Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Сунце сакри лице своје, Кâ крв небо црвено је, Ма де с' она гора вије, Још је пуно црвеније. Беше тамо млого муке, Звеке, цике, уке, буке, Јоште лишће, трава, цвеће, Од голема стра трепеће; Ма већ прође,
Ћипико, Иво - Пауци
И вршци виших стабала засјаше; плод плану црвеније и њихова обличја постадоше веселија и живља... — Посли ће упећ', а како је сада липо! — рече дјевојка.