Употреба речи црна у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио. У руци је држао златан крст.

Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио. У руци је држао златан крст.

Ох, та само једанпут из оне тавне шупљине да засветле два црна ока, да виде ужас безобразне гледалице, која се не стиди с подсмехом посматрати од пре хиљаду година из гроба избачени

Тетка ми се лепо обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цветовима, хаљина загасито жута с

Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што

Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години... Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Кад ми коминџија чисти комин ујутру и у њему пева, радо га слушам и видим онако црна и чађава, и драговољно дам му на напитак, размишљавајући да је он весма потребан у општеству.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Нађем мога стрица само са 10—15 момака, а више нема. Питам га: „Камо ти војска?” А он ми каже: „Црна ти војска! Дођоше неколико њи̓ те све покварише, и ја сам се једва спасао, а они букачи одоше са кнез-Пејом, те

У мене је био кожу̓ руски до земље, рукави до прста, штранком опасан, капа на глави руска, зимна, црна, чизме мачком постављене. Дођем Текелији на врата; не пуштају ме у собу.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А што остане, изнеси где на раскршће те проспи. А добро би било да откинеш мало чупе од црна мачка без белеге, па да га накадиш... Добро утуви што ти рекох! — Хоћу, пријо. Е, бог ти дао!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јанко Веселиновић ХАЈДУК СТАНКО Садржај И ДЕО: ОДМЕТНИК 3 1. ЦРНА БАРА 4 2. СУБАША 9 3. ЈАРАНИ 16 4. У КОЛУ 21 5. ЗЛОЧИНАЦ 28 6. ПРЕОБРАЖАЈ 32 7. СПЛЕТКА 38 8. ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА 46 9.

Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истраге српскога колена!... И ДЕО: ОДМЕТНИК 1. ЦРНА БАРА Нема веће равнице у Србији од Мачве.

Ето, таква је била Мачва. На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара. То је старо село. Прича вели да се негда звало „Јордан“.

Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.

Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!...

— И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!... Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу. Горела му је црна земља под ногама... — Хоћеш ли, јапане?... Он нешто промрмља кроз зубе, па окрете леђа и пође.

Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради!... И шта га се тиче Станко!... И ко је тај Станко?...

Јелица!... Та лепа девојка!... И она ће бити његова!... Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!... У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега...

Сад треба да се ти заузмеш за Лазара... И онда је Иван Миражџић твој!... А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена. Желио си да мириш Црнобарце — жеља ти је испуњења. — А гдје је Лазо?

Маринко махну руком. — Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!... Него, данас нам не пође за руком. Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити...

Ама, није ти ни Иван тиква без корена, има и он својих луди... И тек једног дана видиш а Црна Бара се поцепала, једну страну води поп, а другу Иван.

Говори!... Говори!... Па јој приђе, докопа је за рамена и стаде је дрсати и трести. Једна црна мисао прожеже јој мозак. Као махнита, спопаде Јелицу за гушу. — Реци! Смеш ли ми у очи догледати?... Јеси ли девојка?.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

270 ЧОВЕК И ПАС 271 ЦРНА ПЕСМА 272 СРЦА 273 ПРИЧА О ЈАКОМ 274 НА СТЕНИ 275 МАЛА ПРИНЦЕЗА 276 ВЕЧЕРЊЕ 277 ЈЕДНЕ ВЕДРЕ НОЋИ 278 ДУБРОВАЧКА

Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета... А страшна међа шта значи, Што дели покрет од мира?

Како су пуне редом бездане, И како кобни гласи ћутања. ПЕСМА Ноћ је наједном пала црна, Као под крилом гаврановим. Беле ће руже с оштрог трна Да плану рано с даном новим.

Пут прашљив куд се мравâ вуче За четом црна чета; Железну жицу цврчак суче, Најдужу овог лета. И скакаваца мину јато...

ЋУК Над смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода засја. Под кишом мрака жали кисну, Омара дуну с црна класја. У поноћ ће на глухом копну Вечерас уштап да се роди; И једра ноћи да се попну; И ваздушасти пођу броди.

ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе, А у мени оста као црна рана; Ти си триста врела што брује и плаве — Да сва буду једна суза отрована.

Тако, као одјек у самотну гору, Вратиће се путем који мени води, Твој дух, сав окупан у вечној слободи — Као црна птица у сунчаном мору.

И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском.

КЊИГА ЧЕТВРТА: ПЛАВЕ ЛЕГЕНДЕ Пријатељу Иви Ћипику 1. ЧОВЕК И ПАС С почетка је падала танка, ситна, црна киша. Алпијским путем изнад језера пео сам се те вечери на брег.

А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса. ЦРНА ПЕСМА То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескоријалу; то је било обично у дуге дане, у

Његова стара крв загревала је јаја под њим, у којима су се полако зачињала три црна живота. Двестагодишњи гавран сву ноћ снева мутни сан о нечем што је било пре два века.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Осећам како ми се тресе ресица, како таласи пљускају, али је вода врућа и црна као мастило. И Мојсило илиџар цеди лимун и струже со с кифле у базен. Бућ! Одох под воду! Јаој, ала ме нешто гуши!...

Или — или ... Видим све. Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку... Ноћ је била црна као мало која њена дрýга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.

Она корачи једанпут, па паде на кољена. Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи. Поп се уздрхта, а сузе му ударише. Он мрдну једним прстом.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

После неког времена Јула унесе кафу и послужи их све. Кафа је била таман колико треба врућа и црна, и учитељ је пио и хвалио, пљуцкајући ону крупније самлевену која је пливала по површини.

Гледа по башти. Не види никога; само дрвеће и цвеће, и високу зелену метлу и бикове од црна лука како се издужили у висину.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

то увек на једном истом месту, улазу, долазио је у варош, исто онако занесен у говору, у дроњцима, висок, сув и ситна, црна лица. Чим уђе у чаршију, слуге, шегрти из појединих дућана као неког свог давнашњег познаника дочекују га.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Колико има година? пита важно огреѕѕе. — Па шести разред, шеснаест и седамнаеста. — Е знаш шта, црна друго, гледај ти себе и остани поштена као што си била. А њој, кад чујеш где је, пошљи конопац да се обеси.

Тек кад уђе до рамена он се наједанпут пови унапред и одмах затим његова се црна коса са широким белим вратом изгуби у прљавој пени таласа.

однекуд баш испод његовог пољског кревета па тачно средином земунице ка вратима, милела је једна танка, вијугава и црна колона са свим ситних, на први поглед и невидљивих, мрава.

Али је Јуришић на то био обратио нарочиту пажњу и уочио: да се она црна колоница управо комеша и измотава на једном истом месту.

И сви се кикоћу и церекају, а неко се загрцнуо те му кроз нос цури црна кафа па још већи урнебес. — Је ли, а пише ли ти мала Жана из Клермона? — Мала Жана из Клермона?

Африка

С времена на време појави се његова црна глава, да удахне ваздуха, док се са тврде, коврџаве, и масне косе вода одваја одмах као од нечег туђег и страног.

Младићи су били апсолутно неми, оборених глава; носили су једино, као и остали црнци у овом крају дуга црна копља. Нису се ни изненадили ни уплашили кад су нас видели, али, не хтевши стати на мој позив, наставише кроз шуму.

Ја једну задржавам за себе сасвим близу обале да бих се лакше умио и обријао. Нека црна жена сасвим нага, тешких чврстих груди које као да је вуку води и земљи, прилази и гледа задовољно како размазујем

да је био изванредно леп: његове очи чијим је погледом он тешко управљао, биле су топле кафене боје; коса, необично црна и дуга, падала је низ чело густим праменима.

и певају, и сваки час по једна улети у средину, распевана, луда, баца се полеђушке, час једној, час другој у наручје. Црна је девојка прими, полегне под њеном тежином, одупре се о гипке ноге и одбацује натраг у круг.

Прелазимо преко речице која се зове Црна Волта; њен извор је само на двадесет до тридесет километара одатле. Удружена тек у Голд Косту са Белом и Црвеном

Кују стојећи, раскорачени, уздижући се својим замахом у небо као црна вулканска генија. Њине лобање су савршено обријане.

даље, када се прође рибарско сеоце и шумица на реци, почиње Бамако, град који су пре два века основала, бежећи, два црна фетишера назвавши га: „Највеће купатило крокодила.

“ У поноћи смо продужили. Магла се разишла, небо светло и звездано, обасјано месецом, који се крњио. Река је била црна. Питао сам своје пагајере: зар не умеју певати.

„Мусје зе пли волт клават ки команс а етл ноал“ (Господине узео сам вашу машну која почиње да буде црна! У ствари је црвена). „Мусје, зе серсе во сосир, ки не сон па тутафе ноал“ (Оне су жуте)!

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: (Проклето Ево!) Лако је да си посмејавате сос старом човеком. Еј, господар нотариус, какво црна штета! МИШИЋ: Штета је велика, особито онаки добри коњи, у целој вароши им није било пара.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика

Сандук, који је висио са четири велика точка. Са четири дебела каиша. Али је био, за толике људе, уједно и црна судбина.

Кола кирасирског пука, велика, тешка, црна, приближила су се, међутим, а два хусара су – ваљда да извиде – објахала Исаковиче, у каријери.

Судбина Исаковича – мислио је Гарсули – тиме је, запечаћена! Лака, црна, путничка кола Гарсулијева изишла су, после свега тога, кроз капију принца Евгенија Савојскога, па су, затим, нестала,

Небо је, међутим, изнад Табана, било затреперило. На дну стрме улице указаше се тешка, црна, путничка, кола. Према обичају оног времена, висила су, на високим точковима, као да се људи морају возити у кожном

Кад би Сунце зашло, или кад би кола зашла у неки шумарак, њена би се коса, разливена низ врат, чинила као нека црна, дивља, грива.

Павле се, доцније, сећао само да је, ту, где је била, легла, било поље пуно булки, а иза тог поља, црна, густа, шума. Стајао је, у недоумици, чело главе девојчета.

се, тихо, и врата у одаји у којој је спавао, а у вратима, у провидном муслину, са косом која јој се тресла, као нека црна, дивља, грива, указа се, полугола, госпожа Евдокија. Она се смешила и имала је прст притиснут на уста.

А јего екипаж, ето, стоит пред Махалом и однети га у Вијену више не может! Јес! Јес! Његова црна, лака, путничка кола, неће изићи из Темишвара, него ће остати ту, вечно, у капији принца Евгенија, који је био сербска

Виде како Гарсули окреће кола и тера утрином према Темишвару, и, како гомила Махалчана трчи за њим. Кола су јурила, црна, зеленом утрином, брзо, јер се све то дешавало, у сну, као лепрш голубова.

У расположењу у ком се мешају радост и жалост, туга и нада, снови и празнина. На трактир је, у летње вечери, падала црна и тамна сенка самостана фратара, који је био прекопута, а у ком су често звонили.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Северном варијетету припада Србија а јужном Стара Црна Гора, обе доскора посебне народне државе на различан начин формиране.

Даље су печене коже, с познатим црвенилом људи које шиба ветар и непогода. У њихову оделу превлађује црна боја; њихови пеленгири су врло карактеристични. Живе уопште просто, али не без неке патријархалне угодности.

дрвена је кућа замењена каменом и високим „кулама“, које су врста малих утврђења. Ова кршна Црна Гора је доскора била без путева. Није било других до пешачких стаза по кречњаку, преко шиљатих стена и шкрапа.

