траву, па прекобрдаврбамрда, па кроз цвеће и те фазоне, све док се она девојчица једанпут, пред сами крај те приче није зауставииа и упитала веверицу: — Па
Маман тера маторог да јој бере цвеће као некада, раније, док је још барио све у шеснаест. И баш кад састављам тестамент умирући од досаде, бакутанер се
Није се још сасвим опростила од наде да од нас створи нормалну фамилију: мислим, недељне посете, цвеће, купање и ти фазони. Матори први одлази у купатило. Шта тамо ради?
обрађивао другу помоћницу млађег заменика помоћника архивара, изводио је на виршле у сенфу и папке у сафту, куповао цвеће, ангажовао адвокате — уопште, чинио је немогуће ствари, на часну реч! И опет ништа! Телефон му постаде опсесија.
него што пође на летовање, Зоки лепо остави кључеве моме матором, као да обилази кућу с времена на време и да залива цвеће. О ветрењу да се и не говори!
Одмах му буде, као, нешто сумњиво — кад год дође да залије цвеће — види да је управо заливено! Мислим, чак и он то примети, а то дословно значи да тераса плива у води.
) бивао је све нижи и нижи! И најзад, једне тихе августовске вечери, матори крене да залива споља цвеће, а изнутра себе.
и Александра Македонског, и Фјодора Шаљапина — ко сад пева све оне опере у којима је био главни, и где је оно силно цвеће које је исподобијао: и њега сам Чарли, и њега сам! Где је сада Луј XИВ, Чарли, где је: и њега сам, Чарли, и њега сам!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пролеће никад умрети неће, опет ће доћи сунце и цвеће. Од тога дана у млину старом Тоша и његов друг уз ватру седе, поспано жмуре, сањају топли Југ.
Звончића ево, тај се ко небо плави, и љутић ту је, жути пламен у трави, ивањско цвеће, у руху белом, бујном, кукурек зелен и мак са капом рујном. Јави се деда, твоме се писму надам.
Јави се деда, твоме се писму надам. Искрено реци: оловком како владам? Вреде ли чему сличице ове моје? Волиш ли цвеће? Јесу ли чисте боје?
Звончиће волим, и љутић, злата грумен, ивањско цвеће и маков огањ румен. Цртеже гледам и тугом око влажим, у сваком цвету детињство своје тражим.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ах, како је лепо, кад би мог'о знати, Равним пољем ићи, шарно цвеће брати! Мој најлепши венац што сам пољем брала, Учитељу своме баш сам јутрос дала — Тим најлепшим цвећем, као даром
југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не смири То ће цвеће брати деца, Миле сеје и пастири.
ПРОЛЕТЊА ЗОРА На истоку плавом рујна зора руди; Дижите се, децо, дижите се, људи. Устале су пчеле, подигло се цвеће, Са далеких гора поветарац леће; У мирису цвећа, у бисерној роси Он вам свако здравље и весеље носи.
Он не зна за тешки јад, И тражи мирисно цвеће — Тако и живот млад Весело с песмом се креће. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег
Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема.
Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће.
Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не крепе. Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
кажем им, док се куполе њишу ко високо цвеће, зар удар звона да буде за мене узвишен знак! И ноћ им прелијем преко торњева и глава.
писмо о томе шта се види овде изнад земље па до неба, корак по корак уз степене дима: лебде ту главе и црквице ко цвеће без струка, а доле само снег, снег, снег и преко воде, те осим мог трага с брда на брег други се трагови не виде.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
у башту па свратимо у трпезарију и ја тамо спазим овај служавник, па кажем Симки: Зашто да идемо у башту да узберемо цвеће, боље је да узмемо овај служавник. САРКА: Па боље, дабоме! АГАТОН: И јесте!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Нико није знао да ме упути, а сада се командант љути, као да сам ја шетао по пољу и брао цвеће. — Ама, друже — говорио је потпоручник Алекса — то је њихов посао.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 11. Порасла јела до неба, Савила гране до земље, На грању лишће зелено, На лишћу цвеће црвено, На цвеће челе попале.
“ 11. Порасла јела до неба, Савила гране до земље, На грању лишће зелено, На лишћу цвеће црвено, На цвеће челе попале.
Што ми је јела висока, То ми је црква Грачанка; Што ми је лишће зелено, То су ми књиге црквене; Што ми је цвеће црвено, То ми је причес у цркви; Што су ми челе попале, То ми је народ у цркви. 12.
ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ 29. Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Мајка га у скут бацаше, “Ни моја Ђурђа, ни цвеће!
ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ 29. Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Мајка га у скут бацаше, “Ни моја Ђурђа, ни цвеће!“ Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Оцу га у скут мећаше. “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!
“ Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Оцу га у скут мећаше. “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Ђурђа га сестри бацаше, “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!
“ Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Оцу га у скут мећаше. “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Ђурђа га сестри бацаше, “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Драгу га у скут бацаше: “И Ђурђа моја и цвеће!“ 30.
“Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Ђурђа га сестри бацаше, “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Драгу га у скут бацаше: “И Ђурђа моја и цвеће!“ 30.
“ Ђурђа га сестри бацаше, “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Драгу га у скут бацаше: “И Ђурђа моја и цвеће!“ 30. Камен мосте, држ се, не нишај се, Сам да прођем и коња проведем, Да разбијем леда девет педа, Да извадим
“ А ђевојка милостива И из срца жалостива, Даде њему и обадва. Љуби очи жељно момче. 140. Ој ти Цвето, лепо цвеће, Бог убио мајку твоју!
Ој пелен, пеленче, моје горко цвеће! Тобом ће се моји свати накитити, Кад ме стану тужну до гроба носити.“ 145. Море, дуну ветар са горњака, Те
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Кад бих видео лобању, или лопату... кесу талира, или мач и шлем... Да бар имате лепезу, или цвеће у наручју... Не знам ко сам, не знам шта треба да говорим! Има ли ово позориште суфлера? Има ли ова представа редитеља?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу. Ми више томе не верујемо, нит ишта на свету поштујемо.
