Јакшић, Ђура - ПРОЗА
У руци је држао јоште отворено писмо. Ћутећи је сео на обично своје место. После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Затим му се донесе кава. Он запали цигару, пуши мало и шета се по канцеларији, па сркне каве, па опет пуши и шета се, па опет каве.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!“ — Седи, богати, да се мало разговарамо.
“. После тога ја још седим и не дижем се од стола. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича.
Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Палим још једну и још једну цигару; а она ми прича. Прича се увек морала свршити „моралом“ који она уосталом не интерпретише и не гура ми га под нос.
сам се да мама не опази на мени каку промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми стајале под носом на моме писаћем
Има му двадесет и двије до три године. Ништа не говори с кочијашем. Пуши цигару иза цигаре. Гледа само око себе и као да није весео.
Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи: — Ја сам, господине! Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, нриђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.
Она ме час пô љубљаше у чело. Ја извадих духанкесу и рекох јој српски: — Начини ми цигару! Она је видела да ће то рећи: дрехе мир еіне Цігаретте! Она ми којекако смота цигару и пружи ми.
Она је видела да ће то рећи: дрехе мир еіне Цігаретте! Она ми којекако смота цигару и пружи ми. — Видиш како сам разумела — рече она радујући се. — Ана, хоћеш да те учим српски? Њој се лице разведри.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
је куглица била као орах, старац раствори прстима укочене професорове вилице и натера га да прогута траве, па затражи цигару дувана и седе, све гледајући преда се, све ћутећи и у миру.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.
За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта! — вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији. Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији.
Полаженик седе и стаде правити цигару. — ’Ама, остав’ се тога, прико. Сад ће ручак, тек што није! Ама, прико, што ће бити уживанције и крканције!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
74. Неће засад, крај је шали, Устадоше обадвоје. Он цигару своју пали, Она глади косе своје, Још се друго штошта сети Што у игри поремети. 75.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
ђипи, нагну се над земљом и ослушну; па кад чу како вода издалека долази, оно њено милење, тих жубор, баци од радости цигару, зграби поново мотику и без фењера отрча у сусрет.
Тада ће из пекарнице испасти газда Јован с парчетом печене главе: шешир набио на очи, цигару држи у устима и, испршен, црвен, натучен снагом и онако мален, иде брзо, ситно.
А кад убрише чело, он и косу понесе у прстима. Поче да савија цигару. Папир му се лепи, цепа, а дуван се просипа. Одох у кујну, да му изнесем жар у машицама.
Мужи почели да ишту пушке, а девојке се ослободиле и саме певају. Изнесох Томчи напоље жар. А он још није савио цигару. Скут му и колена посути дуваном и развијеним цигарама. — Ч’а-Томчо, хоћеш жара? — ослових га. Он се трже.
Би му тако неугодно што сам ја ту и. гледам га. И једва дочека ово, моју понуду, и зграби с колена једну развијену цигару: — Дај, чичин...
„Е, сад, иди!“ допустила би му мати. А отац га и не гледа. Он, онако као увек, озбиљан, савија цигару, а Мита, ма да му је мати допустила, ипак не би одлазио, док оцу не принесе жар, да овај запали цигару, и тек онда би
озбиљан, савија цигару, а Мита, ма да му је мати допустила, ипак не би одлазио, док оцу не принесе жар, да овај запали цигару, и тек онда би одлазио, и то натрашке, као ишчекујући да га, ако су заборавили, опет за шта позову.
— Ту је — одговори друга, стара, али крупна баба, која беше одавно вечерала и већ запалила цигару. — Ту му је душа. Три дана ће она бити ту, у кући, док се не опрости с оцем и с мајком...
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
К. као и обично. — Узгред буди речено ... — наставља матори обраћајући се мени — да немаш негде коју цигару? Погледам на календар који виси у кухињи, кад оно седми у месецу!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Пио је вина и отишао у свој стан. Успут је узео дувана... Осветлио је собу, запалио цигару, отворио прозор и сео уз њега. Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли...
Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме. Рука му необично дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју непрестано тиштаху нека тешка осећања, навали да пуши...
Коњи пођоше брзим касом. Кад сиђоше кола с калдрме, господин Мојсило се поново намести на седиште, запали цигару, па викну: — Шибај!