Међу њима су се најпре укорениле демократске идеје, донете из Србије. Од 1878. године Црна Гора је држала део јадранског приморја са пристаништима Баром и Улцињом; трговачке везе са Которским заливом су

Бока је великим делом, као и Црна Гора, љути карст, који се одсецима и стрмим странама спушта у Јадранско море. На више од тих одсека је брдска и

Шар-планина и Скопска Црна гора (Карадаг) одвајају овај варијетет од осталих варијетета централног типа. Али гњиланско становништво у горњем

Женско одело у Маријову има сличне шаре као и женска ношња код Мијака, само овде превлађује црна боја. Као и код Мијака карактеристичне су ресе на рукавима од кошуља и око појаса.

Најинтересантнији је део мушке ношње, који се из ове области распростро овде-онде по Македонији, ћепаре или ћепе, црна сукнена горња хаљина, која нарочито покрива рамена и леђа и која је слична хавелоку (пелерини).

Док је код људи обично црна боја, код жена и деце је боја одела и везова црвена, и то вишњева или крмезна, дакле, затвореноцрвена боја.

Око струка је врло прост ткани појас. Горе је преко кошуље сукнена црна и кратка долактица, која је налик на мијачко „гунче“, са рукавима само до лаката.

Одело им се одликује оним, напред поменутим, богатим шарама западне Македоније, нарочито кошуље, али превлађује црна боја. Село је разноврсног етничког састава, и задруге су ретке и мање. Исте је врсте и суседно село Кривени.

Напустивши Азију задржали су се на Волги, где се њихова држава звала Велика Бугарска или Црна Бугарска. Ова је држава постојала још у ХВ веку.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

бледе Врати ми их у нигдину своју бежи Бежи чудо од чуда Где су ти очи И овамо је чудо 10 Црн ти језик црно подне црна нада.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шљахтец ће се још забавити овде. Чамча зна већ њихов обичај, изнесе му и бела и црна вина, и „ауспруха”. Шљахтец може бирати шта хоће.

реверенда) — дуга црна горња хаљина католичких свештеника регал, регалија (лат. јура регаліа) — закуп; суверено право владара у Средњем

Црњански, Милош - Сеобе 1

Путем, уз обалу, уз брда, која су опет падала и спуштала се у мокре травуљине, кола су брзо стигла три велика, црна чамца, што су доле, на реци, лагано одмицала. Загрљен топлим дечјим рукама, он је као настављао да спава.

Ништа се није више чуло, сем ветра и лавежа паса. И непрекидан шум воде што је отицала. Подиже руку и велика се црна сенка начини на зиду. Хтео је тихо да је позове, да је намами, у постељу. Да се свуче.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

„магијских тестова“: „Уочи Ђурђева дне девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако, и намени које ће јој казати ту тајну растом својим.

„Не ваља се“ да трудница једе зечетину јер ће јој дете, негде сматрају (околина Шапца), бити разроко, а негде (Скопска Црна Гора), имати „дрхтавицу“.⁴⁰ Трудница такође не сме јести „начето“ место.

⁵⁵ У многим крајевима (Босна, Црна Гора, Херцеговина, Србија, Македонија), каже се да ће ово дете бити срећно, односно да ће бити „ајарлија“, и

Тако, на пример, „црна и повелика коса на принови (детету) предсказује његово сиромаштво“⁵⁹. Негде, пак, верује се да ако женско дете има

Пошто је црна боја добар утук против демона, деци се као опасна дају и следећа имена: Вранко, Вранча, Вран, Вранеш, Враноје, Мркша,

У друга два случаја снага је садржана у симболици боја (црне и беле). Црна боја се у митско-религијском схватању света везује за мрак, земљу и хтонски свет.

је уопште гледано положај деце у задрузи и целој патријархалној култури веома рђав и мада је представа жене несумњиво црна у идеологији ове културе, ваља рећи и то да он, ипак, није подједнако лош у свим жениним социјалним и биолошким

, исто, с. 81; Врчевић, В., Низ српских приповједака, Браћа Јовановић, Панчево 1881, с. 100; Уп. Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета— Нолит, Београд 1987, с. 304.

77; Милићевић, М. Ђ., исто, с. 134—135. и 164. ³¹ Требјешанин, Ж., исто, с. 91—94. ³² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Нолит, Београд 1987, с. 343. ³³ Геземан, Г., Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње 1968, с.

86. ⁴¹ Ивић, И., исто, с. 87—88. ⁴² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987, с, 351. ⁴³ Дучић, С.

Караџић, В. С., Живот и обичаји народа српскога, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С., Српски рјечник (1818), Просвета—Нолит, Београд 1987.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

XИ 1972. 78 ЂАВОЉИ КУРШУМ 80 КЛИС 83 ПОТОП ЗАДОВОЉСТВА 85 ЗМИЈА 87 ЦРНА ТАЧКА 90 НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ 94 ЗАВОДНИК 95 МАДАМ БОВАРИ СА »ТАША« 98 ПРОВИНЦИЈАЛКА 101 НАЈБОЉЕ

су тада носиле широке сукње, стегнуте у пасу јефтиним пластичним каишевима, а из њихове косе ширио се мирис парфема »црна мачка«. Кад би прелазиле салу, те хаљине су се клатиле тамо-амо, попут зањиханог абажура стоне лампе.

Ни то нису оне траве које би ме спасиле. Окренем се око себе, нигде ни травке — све сам голи асфалт. ЦРНА ТАЧКА Поред малог, учмалог градића, у коме се, чак ни преко лета, ништа занимљиво не дешава, пролази цеста за море.

– Па, што не ставите црну тачку? – Досад, фала богу, није нико погинуо, а и да јесте, црна тачка се по пропису не ставља у насељеним местима. – Ово насељено место? – Ми живимо овде и ништа нам не фали.

Матавуљ, Симо - УСКОК

И њен нос бјеше малчице кукаст над малијем устима, из којих бљештаху зуби. Љепоту главе зачињаше бусата црна коса, сплетена у вијенац. У потпуној сразмјери удова и нежној љепоти обликâ избијаше једрина и снага.

Једва чекам да га видим. — А о другијем главарима племенским јеси ли шта чуо? — Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба.

— Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба. Права Црна Гора има седам племена: Цетиње, Његуше, Ћеклиће, Бјелице, Чевљане, Цуце и Пјешивце. То је све Катунска нахија.

Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака

сусједима, те, веле, да је Наполеон пријетио да ће Црну Гору облити нашом крвљу, те да се отада неће више звати „Црна“ него „Црвена Гора“.

„Отпиши му“, рекоше му они, „да Црна Гора не даје харача, но нека покуша да га сâм узме. А мјесто дванаест дјевојака, пошаљи му дванаест рогова од овнова,

Владика на великој, постављеној столовачи пребираше бројанице. На њему бјеху мантије, а на глави повисока, црна, свилена капа.

Еј, луда, млада главо, што не послуша! Крило наше, лијепа младости, црна ти мајка и ми с њом довијека, не одоље срцу огњеном!.. — А-ну сједи мало, Маркиша! Нама већ није прешно!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко сокака.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

пуста, била је само београдски пашалук, у коме две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; малена Црна Гора борила се без престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и Херцеговини није било ни трага од духовнога

000 душа. Стара Србија је сеобама преполовљена; у Босни и Херцеговини влада тама и варварство; Црна Гора је у сталним борбама са Турцима и Арбанасима; Далмација, под Млетачком Републиком, преплављена талијанством, живи

у Новом Саду), али без успеха. У Горски вијенац Његош је унео и лично себе, много свога. Када је писао Горски вијенац Црна Гора је преживљавала тешке дане, као у време владике Данила, и кроз уста владике Данила у свом спеву Његош је казивао

час« српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за блиско дело националног ослобођења и

Коломбу Проспера Меримеа (1877), и три романа Еркмана-Шатријана: Брђани (Л'інваѕіон) (1878), Два брата (1878), и Црна куга (Хугуес ле Лоуп). Поред тога, Жила Верна Доктор Окс и његова посла (1878).

Сеоска учитељица је црна и жалосна слика једне несрећне жене; Порушени идеали, у које је Ранковић унео врло много свога личног, дело последњих

После пет стотина година извршено је потпуно ослобођење српскога народа од Турака. Србија и Црна Гора су се додирнуле.

Милићевић, Вук - Беспуће

Заустави га семинар који је пролазио Илицом, правећи вечерњу шетњу: дугачка поворка младих клерика сва црна; са широким шеширима који бацају сјенку на лице и праве га тамним; у уским мантијама, са црним појасима; већина са

Ипак, на махове, снажно избијаше у њему тјескоба, мрачна и црна, пуна питања и сумње: „Куда то води?“ И он се упињаше да разумије то ново осјећање, бојећи се да га назове једним

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!

зорице, забели, забели — Ал' узалуд моји труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у срдашцу моме.

с' одавде мене изгубиле, Све ми мило нојца расплашила, Што не могла, у таму завила, Нигде трага од дана бијела, Црна нојца сасвим преотела.

се она врећа света, Испадоше брда свеколика, Начини се једина гомила, Начини се она српска дика, Дика српска, Црна Гора мила.

света, Испадоше брда свеколика, Начини се једина гомила, Начини се она српска дика, Дика српска, Црна Гора мила. Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кâно санка!

пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће драгом више гроба, Верна љуба и послије гроба. Црна Горо, гнездо соколова!

срећо над срећама, Благо оном ко се вама масти! Па потрчи горе ћелијама, Када тамо, како с' упропасти! Ја опазим црна калуђера Што ме јутрос у јаму сатера, Па се брже до носа завијем, И за ступац некакви се скријем.

Даничићу! тебе сад братимим, Да са срца мало јаде снимим: Ја имадох брата рођенога, Рођенога брата јединога, Црна земља менека га узе, Ја за њиме пролих горке сузе, Ал' све заман — ништа не помогох, Из гроба га подићи не могох.

остао, Па забô се у срдашце моје, Тужни оче, и у оно твоје; Љута нама, нама тешка трна, — Лака теби, брате, земља црна! Једна речица јошт ми, брате, гуди Из љубавни што т' истече груди.

„Ишла шумом једанпута, Залутала са свог пута. Ишли поред грма, трна, Увати и нојца црна. Сетише се ти вукова И вампира и смукова, Гвоздензуба и вештица, Они дечи изелица, А сувише ти псоглава, Па и

кад и она дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце село; Бежи, данче, у црно с' обуци, Црна земља њено крије тело...

Устај, пирни, не почаси часа — Па Турчину ни трага, ни гласа! Црна Горо, ками на камену! Ками, ками крвавоме дину, Да посукну низ кланац и стену!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд.

На глави му столује голема црна јагњећа шубара. — Стој! — службено каже Пантелија и диже руку с дланом окренутим путницима као да им показује нешто

ДОГАЂАЈ У МИЛИЦИЈИ У канцеларију командира милиције упаде црна Савка, сеоска луда, носи на рукама једногодишње дијете и још с врата, без поздрава и увода, надаје вику: — Ево вам

). Спази само како се у њезину канцеларију нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи, незаборавна

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“.

Ти си стајала погнуте главе. Било ти је хладно, али си ти једнако дете утопљавала, пригрљивала, а оно сисаше комад црна хлеба. — Зима, Стано — рекох тек што да кажем. Ти се још више згрчи.

Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна,

— шапташе она дршћући од страха и кријући поглед од светлости. — Умудри ме, слатки Господе! ... Ох, грешна и црна ја!

У оном мрком зеленилу чокота, згрчена, црна, с лулом иза врата, држећи ме за руку и мрмљајући нешто у себи својим дебелим, избразданим устима, тако је чудно

Растресла се, јелек разгрнут, кошуља отклоњена, те јој груди, као мрамор блеште; коса црна и влажна, шиба је и мрси се... Снага јој се крши и вије као змија.

Од те собе пружао се дрвен, сув доксат, кревет, по коме је свагда било гомилице купуса, црна лука. У угловима тавана висиле су ките, торбице, увезано у крпама семење од поврћа.