Сву ту радост, која ће вас, можда, сетити Тагоре, мада мене сећа више Хамсуна, побудило је у мени ово вино, жуто као цвеће, и мој домаћин, који ми кува, и корача као балерина, а на врху морнарске капице има црвени, црвени помпон.
Ту је море било плитко и дубоко плаво. У вртовима је цветало цвеће и лежали су грудоболни морнари. Оног који је рођен да љуби, развеселиће море, ако га је прешао, бићем својим страсним,
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Изгледа да је тако сад у зиму... у пролеће су нам мртви, канда, ближе, озелени трава, па онда птице... цвеће... Мирисни поветарац... душе покојтужно је, али је лакше... Не иди, послушај ника... ме!... Сироче: Па куда ћу? (Плаче.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Можда се опире због нечистоће? У реду, рекох. Зграбих метлу, Очистих под. На сто: цвеће, воће. Отворих прозор небу, светлу. Блесну собица од чистоће: Свака ствар ко да прогледа на очи.
То јутро шуми. Јесен је стигла. Тезга пуна паприка И ситног арпаџика Чека Да се Наслика. Просто брдско цвеће: Ај, нико га неће! А бундеве жуте Десет сати ћуте. Ћуте, недирнуте. Сунце гледа У теглу меда.
Зна цвеће Да година натраг повратити се неће! Пролеће је почело, ал Сунцу не дају прићи Циганчићи и бабини козлићи.
закључују: тако изгледа Слобода, и у слободи здрава привреда, Бар у почетку, а касније ће Из ђубрета почети да ниче цвеће. Богат је ко новац у шаци стишће. Ко онај што куком набада лишће У парку — чим видиш пару, приби је!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине, Повиће цвеће своју росну круну И зајечаће сетне виолине.
О хајдмо, у светлост, у поља, у цвеће, У чедну тишину успаване ноћи, У милошту тајну из звезда слеће И свечано струји по ведрој самоћи!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Цело јутро јури и трчи кроз башту. Не могу да је задржим. Само кида цвеће и баца. Софка, једнако осећајући на себи његову руку и грлећи му колена и широке чохане чакшире, и тада још, онако
Све, све то: и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а испод њега, око вароши, они врхови од планина, и сама она, Софка, у исто овако одело
— упита је Софка кратко, узимајући од матере пешкир у коме су биле пре, кад су пошле од куће, увијене свеће, босиљак и цвеће за гробље, а сада, када се враћале, било колача и других понуда. — Ето! — одговори јој мати и уђе.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
СЕЋАЊА И НАДЕ 64 ИСТИНА 66 СТАРИ МОТИВ 68 У ИЗНУРЕНОМ ОСЕЋАЊУ ЈЕДНОМ 70 ТРАГ ВРЕМЕНА 73 НА ПУЧИНИ 75 ОДБЛЕСЦИ 77 ПАДА ЦВЕЋЕ 79 У ПОЛА СЕДАМ 81 ТРИЛОГИЈА 83 ЛУТАЊЕ 85 ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ 87 ЈАМБИ О СВРШЕТКУ 89 ЈЕСЕН НА ТЕРАСИ 91 МІЅЕРЕРЕ 92 СЕВЕРНА
РАСТАНАК 126 НА КУМАНОВСКОМ РАЗБОЈИШТУ 128 НОЋ СЛУТЊЕ 129 НА ПОЉИМА МИРНИМ ПРОХУЈАЛЕ БИТКЕ 131 РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 133 ЦВЕЋЕ ОВОГ ПРОЛЕЋА 136 САВРЕМЕНИК 138 КРАЈ ЛАМПЕ 141 БЕОГРАД У РОПСТВУ 143 С
Али кад туга године порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад
Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.
ИИИ Помирићу се. Ако лежиш мирно, И с тобом твоје цвеће и лепота, Мртва и горда, краљица живота, На теби свилно одело прозирно И вео гроба, — једном, у ноћ чедну, Са
Над гробом нашим шириће се цвеће; Поклопац неба сандук нек нам буде; Блештаће звезде, к’о надгробне свеће, Над росном земљом наше црне груде.
под лепотом звезда, Кад инстинкт снóва мртвој драги креће, Кад спава зора и спавају гнезда, И бледим миром уљуљано цвеће.
згрћу, И пију очи, моје очи сјајне, И троше тело, илузију снóва, И снове моје раскидају бајне, К’о ветар мајско цвеће кестенóва.
Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.
Стари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се види. ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће. Сунчан и насмејан дан.
Стари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се види. ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће. Сунчан и насмејан дан.
Јер цвећу и сад тепа ветрић благ, И мирис спомена по земљи се креће К’о најлепши сјај. И сад пада цвеће... У ПОЛА СЕДАМ Богињи Пробудише ме к’о рубин црвени Зраци вечерњег сунца. Пола седам...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Волим бити морској риби ’рана, Нег’ љубити немила драгана. Волим брати по горици цвеће, Нег’ љубити што ми срце неће. Вук на вука ни у тору неће, А камол’ би брат на брата свога.
и две“ певају: Расцвета се жути дренак, Више сада винограда; То дознале брзе пчеле, Те су дренку долетеле, На цвеће му одмах пале И медак му посисале, Па одатле одлетеле!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ГОСПАВА: Испод креденца, иза ормана, иза шпорета, све мишје рупе! Није онда ни чудо што мишје цвеће! На тавану мишеви, у зидовима мишеви, испод патоса, у сандуцима, под креветом! Жао ти да платиш мало мишомора!