И тако остасмо пред кафаном и ту га сачекасмо. Како седе и запали цигару, ми одмах отпочесмо разговор, али 'нако поиздаље — као што је већ код нас обичај...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
своју пакфонску, ужасно олупану табакеру и стаде зевати, и лизну палац десне руке, очупа лист папира и стаде савијати цигару, зевајући једнако. — Море, како свануло, будало, кад ми се смркло још јаче мислећи у кревету. Је си л’ будан?
па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару. — Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни! — Е, то ти је вала!
Трљао је задовољно руке, а затим се маши руком за табакеру и начини себи цигару, запали је и онако у помрчини пушташе димове и задовољно уврташе своју браду. — Е, доиста, нико згоднији од њега!
— Е, доиста, нико згоднији од њега! А знаш посигурно да никад није служио у војсци? — А-ја! — рече Макса и баци цигару па леже опет. — Море, господине, лези ту па спавај!
— ’Ајде, сутра ћу одмах до њега, да се споразумемо. А за данас је доста! Старије је јутро од вечера! — рече па баци цигару и извали се у кревет. Мало после захрка и он и заспа као окупан; заспа сном праведника.
— рече ћир Ђорђе и извади табакеру, запали цигару и баци се задовољан у мисли и рачунања нека. И тако му наш Срета пусти муву па ћир-Ђорђу никако не избија кметство
Псује и турски и српски и грчки; вади љутито плекану табакеру и муштиклу од јасмина иза паса и прави цигару, а руке му све дрхћу од љутине, тако да обично процепи по неколико цигар-папира правећи цигару.
иза паса и прави цигару, а руке му све дрхћу од љутине, тако да обично процепи по неколико цигар-папира правећи цигару. Љут је тад па псује цигар-папир, као да му је папир што крив. Не зна лепо човек шта ради!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
је Ванко ишао по њега, беше скувала за њ кафу, изнела у жутој таслици дувана, све то метнула испред себе, па завивши цигару и пушећи је полако, чекала га је. — Снашке, звала си ме?
са оним његовим жутим, кошчатим прстима, те је она сама морала кашичицу у уста да му меће, дотле му мати била начинила цигару и припаљену утурила међ прсте.
И зато сада он, да би могао да лаже, да се претвара, морао је ту ракију испред себе, испод руке, све више да испија и цигару за цигаром да | пуши и баца. Сваки час устаје са столице, опет седа, скршта ноге.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
СОФИЈА (служи га слатким и водом). ВЕЛА (сипа у шољу каву, прави цигару и меће је у муштиклу и приближује). СОФИЈА и ВЕЛА (односећи леген, ибрик, пешкир, силазе у кујну, из које извирују
ЈОВЧА (кад их смотри, палећи цигару показује им да приђу и седну). МИТА (поклони се, седне ближе). АНЂА (оборена погледа, спусти се подаље).
Или, ниси тражио?... (Одлази тихо.) ЈОВЧА (остаје занесен, узрујан, у полусвести, савија цигару и пали, пије журно ракију. Готово шапатом): »Не даш је другом!
А, има то. Остало је од синоћ. Али ти, имаш ли ти дувана? ВАСКА (баца с прстију цигару одавно угашену): Нема. Нестало већ. МЛАДЕН (забринуто): Па синоћ ти купих! Зар већ ти нестало?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Пристав је мало говорио, али је свакоме потврђивао главом. Љекар, одмах послије јела, закурњави дебелу цигару, гледајући слике по стјенама.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је. — Нека чека! — рече и запали нову цигару. Коњ дешњак се пропиње, а врана грива му поседела од снежне прашине. Зашто му бар писмо није послао? А и та писма...
усправно стоји у санкама и целу своју тежину и снагу држи дизгинама, коњи савијају вратове и фркћу, Аћим припаљује цигару, немоћан пред неком слутњом. Друкчији је њему овај, сваке године исти дан. Могао је бар паре да затражи.
Вукашин седе на миндерлук, ухвати даску стола и стегну је задовољан што не види очеве очи. Аћим завија нову цигару и љути се на тупе прсте што дрхте и просипају дуван. — У туђим санкама? — Изненада сам и пошао Служба..