Она, пошто чело гроба клекне, нагнула би се напред ка гробу, тако да јој глава, чело, додирује крст. Црна јој шамија, са отпуштеним крајевима са стране, сакрила би јој бело лице, а на руци заврнуо би се рукав од кошуље са

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' бадава је; ено их нема, црн им се облак сумраком свети, а ноћ ће црна скоро однети сунчеву славу и славу њину. — Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на

— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора. На том је каму азијска гуја зубима кивним изгризукала цртама дивним јуначку драму.

Писмена се по листовима муте, начинише се црна страшила што о њима проричућ причају; а јеванђелске свете истине озбиљнијом тек чине опсену.

стопом њеном снези се топе, јер над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи!

над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи! отвори врата једној сироти!

један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!

Ал' шта то пише, шта ли то вели, та црна књига са ти слови бели? Јесу ли клетве? прорицање је ли? — Још страшније је, страшније још је — збриши је, судбо, с

Под увером њених слова склапљу му се очи црне, црна врата светлих снова; у заносу срце трне, руса глава малаксава, на твоје се спушта крило ој, делило, — Самсон спава.

Живо, синци, камо клинци? камо остра слепила?” И нагрну чета многа, пуна духа црна, злога; из куће се зачу врис, — под Делилом клеца нога: врисак беше њеног бога, Самсонова оба ока.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Старац се пренерази, па рече: — Иди, бога ти, црна ти је оно правда кад чојек погину ни крив ни дужан! — Е, слушај, па онда реци да ли је неправда, — каже свети Саво.

Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео неправдом туђе да приграби, рекне: — О црна земљо, ти сама кажи чија си? — Твоја сам, твоја! — зачује се детињи глас из земље.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу! Видим ја моје добро јутро. Жена вредна и уредна, а кад тамо, на свакој страни црна штета. Ено се и даске оглођале од тешка трвења. СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу.

ЉУБА (смеши се): Он је мој швалер. СТАНИЈА: Шта је то? ЉУБА: Љубовник. СТАНИЈА (разрогачи очи): Шта рече, црна кјерко? ЉУБА: Па кажем ти, љубовник. СТАНИЈА: Која поштена девојка има љубовника? Куку, Нешо, да од бога најдеш!

ЉУБА: Шта је мајка? — Шта ти је? СТАНИЈА: Еј, црна кјерко, што ме уби? ЉУБА: Али шта је? СТАНИЈА: Опеко се. ЉУБА (смеје се): Та то није врело, мајка, него је од леда.

ЉУБА: Ако што примјетим, јавићу вам у писму. МИЛАН: Ја се томе надам. СТАНИЈА: Еј, црна Љубо! ЉУБА: Мојој мајки није право што се тајно разговарамо. МИЛАН: Ја мислим да идем.

МИЛАН: Ја ћу послати, па нека сама избере. ЉУБА (смеши се): Само нека буде фајн. СТАНИЈА (грува се у прси): Еј црна Љубо! МИЛАН: Што је најскупље и најлепше, то ће вам се послати. ПИЈАДА: Висе цини ауфпуц, него и материја.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Да ствар буде потпуна, недостајала му је само она црна трака преко очију из рубрике: „Вести из суда“. Хоћу да кажем, био је солидно нафатиран чистом целулозом са потписом

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

С ФИГУРОМ ЧАСНО ЈЕ БИТИ 2 КУПИНОВО 3 І 4 МЕЂУМУРЈЕ, ИЗРАВНО 5 КУПИНОВО 6 ЧОТ 7 КЛЕНАК 8 КРУШЕДОЛ, ИИ 9 ЦРНА БАРА, ИИИ 10 МОРОВИЋ 11 СВИЛЕУВА, КОЦЕЉЕВА 12 КОВАЧИЦА,

Не сећам се Светог јутра: вртело се све изнутра, са зрнима златне тмине у куљању помрчине. ЦРНА БАРА, ИИИ Алге зраче са ломаче. Жарка рука плахте стере. Цвате очи у матере. Пева душа поврх драче.

У сјенци липе поје братија. Подржи, Боже, бруј над животом! (Нека ми свирне црна хартија музиком рала што шкрипи чотом!) Љетују бачве - жути ракија. Преписном књигом руменак трне.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Најзад се срећно заврши борба, упртач пуче, одлети торба, а Лисац ријешен терета црна узбрдо здими брже нег срна.

У ћошку мреже пауци шире, из црна лонца кашике вире. Марљива Рада посла се хвата, под њеном руком све ће да блиста, брише и ради четири сата,

Вијори за њим димљива грива, бела, црна и сива, брже од ветра по свету јури коњиц-локомотива. Журиш се, тата? Шта ли нам носи гвоздени коњиц твој?

ОН, ЂАК И СЛОН ОГЛАСИ „КУПУСНОГ ЛИСТА“ Ево новина „Купусног листа“, овде се пише истина чиста, истина црна, сива и бела.

Вије се, игра, кроз горе хита, немирна, бистра и поносита. На крајњој стази препреке мрви дјевојка црна, горштачке крви, с камена краја, мрких даљина, вјечито тужна, студена Дрина.

) старог јазавца сало, орлови нокти и вршци крила, совина перја кеса пуна, од црна овна вуна, ту би се лако добила и грива с белих кобила, а кад се човек пропита чак и ђавољих копита и — све уз

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Он сиса влагу из воде, кроз влагу пројектује месец, дугуљасто издужен. Земља је црна, и звездана кола, кроз огромне просторе око ње, и путују не нарушавајући непојмљиве зависности у безмерним

“ И минут доцније нова муња у истом правцу као над истим бреговима, али осветливши друге врхове. Једна црна птица прхну у љуту светлост. Можда је он уистину демон.

Онда се врата отварају и жута светлост иде на нас и чини да опет ноћ свуда иза ње постаје црна као мастило. Неко пита: — Дакле? — Дечак. „То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажан ваља дô... Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је

губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит' листак шумори, Почивају мирно рудничке планине — Ал' његову душу црна слутња пара, И Бранковић дозва свештеника стара.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

С вечери прилази поворка змија да се братими, у руци сјајни пехари отрова пуни, бежимо с ове белеге зле црна браћо! У дубоку шуму беспочетну склонимо се, све ће нам се накнадити у том дому, мој ратниче!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости! ТАНАСИЈЕ (прекрсти се, служи се): Лака му била црна земља! ВИДА (прекрсти се и служи се). ГИНА (кад је жито дошло пред њу, заплаче се).

(Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене! ГИНА (очајно): Не, не, ако бога знаш! САРКА: Ју, црна Гино, шта ти је то за леђима? ГИНА (престрављена): Које? САРКА (извуче кутију): Ово? ГИНА: То?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А нека црна слутња и неспокојство овлада људима. Господари су они на суву... Али неугодно је имати посла са водом...

Огромни комади земље летели су у висину и напослетку остадоше четири црна стуба дима. — Хаубица! — По три разорном! — виче Танасије.

Људи се беху склонили у заклон. Позади батерије сукнуше из земље четири црна стуба дима, разбацујући огромно комађе земље. Од страховите експлозије осећамо како нас запахну ваздушни талас.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило ви ђаше само по крајевима.

Она се осети као да се нагнула над провалијом, нагла се и већ губи равнотежу .. оздо из црна бездана вуче је нека сила и она не може да јој се одупре, она и не покушава да се врати, јер осећа да то не може бити,

Мишљах и он ће се претурити од жалости ... О, часни га, и те жене !«... А Гојко само трчи и у глави му само једна црна мисао, која је покрила собом све, и живот, и осећаје, све, све ... »Све изгубих, што год сам имао !«...

Види се и покривач и под њим нека нејасна маса... Он прилази и одједном јасно разликује два црна ока, која су се упила у њега, па не трепћу... Јес, то су она два ока, што их само он зна и нико други...

И он осећа да се приближило, да је дошло време кад ће та црна мисао да се претвори у грозну јаву... Страшно!... Поред толикога страдања, још и то... да буде врхунац муке и патње...

Тако им прође читав час... Одједном на прозору, споља, стаде се помаљати црна чупава глава с разрогаченим очима... Припи се уза стакло и стаде гутати погледом овај загрљени пар, који се топио у

Сад настаје живот, прави живот!... А ово се досад лутало некуд по мраку... Даље, даље црна прошлости !... Здраво лепи, срећни животе!...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Шћах на врата да уљезем Један слеће са прозора И рашири црна крила, Не даде ми да уљезем! Краљеви се сјединише, Турско царство прегазише, Краљевине проширише, Свуда земље

Опас’о се пасом мукадемом, Мукадему ресе објесио; Кад му видим мукадему ресе, Пода мном се црна земља тресе. Кад ја видим свога драга очи, Ев’ умријех, ево душа скочи.

У теби ће срце испуцати Кано љети земља од сунашца, Бог ће дати и киша ће пасти, Црна ће се земља саставити, А ти, драги, с мојим срцем нећеш — Све с душмана, да од Бога нађу!“ 201.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета!

Лети скуваш крушку, испечеш паприку... Умочиш у сланик главицу лука... Али кад дође она црна зима... одеш на пијацу, а по тезгама снег! СОФИЈА: Свето је лето! СИМКА: Ја више волим јесен. СОФИЈА: Јесен?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида. Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.

Моја баба, Јула, отхранила је мог оца ваљушцима од црнога брашна. „Далеко ми је Банат, црна кошуља!“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери.

Киша сипи, ситна, бескрајна – но то не треба никог да узнемирује. Ено Мадлен, посута хеленском лимунадом, стоји, сва црна, у ноћи – сећа се изгинулих војника Велике армије за које је зидана, и мисли на отмене свадбе које су, у њој, чешће

Тешко да је тај путујући глумац, после онолико неуспеха, чак и код жена, био овако ведар. Дон Жуан је једна велика, црна, ужасна сенка. Ипак, дубоко и француско, и лепо је, извесне ствари никад не хтети видети.

Последњи је дан у овој години. Пред вече је стигла мала, црна лађа, која обилази острва. Рекоше ми да ће заноћити код нас, јер ће, ноћас, бити чуда.

Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. Сва црква хуји.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Тама је пала... Суморно ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве— Празна и црна— С њих су недавно скинуте жртве: Два разбојника и Божији син— Два трна И један крин...

се не диже тама немила: С Истока нема танка бледила Зоре, веснице блискога дана— Још лежи ноћ ко прикована Ко црна крила мртва гаврана.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред.

Седе у клупу, отвори књигу и поче да разгледа Византију. Око њега брује и узвикују гласови, пред очима му трепере црна слова, а мисао му отишла далеко — у ВИ век. Он и не чу како се другови договорише о знацима за саопштавање година.

скоком притрча к вратима, отвори их рукама које дрхтаху као у љутој грозници, одјапи их широм, па као да му она црна празнина што зијаше кроз врата из неосветљена предсобља даде нову снагу, он се скупи сав као да се спрема за скок, па

трпљењу њеном већ крај; више јој неће седети па да би знала да ће је министарски син узети, већ се мора удати макар за црна Циганина. Сирота Каја! ... Подлегла је току времена, које све ништи и обара, па и најсмелије замисли.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Е, па, ето ви, на пример, могли би гласати за Ивковића? СПИРА: Ама, зар против Јеврема? СПИРИНИЦА: Ју, црна девојко, шта говориш? ДАНИЦА: Ја врло паметно говорим.

ПАВКА: Говорила си с њим? ДАНИЦА: Сад малопре, кроз кључаоницу. ПАВКА: Црна девојко, имаш ли ти бога? ДАНИЦА: Зашто? Какво сам зло учинила?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема. На њој су кредом побележена имена свију добрих испијача и рђавих платиша.

— Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета. А Мића поче: Црна земља, Небо плаво; Бразиљанци Задобили право! Кааажи! С-с-ссс!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

То ти је прави живот: у каквој старој појати Спавати и грицкати; грицкати и постојати. МАЧКА На рубу шуме: црна мачка. Ах, та упорност посматрачка! Да ли је заспала?

У два удаљена столећа, дакле, Ми смо две барице које се цакле На два ничија, црна поседа, Ал у њима се једно сунце огледа: Сунце љубави према истини И правди, на коју су нам преци мислили Живећи

Србија, Црна Гора и Босна Држе да је промаја смртоносна. Како ли је било нашој светини Вековима, на балканској ветрометини.

Са ове стране ограде: град. Са оне: Србија, и месец млад. Са ове: трамвај, и два киоска. Са оне: тишина, црна, сеоска. Лево: блистају Теразије. Десно: мрак све до Мале Азије. Овде: ноћ, топла и кратка.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

страха, Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док страсним преливима мраче, Твоја два црна неумитна ока... СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату.

бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...

крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама густим, с велом, и, ко звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране, Док последња румен на западу

Уз песму сакривених гнезда, И тајанствен шумор жбунова и леја, Предзнак дуге беде, као кобна звезда Дизала се злобна, црна орхидеја.

И осећам тада да, ко некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над пламеном који обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... НАПУШТЕНА ЦРКВА Лежи стара слика распетога Христа.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим!

Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири! Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми

не пржим земље и народе, ама многи грдни мучитељи на нос су се преда мном побили; многа, буле ваше, кукајући, за мном црна клувка размотале. ОДОШЕ КАВАЗИ ВЕЗИРСКИ. — БИЈУ СЕ ДВА КОКОТА КОД СКУПШТИНЕ. КНЕЗ РОГАН Видите ли ова два ђавола!

Споменик је вашега јунаштва Гора Црна и њена свобода! ИЗЛАЗИ ИГУМАН СТЕФАН МЕЂУ НАРОД. И НОСЕ ЗА ЊИМ ДВА МОМКА МЕЂУ СОБОМ ЈЕДНУ СИНИЈУ И НА ЊОЈ ДВАДЕСЕТ

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Коса је била црна, мека, тешка, тако да ју је увек осећала како јој, кад је распусти по врату и плећима, лако и сеновито лежи.

изненађеном таквим њеним узимањем руке, раширени прсти згрчише, те, приносећи је к себи, рука његова дође јој онако црна, тврда и као нека шапа. Али није она та која би, када нешто науми, на по пута стала, устукла.

Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја! Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође к њему.

А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина. Ходао је. Није могао да се надише. Прсти су му пуцали; глава његова, већ уска, стара, спарушкана и обријана,

у ноћ отвори шитом и осветли капија, и на њој се указаше гломазна рабаџијска кола, која су вукли два јака, стара и црна бивола, а кола су била пуна свеже и меке сламе и поврх ње, у среди, црнео се Марко мртав, испружен, укочен и покривен

Готово никад ништа. Само што пије кафу и увек везује чело марамом, стежући јако на слепоочњачама колуте црна лука, посуте кафом.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан. Једна црна јама... Ту ће нам ући жеља и страст свака! Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака! Вај!

дана поносних и чедних, Самилост и сету осмејака једних У којим је вредност живота нам била, Суморна и тешка као црна свила.

Нас носи судбе мала, трошна љуска. ОДБЛЕСЦИ У Дунаву се стари град огледа: Опале куле, црна градска платна; У њима прошлост изумире блêда Што к’о сан чили, отмена и златна.

средине Ниских видика а увела срца; Где нит’ се живи нити часно гине, И где се копни, поводи и грца; Где црна чама стално сипи на нас, К’о ситна киша, к’о страшна фаталност, Некад к’о јуче, јуче као данас...

Доста нас је црна разједала влага! Пролеће гледам преко поља, воде, Где пролази, носи покрај мога прага, Нов живот, к’о војске

будућност и нада Тамо где већ пљушти киша оштрих зрна, Где потмуло грми страшна канонада, И застава смрти лепрша се црна; Где злокобни јарам још робове тишти, А земља од кише и од крви пишти.

Носила се нижу. Препланула лица, Наши пали борци враћају се дому. Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска!

А када је зора засијала плава И бацила своје прве стреле зрачне, Немањић по крви, царевић без права, — Док се црна злоба церека и руга — Нестао је чудно, с два једина друга, Да хиљаде тешких, сјајних оклопника Никад више смелог не

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Њему се истинито могу примијенити они стихови: „Не реси га ни сребро, ни злато, Него крјепост и мантија црна; Не прате га сјајни пратиоци...

Ђакон видје е ће олуја праснути, стога удари опет у шалу: „Фала Богу, фала јединоме! „Састале се двије бановине: „Црна Гора и Приморје равно, па обје заједно не могаше исушити овлико ракије; а да сам ову боцу ставио пред двојицом

Сад се опет нађе у мрачној приземној тамници; обје му ноге у гвожђу; крај њега крчаг воде и кора црна хљеба; свјетлост једва допираше кроз његов прозор. Трнци би га подилазили кад закврче гвоздени крачуни.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(да ти се узму и руке и ноге, тј. да се укочиш). У њедра ти се змије легле! У тебе ни пјевало ни плакало! Црна се земља под тобом распукла — и у њу пропао! Што ти руци то ти на врату (било)!

Лак му сан као воденички камен! Љубила га међу очи гуја, а црна га земља загрлила! (клетва преварене девојке момку). Мајка га у студене очи љубила! Ма’нит по народу ходио!

Тешка га рђа спопанула! Уста му се на затиок окренула! Црна му земља кости изметала! Што га срело, то га јело; што остало, богу не пристало!

— С киме се памет не роди, с њиме не умире. — Нема већег зла од зле памети. — Црна памет — готова погибија. — Кад бог хоће кога да казни, најприје му узме памет.

— Поштено име не гине. — Поштење се не крпи лепотом. — Вода свашта опере (све носи) до црна образа (изван срамоте). — Најгора зараза од црна образа. — Свакој рани има лијека, а срамота до вијека.

— Поштење се не крпи лепотом. — Вода свашта опере (све носи) до црна образа (изван срамоте). — Најгора зараза од црна образа. — Свакој рани има лијека, а срамота до вијека. — Боље је чисто чело, него пуна кућа.

— Тко зло живе, горе умире. — Ум за морем а смрт за вратом. — Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо.

— Уза суво дрво и сирово гори. — Учувао нас бог од млетачке галије и турског балије. — Хајдучка мајка црна клупка смотава. — Хвала народска од данас до сутра. — Што ђаво не зна, пита жену.

Хваљене јагодице — Празне котарице. Хоће пушка, но није кремена. Храни сироту на своју срамоту. Црна капа — жалосна прилика; Црни данци — црни похођани. Чиста злата рђа се не прима, Чисто злато потамнити неће.

— Циганине, ти и у неђељу кујеш? — Па какво ми добро видиш? — Црн Алија, црн ти си ми, синко? — Црна си ме и родила, мајко! — Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти?

БУКУМИРСКО ЈЕЗЕРО У планини Мамуњеву (Црна Гора) има једно језеро, у коме су, вели се, живели нечастиви, па би сваког уморили ко би у стану (бачији) близу језера

(Затим се прихвати за земљу и говори): Црна земљо, по богу мајко! Ова се басма не примила ни мене, ни тебе, ни башче грађене, ни воћке сађене, ни овце јаловице,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

36. Залолота лота са висока плота, далеко се чује у незнану земљу. 37. Зелена кошара, црна говеда, гвозден кључ, који откључава. 38. Зими служи, а љети зубе кеси. 39.

144. Црвен јарац по кошари скаче. 145. Црвен трчи по путићу у црвену клобучићу: аса са! црвен ти сам ја. 146. Црна кера за собом бело црево вуче. 147. Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149.

Кад дође пред врата од авлије црковне угледа три коња, једнога црљена као крв, другога црна као угаљ, а трећега жута као чафран, ђе обигравају тамо амо около гробова и около цркве.

да ми добавиш коња једнога неокоћена бијела без биљеге, другога нејахана црљена с црном главом, и трећега непоткивана црна с бијелом главом и бијелијем ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага колико би могли ови три коња

друго за руку док се познаду и једно другом докаже да се љубе, и закуну се да их не ће друго ништа раздвојити вако црна земља.

му: „Врати се дома овај час, јер је твоја шћер живот изгубила по заповијести твоје безбожне жене, него тражи у војсци црна коња без биљега, бијелу бедевију без биљега, ата врана пријед нејахана и ждребну кобилу, и од свакога узми по три

“ Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Има да наступе промене, корените, у све поре живота! СТАВРА: Оџачари ће добуку бела, а болничари црна одела! ИКОНИЈА: Оћу дизлудим од овог кутњака! ЈАГОДА: А и шта ћете, морамо због те фабрике!

Него ово ме занима. Да л вам је некад свраћала једна висока, отресита, крупна, коса црна ко зифт? Зове се Вука, Вукосава. Пречанка. ЦМИЉА: Не би баш могла да се сетим. Ту сам од скора.

Да л вам је свраћала једна, зове се Вукосава, очи црне, пунђа, метар и осамдесет? Висока, крупна, коса црна ко зифт. А Ш не може да каже сасвим чисто, него шушка. Каже: шубара, шума, шаша, шишти, шебој, шустер, Шуњеварић.

Волела је кафану, зато је и тражим највише по кафанама. Висока, крупна, коса црна ко зифт. А кад треба да каже Ш, почне да шушка. Не каже: шаша, него: шаша! И не каже: шишмиш, него: шишмиш!

МАНОЈЛО: Нема никакве сумње! Ми смо заиста на трагу оној битанги! ТАНАСКО: А коса црна! Да ми је видети покривену светојовањским снегом! Е, мој госкапетане! МАНОЈЛО: Тачно тако!

АНЂЕЛКО: Љута ти ова месечарка, просто ме опржи! ИКОНИЈА: Узми више леба! СКИТНИЦА: Није она била сасвим црна, ко зифт, него смеђа, проседа, а и прилично гојазна. А ни буранија није била приткара, него чучавица.

ЦМИЉА (примети новог госпа, тргне се): Куку, црна! ИКОНИЈА: И јеси нашла нумеру, па да кукаш! Није он, бедник, достојан твојих суза!

Па бежи, ко без душе! ИКОНИЈА: Чекај, црна! Зар овде, пред кафаном? ЈАГОДА: Овде, могу и место да покажем! ЦМИЉА: Па то је онај!

ЦМИЉА: Нолики човек, пун живота! МИЛЕ: Баш мала пратња! Никог из друштвених организација! СТАВРА: Лака му црна земља! ИКОНИЈА: Очајан дан за пратњу! Много пада! ЦМИЉА: Она кучка, она Госпава! Онај женски распад над распадима!

ИСЛЕДНИК: Пропис је пропис, нема ни говора! МИЛЕ: Не би хтео да сам у њеној кожи! ИКОНИЈА: Шта ћеш ти овде, црна несретнице? ГОСПАВА: Спроводе ме у тамну кућу, на робију! МИЛЕ: Много јоје грбава ситуација!

И који је теби андрак данас? Дај да се мало заложимо, како налаже обичај! Црна моја Госпава, црна Госпава! Ајде, послужте се! Да се бар с Анђелком честито опростимо...

И који је теби андрак данас? Дај да се мало заложимо, како налаже обичај! Црна моја Госпава, црна Госпава! Ајде, послужте се! Да се бар с Анђелком честито опростимо... Док нису и троглави почели да наилазе...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МАРИЈА (грли пасторке, потресено, плачно): Хвала, децо моја слатка! (Клоне им на руке.) Ох, црна кућо моја! (Уводе је у кујну.) ИВ Јовчина чардаклија на чивлуку.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сад, ако ко жив може, нек’ употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у мени из источника мниме светиње.

Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад упази у мирски[х] хаљина и види да се

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

зачаврљаше размахујући рукама, док, у њеке, старкеља извади кутију и пружи је стрицу, а стриц узе међу два прста црна пепела из ње, шмркну га и кихну. Стипан је на чуду био да маломе све разјасни.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Нога би да крене — ал јој санта не да. У белу ме неку пустињу сакрили. Покаткад крај мене црна врана сине И ја зурим у њу прљав од белине. У МАГЛИ Магла влада светом (ил се спрема). Од ње се више одвојити нећу.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам!

Пусти жену, па се нагну над корито, подиже мараму и загледа се у црвенкасте и наборане дечје главице. Црна, улепљена косица покрива им чело. Леви је крупнији и као лепши. „Родио си газди слугу... Мени си родио слугу!

глава, јер сви држе мачеве и кантаре више њене главе, а она је поред камене гробнице у којој лежи једна осушена, црна рука; на слави манастирској двапут је видела ту чађаву руку и била јој ружнија од козјег чапоњка, није она, ђаво је То

лепо види дуго кривудање пута, посматра, седећи у седлу, како Мијат шиба коње, коњи бацају пут под трбух, санке, лака црна љуска, заносе се и лете, ударају о обале пртине, а у њихово брзо пролажење уткивају се багремови, брестови и трње.

— Аћиму дрхти глас. — Ви, из места, кас кући! Отварам паљбу! — официр замахну сабљом на сељаке. Црна го мила с е зањиха, али се нико не откиде.

Ни ово није његово. Чини му се да чује: кров на кући крцка. Помрчина ће смрскати кућу. Баџа, црна као шубара, скотрљаће се са ћерамида и киша ће је залити, а са стреха ће капати црна вода.

Помрчина ће смрскати кућу. Баџа, црна као шубара, скотрљаће се са ћерамида и киша ће је залити, а са стреха ће капати црна вода.

Сузе теку у браду. Сада је и она црна. Ни псето му се не оказа кад уђе у двориште. И овде је пусто. Најежи се и покуша да убрза корак до своје собе.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

су недоступне: не због стакла што их брани од додира, ни због кадифе која се не сме дотаћи, него због слова која су, црна и златна, сасвим непозната.

Та је легенда била опасна јер су времена била црна: са сваким даном, Турци су бивали све гори. После Хаџи-Проданове буне побили су све што су стигли, и Главаша.

Нека истина се, као сањани простор, раскривала из речи које је изговарао овај Грк, нека је црна искра запламтела међу њима и кнез је, омађијан, слушао Ригину причу о томе како је, сада, прави час да он, Рига од

Кнез се, у слабој одбрани, повукао до Београда а онда пребегао у Земун. Црна Кнегиња, како су сад звали Љубицу, сама је самцата, у последњим окршајима, храбрила присталице Обреновића које су

која се сада зове Улица Седмог јула а која се некада звала и Улица краља Петра, и Дубровачка, и Стара Чаршија, избија црна светлост под којом прах прошлости постаје приметнији.

дела као што дели и Улицу Седмога јула: на део према савској падини, краћи, и на онај према дунавској падини, дужи. Црна светлост као да је хтела да продре и у чаршију на савској падини где се, после устанака, по доскорашњим пустим

Та прозрачност и та лакоћа као да су оно што црна светлост, сва некако кабаста од слојева искони, никако не може да савлада па се повлачи из Узун-Миркове и клизи низ

Тешко се, у целини, распознаје због аутомобила који га узалуд газе док црна светлост, са годинама све непорознија, почиње да клизи уз падину и да, полако, узнемирава прахове прошлости.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

„Ох, Фатимо, луче танко, Ох, Мејримо - црне очи Ој, Бегзадо, Ђурђијанко, Сећаш ли се оне ноћи? „Ој, ђаурко Анђелијо Црна косо, беле груди Једном сам те опазио, Ал' те никад не пољуби!

Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа... - На погдеком увек гори свећа! Ил' је свећа, ил' је име

Сад ево већ „откровенију“ ред. Писмена се по листовима муте, Начинише се црна страшила Што о њима проричућ' причају; А јеванђелске свете истине Озбиљнијом тек чине опсену.

ОРХИДЕЈА Када сам те вид'о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама, с велом и, к'о црна звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране; Док

вид'о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама, с велом и, к'о црна звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране; Док последња румен на западу

уз песму сакривених гнезда, И тајанствен шумор жбунова и леја, Предзнак дуге беде, као кобна звезда, Дизала се злобна, црна орхидеја. М.

прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно звижди кроз црна и пуста пола, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

И осећам тада да, к'о некад, сама, Над несрећном коби што стеже све јаче, Над племеном које обухвата тама, Стара Црна Госпа запева и плаче... М.

стопе Радника кротких, робља наших дана, Лавори, сјајни, к'о злато кад стопе, Расту, свију се, по врсима грана Пољубе црна и знојава чела.

Тама је пала... Суморно ћуте троја вешала У глухо доба тишине мртве, Празна и црна. С њих су недавно скинуте жртве: Два разбојника и Божји син Два дивља трна И један крин...

се не диже тама немила; С истока нема танког бледила, Зоре, веснице блискога дана; Још лежи ноћ, к'о прикована, К'о црна крила мртвог гаврана.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Шар је овај доста поголеми једна маса црна и плачевна, состав ноћи и вјечног ридања; дв'је стихије у њем су ужасне, разљућене највишом крајношћу - студ и

Пренесретња војска мраке цара мрзак ли је облик получила по праведној над њоме разрази: црна лица, роге и репове, многима се расклопила уста, а многима за врат обрнула, јошт изрода свакога гадности.

вољом миротворца четири се вјетра разјарише у дубине хладнијех безданах, те облаке страшне и дебеле од прашине и црна хаоса из мрачнијех дигоше њедарах, и са силом својом страховитом са сваке их стране стијеснише и у тренућ ока

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Основа табле беше црвена, а за слике, нацртане по њој, употребљена је плава жута, зелена и црна боја. Те слике претстављале су некакве кругове, обојене жуто, црно или зелено. Зенодотос показа прстом на те кругове.

Ова зелено обојена кружна плоча представља Земљину лопту, ова црна Месец, а ова жута Сунце. За Месец сам одабрао црну боју због тога што је он у овом случају млади Месец.

Једна црна табла, прикачена на језуитски манастир, казује ми да је У њему смештен Универзитет. Ту ћу се распитати за младог Герика

Хиљадуглава црна војска, смештена у безбројним манастирима вароши, прати сваки наш корак, посматра сав наш рад и ослушкује сваку нашу

На празник Тјелова продефилује кроз улице вароши сва та црна војска, са царским двором на челу“. „Видео сам пре неколико година својим очима ту величанствену смотру католичке

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Над нашим главама, у тај мах, прелетало је густо јато гавранова, као с неба пуштена црна застава коју ветар гони стално у једном правцу. 1916.

Над њима је зјапила прозрачна дубина неба, под ногама друга, црна безданска дубина понора. И ћутали су и чинило се да не дишу да не би нарушили тишину.

Причекује и дочекује и Брегалницу, и Ђевђелију, и Крушево, и Русе, ватрено и све подједнако: „Русијо, вели, матушко, црна моја избеглицо, шта ли ћу с тобом?

као слап воде навирале, извлачи он наједанпут и муњевито ону гужву што се надућила у џепу од панталона, а ова округла, црна и некако репата.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса. Смрт искупљује сваки живот. Живјети се може и неозбиљно, и неодговорно.

и с четири кржљава багрема, дуго је чекала, топћући нестрпљиво ногама и енергично растјерујући репом мухе, велика црна мазга са зеленим и црвеним кићанкама, које су јој клепетале по очима.

и започињало свој слијепи, невољнички живот вуцарања кроз транспортне тенкове, кроз жељезне вагоне-цистерне, кроз црна гумена цријева сипљивих пумпа, док се најзад не би смирило у подрумима далеких маглених градова.

нешто прориједила коса на тјемену, нешто је више сједине на сљепочницама, а на мјесту испалог очњака зјапи у чељусти црна рупица мрака.

Нешто слично јагми за „извозницама”, за валутним дозволама, за концесијама. Шверц и црна бурза. Малверзације, злопорабе, корупција великог стила. Букнуле су монстр-афере.

Оне су ваљда урођена ствар. Наше врхунске радости и наша црна безнађа окрутно су несаопћива. У часовима кад највише требамо неке присне близине, ње нема: она је немогућа.

Знам је како се рађа, знам како ниче тупи ледац бола у дну измучене пути. Знам је кад кликтава лијеће, црна преклана птица, и крилом скршено удара о стијенке своје тјескобе.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима. Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више

Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица « приближи муњевитом брзином и, као неко

»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства

Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички. Раста беше малена, али снаге необичне.

— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. — А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. — Па ко га не виђа?

»Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку. Али ти ја, црна, умрех од стида. — Што болан, биле смо све у кошуљама. — Јест, али опет...

На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагове пламена.

помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна непробојна ноћ... Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице ?...

— Отварај, море, озебох на овом кијамету — — одговори Ђурица. Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу. Ђурица уђе у собу. — Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. — Што ће ти ?

Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... »Шта је ово ?... Шта ово би ?... Свршава се, долази крај...

све се у њему згрудвало, смешало, следило... Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...

И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... — Јединче мој !... куку несрећници !... кућо моја!... — Еј, црна мајко! — чује се из народа. — Доста, бабо, не помаже!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

и рече: — Браћо, та ми не идемо на весеље него у жалост, јер тражимо очев изгубљен трс, стога хајде да опремимо три црна коња. Тако и учине. Опреме три црна коња ма̓м, и збиља, коњи ти одмах крену, и браћа се упуте у далеки свијет.

Тако и учине. Опреме три црна коња ма̓м, и збиља, коњи ти одмах крену, и браћа се упуте у далеки свијет. Тако ишли, ишли равницом и брдом, преко

Судије и парничари дођу на њиву, и ту онај што је хтео неправдом туђе да приграби рекне: — О црна земљо, ти сама кажи чија си! — Твоја сам, твоја! — зачује се детињи глас из земље. Прави газда, чувши то, тргне се.

Ево ти најпотље попа ришћанскога те све народе укори говорећи: — Ма шта ће вам више од једне, црна вам памет! Да ли не знате да сретњему чојеку умиру жене, а несретњему кобиле липшу?

ЦРНОГОРСКИ ПОП Кад је Црна Гора увела да свештеници морају бити изучени, бива морају свршавати богословију, а који није свршио да иде у мир, био

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

КЊИГЕ “РЕЧИ” 188 НОЋ ЉУБАВИ 190 УВОД У ЛЕГЕНДУ “ЛЕПОТА” 191 НАШИ ДАНИ 193 ПОВРАТАК 196 ЦРНА КРИЛА 198 ПРВИ ПОЉУБАЦ 200 РОБ 204 ЗАДОВОЉСТВО 207 ТАЈНА 210 НОВИ ДАНИ 212 ПРОЛЕЋНА ПЕСМА 214 ПЕТ ПЕСАМА 217 КРВ И

И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином говор древних гора, Као цвеће бојом и лепотом. Отвараху очи пуне

О зашто је, рако, Ти бар не виде да за тебе није? О ниси, знам ја; знам да ниси могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице,

Како гост незвани, огрнут у приче, Рањене му груди баца посред блата; И црна шамија на дому га виче, И тражи га земљом гробова и рата.

