Ћипико, Иво - Приповетке
Довечераваху. Деца и не опазише мајку, док се не јави комшиница Јурка: —Цвијето, сестро! Кад стиже? Бићеш се уморила? Сједни! — и приђе њој.
—Куд ћеш по ноћи? Бог ти се смиловао! Маши се, среће ти, да штогод поједеш — бићеш гладна? —Остани, Цвијето, до сутра, боље ти је! — јави се и Јуркин човек. —Хвала! Не могу. Чини ми се сад ће душа из мене.
Павле се приближи: —Цвијето, сјећаш ли се нашега гоњења? —Било па прошло!.. . —А да наставимо.... —Нема од тога користи... —А ми се милујемо!
Ћипико, Иво - Пауци
— Ма'ни ти то, стриче, — вели Раде мирно, већ нека она рече коме воли. И упита сестру: — Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју? Цурин поплашен поглед паде на Радивоја. —Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде.
Затим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје над њима. —Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој. Цвијета се трже и задрхта, али ни ријечи не одговори.
Па жао ми је .... и, ето, дођох по њу, да се поврати ... — Пођи, Цвијето!в вели Илија. Цвијета се приљуби мајци и, обгрливши је, вели: Не дај ме, рођена... изгубићеш ме!... — и зајеца.
” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо! —Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће!
— моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут. — Ја јој не браним. — Па се смисли и вели: — Иди, Цвијето, иди, сестро! ... а ако ти буде криво, знаш гдје си се родила.