Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
и̓ дочекати, но Недићи нису хтели, него изађу даље к Лешници и бој заметну, а Ћурчија Ђорђе узме своје друштво и оде у Цер а не у бој.
Нађем попа Галонића, пошљем да трчи и закаже робљу да бегају и мал гоне у Цер, а други у Засавицу. „Кажи да ће Турци да ударе.” Поп Галоња оде, и тако све с пута уклоне.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!... нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!... Баш ће тиком мимо тебе ппоћи... Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Неће дакле, никад више, видети, своју планинску, милу, Сервију, свој Цер и своју Црну Бару, откуд је у Аустрију прешао, него ће отићи, још даље, у једну далеку земљу, у Росију.
Тако се, изнурен, уморан, пошешуљао, враћао, у сновима, чак до свог детињства. Указа му се Цер, у сребру пролећа, затим у злату јесени, сав у плаветнилу неба.
Кад Аустријанци одоше, мртвачка глава нестаде, а Павлу сину земља његова, у бојама плавим, зеленим, златним, руменим. Цер се наднесе над њим, у долину, а он је сад пролазио крај матере, иако му је било тек три године и два месеца.
Реке је видео бистре као сузе људске. Цер му се јави у далеком плаветнилу. Виде булке! А пошто је био оставио ноћу отворена вратанца, која су водила, иза ормана
рађало изишао је на доксат, кријући се, иза зида, а загледан изнад кровова у далека брда, иза којих је, негде, остао Цер, на ком је опадало жуто лишће. Тако га се сећао.
Такав ће дакле бити и он. Ускоро. Заборавиће своју милу Сервију, неће више никада видети свој Цер и своју Црну Бару, него ће шетати, како Вишњевски рече, одевен, нагиздан, добро плаћен, у сербском „гусарском“ полку,
При тим збеговима до Тисе и Темишвара. Чуо је – причао је после братенцима – да Цер, за њима, плаче. Јес, брдо, Цер, плакало је, каже – чуо га је! Чуо га је! Ђурђе се прво смејао, затим се прекрсти.
При тим збеговима до Тисе и Темишвара. Чуо је – причао је после братенцима – да Цер, за њима, плаче. Јес, брдо, Цер, плакало је, каже – чуо га је! Чуо га је! Ђурђе се прво смејао, затим се прекрсти. А гледао је Павла, са страхом.
Да се са њом, а не аустријском армијом, врате, на турецку границу. Хтео би да, још једном, види, пре него што сконча, Цер, брдо, под којим се родио. Да се врати своме пореклу. Царица се на то није смејала.
Са петнаест у Белграду. А са двадесет и четири, гледао, како Црна Бара и Цер, гори. Како у Срем прелази. Па како и из Срема одлази, у рат, који га чак у Пемску и Оландију одводи – кад му је било
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Преко зелених и напуштених пашњака, тамо, у даљини, у плавкастој измаглици, нагло се уздизао Цер, као неки вечити, будни стражар над овом равницом. Са те баш стране допирали су пуцњи.
Дакле, они су прешли Дрину, а надиру и на Шабац. То вам је као неки обухватни напад. Овамте Цер, онамте Шабац... мица тракалица!...
Стање ишчекивања постаје већ несносно. Померисмо се још за један километар, онда се наново заустависмо. Цер је сасвим близу. Дрвета се јасно виде. При Врху опажамо неко кретање... свакако су то војници оне батерије.
Тек пошто се ови вратише, пук крете. Навикнути на непрегледну равницу, гледали смо са страхом и дивљењем Цер, који се из равнице нагло диже, као бедем неки. Приближисмо се његовим падинама.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
МИШЕВО РОЂЕЊЕ Целе вечери су тукли громови, Тресли су се Цер и Комови, Блистале муње попут сабљица. Капије скичале као прасад, Док на земљу не паде, најзад, Шест врло крупних
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ушли су у забран, притерао је уз цер, ухватио се за стабло и гледао како одлази. Коњи нису касали. Летели су. Он нема за шта да се каје.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
) — вршњак Велимировићев. Место да мисли на самоубиство, он је тада спомињао цер, за који би, у крајњем случају, дао везати Черњајева и — пушкарати га.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ТРАВА 121 ХРАСТ 121 ЦВЕКЛА 122 ЦЕР 122 ЦИМЕТ 123 ЦРВЕНИ ПАТЛИЏАН 123 ЦРНИ ЛУК 124 ЧЕШЉИКА 125 ЧИЧАК 125 ЧКАЉ 126 ЧУБАР 126 ЧУВАРКУЋА 127 ШЕВАР 127 ШИМШИР
Код Срба постоји мушко име Растко или Растислав. В. Цер. ЦВЕКЛА Роте Рüбе ‹бета рубра›. Цвекла. Сок од ц., заједно са соком од роткве и шаргарепе и жутим шећером, лек од
Сок од ц., заједно са соком од роткве и шаргарепе и жутим шећером, лек од великог кашља (СЕЗ, 13, 1909, 344). ЦЕР Зерреіцхе (qуерцуѕ церріѕ). Цер. У српској религији има ц.
ЦЕР Зерреіцхе (qуерцуѕ церріѕ). Цер. У српској религији има ц. изванредан значај: он се често бира за запис (СЕЗ, 16, 151); кад се приликом епидемије
као светом и сеновитом дрвету код Словена в. Р. Булат, Поглед у ѕловенѕку ботаничку мітологіју, Загреб, 1932 2—6. Цер.
). [Упор. чл. Горун у »Речнику«]. Али, ређе, за записе су се узимала И друга дрвета: цер, брест (в. Чајкановић, Речник, ѕ. в.
Али, ређе, за записе су се узимала И друга дрвета: цер, брест (в. Чајкановић, Речник, ѕ. в.; СЕЗ, 16, 1910, 151; за цер и ГЕМ, 42, 434), јасен (ГЕИ 24, 149), дивља крушка (СЕЗ, 83, 1971, 202 ид).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
пешчан стоји спруд; И чак далеко, сред планина, Где прибежишта тражи звер, Кâ горда слика исполина У облаке се диже Цер.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
царски (државни) пут царевина благо — царско благо Цвјетоносије — Цвети целивати — љубити цекин — млетачки дукат Цер — планина између Љешнице и Лознице цигли — једини Црвене ст’јене — налазе се близу Задра црвеника вино — црвено