Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Бог ћути, и људи ћуте... Плаве димове кабануса пратили су дубоки уздисаји оца мога. Тужним погледом гледао је у црне камене стубове и у оне гвоздене колуте што на платну живописани беху; а кад је видео најстаријег брата, који је остале
сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина.
око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима.
Све сами црни гробови!... Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!... Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?... Зар моју љубав?...
Ту је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима приповеда... Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у
Једно је на њој било што се мени допадало, то беше бело као снег лице, које су густи праменови црне косе кружили, и, после, јак и крепак стас, који је тако гибак био, као млада трска коју би човек могао превити у
Кад је видела Живка, она му пође у сретање, подиже своје црне очи горе, у којима су све страсти женскога срца гореле, на беломе лицу заталасало се танко руменило, а на уснама
А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Наравоученије Све жене на свету, како Европејке и Азијаткиње, тако и црне Арапкиње, премного се старају за своју телесну вњешњу лепоту; отуда су произишли толики различни начини шарених и
” Овако благородне и велике душе о великим људма мисле и говоре. Верхови превисоких гора остављају далеко под собом црне облачине. Многа се у месецу тамна места виде, ништа мање он нам велико добро чини кад нас у ноћи просвештава.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Одмиче ноћ, а ти чекаш да ти се пресуда јави. Тебе не зову на разговор, а суде о твојој глави. Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан.
Тебе не зову на разговор, а суде о твојој глави. Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ.
Двема рукама сахрањене, Тројеручице, у ову земљу, испуњену мŷком, нек нас из ове црне земље у облак понесе храст, засађен трећом руком!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
сабу — барјамску јутрењу молитву — (а то било баш на турски барјам), кад угледа где први улазе на капију, а други се црне на снегу и за њима иду.
Рано ујутру ето ти новског капетана, мога поочима, јербо сам га синоћ јошт уз пут, како смо се из Црне Баре вратили, поочимио.
од абе, као што је онда у пожаревачкој нахији раји Србима адет био носити, и мали̓ бритвица; и да фесове поодузима а црне капице подели, и да оружје одузме а бритвице да подаје, које је неколико пуни̓ кола спремио и натоварио био.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Други мало снижи. Бркови му накострешени напред, па изгледају као да је у ноздрве уденуо два прамена црне чекиње. Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима.
А он једнако загрће, док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет — а оно црне као угљен!... — Ви̓ш огорела она нечастива сила! — рећи ће Радан. — Па куд их део, богати? — упиташе остали.
И доиста, откако се Савка Николина задевојчи, одонда узе цела бећарија смедеревска носити црне кицошке хаљине и фине рукавице.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И сам бесни Марко Штитарац зазирао је од тога. Од Совљака до Црне Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе,
Од Совљака до Црне Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехпули!...
Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци... није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара...
— виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја њега, што ми је одскочио!... — Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!... И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају.
Ницy људи научили да га таквог виде. — Браћо! — рече он опет. — Тридесет година ја сам, по њашој вољи, глава Црне Баре. За тридесет година мога кметовања оваквог непочинства није било!... Јуче је, браћо, у нашем селу учињена крађа!..
Ти си ми душу умирила, хвала ти!... Сад ми више ништа не смета... могу и запевати!... Збогом! Веслаћу се чешће око Црне Баре!... Дај ми твоју руку!... Она му је пружи. Он је стеже... Срце му је играло, да излети из груди...
ја сам-м... — Ко си? — Србин — одговори он првом мишљу која му на памет паде. — Одакле си? — Из Црне Баре. — Кога тражиш овде? — Хајдуке — рече Станко и већ се беше прибрао. — Што ће ти?
А што му је највише доликовало беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада дугих трепавица. Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком!...
Алекса саже главу и оста на месту као укопан!... Затим приђе к соври, па се сурва на њу и зарони главу у руке. Црне мисли раздираше му душу. Кад год погледа, на њега зија мржња и презирање...
У глави му је врило као у лонцу... Тишина наста, разговор пресече, само се још деца чула... Ћутао је, премишљајући црне мисли... Већ се и ноћ спусти... Он диже главу и рече: — Вечерајте, децо. — А зар ти нећеш, бабо!
Опет Ивану учињена покрађа. Однето му једно прасе ноћас... Шта је ово?... Зар ви хоћете да се ја одречем Црне Баре?... Доста сам старешовао, више не морам?... На!... Ево вам вашега штапа, па га подајте коме хоћете!
— Ти знаш шта ја хоћу? — рече. — Знам, драги ага. — Па, де! Реци ми твој план!... — Е, ево ти Црне Баре! Знам је као своју кућу! Почев од кмета и попа, била је то једна душа. Само сам ја одвајао сву да.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, Сва река крвава од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Иза црне шуме старих четинара.