МИЛЕ: Дају му чак и реч! ИКОНИЈА: На асталима цвеће, и резервације! Обуко смокинг, привезо лептир-машну! у сандуцима палме и аспарагуси! МИЛЕ: Ено, саће да гласају!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
(пригушујући глас, развлачећи речи, подиже очи које сјаје од ватре с огњишта, гледа га тајанствено): У твојој башти — цвеће — фидани... (Гледа у »кост« па у Јовчу, нагињући се ближе њему): Један фидан, једно дрвце од свих најубаво, најлепше.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
На они лимона и поморанџа древеси чрез сву годину види се цвеће с[а] зеленим и са зрелим плодом. Свака башча има свој бунар с преизобилном водом; рекао би да у свој тој земљи на
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ништа више. Нисам, боже, њега ми што се рађа. — Што ти је; Ђорђе, сунце божја ствар! Осећаш ли: багремово цвеће мирише на мед — рече Тола и седе поред Ђорђа.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра.
Погледи осталих владарки са завишћу су се заустављали на њеним хаљинама, на којима је златном росом посуто блистало цвеће чудесних боја и искрили се јутарњи рани облаци.
Све му је било досадно. Баш досадно, па ето! Узалуд је цветало цвеће у његовом врту. Није га видео. Узалуд певале птице. Није их чуо. Шта учинити када је принцу досадно?
— Опрости што ћу отићи! — шапну. — Много је дрвећа у чијим стаблима чаме заробљени патуљци, птице и цвеће! — дечак се још једном с поштовањем поклони мајци, узе свој резбарски нож и пође низ планину.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје!
Малена сам... и цвеће је мало, Што је својом душом мирисало; Лако ј' цвећу кад мирисат' знаде Па излије из срдашца јаде.
Ал' сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!
Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање О лакше само кроз густо грање! Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле
Зачудих се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће тихано прогуди: „Тихо, тихо, тако срећан био, Да се твоје злато не пробуди!
теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!
ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој пелен пеленче!
“ „Гледаћемо лишће и дрвеће, Брати ћемо јагоде и цвеће; Дивећи се планинскоме миру, Стићи ћемо белом манастиру; Па у храму, где су рајски зраци, Молићемо с' Богу“ - „И
Моје тице мале, јадни сиротани, Прошли су ме давно моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај.
Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице стара нада, Ново цвеће стабла стара; Душе чисте, срца млада, Наследници света жара; Ту се слег'о живот млади Да се с гробом разговара.
И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ кроз башту цвећа пуну, И кад кроз облак бледи месец сине Повиће цвеће своју росну круну, И зајечаће сетне виолине.
Полунага Наксис о Изосу сања У то страсно подне античкога лета; И, пожудна, једном, кад се таче грања, У црвено цвеће сва шума процвета. Ј.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Како је то могућно?“ испитиваше самог себе. Он се обазре на све стране. Куд погледа, виде свежу траву и шарено цвеће. И земља и ваздух мирисаху на пролеће. „Та то пролеће разгони моју тугу!
„Борба - потстрекач развитка?“ „Да, драги пријатељу: - Пред вашим маладим очима природа се ведро смеши, цвеће кликће својим шаренилом, птичице безбрижно цвкућу, а ви весело гледате у тај лепи свет“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота. А кад смо говорили о будућности, онда су рај, сунце, цвеће, загрљај и срећа биле једине речи које смо познавали.
“ Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући пешкире и цвеће, греше, заостају, сустижу, брзају ситним француским кораком и смеше се.
Ја сам био наслоњен на дрво а цвеће ми колена миловало. Тице су лепетале крилима, мазиле се главицама, љубакале отвореним кљунићима и цвркутале.
— Ево, ти си као шетала с њим испод руке ливадом једном иза нашег винограда, брали сте цвеће. Као луд јурио сам ја све за вама, трчао, заплитао се за траву, падао.
Признао ми је да му је и мала студенткиња Вања трипут доносила цвеће. „А ова слика, а ова слика, шта ће ова слика овде?“ Он се збуни.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде... Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред
Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива... Узима попину руку и два пут је љуби...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је ујутру свануло, уђе у башту једна врло лепа девојка и почне да бере цвеће. Петар је гледао у девојку, а кад је ова поред њега прошла, он онда скине капу да га види кад се натраг врати.
Девојка му одговори: — То је жалосно поље. Петар је опет запита: — А какво је то цвеће тамо? Идем да узаберем онај цвет што на бразди стоји.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште.
Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави!
Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја. Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише, Чије време нема будућност ни сате, Где су венци, боје — да л' ту земљу знате? Да ли знате и то да ње нема више?
И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди. А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће.
Јер једнога дана, из другога краја, Ноћ и ветар био, и дувао јако, Па цвеће и младост умрли полако... После јесен дошла на сарану маја.
Заспале су потом. Она, без живота И младости, спава на крилима туге; Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге По њој: она спава, с њом њена лепота.
И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. Гледам доба изгубљено, тавно, Где
И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином говор древних гора, Као цвеће бојом и лепотом. Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се
Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте.
Сад ту слику, ту маглину саму Дах сећања још покаткад креће, Растерује заборав и таму И наноси сан и мртво цвеће. З Моји дани умиру ми тако, А мој живот утеху не пружа. Моја сумња јесте и мој пак'о, Моја земља нема за ме ружа.
Док она сања и мирно се креће У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће, У ложу мисли — нико и не слути, Блажено дете што толико ћути. Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља!
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Али њихова судбина постаје одређена чим стигну до мајке Земље и ухвати их лишће, цвеће или воће које зри, поља и воћњаци, или бескрајне површине океана.