Сад од Куманова, Маркова Прилепа, И од Грачанице до Битоља равна Укинута рука црна и свирепа, Оживела наша царевина давна.

ПРОСТО ИМЕ Кроз моју душу прошла су два рата, Два стара орла завета и славе, Прошла су црна, засићена јата, Пали крсташи и заставе праве.

Два црна гнезда белога владара. Које подиже Беч и блудна Пешта. Ја знам да сила пролазна ће бити, И да ће заћи борбе и сви криц

Ја о томе не знам. Ал' кад пада вече На црвено сунце и дан к'о дим бео, Кад из сваког кутка ноћ црна потече И притисне очи, небо, видик цео, Знам да чујем свуда, да ми нека струја Носи мртве речи и песме славуја.

Опет вам се враћам, црне ноћи моје. 1911. ЦРНА КРИЛА Гледам ту јесен што иде кроз гране, То лишће свело, уморно, што гине, Мирно, у бледе и маглене дане, У ноћи

И шум тајанствен као покрет вила Иде са земље, где још руже цепте, Где срца трну: шуште црна крила, И црна крила над животом трепте. 1911.

И шум тајанствен као покрет вила Иде са земље, где још руже цепте, Где срца трну: шуште црна крила, И црна крила над животом трепте. 1911.

Болесна ноћ је око њега била, Велика, црна, с поветарцем меким, Смрт по њој своја лупала је крила И лутала је сновима далеким.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

и ноћи, био сам огрнут дугим жутим кожухом, постављеним црном вуном и искићеним по ивицама црним и црвеним арабескама. Црна шубара од овче коже уобличавала је мој лик правог сина Идвора.

изрази су се често чули, а односили су се на догађаје за време балканских ратова које су водиле против Турака Србија, Црна Гора и Русија. Трећа би исплазила језик на мене или би направила неку ружну гримасу.

Али све се мењало као магичним штапићем када би прошло подне. Црна одела и капе би ишчезле, а замењивале су их фланелске панталоне, шарени џемпери и капе које су тада носили и студенти

Ћипико, Иво - Приповетке

Није био вичан тим пословима. Пре него ће изићи Цвета упита: —Што ћу му предати за ручак? —Разуми се, јухе и добра црна вина... —Е, да га је! — опази жупан. .

Нагон да се спасе живот испољи се свом снагом, а као једина узданица сину им пред очима Црна Гора, стара постојбина њихових пређа.

нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни осјећали, нити су могли да приберу пусте мисли, али црна слутња так се јављала.

Тешко јој је било у души и мораше је црна слутња; толико је пута погледала у своју слику и похитала к огледалу да се у њему види.

Међутим, сада је одговор дошао и изненадио је. Веселила би се, а не може: не да јој црна слутња што је мори и смућује; нема поуздања у своју срећу. Девојка часом прекине низ мисли и заборави на се.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени

чистом безгласју, а неодољиве боје и слике у самом срцу таме: Знам, чува безгласна жица Све звуке неба и света, И црна поноћна клица Све боје сунчаног лета...

Да се само присетимо двеју строфа из „Маћухице“: 1. Црна као поноћ, златна као дан, Маћухица ћути испод росне вазе, У кадифи бајне боје јој се мазе, Мислиш:

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

и то густ, тежак , и њој управо „тада све изиђе”, па је „чисто очи заболе од тога” и „брзо, заносећи се, лепи колуте црна лука на слепоочњаче и чело, целу главу стеже јако, свом снагом, учкурима и то унакрст, да би јој мозак испао”.

заменицу ја, па је у преокренутоме грама тичком лицу огледалски понавља: „А да је он, он сада ту, његова несрећа и црна судбина. “81 При томе, опет, не говори сама Софка, него аутор у њено име, додајући да то што је наведено она „осети”.

Ништа се није више чуло, сем ветра и ла вежа паса. И непрекидан шум воде што је отицала. - Подиже руку и велика се црна сенка начини на зиду“.

При томе се опис прекида тачно у тренутку кад Аранђел дигне руку, на зиду се појави велика црна сенка и Дафина грозно врисне зато што јој се причинило да види Вука како иде по води.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Спуштају њено чедо, Још га не спустише, Ал’ гле: из црна гроба Бео голуб излети! Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо.

Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза

»Невен« 1881. ДИВНА ЗВЕЗДА Црна ноћи, ко те води Кад је време да се шириш, Да болнима мелем пружиш, Да уморне сном закрилиш?

Вођ ми звезда, звезда свача — Тад’ се зове вечерњача. Црна ноћи, кад већ снагом Опоравиш наше груди, Ко ти вели: „Мини, мини — Когод спава нек’ се буди!

И засузи му око и набра му се чело, Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај.

лети гавран црн, Злослутник, брзолет, Ал’ престиже га коњаник Тај кивни разбисвет Пред њим се стрела отисла, Сва црна у свом злу, Ал’ јахач језди стрелније, Пак престиже и њу.

А сад соко у гроб паде, А наша се крила ломе, — Косовска је пустолина Сад у срцу моме. Хеј, ка’но што црна нојца Уздише за белим даном, Пет столећа кроз груди ми Уздахују над Стеваном.

Ил’ обрне неродица, Гора Црна Нема зрна, И ма да јој мало треба, Ни толико нема хлеба. Ил’ са оног сињег мора Залети се кивна бора, Сила

Дању ради, ноћу ради Да одбије муку глади Што кâ црна авет слеће На шесторо сирочади. А кад зима стегну јача, Ветар, цича, непогода, Она мишља: шума ј’ свача Кâ и

Таласи се дижу, утолежу, Те бродара пеном запљускују, Све то јаче, све страшније дува; Пропаст зија, црна провалија.

Буди јава твојих снова Од твојих синова! СПАСЕНА ЈЕ Ех, радуј се, Црна Горо, Ти што за страх ниси знала, Сад си стрепом задрхтала, — Ал’ је добар Бог. Из страха ти радост ниче.

Ти си мене волô Што ласкања немам (Сад најмање кад се и ја „На истину“ спремам). — Застава се црна На „Матици“ вије; Што потреса душу моју То је још црннје. С Богом, стари друже, — Од сад гробник тлени!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

МЕТАФОРЕ 156 ПРИПРЕМАЊЕ ПЕСМЕ 157 ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ 159 ЗАМОРЕНА ПЕСМА 161 СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ ЦВЕТ 170 АГОН 171 РУДАРИ 172 МОРЕ БЕЗ

Заборавимо мрачно поверење себе са собом, у страшно подозрење простори се руше и црна наилази плима. У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници почетка под каменом што име има.

смрти и мокраћа Имитирају јарост жутих паса Зелена боја ума и плава словенска нежност Нагризају плућа бубрег и јетру Црна миловања уместо уралских снегова Опомињу нас да је лето на измаку 3алуђени ватром очарани алхемијом Прецењујемо песму

пасти Једна ноћ другој ноћи пут Додирнут циљем светлости Мрак цвета у врту — када научите Да говорите биће крај песми ЦРНА ВАТРА Ноћи о ноћи трострука ватро Једном ватром убијаш Другом ватром лечиш Трећом се ватром шалиш (Трећа ватра је

ВАТРА Ноћи о ноћи трострука ватро Једном ватром убијаш Другом ватром лечиш Трећом се ватром шалиш (Трећа ватра је црна) Глад вари мрак Природа авај још није створена Песмо мани се маргина Пева се одозго надоле (О радости брзог

Краков, Станислав - КРИЛА

— Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко.

Мајор је лежао на леђима. Црна грана багрема му је заклањала звезде. Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише.

Немарно се брише надланицом ознојено чело под тешким шлемом, и пребацује терет ранца са једног рамена на друго. Црна линија гребена је све ближа. Већ је скоро ту пред њима. Опет сан вуче за отежале капке.

Па све замуче. И већ се групица хтеде раскинути кад се чу храпави глас: — Бранко, чутурицу! Једна црна прилика пружила је нешто. Замириса ракија. Чу се како клокоће течност кроз засушено грло.

Около грми, прашти, звижди. — ... ра—а—а, — урлају дивљи гласови у ноћи. Све то надвишава хучање, рушење. Као да се црна бујица ваља низ падине брега. Хучи и ваља се све брже ка јаругама. Камење се отиска под ногама и јауче.

Војници су расекли и раздрли блузу са прсију. Указаше се маљаве груди по средини пробијене. Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу... децу моју...

Већ изађе на усечени пут, кад чу блиски фијук, пун претње... нешто грмну, и сруши га на земљу. Тешка црна киша земље сручи се на њега. Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему.

А сунце је ипак, иако хладно, септембарско и скривано маглом, оживело сва ова прљава и црна лица, која обрасла дугом, необријаном брадом провириваху под излубљеном сенком шлема.

Прозор који је дотле био затворен као да се отворио. Неко га је прекорачио и ушао у собу. Очи се Душкове рашириле. Црна прилика ишла је право ка њему. Одједном виде замахнуту руку над собом. — Ау... дрекнуо је и скочио у кревету.

Улицама су цикала весело голишава деца, и лупале дрвене нануле. Промицала је покоја црна прилика хануме. На тргу је под платаном достојанствено шетао критски жандарм.

Петровић, Растко - АФРИКА

С времена на време појави се његова црна глава, да удахне ваздуха, док се са тврде, коврџаве, и масне косе вода одваја одмах као од нечег туђег и страног.

Младићи су били апсолутно неми, оборених глава; носили су једино, као и остали црнци у овом крају дуга црна копља. Нису се ни изненадили ни уплашили кад су нас видели, али, не хтевши стати на мој позив, наставише кроз шуму.

Ја једну задржавам за себе сасвим близу обале да бих се лакше умио и обријао. Нека црна жена сасвим нага, тешких чврстих груди које као да је вуку води и земљи, прилази и гледа задовољно како размазујем

да је био изванредно леп: његове очи чијим је погледом он тешко управљао, биле су топле кафене боје; коса, необично црна и дуга, падала је низ чело густим праменима.

и певају, и сваки час по једна улети у средину, распевана, луда, баца се полеђушке, час једној, час другој у наручје. Црна је девојка прими, полегне под њеном тежином, одупре се о гипке ноге и одбацује натраг у круг.

Прелазимо преко речице која се зове Црна Волта; њен извор је само на двадесет до тридесет километара одатле. Удружена тек у Голд Косту са Белом и Црвеном

Кују стојећи, раскорачени, уздижући се својим замахом у небо као црна вулканска генија. Њине лобање су савршено обријане.

даље, када се прође рибарско сеоце и шумица на реци, почиње Бамако, град који су пре два века основала, бежећи, два црна фетишера назвавши га: „Највеће купатило крокодила.

“ У поноћи смо продужили. Магла се разишла, небо светло и звездано, обасјано месецом, који се крњио. Река је била црна. Питао сам своје пагајере: зар не умеју певати.

„Мусје зе пли волт клават ки команс а етл ноал“ (Господине узео сам вашу машну која почиње да буде црна! У ствари је црвена). „Мусје, зе серсе во сосир, ки не сон па тутафе ноал“ (Оне су жуте)!

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

твоје младости Помоћ ће срцу моме сносити; Образа твојих кожа увела, Упале очи, модре уснице; А после, кад те црна ропкиња Филџаном златним скромно понуди, Да шербет примиш дивно удешен Који ти милост шаље пашина — Онда ћу и ја

Биће: потегни, вуци, настави, Са једним брегом други састави! ЈАЊА: О, тешко мени!... Па каква црна ноћ! РАДАК: А ти, момче, Би л’ мало цујке сркнô, уморен? ПОРФИРИЈЕ: Да ти је наздравље!...

Станоје гледа око себе. ГЛАВАШ: Ње нема ту!... Где је?... О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи!