Но исти удари Чуше се шỳмом; мирно закуцаше Удар за ударом, из стабла; и јасно Куцну из црне рогози и шаше — Дуж целог поља... Најзад, многогласно, Доле, под земљом!
Зашто тако шуме? Жути месец споро залази за хуме, Далеке и црне, кô слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, Кô олово мирну и сиву, у мраку.
На камену крутом Седи скрушен Едип... Мир је да се чује Где пролази тихо минут за минутом. Али с црне куле кобан и потмуо Глас поноћног звона одјекну у тмини — Негде из дворане дуг се уздах чуо У мраку, у немој
НОЋНИ СТИХОВИ Код Светог Јакова у Дубровнику Ја волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре.
Црни ће ветар да пири, И кише падаће црне, док дан на окно завири С детињим очима срне. Нешто што вапи нама Одувек и без моћи, На даљњим обалама Умреће
Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине.
Певале су јој, јер је она волела њихову чудну песму, и јер им је давала из своје црне рукавице неко ситно зрње са далеких острва, да јој могу по цео дан певати о Тузи.
првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети.
Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе клице. Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.
И силазећи хучна са црне планине, Спирала зној са чела и крв на сечиву; Шумила песму царства и причу давнине; Хладила косовску рану још
За сваку светлост ви сте слепи, Само у тмини прогледате; Од свега су вам дужи џепи, Тачни сте сви у црне сате. Својих решења и идеја, Својих начела имате и ви — Кад год се неком руши стреја, И гаси свећа где ко живи.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Дакле та девојка имала је црне очи велике, тако да је од њих дувао неки ветар, и нека промаха ме одмах ухвати и укочи целу леву страну.
Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! да онда неко дође да му каже да нисам знао „алекције”!
Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин. — Дај још! — вели мојој мајци. Она стегла срце.
А крај ватре по двору час по час пролазе црне људске слике и пси. Из ара допире топот од коња, пред качаром се испрежу волови, с којима се овај час вратио Ненад из
” Теретан јој сваки рад, и све да јој је да лежи. Не тужи се, истина, никоме, али попу пао некакав терет на срце, и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга. Забринуо се силно и ноћу често устаје.
Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала, и горко зарида. Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце. Сломљен брод потоне, и ништа се више не види.
Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе. Озбиљне, црне, продиру ти у душу и као да те нешто питају.
Кад сан, који не може растјерати никака брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће, а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.
А на њој слаба промјена. Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле. А она не зна шта да ради. Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси!
Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак. — Не знам просто шта да радим! — говори слика из авлије. — Остани!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
поклон; нов шешир, нова хаљина или вођење на бал у Бечкерек, »да се дете мало разоноди и да избије себи из главе те црне мисли«, како је обично говорила гђа Перса.
Све је сада суморно, и њиве и дрвеће. По путу никога; по њивама никога, а дудови оголели, па им се црне покисле гране.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног.
Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног.
Не због чега другога, већ због те његове чудне лепоте. Нарочито биле су му очи лепе. Велике, црне али некако и чудно меке, меке — чак до туге меке.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
шести разред гимназије. Ох, Боже, проклета и та гимназија, и кад оде на те науке. — Црне јој науке, упада огреѕѕе и нагиње се да боље чује. — ... Па овај рат, јурњава једна, да Бог сачува.
јао мени све ми те црне и прљаве слике излазе на очи. И оно исто прво вече, кад се све нешто упљувано, гадно и смрдљиво, стало развлачити и
Пролазите напред! На размрсканој глави са лицем окренутим земљи, белио се широк снажан врат испод крвљу улепљене, црне и кудраве косе. Неки војник приђе са свим близу, најежи се и зину, али не изговори што је почео.
године од кад седим овде не могу да будем на чисто: шта је сад са мном у ствари, на чему сам ја, и кад све оне разне црне колоне што се по њој непрестано врзмају, и гамижу не могу да доведем у ред.
Јуришић па се наједанпут зверски згрчи — тако ми неба и свих звезда, тако ми моје пропале прошлости и тако ми моје црне будућности, овог секунда, овде на овом месту, јавља ми се Господ Бог дајући ми кључ свих ствари, свих проблема што ме
Он застаде и читаше расејано: данас... запливали у раскоши, у сраму, у блуду... они... данас... те црне тичурине реакције, пљачкаши, изелице, грабљивци... милиони гладнога народа радника... наш зној... раме уз раме, сложно.
чујмо... чујмо... чујмо... Другови... господо... чујмо... чујмо... чујмо... Данас... те црне тичурине реакције... милиони... чујмо... чујмо... чујмо... милиони гладнога народа... чујмо... чујмо... чујмо!...