Ћипико, Иво - Приповетке
У околу нигде жива гласа. Ваздух је влажан; ноћна роса кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета, гоњена једном
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу: Висока јела до неба Пуштила гране до земље, На грани листи зелени, На листе цвеће
цвеће, то је црвено вино на причешћу: Висока јела до неба Пуштила гране до земље, На грани листи зелени, На листе цвеће црвено. Што су им листи зелени, То су ми књиге црквене, Што им је цвеће црвено, То ми је сабор у цркви.
Што су им листи зелени, То су ми књиге црквене, Што им је цвеће црвено, То ми је сабор у цркви. Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у
Није, додуше, речено да је црвено цвеће причесно вино или бар причешће, него сабор у цркви. Али сабор у цркви, а не пред црквом, то је сабор причесника, који
варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене, јасније поређане у аналошке парове, па тако и пар црвено цвеће – причешће.
што су гранама листови, вели народни песник у првом лицу, то су мени листови црквених књига, и што је за њих црвено цвеће, то је за мене сабор у цркви, па отуда: „што су им – то су ми“, „што им је – то ми је“.
У гори дрво високо, На дрву лисја широки, По листом цвеће црвено, На цвеће пчелке попале. Штоно је дрво високо, То јесте црква Грачанка, А што су лисја широки, Све то су
У гори дрво високо, На дрву лисја широки, По листом цвеће црвено, На цвеће пчелке попале. Штоно је дрво високо, То јесте црква Грачанка, А што су лисја широки, Све то су књиге попове, А
Штоно је дрво високо, То јесте црква Грачанка, А што су лисја широки, Све то су књиге попове, А што је цвеће црвено, То јесте причес у цркви, А што су пчелке попале, Све то су људи у цркви.
Ето зато у Матићевим песмама „Заменице смрти“, „Донећу ти цвеће“; „Има вечери“ и „Теку реке“ – а оне нису усамљене – стално враћање и варирање исте синтаксичке јединице преузима
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Видите л’ да поток данас друкче тече, Да је друкча трава, да је друкче цвеће? Видите ли тице како друкче лете Кô да с’ мирис цвећа сам у венац плете.
Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола. Засадимо овде слоге наше цвеће, И виле нас српске оставити неће: На потоку доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце
Какав је венац што ти на гроб мећем? Искићен је само природним цвећем. Уздишућ’ мирисом, цвеће збори тио: „Човек си био!“ Имô си срца, имô осећања, Уз које срећа никад не приања.
ЗИМА Слава теби, убаво пролеће! Теби венци, јер је твоје цвеће! Хвала лету, кад сунце завлада, Топло грли, а пружа и хлада!
Хладна зимо, ход’ да те видимо! Земља стара зими се одмара, Снагу збира у заклону мира: Спрема ново премалеће, цвеће, Топло лето, хладовно дрвеће, Јесен зрелу с пуним крилом дара Да обдари вреднога ратара.
Његова је многа суза На тихе ти груди пала, И тад’ му је одлануло, — Па због тога теби хвала! Теби цвеће није цвало Кâ што није ни твом другу. Да ли прашташ овом свету Вашу муку, вашу тугу?
Под снегом је ево веће; Ал’ за мало, — дан за даном, Ослáвиће и пролеће: По гробу ће нићи трава, А по трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није
Нико није дошô амо Да мирише цвеће мило, — Па ни момче, ни девојче (Што би тако лепо било). Није било што се иште Да заигра срце живо, Није било
“ Ником није на ум пало Да у цвеће пелен сади, Нит’ се нашло злобних душа Да раставе двоје млади’. Ниче лице није свело, Ниче око суза лило, — Јер
— Мени треба злата!“ »Орао« 1881. САВЕТ ЈЕДНОМ ПОЕТИ (по „Фл. Бл.“) Љубавне тајне твоје Нек’ чује само цвеће. Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће.
— Мени треба злата!“ »Орао« 1881. САВЕТ ЈЕДНОМ ПОЕТИ (по „Фл. Бл.“) Љубавне тајне твоје Нек’ чује само цвеће. Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
САРА: Молим! (У смешном комплиментирању обадве наједанпут изиђу.) ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА (сама у башти, заливајући цвеће) ЕВИЦА: Моје мило цветанце, ти ћеш мене срећном учинити. Васа ми је обећао овамо доћи, и ја га сваки час очекивам.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде славуј из неког зида што се од ње разликује тек обликом и маштом.
Преселили смо цвеће под реп змији, А ипак нам је душа наде пуна. Дај лобању празну за преживеле лажи; Неизбежни додир сна и праха
Издајство и брука ко песма се јавља; Успомена траје у намери злој. Цвеће нас оговара; шума се прикрада Нашој наказној самоћи. Нема тајне. Свирала се руга.
Краков, Станислав - КРИЛА
Видели се војници како збацују ранце и веру се по стрмим падинама. По њима је трава била жута и клизава а цвеће бодљикаво. Са црвене стене је још неко пуцао. Нешто тешко лупи о кукове. Пуче. Мија се сруши ничице на земљу.
Оркестар на палуби свирао је савезничке химне. У салону су лудовала два мала оркестра. По столу се просуло цвеће. Много генерала. Плаве књегиње. Племените болничарке: војвоткиње, баронице. Шампањац се пролива.
Три шкотска официра улетела су са виком у ложу. Од руковања му је поцрвенела рука и утрнуло раме. Митфорд је бацао цвеће на бину, а мала певачица слала је пољупце.
Петровић, Растко - АФРИКА
Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће које је храна за очи!
Џиновско цвеће. Ја, који још не разликујем културно од дивљег тропског биља, имам утисак да се још увек налазим усред прашуме.
их да им дам поклоне и оне прилазе стидљиве, тихе, спуштених трепавица, повијених главица, са накитом које као тешко цвеће пада изнад високих заобљених чела.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида.
Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути. Ај, румено чедо, Пролеће и цвеће, Ја знам ону песму: „Ој, пелен-пеленче!