О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи! Само што поноћ има звездице, А кућа моја — црна пештера Из које беже слепи мишеви, А шкорпије се крију пажљиво У пукотине влажног камена, Да не би онај ваздух

Чија је, дакле!... Хо!... Сећам се сад!... Кад дође она црна вештица, Збрчкане бразде срамног образа Са прљавом је крила шамијом. То беше она!... Ал’ шта је ово?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Но наскоро све постаде јасно. Из Тешице почеше избијати у вис црна клупчад густога дима — дакле наши одступају! И док их Турци гоне плотунском ватром, Черкези већ пале села...

крупних, белих црва, очи испијене, уста широко разјапљена, а из њих и у њих куљају ројеви мува; на слепом оку види се црна мала рупица коју је куршум прожегао, око ње запечена крв. Смрад да те угуши...

Намах опет обузима те црна мисао: ово су последњи тренутци... Успомене из детињства, лепи младићски снови, наде, планови, пријатељи, сва мила и

Пођемо мало даље и шта да сретнемо! На пушкама у шињелу носе Руси јаднога Кирилова. Још је био жив, али црна смрт већ му се беше настанила на бледом лицу. Ижљубимо га у крваво чело.

нагло се окретох... мој се образ: очеша о један увео, хладан обрашчић; поглед ми сусрете два велика, црна, необично сјајна ока, где се зорно упиру у ме, а са јадних блеђаних и усанулих детињих усна опет слабачко прозвучаше

И ја угледах кроз мрак како спрам несигурне и бледе светлости једнога логорског огња блистају два сјајна, црна ока. — Па ко је оно дете? Откуда овде у логору? — Е мој, господине, ово је убита жалост!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Богу је мило Што ј’ тако тајно Дивну и бајну Створио ноћ. XЛВ Црна ноћи, ласно ти је проћи, Бела зоро, ласно ти је доћи, Ласно ј’ сунцу просијати грање, Кад не знају шта је миловање.

ој! Ал’ си страшан, ал’ си добар, Чудни Боже мој! Мала свећа горила Тужно, жалосно, Црна ме је слутња стисла Кад сам погледô. Уздисаји стишају се, Док се понове, Никог нема, да се моме Јаду одзове.

је канда сад још шири — А бескрајност у црнини Жели негде да одане, Па на моју душу пане, Ту пребледе, као да је Црна рани моћ, — Гледи на ме, оставља ме, — То се зове ноћ.

Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога! Па ће можда смртним стегом Раздробити сву теготу, — Ви’ш,

XXXИВ Смрти, смрти, црна смрти, Ти си дошла по њу, — је ли? Не пресеци, Бога ради, Везу нашу! — А смрт вели: „Ја разумем твоју стрепњу, —

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Јаковљевић СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА Садржај КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА 2 СИВА СТЕНА 28 ЦРНА РЕКА 37 „МАЛАРИЈА НАС САКУПИЛА, МАЛАРИЈА РАЗЈУРИЛА“ 53 „ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ“ 74 НА ЛЕЂИМА ЈЕЖА 89 ПОДНАРЕДНИК

— Соломонска пресуда! — узвикнуо је поручник Мишић. — Слажемо се. ЦРНА РЕКА Капетан Милија, звани „Аждаја“, прича како се и он вукао по пољским завојиштима.

На целом овом простору нигде се нисмо срели са непријатељем. Прикрадали смо се полако самом отвору... Видимо реку... Црна река. Она, знаш, тече право на север, па онда скреће десно, на исток. Наишао сам сада на њен источни крак. А-ха!

Побауљке кроз трње, преко камења, растерујући гуштере, довукли смо се кришом обали. Под нама је Црна река, мутна, широка двадесетину метара. Онда настаје с оне стране једно стотину метара равнице, па се одмах диже брдо.

— А зашто ви носите црну јаку на блузи, а Том црвену? — питала ме Арлета. Објаснио сам јој. Њој се више допала црна јака. — Природно... Све што је његово, мора да вам се више допада — дирао је Тома Арлету, гледајући је подсмешљиво.

— Скочивир... Ту, поред села, тече Црна река. Изазивам у своме сећању то име и сећам се приче потпоручника Влајка. Ту негде, у близини Скочивира, јест, сећам

Ту негде, у близини Скочивира, јест, сећам се, излетели су они из клисуре, прегазили Црну реку, и налетели на Бугаре. Црна река била је мутна и прљава. Можда су је због тога и назвали „црна“. А на њеној десној обали, налазило се село.

Црна река била је мутна и прљава. Можда су је због тога и назвали „црна“. А на њеној десној обали, налазило се село.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

” Плану и састави нишан, и згоди удаљена старца. Паде, и с душом се растаде; црна га покрила земља. Опојан он је у спроводу цркве и закона српска.

Та прије ће нам сунце, месец, звезде И црна земља наопако поћи, Атоми створа что у вечност језде У прах и пеп’о претворит се моћи, И фурије, кад страшном

б’ било и мени са самом шетат се црнком, Гледат у црно око, држати белу руку; Али нити је ноћ баш свака у години црна, Нити је баш сваки дан васцео јасан и чист.

слова, И ко донде доспе, слова чита ова: „Кад се смрче телу, тада духу свану: Дух младића овог сад је у мом стану. Црна тешка земља духове не гњечи: И тљенени човек само под њом јечи. Ој, путниче сваки, пред споменом клечи!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је. То значи: и жао ми је Што те онако црна судбина Из Венеције злобно отиште. ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим.

„Доста је само?“ Та суложница да сам нечија, Ил’ турске буле црна ропкиња, Тежина ’вако грозне увреде На подлој би му крви плинула. СТАНИША: Ћут’, жено!...

ВЛ. ВАВИЛА: Век протиче, децо! — Век за веком Можда тужно уздишући плаче; Али вапај до нас не допире — Црна копрен вековечитости Раставља нас од тајних гробова, У којима сахрањени леже Век човека, прошлост човечанства.

Видиш Босну!... Пак и опет... Је л’ благослов, ил’ је клетва црна, Што јој боре синџирли писаљком По погнутом челу очајања Чврстом руком бележи насилник? Бог је то хтео, децо, бог!.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља: — Чудне ли среће и црна ли удеса мога!... Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју?

себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: — Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак! ЗУЛУМ СИМЕУНА БАКА Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Мене плаши ваша црна риза И велика манастирска бдења: И потомку можда нога клиза Можда и он тражиће спасења Испод грања чемпреса и

XXВ О, како боли на дну душе сане, Кô црна слика немоћнога Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Јеси разумела сад? Ето ти, па се према томе сад управљајте и ти и отац. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, кћери, црна кћери, шта сам доживела? Обећаваш човеку да му идеш у кафану. Господе боже, каква је ово данашња младеж!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

в. проширује се културно подручје. После два ослободилачка устанка (1804, 1815) у књижевност улази Србија, потом Црна Гора, делимично слободна још од краја 17. в., и други крајеви јужно од Саве и Дунава.

Лалић у следећим романима неће мењати тематику, ни време и место збивања (северна Црна Гора), чак ће се и исти ликови појављивати више пута.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Напомена Ђуре Јакшића НОЋ У ГОРЊАКУ Као бедем тврди црна поноћ стоји, Преко кога прећи пуст се живот боји. Побожна обитељ светог манастира Грешноме је телу давно нашла мира.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Само, место оне њене беле, нежне, везане марамице испод грла, била је, као и шамија јој, црна, велика, нова. Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута

У шалварама и белом, тесном минтану, са широким затвореним рукавима. Од целе ње онако беле само јој одскаче црна коса и више ува јој у страну приљубљен велики кадифени цвет, божур.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и три зрна црна пасуља (СЕЗ, 19, 265); ловцу, пред полазак у лов, трљају руке б. (іб., 348). Можда овде треба рачунати и пропис да у

обредна (јер је певају »краљице«, и јер се у њој јавља рефрен Љељо), куне се девојка »дрену на корену« (ЖСС, 126, Црна река). Због чега је д. мали и као здробљен, причају се ове етиолошке скаске. Од њега је узето дрво за Исусов ДУД .

то учини, онда новој вештици »проникну крила слијепога миша, обрадак јој се продуљи, косе се расплету, одјећа постане црна, и тад са осталијем полети као лептир« (Караџић, З, 1901, 189). О религијском значају к.

називи: діпѕацуѕ, ѕпіна алба, цратаегуѕ моногyна (»бели« трн или »бела« драча); паліуруѕ ацулеатуѕ (»црни« трн или »црна« драча). Уз ово долази и глогово трње (цратаегуѕ охуацантха). В. Глог.

свакако: да благотворно утиче на плодност и обиље (на то указује и веровање да ће породиља имати млека ако »једе доста црна лука и пасуља«, СЕЗ, 19, 100, Хомоље).

ГЕМ, 19, 1956, 10 идд, 13 идд, 89 ид (у разним крајевима); 33, 1970, 120 ид (у околини Будимпеште Срби), 166 (Банатска црна гора); 37, 1974, 165 (у Југославији); 42, 1978, 410 (околина Зајечара); ГЗМ, н. с.

Ћипико, Иво - Пауци

Куд ћу са својом чељади? —Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда... — И насмија се газда, и црна празнина међу зубима показа се чисто. Па настави: — Ти, човјече, већ ништа немаш...

— А што сам ја грђи од њега, па ми не дају никакове части?!... Он се тобож љути на неправду; тресе главом, и дуга црна коса расула му се по челу, а промукли глас, рекао би, долази из дубине. — Ти си сретан у љубави! — шали се Иво. — Ја?

Говори да је рекла; „Ча ће јој Јуре? Оно је добричина, неће нигда стећ' ча је црна под ноктом!” — Па преврне разговор. — А ча је оно било у вароши? Зашто су ракете пуштали ? — У славу начелника.

Иво га посматра, чуди се: блиједо лице, дошло је блијеђе но обично каквога је он гледао у суду; црна му брада дрхти од узбуђења, а усне се скупиле; само црне, големе очи, испод облога клобука, не могу да се смире; не

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

год је био, оженио би се на брзину, направио жени једно-двоје деце, а онда би просто нестао као да га је прогутала црна земља. Неодољиво су га вукли непознати, још невиђени крајеви.

Народ се већ вратио из збегова у своје рушевне чатмаре и колибе. Многи су нашли само тужна црна згаришта међу плотовима зараслим у коприву.

Увек је долазио на исти начин. Однекле из мрачног ћошка помолила би се најпре његова сјајна црна глава са светлећим очима. Окренуо би главу лево и десно као да проверава јесам ли сам.

Та би боја час била прљаво крвавоцрвена, час блиставоплава као небо, час зелена, час црна. Мењала се попут блескова муње и то ме је доводило до лудила.

излудело, истопљено је већ муњама, растворено је већ у киши, ништа од њега неће остати, освануће уместо плавети голема црна рупа, од једног до другог руба видика. Сад се сећам: то је то, обамрлост, уснулост. Једва сам се држао на коњу.

Поравнали смо песак. Набацали одозго сувога лишћа и сувих врежа купина. Дршка копља, црна и углачана, помаљала се из земље попут суве младице без огранака. У сумрак се провалило небо.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

туђ је пренет свет; Где хладни Бореј дŷше, и снегом засипа равни; Где славуј не пева слатко у тихи сутон и тавни; Где црна бреза само, под ветра студеном руком, Кô тајни призрак се ниха, и тужним шумори звуком.

прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља, И густе слојеве магле у влажни вала дô...

Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране, Наказно пружене горе, кô израз паклених мука, Од суве,

Где су питома стада? (СУВА, КРЖЉАВА КРУШКА...) Сува, кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно нада мном стоји.

губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит листак шумори, Почивају мирно рудничке планине Ал' његову душу црна слутња пара, И Бранковић дозва свештеника стара.

