Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
да није звук већ само голо трептање зрака, држала се још само око звоника; кроз њу су се залијетале са својим црним цијуком седефасте стријеле ластавица. Па је умукло и то. Тишина је сада била сасвим празна.
То су годови душе. Свако је од њих једно митарење: из њега клисне биће у новом перју и узлијеће к сунцу са цијуком новим. Човјек вјерује да је његово дјетињство, заглушено читавим доцнијим животом, заувијек покопано.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нека бугарска батерија поче баш тада да гађа село Доњи Пожар. Гранате су са цијуком заошијавале и праскале међу камењем позади нас. — Аух — учини неко. — Одакле гађа? — запита Лука. — Просто не знам.