У Симкиним крупним зеницама пламсају две мале свеће. Слутња му се згусну у страх. Припали и другу цигару. Никад овако. У овој соби, у којој се само једанпут у години вечера, кад Вукашин дође.
Само докле? Аћим се накашља. Сраман му је гласан клокот вина, и верује: Ђорђе из ината тако пије. Пружа Вукашину цигару да припали. Овај пали на свећу. Коса му запуцкета. Некакво му се велико зло десило. Зашто не одлазе?
Уздахну дубоко, шиљак светлости се пресави и само што се не прекину. Вукашин међу прстима окреће цигару и загледа је. Сигурно су чули. Сви се чудно држе. Како да им објасни? Шта да му каже? Очеве очи осећа на себи.
— Причај зашто си дошао — завија дебелу цигару да се смири и да не гледа у Вукашина док говори. По дугом ћутању капље растопљен восак.
дрвеним решеткама, уплашено погледао на авлију и дуги низ соба под једним кровом што се нужником завршавао, не гасећи цигару, стално мамуран, неиспаван, гадљив на задах креча, влажну циглу и сасушен зној прљаве постеље.
Аћим припали цигару и погледа у прозор. Помрчина мирише на кишу. Тамо где ноћас њему треба да се роди унук, жута је мрља у тами.
Да би разагнао тугу на те дане јесени, Аћим поново припали цигару и настави да путује између храстова и букава, испод звезда и облака, од механе до механе, за богатством које ће сам
Не могу, помисли. — Шта чекаш? Нисам се знојио за тебе. Сам себи јаму копај — и опсова. Ђорђе искрену главу и виде цигару међу звездама. — Ја сам, Ђорђе — промуца. — Откуд ТИ овде?... Да бог сачува — говори цигара љутито, чудећи се.
И време је. Доста си се намучио. Боље да ниси излазио. — Зашто? — Седе један поред другог. Ђорђе му загледа у цигару запаљену на усни. — Па, помрећемо сви. Можда би тамо у апси и преживео ово. — Човек се заплака и баци цигару у гроб.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Здраво, кажем, комшија Срето, сви су здраво на дому; па баш ето ту, господин председник, извадим моју кесу, цигару тутун да запалим. Извадим моју кесу, господин председник, цигару дуван да запалим, ама кеса празна.
Извадим моју кесу, господин председник, цигару дуван да запалим, ама кеса празна. Ехе, почешем се за врат па кажем: Имаш, кажем, комшија Срето, једну цигару да ми
Ехе, почешем се за врат па кажем: Имаш, кажем, комшија Срето, једну цигару да ми даш, уста да засладим? Имам, каже он, комшија, дуван, али ни лист папир немам, баш сам папир од тебе ’тео да
парницу добити замишљао сам: како ћу после тога отићи на Калимегдан, засести на столицу у кругу, пушити поносито своју цигару и узгред причати познаницима, који уз мене седну: „Баш малочас имао сам једну лепу парницу код суда и добио сам“, па
— Па крешући палидрвце да поново запали своју угашену цигару, наш пријатељ заврши претећи: — Али о овоме ником ни речи! Обећали сте?!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
” Или: „Учитељ Змајчић остао данас без крува и крова”. Но гдје ли сам оно прислонио цигару, или (чак и то!) где ли сам оно спремио пасош („на сигурно мјесто, да се не загуби”) — тога, врло често, никако да се
возит ћемо нешто полаганије! И тако, посједали су у кола, Виктор је сјео за волан, припалио цигару, и цигара није још ни догорјела, а већ су били ту... Али гдје је Звонко? Увијек он некуд шмугне!
Ни њему, ни њему, он је очекивао горе, много горе... Смјештају се у кола. Виктор сједа за волан, припаљује нову цигару, намјешта зелени шеширић, зелени шеширић с рунолистом, увлачи у кола и посљедњу ногу. Звонко сједа поред њега.
У последњи час сјетио се да купи и сноп ракета. Припалио цигару, умотао се у бунду и повикао: „Тјерај!“ Пред самим улазом у село упале се ракете и све оде у један ватромет.
Генерал је поступио онако очевидно зато што је волио вољу него цигару: у противном случају би био изабрао цигаре. Па управ тако поступам и ја! Тако сам мислио онда.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се. Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.
Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету. Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други. Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и
— Море чувај се да не заклиноше. — Стари смо познаници. Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. Наста кратко ћутање.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Једног дана ишао сам према Институту. Испред мене корачао је један висок немачки официр који је пушио дугу цигару. Када је дошао до улаза у Институт, официр је застао и прочитао натпис: ”Пушење је строго забрањено у згради Института.
” Бацио је цигару и ушао. У официру сам препознао престолонаследника Фредерика. Две године касније, постао је цар Немачке и владао само
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА (пољуби је): Сасвим. Дивна капара! АНКА: Одох и чекам! (Оде.) XВИИ ЧЕДА, РИСТА ЧЕДА (припали цигару). РИСТА (после извесне паузе наилази на врата такоће обучен у свечано одело. Носи букет): Клањам се, добар дан.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили?
Налазили смо их у гомилицама по З—4, по 5—6. Шћућурили се у зеленом густишу па ћуте. Неко запалио цигару, неко притеже обућу или загледа око пушке. — Шта ту радите? — Седимо, вала. — А што, болан? — А да шта ћемо друго?!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак
Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених.
Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.
кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључô кућу и легô спавати — рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигару. — И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? — Јесам. А што је теби за тим?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
слаткиша, понуда, за »његову« Јованку; он, чим би видео Младена на својој капији и спроћу бабу, одмах, ако би пушио, цигару бацао, муштиклу завлачио и као дотерујући се, чистећи, долазио би, сав срећан што је он, Младен, стао и то код њега,
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ту пијемо каву, а ја запалим своју цигару. Онда водимо неусиљене разговоре, који не оскудевају шалом, а цитира се чешће Хомер него Свето Писмо.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА (узима): Што ти руке дрхте? Шта је опет тамо ноћас било? САРОШ Када знаш, што ме питаш? СТАНА (савивши цигару и спремајући се да пође): Па, снашке, ако немам шта још, да идем у комшилук мало. Звала ме она Сута, болесна је.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А затим би баталио посао, примакао би своју табакеру, направио цигару и пуштао густе димове и дуго и дуго занет у мисли гледао би за њом чаршијом.
Леле, тугоо! — викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!...
Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко збори, син си ћути, слуша, не сме да збори!
Али овако није могао то, него се морао задовољити тим што му је у пролазу, онако као случајно, избио лактом цигару из муштикле кад је Манулаћ седео пред дућаном и пушио (а пушио је ретко: дваред или триред у години сетио би се да
муштикле кад је Манулаћ седео пред дућаном и пушио (а пушио је ретко: дваред или триред у години сетио би се да запали цигару, и то обично онда кад би му татко добар пазар свршио).
Привуче своју табакеру, отвори је, лизну десни палац и извади један папир и дуван, у који хукну, па поче савијати цигару. Кад је запали, засука бркове, па се искашља тихо, као кад човек коће нешто важно да превали преко усана.
а њојни викају... неје, ете, прилика. — За мен’ збори ли што? — Збори. Мане опет ућута и стаде савијати другу цигару. Опет настаде пауза коју прекиде Мане. — Море, ти ме л’жеш, Васке? — Не л’жем те, бата-Мане... Две ми очи!...
Тараф-тараф се напраји код нас дом... Живот си нема од њекња!... — Што, море? — вели запрепашћено Мане и остави цигару. — Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!... — Па кој ги рече за оро? Ти ли?
— Искочи си, дете, умем си ја да пијем кафу и без теб’! — рече и извади табакеру, па стаде завијати цигару. Запали је, стаде пуштати димове.
брљив стадо’, Зоне! — Хе!... Мане ућута. Настаде мала пауза. Мане се маши табакере и стаде правити цигару. Пушти ме, отима се Зона. — Остани јоште малко! — зауставља је Мане. — Вардај, Васке!...
— Па, Манчо, како си?... Како пазар, алиш-вериш како? — запита га Замфир после кратке паузе, правећи и сам цигару. — Тхе, спрама године! — вели Манча распремајући испред себе онако у чуду и забуни једнако. — Саг види чудо?
Пошеја сам у суд... — вели Замфир правећи цигару и мећући је у једну муштиклу. Повуче неколико димова, па баци цигару и врати муштиклу у футролу.