јесен влада, Кроз голо грање влажни ветри бију; Небо је мутно, киша мирно пада, На пустом пољу гаврани се вију, А црна Дрина хучно се таласа, Па валом својим о брегове туче...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Његова ношња, црна свилена мантија и камилавка, не разликује се ни у чему од ношње осталих великодостојника његове црквене државе, али

али најочигледније види онда када она при томе заклони мало Сунце; онда се она прешета преко његове плоче као мала црна бубица.

Оно изгледа, отприлике, овако. Црна плоча нашега Месеца, који је заклонио Сунчев лик, као да лебди, тешка, у простору.

На левој граници зеленила и пустиње, јасно се разабире троугласта црна мрља. То је сенка Кеопсове пирамиде. Живот буја на Земљи, а дела човечје руке виде се и одавде, са Месеца.

Младић је био витак и изванредне лепоте. Дугачка свилена црна коса уоквирила је његово фино лице, украшено великим бадемастим очима, лепо завијеним носем и таласастим женским

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Знам да би бољка, глава, брзо прешла, кад бих лежао и одмарао се на твоме крилу. ТАШАНА (више за себе): Црна твоја мајка и сестра! САРОШ (гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру?

(Облачи се и везује бошче.) Утрчи Ката и још са улаза кука и нариче. КАТА Куку, куку! Ташана, црна ћерко, шта учини?! ТАШАНА Што учиних, учиних! КАТА (гледа повезане бошче и обучену Ташану): Па куда сад?

Чуваћу те ја. ПАРАПУТА Не бојим се. Јер и ти си земља као и ја. ТАШАНА Ох, јесте. Земља и то каква страшна, црна земља. ПАРАПУТА Земља! Земља!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута. На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту, још и

одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика. У тасове спушта добру пару. Просјацима пред црквом, колико их год има, удели.

„Ми ћемо служити само црну кафу” — каже она. А ја: па зар ви не знате да је црна кафа са шлагом одлична, а бадем или орах у црној кафи, то се већ не може ни казати колико је то фино.

” Општи смех. Госпођица Каначки, честа посета код Јулице, преузима реч. — Свеједно сад црна кафа, него што је то да и шеста недеља прође од венчања, и ништа, баш ништа: ни свадбени пут, ни млада у цркву, ни

Нашао, да она извире у брдима, у Карпатима: да се тамо зове лепим именом Црна и Бела Тиса; да је у горњем току брза и бистра планинска река, и тек после се распе и развали у безброј кривудања и

— Ето то покојни Тома никада није могао да види, и да зна да смо ми цпећни људи, да сиротиња није увек црна, да и сиротиња пролази, ако Бог да.

Био је то човек, да кажемо још једаред, висок, крупан, мало тетак, и необично велике главе. Његово чело, образи, и црна густа брада, то је био читав пеизаж. Имао је стручног знања далеко више но што је морао да има.

Сирота Кода: крупан нос, и два велика црна колута над детињим обрашчићима — било је и смешно и туга то погледати. Ђаци, немилосрдно запиткују, а Кода, помирена и

” А сутрадан, по свима кризантемама, права, црна јесења киша, па и по која пахуљица снега. Још један сутрадан, изведрило се, али јако застудело.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

и после кратког времена то му исто с интересом враћају; уче га тужити се на рђава времена, уверавати да је ствар црна која је бела, и проче. Тко може посумњати да од оваког неће бити добар трговац?

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

их одгонетнем За сада ми на вучје сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако се жив и здрав кући вратим ХИЛАНДАР Црна мајко Тројеручице Пружи ми један длан Да се у чаробном мору окупам Пружи ми други длан Да се слатког наједем

ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не

сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас чита Тајна слова расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ Сви седе провидни

злато Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени

смрти На чеоним костима се пресијава Страховито памћење Из очних дупљи Гледа до на крај света Црна видовитост Између крезубих вилица Заглавила се Голема последња псовка Око смрти зазидане у кули Лобање у месту

облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови. Иако је на путу било много сличних физиономија, ипак је ово лице привлачило мој поглед...

Чује се лупа и звекет ланаца. Лађа поче да се њише. Неко рече да ћемо сада поћи. Видимо како поред нас промиче црна силуета великог ратног брода... — Сад... шта нам Бог дâ! — зачух где неко говори.

Је ли тако? Она двојица ћутала су и посматрала га замишљено. — Дај карту!... Ово је Црна река... Она скреће. А у углу који прави налази се Кајмакчалан. Разуме се, повучен мало уназад.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ У поноћ кад пођем улицом сам, сам, Улица је сувише широка и црна, два прозора су свега осветљена, У поноћ када пођем улицом сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам.

Гле, месец, та чудна свим стенама рима! Због њега плима Црвенокошког поглавице односи леш: На таласима се таласа црна коса и Мокро перје, боливијско зверје, Он препливава океане Да л' над водама, да л дуж кинематографских платана, Или

Ако те љубим под врат, шапнућу Клевету: ко ти рече мор-доламу! Мор-доламу, црна хата бесна свата, ах Коштано Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано, Окупано. Ох проклета!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачиј

Кад, гле, шта га то љуто гризе, као ватрица пече? — Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш?

Заморио се Ведран, растужио. Чак и у сну, чини му се, изворе чисти, никако да очисти, туго црна! Једва се некако сети мрава. — Дођите, браћо!

Као рођена сенка свуда где год би крочио пратио га је смех, туго црна! На крају је пристао да га деда за нос и уши вуку. Шта је могао друго?

ЧАРОБНА МЕТЛА Све прљавији бивао је град, туго црна! Шта се све није покушавало да се он очисти, без успеха: остаци кромпирових љуски, папира, прашине и чађи улазили су

Кад да са дечаком мало поприча, туго црна! А висока је, ој, како је висока Стаклена Кула. Не допиру до Радана људски кораци, гласови и сенке облака брже.

Од зебње ораху застаде дах у грлу. Широка и пуста је била долина. Нигде ни зечева, ни веверица, ни бреза. Само црна и гола земља и облаци који само што се на земљу не оборе.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Сад те заклах! Уста да имаш, а језик да немаш! Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква!

Уста да имаш, а језик да немаш! Ти! Таквога сина имаш. КАТА (погружено одлази, кршећи руке): Црна ја! ТОМА »Црна!« А зар кадгод беше бела, срећа каква? Од како си, таква си. И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара... И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели. На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве...

Њихов је говор моме срцу лијек И с њима тако провео бих вијек, Па храна била само црна кора. Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам топле ријечи и збора. 1908.

Радника кротких, робља наших дана, Ловори, сјајни кô злато кад стопе, Расту, свију се, па врсима грана Пољубе црна и знојава чела.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

једва подигнуо, па повуче ноже по конопцу, те пресече на руку конопце, посеч' Грују по десници руци; из руке му црна крвца пође. Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!

се објаснити низом унутрашњих друштвено-економских чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XВИИ столећа, појачане феудалне дажбине над становништвом, тј.

То је прави двобој речима, изведен изванредно вешто и снажно. Те речи делују као мачеви. И док би гавранова црна крила и грактање људским гласом у другој ситуацији савременом човеку изгледали наивни и отужни, овде — над главом

првог низа одговара супротни детаљ из другога: госпођи краљици љута Арнаутка, меку душеку студена плоча, чистој свили црна струка, златној жици купина, меду и шећеру овсени скроб.

“ Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода, ту не има ниједног јунака, осим једног црна Бугарина, и то младо, још голобрадасто“.

Иди, душо, у ризнице доње, те донеси три купе дуката, да дарујем црна калуђера“. Оде Јела у ризнице доње, те донесе три купе дуката, не носи их од Минина блага, већ их носи од Маркова

Стаде јека бијела Стамбола, ал' ето ти црна Арапина на кобили танкој бедевији, и за њиме пет стотина свата, пет стотина црнијех Арапа: Арап ђевер, стари сват

Већ ми кажи Арапове дворе, гди су двори Арапина црна? Имам речи беседити с њиме“. Девојка му поче беседити: „Драги брато, незнана делијо, а што питаш Арапове дворе?

Трже Марко буздована свога, пак удари Арапина црна: како га је лако ударио, искиде му из рамена главу! Насмеја се Краљевићу Марко: „Боже мили, на свем теби вала, кад

Оде Дојчин у поље широко ка шатору црна Арапина. Кад га виђе црни Арапине, од страха је на ноге скочио, па говори црни Арапине: „Ој Дојчине, да те бог убије!

Кад ја дођох у поље Косово, јако свану и ограну сунце, у Косову ниђе никог нема, црна тама све поље застрла, не види се сунце од облака, а из таме јунак излазио на ђогату коњу виловиту, а ђогат му у три

Но кад бисмо на трећем конаку, ту нас стиже и трећа поћера — црна струка, а дугачка пушка, прегореле ноге до кољена; по једном се ватром претурисмо, а по други бити започесмо, од њих,

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

све некаква чудовишта: те некакав див с главом као пласт сијена, те страшан брадоња с лепезастим рукама и канџама, те црна баба с торбом.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Та њихова мучитељска оруђа, чимно муче људе, сасма су тешка и зла, дебели нокти непрегибати, зли бичеви, црна клокоћућа смола, смрадљиви задах, кревети жешко угљевље, незагашен пожар, неопроштен суд, судац безпријатељан и ничим

ТРГОВАЦ И СМУК Бијаше у једнога поштена домаћина трговца у кући му смок — она црна змијица што не уједа много доби.

ЦАРСТВОМ Хоћу сâм своју ми грбину издати на грухање и образ закрих са срамом, те у самоћи седох, јерно доста сам се црна чемера нагутао и пун сам већ једа.

О, да чудна неправа и рђава почађила и црна тога нашега житка нам овдашњега и слепоће несмишљане нимало о себи! Како то ни ови ни они не сматрамо себе како се

те земља нам свога рода ни посејанога семена не издаје, остају нам празне оставе и сама трава не расте него ли види се црна и суха много пут земља: остаје на њој клетва да је пуста како нека планина што је проклета (Ђелвуј) од Исуса Навина

указата златна риза него позлатаста, ако била жута, ако ли бела, ил' му црвена, или зелена, — теке да није исто црна. Ако не мож' бити златан, буди црвен, буди румен, или бео — прихватам те...

Опи се Лот, Аврамов синовац... после кајући му се зато по Аврамовој заповести три усађена у земљу с ватре црна угарка дотле ваљало му их је из својих уста заливати с водом, док се нису прозеленила.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и зелена травица и творца и предмет те песме! И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно

Анасана!“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...

— Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!... — тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска.

онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!... Што несам бећар, та да гу ели узнем ели отнем од татка гу“, — тол’ко што је лепотиња!...

— кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе?

Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“! — Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена. — Црна Персо, што ти се оди дете напраји! А Митанча — што напраји? — Ешек! Што ће праји?

Саг татко и мајка — ништо! Саг си чупенцета бегендисују момци, па ни питују: бегендисује ли татко и мајка зета?... Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!...

А ти баба ги, па ги држиш на крило!... — Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!...

!...“ и црне мисли све више, као црна ноћ, све више омотаваху и притискиваху болну душу његову, докле га из тих мисли не трже силан смех, од којега се

У колима још колевка, коританце и дубак... — Лелеее! Црна Ташано, у зêм да пропаднеш! — викнуше женске, гледајући за колима која лете преко калдрме и крешу варнице, која су већ

— Их, их, их, леле! Каква срамота!... Црна, црна Ташана, како ће у свет да искочи, — девојче гу станула побегуља!...

— Их, их, их, леле! Каква срамота!... Црна, црна Ташана, како ће у свет да искочи, — девојче гу станула побегуља!...