“ ИИИ Мој је живот тужан пустолина грдна, Моје ломне груди порушена црква, Увенуло цвеће по гробу се њија — Кâ да га је љута отровала змија; Побегле су тице од сува растиња...
Само још у цркви мали жижак тиња. Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову? Тице, цвеће, сунце другамо те зову; Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада, Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!
Распламтела си љубав, И разлила си сјај Задахнула си цвеће, Повратила си мај. Отворила си чесме Кроз горе убаве, Оснажила си песме Да славу прославе.
ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. — Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће.
Зачудих се, откуд тол’ко цвећа, Цео врт се преселио амо! Ал’ ми цвеће тијо проговара: „Не чуди се, то је у сну само!
Зора ће нас брзо са ње стрести, Ал’ ће остат’ испод цвећа, биља, Лепше цвеће, душа твоје душе, Чисто миље око твога миља.
Она рече: „Ти ћеш носит’ Смиљку!“ Гледаћемо лишће и дрвеће, Братићемо јагоде и цвеће, Дивећи се планинскоме миру, Стићићемо белом манастиру; Па у храму, где су рајски зраци, Молићемо с’ Богу — „И
ІІІ Јуче чарах пролеће и цвеће, Да се по њем’ шеће; Будих горе, да зелен прихвате, И славује да се песме лате; Причах извор из вилиних двора, Од
— Ипак бих рекô, да нешто чека. Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно цвеће? — Па ни то неће. Да шта ми хоћеш, патнице моја? — Xоћy да буде Божија воља...“ ВИ Мишљасмо да ће дуго да траје.
Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће без мириса. ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
насмејана лица и доброћудна изгледа, гледали су весело као деца, газили чврстим кораком и слободном руком прихватали цвеће. — Живели!... Живели! — Здравствујте, браћа! Расположени су као да иду на свадбу, а не у смрт.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско. Биље красно, рајско, Кад пролеће дија И цвеће избија. О веј, ветре сладак!
О златоје пролеће! И у земљи твари мале, осетећи пролеће, све у радост они стале, скоро идут у цвеће. Једним словом: све животно сказује се бит радосно. О Златоје пролеће!
све лете момком око главе, Момке оком стрељају лепотице плаве; Гледај како свирац дувајући црвени, У лепота цвеће на груди се зелени; Глед[ај како] с играча зној р'јекама тече, У момака од љубови серца громко јече!
Никто ружу мож’ узети Њу да трње не освети; „Берите ме безопасно!” — Вели сваком цвеће красно, Кротка лала. Как’ усудит могу себе, Несравнимо цвеће, тебе, Руком скврном откинути, Цвет красоте
” — Вели сваком цвеће красно, Кротка лала. Как’ усудит могу себе, Несравнимо цвеће, тебе, Руком скврном откинути, Цвет красоте прекинути Дивне? Лало!
Једва лозна кап и шала Би сад мене разиграла. Оде моја сва милота, Оде цвеће и красота; Црвенило и белило Из мог лица одлетило.
— једва уздржим смеј на одговор ми дани. — А шта, пиљарице друга, држиш у корпи, није ли — Реч ми присече: — Цвеће. — Лепо је име цвет, само Свак не мириши цвет, гдикоји даје са мирисом ползу, Ал’ да то божур није?
знам, желиш чути тко је Тај ретки јунак ког’ ми песма слави, Разбери само све српске хероје, Ах’ тко ће брати све цвеће по трави Од којег венце глас народа поје На Дунаву, Тимоку, Сави, Драви, Тко створит сласти нектарскога пића, Тко
Веза киту од цвећа и даде, намењену мени, На очи моје другој, само да мене пече. И кад ова цвеће у шали мени уступи, Цвеће од мене узме, искида, изгази све.
И кад ова цвеће у шали мени уступи, Цвеће од мене узме, искида, изгази све. Нећу, баш никад нећу ниједно гледат девојче, Све су једнаке, сунце у марту све су;
Зар тамо, куд си пошла, Зар сунце лепше сија? Ил’ цвеће лепше клија? О врат се, снахице! Гле, друге дар ти носе: Од ружа гнездо красно, У гнезду гучу јасно Две сиве грлице!
О, иди, дивна нево, Где срећа за те цвати, И песма нек’ те прати Твог ручног девера. У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од сади-платна пут.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
XXВИИ Завршила се једна тиха драма, Ветар је цвеће разнео пољаном, Шинула бура над нежношћу саном, Ти не знаш шта се одиграло с нама.
је То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе И да усаде у зенице твоје Мирисе, звуке и
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Са далеког пута уморан сам сео, Не би’ л’ санка нашô, сетан, невесео. Повило се цвеће, полегла је трава, Али мене санак давно избегава! Сила се је мисли врзло по памети...
Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање!
Моје тице мале, јадни сиротани! Прошли су ме давно моји лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ВРБА 43 ЖАЛФИЈА 43 ЖУЧЕЊИЦА 43 ЗАНОВЕТ 44 ЗДРАВАЦ 44 ЗЕБРИЦА 45 ЗИМЗЕЛЕН 45 ЗЛАТОГЛАВ 45 ЗОВА 46 ИВА 47 ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ 47 ИМЕЛА 48 ЈАБЛАН 48 ЈАБУКА 48 ЈАВОР И
(БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум). (Бели) крин, љиљан, лијер (грчке речи), занбак турски), богородичино цвеће, бела богиша (упор. Шулек; Софрић, 146), иваново цвеће (Врчевић, Помање, 43). У народним песмама к.
Шулек; Софрић, 146), иваново цвеће (Врчевић, Помање, 43). У народним песмама к. се каткад идентификује са момком (»лијер-момче«, в. Софрић, 147).
