Ћипико, Иво - Пауци
Жупник и Ивин отац, присједник црковинарства, заузеше се живо да се посао сретно докрајчи. „Ча ће нам пинези?” говораху. „Лако се из рук' омичу, а орган ће остат
— У најгору дванаест фиорини за звона, и то ваља платит' главару, јер је он од црковинарства, а знаш спровод... најмање шест фиорини ... Жена се замисли, други пак забринуто гледаху преда се.
— одговори Иво. Доктор се премјести на други крај стола. — Јеце ли чули, докторе, кога су именовали за претсједника црковинарства? — навлаш га поджиже царинарски чиновник, малко вином угријан. — Браво! — стаде доктора вика...
— Браво! — стаде доктора вика... Па поче да набраја све што је чуо о новоме претсједнику црковинарства, трговцу шјор—Бепу... — Пијавица! — закључи. —У море с њим! — У море! — виче друштво за њим, и у то име пије.
— Да вам причам, — настави царина рски чиновник, — кажу да је шјор Бено већ дао направити посјетнице: „Претсједник црковинарства“. — Њему ће то вриједити; данас је ионако све трговина! — опази доктор, и смије се...