Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
рускословенски језик напушта се у почетку XИX века, неко време влада такозвани »средњи стил«, мешавина народног и црквенословенског језика, управо народни језик са јаком мешавином ранијег, књижевног »славеносербског« језика, док најзад не преовлада
»Средњи слог«, скрпљен »српски по славенској граматици«, јесте једна језична бесмислица, доказ незнања и српског и црквенословенског.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског ( сада више не старословенског) језика - руску, бугарску, српску.
Словенски аутори и сами су развили, и широко практиковали, умеће да стварају такве речи. Изражајни потенцијал црквенословенског језика стално је растао и достигао је веома висок ниво у области религијских и апстрактних тема.
Одступања српског, руског и бугарског народног језика од црквенословенског расла су током времена али су у средњем веку само у ограниченој мери смањивала разумљивост.
потребе српске цркве увожене су, често тајним каналима, црквене књиге из Русије, с којима је дошла и руска редакција црквенословенског језика. Од године 1726.
века у хабсбуршким земљама. То је омогућило одступања од норме црквенословенског језика. С једне стране, приликом адаптације руских текстова за српске потребе остајале су неизмењене многе руске речи
Године 1768. Захарије Орфелин прокламативно је увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи.
Природно је што је у књижевном језику Срба остало много мање црквенословенског наслеђа него код Руса или Бугара. Српске земље су не само западније смештене него је и њихов велики део припадао