« (у народној песми, СЕЗ, 16, 309). БОГОРОДИЧИНА ТРАВА Хартхеу (хyперіцум перфоратум). Богородичина трава, госпино цвеће, госпина трава, госпино зеље, горац, горчац, ивањчица, пљускавица, прострелник, прострељено зеље, смакнеж, смицаљка,
Б. је божји цвет; прво се у башти посеје он, па тек онда друго цвеће (Браство, 9—10, 1902, 442). У регистру уз један од најбољих зборника наших обичаја (Обичаји српског народа из среза
Нарочито је добар лек од сваке ране б. сок који се нацеди на Ивањдан пре сунца (ЗНЖОЈС, 10, 53). »Које цвеће најхубаво расте? — Најхубаво цвеће бршљаново, Јер се вије уз борје зелено, Као момче уз лепо девојче« (нар.
сок који се нацеди на Ивањдан пре сунца (ЗНЖОЈС, 10, 53). »Које цвеће најхубаво расте? — Најхубаво цвеће бршљаново, Јер се вије уз борје зелено, Као момче уз лепо девојче« (нар. песма, Софрић, 53; слично и: СЕЗ, 16, 280).
Демонима се, с једне стране, приноси жртва (погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином
67; у вину, ГЗМ, 4, 142), и лече грло (као облог, ібідем); скувана, као облог, лек за преломљену кост (ібідем); цвеће скувано у млеку лечи бело прање (ібідем). ДИВЉАКА »Вогелкірѕцхе« [Марзелл, Дие Тіере, 94] (прунуѕ авіум).
ЂУРЂЕВАК Оаіглöцкцхен (цонвалларіа маіаліѕ). Ђурђевак, ђурђић, ђурђиц, ђурђица, ђурђевац, ђурђево цвеће, бокарић, драгољуб, драгољица, царево цвеће, пребелика (Шулек). Ђ.
Ђурђевак, ђурђић, ђурђиц, ђурђица, ђурђевац, ђурђево цвеће, бокарић, драгољуб, драгољица, царево цвеће, пребелика (Шулек). Ђ.
З. има улогу и у љубавним врачањима. Девојка, да би је момци волели, треба да уочи Ђурђевдана метне з. (и друго неко цвеће) да преноћи под ружом, и онда га меће у воду у којој ће се купати (СЕЗ, 14, 59). Девојке на Цвети пресађују з.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Јеванђеље је једно, живот је друго, у јеванђељу сви људи имају места под сунцем, у животу су једни коров, други цвеће.
здрав човек би окренуо главу са мучнином у трбуху од гноја и задаха, само он завирује у њих као у нешто лепо и мило, у цвеће, у плодове земаљске, у птичице, у јагњад и ждребад, у мека, невина лишца малих девојчица.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што
Обале твоје шаренило краси, Кô љупки венац невестинске власи, Ал' твој се талас равнодушно креће, Оставља росно цвеће. Таласи мили!
Са његове главе Шаренê се траве и мирише цвеће. И наивна радост, и наслада скупа, Кратковечним венцем рогове му краси, И весело јагње на жртвеник ступа, А плам
Кô скромна стидљива нева, Природа љупко свија невини, бајни крас, И цвеће расипље свуд и славуј песме јој пева, И с фрулом пастирском благо стапа се његов глас.
Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило. Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси.
Сневао сам премалеће, Снове шарене, Бистар поток, шарно цвеће, Руже румене. Сури орли узлетају Горском висином, А потоци беласкају Цветном долином. Свет изумро.
Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посô, он
поља пастири погнаше стада; Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће Под зраком топлога сунца бујна се природа буди, Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди!
И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће, И њене божанске груди испуни осећај среће. Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и
Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје! Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава.
Тамо, у подне жарко, клефта уморни спава, И слађе мирише цвеће и шуми пучина плава И славуј весело пева, Да клефте сурова душа, у чудном заносу своме, Љубавне ноћи снева.
Кô после буре ветар млад Што вртом тихо креће, И тужно гледа цветни сâд, Сломљено гледа цвеће, И ђени Српства тако бди, И децу зове милу; Ал' многи од њих давно спи На смрти хладном крилу!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
По току тропских година зелени и опада лишће, процвате и свене цвеће. Сидеричне године броје кораке наше Земље, а тропске, како откуцава њено било.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
О златоје пролеће! И у земљи твари мале, осетећи пролеће, све у радост оне стале, скоро идут у цвеће. Једним словом: све животно сказује се бит радосно. О златоје пролеће!
Тамо цвеће дивно цвета, Ох тамо је сада рај, Не можемо мировати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Тамо ћемо цвеће
Тамо ћемо цвеће брати, Ти нас Боже погледај. Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Славуј ће нам
што но гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо, што се сјајиш, Пуна росе и травице- Доло, стадо, јањци драги, Вруло, цвеће мирисаво Мили ветре, ветре благи Ој изворе, здраво здраво!
- Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тиху реку, силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја
Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче. СИРОЧЕ ЂУРА ЈАКШИЋ Зелен-лисје гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила!
ДАРОВИ ОД ПРИРОДЕ (Одломак) МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама грање, Орило се славно Славујско певање Лаки поветарац Куп'о се у води
Од пелена горка Добио сам јада, Од зелени грана Добио сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут целива, Сунце ми је огња
Ко вредно ради за века свог, Тог лепим даром дарива бог! ВОЛИМ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Волим цвеће, Волим игру, Волим коња, Волим чигру! Волим тице Лепо поје, Волим поље Зелено је.
