Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Све ми знамо о теби, Иве. Ми често о тебика разговарамо. Чућеш само шта моја Цвита о теби зна... А, збиља, ди си пошâ? Чула сам од слугу да је фра-Брни сасвим лоше, да је при скончању?...
— рече она повлачећи очима и ударивши га прстима по лицу... — Ето мале! Оћеш ли да ти донесем кафу? — И изађе. Цвита уђе и збуњено назва: „Ваљен Исус!“ Бијаше опет у свечаном руху као прије, осим што је обукла плетени вуњени гуњић.
— Нисам ништа изгубија. Нисам има шта да изгубим. Баш нисам ништа изгубија... — Па сидите! — понуди га Цвита и синуше јој сви зуби и утонуше јој двије јамице на обрашчићима.
Кушмеља затекоше у разговору са Машом и Томом у крчми. Цвита је била на прозору. Маша пљескаше рукама, кунући се да није видјела младога фратра коме би мантија тако доликовала као
Маша пљескаше рукама, кунући се да није видјела младога фратра коме би мантија тако доликовала као Бакоњи. Цвита сађе да пољуби Срдара у руку. Бакоња гледаше на страну.
Цвита сађе да пољуби Срдара у руку. Бакоња гледаше на страну. Срдар се зачуди колико је Цвита одрасла и како се „расцвитала“ за три или четири године откад није био у оштарији.
“ Нови фра-Брне није нипошто хтио да се сврће код Велике оштарије, но да се заомине. Стидио се да га Цвита види пробријане главе. И тако стигоше у манастир четвртога дана у мрак.
Бакоња је пак имао двије крупне ствари на врату, двије свадбе, братову и Цвитину. Цвита је већ била испрошена за једног удовца, пропалог трговчића у варошици, а Јозица већ бјеше три пута оглашен.
Њему је било име Иван а њојзи Цвита. Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали.
Они баш као да хтједоше привући на се пажњу сељана, с којима су се највише и мијешали. Цвита је била благе, слатке ријечи, а Ивана као да много занимаше нова кућа, коју је задуго пажљиво прегледао.