Слике и прилике 1872, Божићни дар 1872, Радованов дар 1876, Божић, дар доброј деци 1873-77, Дан и ноћ 1880, Невен цвеће 1877, Дани одмора 1878, Велики српски декламатор 1879, Српски декламатор 1879, Босиље 1880, Мале гусле 1881, Мали свет
Српски декламатор 1879, Босиље 1880, Мале гусле 1881, Мали свет 1882, Радован 1883, Полаженик 1886, Бадњак 1891, Бисер цвеће 1905. Јован Грчић Миленко (1846–1875), рођен у Черевићу, умро у Беочину.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ево и свеће, и тамјан, и кадионица. ТАШАНА (пошто прегледа): Добро, добро. (Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће? СТАНА (показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела.
(Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће? СТАНА (показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела. ТАШАНА одлази и враћа се водећи два дечка који носе ките цвећа.
Ташана их доводи до корпи. ТАШАНА (показујући деци где ће цвеће метнути): Ту, метните ту. То је поздрав тати од вас. ДЕЦА (мећу). ТАШАНА Тако, сада идите.
Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће. ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли!
Код бабе? Како она? Колико се радовала када вас је видела и чиме вас је дочекала, послужила? (Вади им из недара цвеће): Погле, колико вам је цвећа надавала. Због вас сигурно целу башту обрала!
РЕШИД БЕГ Гледам како река подлокала Васкину башту. Плот, око ње, сав се нахерио. Горе, засађено њено цвеће, паприке и црни лук. Све ће то да се стропошта у реку.
« Отерах га. Сутра преко воденичара на редих да два сељака то оправе и у ред доведу. И када она дође, виде да јој је цвеће сачувано, да река није подлокала и однела све, ох, када дође, узабра цвеће и погледа овамо, преко реке, у мој чивлук,
И када она дође, виде да јој је цвеће сачувано, да река није подлокала и однела све, ох, када дође, узабра цвеће и погледа овамо, преко реке, у мој чивлук, само што уздахну: »Решиде, Решиде, ти си ово...
МАРА Ама, није она тако страшна. И никада она не излази. Ни ја је никад не видим. Хајте. Има само још неко цвеће да узмем и пресадим у нашу башту, па ћемо после код нас, у башти, играти. И љуљаћемо се.
СЛУШКИЊА Горе. МАРА (отрчи у башту). СЛУШКИЊА Та доста то цвеће. Већ га и нема. Све покидасте. МАРА (враћа се из баште са цвећем, ишчупаним заједно са корењем и земљом).
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Жуто лишће је још украс; топло је; цвећа пуно по свима лејама. И то наше домаће цвеће је увек некако слатких боја. Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно.
гвожђе, укусно изведено у повијеним шипкама и ружама, али дубоко у зид забивено, и дебело и тешко као на апсанама. Цвеће у том гвожђу изгледало је заробљено и тужно. Каранфили се промаљали кроз шипке жудно.
И седи и она, госпа Нола, у плавој хаљини, рука јој такође на столу, пије и она турску каву. Пред њима сребро, цвеће; у три угла собе запаљене су велике зелене порцеланске лампе; топло је, и потпуно мирно.
Али с друге стране опет хоће да ја живим и радим само за њене амбиције... Смешна је: метне ми на сто цвеће, колаче, чак и цигарету, мада зна да не треба да пушим, и онда моли да седнем и да пишем песму.
— Онда ме пустите да учим неки занат. Хоћу да будем баштован, да негујем цвеће, да имам лале целе године, да све мирише, да и другим људима дајем семе. — Ми овде баштованских школа немамо.
Па онда „Сви-мртви” и „Сви-свети” — католици хаџијају на гробље; српски гробар вири, превирује: „Цвеће, цвеће, а ништа за појести.” А сутрадан, по свима кризантемама, права, црна јесења киша, па и по која пахуљица снега.
Па онда „Сви-мртви” и „Сви-свети” — католици хаџијају на гробље; српски гробар вири, превирује: „Цвеће, цвеће, а ништа за појести.” А сутрадан, по свима кризантемама, права, црна јесења киша, па и по која пахуљица снега.
Не, није, него је мало људи у њој, нема деце. Ено стари Папастергије залива неко цвеће и разговара врло живахно с мачком.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све поверхности земне предмете озари, и животворну силу на цвеће и усеве, и на пестреновидне ливаде, којих роса као драгоцени дијамант љубопитном оку представља се, пусти; — тек што
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
највећег шарана Проби оловне облаке И походи своје небеско родно место Донеси на дар белом граду Рајске воћке птице и цвеће Донеси и камен који се може јести И мало ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се звоници И улице се прострти пред
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Тешка их носталгија мучи, а ова зелена и влажна природа изгледа им као оно шарено цвеће на гробовима. А кипариси се уздижу као надгробни споменици...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О! По грохотним трбусима жандара Изниче младо лишће и окруни их цвеће. Када се у срце усели пролеће, Младост се као ћилим пољем продужава, На рубу чијем девојче дивно спава: Ја крај ње
и све шуме, И све лађе и сва мора, И облаци и зверови, И небеса и светлости, И жуђења и пакости, И све чежње и све цвеће, Све се, све се пробудило И пролећу поклонило, Косом земљу додирнуло, Видре капу одбацило, Купу меда испразнило: А све
други, да ми име није: Неко, да не певам: Један пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси, јер се сања о девојкама које задрхћу рано, и којима је уз очи зелене дано да им ноћ
Беље но тешки месец који више неће да носе, Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће; Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе, Тако спуштене мирно на груди - брежуљак среће.
Протиче венама њиним мистично пролеће Где бежи љубичица, где различци се смеше; У линијама длана усевско спаваше цвеће; И крајње тајне духа руке очима реше. Највећи сликари беху у њих заљубљени, И сликари руку беху највећма жуђени.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра! — Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила.
А онда ту су и руже! Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле?
А онда ту су и руже! Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле?
— Сунце је један окрутни убица! — пуж је дубоко жалио траве и цвеће, лептире и сунцокрете: нису имали где да побегну, где да се склоне. Али, сунцокрети нису ни желели да се склањају.
»Ех, кад бих ја то знао!« помисли дечак, док су под Принцезиним прстима на хартији расле прашуме, цвеће и лептири чудних облика. Иза замршених, густих пузавица вребало је тигрово жуто око. — Буди краљица џунгле!
Било је жалосно посматрати посивело дрвеће и цвеће које је венуло онога часа кад би се извукло из пупољка. Још жалосније је било гледати старце и децу како се муче да
Коначно, насликани лептири и цвеће забава су и радост оку, мада не онако величанствена и сјајна какав је Царичин светли лик.
— сликар се поклони својој Царици. — Дар који ми је дат при рођењу — условљен је: ја смем да сликам само облаке, цвеће и птице.
Ако бих насликао нечији лик, све док постоји цвеће, онај коме припада насликано лице умро би или се претворио у цвет!
Чудна природа сликарева дара узнемири и збуни Царицу. Од бриге више није ни јела, ни спавала. — Све док постоји цвеће, онај кога бих насликао умро би или се претворио у цвет! — рекао је. — Све док постоји цвеће..
— Све док постоји цвеће, онај кога бих насликао умро би или се претворио у цвет! — рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа!
Плавог царства пљесну дланом о длан и рече доглавницима: — Дајем вам три дана да из мог срећног Царства истребите цвеће. Све! Сваки цветак: од руже до маслачка! — То је немогуће, пресветла Царице!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
И сестра плакала: Јоване, брате, Јоване, Ти си ми цвеће пролећно! (Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није!
Што на сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Па ако волиш ме, драга, Све цвеће нек је твоје, И под прозором твојим Нек хор славуја поје. 3 Волио сам ружу, љиљан, сунце јасно, Волио сам некад
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Лепо Стојан оправио мајку, тј. лепо је сахранио. 68 Кад удари цвијет у планину, тј. кад се у планини развије цвеће.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Гибралтару У једном лифту У квару Нађох грофицу Мару БУЕНОС ДИАС СЕНОРА Ономад у Лондону Све беше По бонтону Цвеће за примадону ГООД МОРНИНГ ЛАДY Чак на Пелопонезу У кадифи Да л везу Сретох грчку принцезу КАЛИМЕРА САС КИРИА
васпитањем УСЛЕД ПРОЛЕЋА Услед пролећа у Паризу Сада се носи јапанска свила А у Љубишу који је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од песка А на зеленој планини Тари Мирише смрека и пупи леска
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Просим те, поником не почини опет доле преклонито ка венуто сушено цвеће с крвоточењем од себе! Пре си точила црвен грех, а данас изнова си пак процветала и повратила си се ка увенут цвет
КРИНОВИ Смотрите пресађене кринове, то бело, лепо цвеће... Како оно лепо расте; нит се труди ни мучи, нити преде да прави себи одела!
живу; ни лоза се тако у винограду разрасте а ни дрво се које у воћњаку расцвета, а ни у добромирисној башчи које цвеће указа се, како но што је њено чисто девојаштво у пустињи проникло и разгранало се цветасто.
ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА Да будете свети људи, род избрати, царско сплетено цвеће и света лоза, господски здржан красни појас по времену с круга света скупљени, од једне капи наспорена голема река, од
Указујеш грожђе, а камо му чокот и лоза? Питаш посејану пшеницу, а камо дај и семе? Хвалиш цвеће, укажи ми од њега корен и сршљику. А што ми указујеш за цара празну полату без потребе што к њојзи изнутра ваља?
Сухи корен прорастљику ето изнесе, те без влаге суха башча са цвећем прорасти по божијој вољи и безвлажна земља цвеће и нове расљике зелене плоди и у безродној много јесење поврће наспорава се.
« ПАКАО САМОЋЕ Опет у мртвило вечито пасти! А да би и то баш ка што овде мртво лежало, то би јој ка цвеће и ковиље мртвило мнело се.
Онде трње је што цвеће заслања, а овде је божији промисал којино утврђује. У баштици птице поју и мухе зује, ал' овде пророци кликте
ЈЕДИНСТВО МНОГОСТРУКОСТИ У њему је свакојако цвеће и разлико воће и многи бисер мешто каменица и многе звезде, ама једно је небо.
Разлико је животовање, али једна је истина, многи дуварови, ама један је темељ и фундамент. Многа дрвета и цвеће, али једна је башча. Многе преграде у једноме двору, многе кћери и синови, ама једна им је мати.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко целе године. Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда, неколико
— Авлија је сва била у цвећу. Као и сви на Истоку, и Мане и мајка му Јевдокија волели су и неговали цвеће. У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова.
У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова. Па кад цвеће замирише, а гугутке загучу, — оријенталац се сваки тада радо одаје тихим сањаријама!
извештај из уста Васке измећарке, после којег је извештаја Мани — као што би то песници казали — сунце лепше сијало, цвеће пријатније мирисало и птичице лепше певале.
други пут неће ме ласно преварите! — Јок, јок, саг је друго! Призортило је... Еве, пратила ти овој цвеће! Сама га је тргала у башчу, за теб’ га тргала! Пољубила га кад ми предаде за теб’, — поцелуј га и ти саг!
Рече ми јоште да ти рекнем: да прочетиш из њег’... „Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“...
белих хризантема — Јоште те је поздравила да гу прошћаваш, зашто је пролет дамно минуло, јесен дошла, — зимске руже су цвеће!... Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била! Било цвеће — било и Зоне!...
Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била! Било цвеће — било и Зоне!... — заврши дршћућим и загушеним гласом млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских
— добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га заденем, ете, овој пратено цвеће... — Де, па и ти! Какав си! — љутну се Васка, јер је разумела пребацивање. — да заб’равиш ти оној што је било.