Африка
Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и
Њене танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса,
Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, ол ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле. На прстима од ногу прстење.
Штреземан на Конференцији ударио песницом у сто. Углавном за црне све вести из тако конкретних детаља. Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на
црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.
Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена.
Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и
Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке. Познато је колико је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му
У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела.
Други чамац доводи црне полицајце у кратким чакширама, тесним енглеским блузама. С друге стране брода скупљају се пироге оштрих врхова високо
Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом.
У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ноге му беху пократке. А листови поднадули. Гарсули је носио црне килоте, од велура, и свилене чарапе. Изгледало је као да чини један корак напред, а два назад.
Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као у детета. У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су се још црње и на њима је била као магла. Носио је кику, среброкосу.
Божич је имао чврсто чело, широко, светло, које се као неки шлем надносило над густе, црне, обрве. Био је средњег раста, али се држао право и сваки час је рамена исправљао, поносито.
Исакович је био, те зоре, први, пред кућом Јохана Шмерца, у колима. А био се завукао под црне, кожне, арњеве, као да се крио. Бојао се да га не открију, сад, кад је тако мирно стигао у близину престонице.
Тресао је напудровану косу, у коју су му били увезали црне шепуте. Гости су били брзо распоређени по кући. Домаћица, која је у младости, можда, била лепа, имала је сад још само
Привиђале су му се те ноздре које једва дишу А нарочито те очи тамне, црне, мутне, као неке звезде из црног дима. Њена је ћерка била рано зрела, лепо израсла, али је та лепота била једног
Он ће отићи, далеко од свега тога, кроз тај мирис јасмина из пролећа, кроз тај сјај звезда у ноћи, кроз те црне очи што га гледају из расцветаних липа.
Они су их, из Црне Баре, и са Цера, довели у Хртковце, у Срему, где их је Трифун, са својим попом Тодором, држао. Они су их, затим,
Како су Исаковичи, са Вуком Исаковичем из Црне Баре, у Аустрију прешли, како су постали официри, како су на Францеза и Прајса ишли, како су...
На њој више није било топова, ни једара, ни јарбола. Остала су још само њена ребра и греде трупа, масне и црне од катрана. Око те старе олупине одјекивао је крекет жаба. У даљини, зеленела се пирамида Леополдсберга, зарасла шумом.
Има, каже, крупне, црне, очи, као већина наших сународника, а лепу, белу руку, којом, сваки час, глади браду, која је проседа и свилена.
Имао је црне свилене килоте тог дана, на својим дебелим ногама, које су се чиниле, за тренут, тање него иначе. Једну руку, по свом
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају.
Од краја ХВ века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима. Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису
историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије.
Ово су најкарактеристичније преседлине и планине те граничне линије: Ветерник у источном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће од Старе Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која
преседлине и планине те граничне линије: Ветерник у источном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће од Старе Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која одваја херцеговачка племена од Старе Црне
Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која одваја херцеговачка племена од Старе Црне Горе; Иван-планина, која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлина Пролог и планина Динара, које деле западну
Неке породице су ту од старине, али је већина становништва дошла из негдашњег новопазарског санџака, из Црне Горе и Херцеговине.
Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена Старе, историјске Црне Горе, између долине реке
Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена Старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског језера с једне и Боке Которске с друге стране.
Одржала су се после оснивања црногорске државе, која је у почетку била савез племена из карсне Црне Горе. У току последњих година почело је распадање рашких и црногорских племена.
Ова се промена подудара са линијом која пролази готово средином негдашње Црне Горе: преко преседли Ветерника, Зетине долине и седла Повије јужно од Никшића.
су области племена Брда и Херцеговине, рашких племена; јужно су права црногорска племена, племена првобитне Црне Горе, која су остала потпуно или готово независна чак и за време Турака: племена Катунске, Ријечке, Љешанске и
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио „црне банке“ и „девалвацију”. Варош У. лепа је варошица, крај Дунава.
имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.
Појако грбав, повећи нос, очи велике црне, јаки бркови и обрве, коса врана, густа, цела глава као да је у Месопотамији изникла, импозантна, но би требало да је
свецем, пак, чакшире гајтаном исцифране, тако исто и кратка долама, на њој педесет рифа гајтана, и то све од фине црне чоје. Најпре је почео учити трговину, па онда је постао „табак”, зато се тако измешано носи.
Све то је господар Софра набавио после „девалвације“, када је већ пре тога „црне банке“ утрошио. ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу држао.
Па један велики орман пун разних ципела и чизама, са мамузама, без мамуза, чизме од најфиније коже, па од црне, од јеленске коже. А рукавице ретко трипут да навлачи. Прохујаше и његова лепа времена у лепој Кошици.
Створа је био повисоког. Прав као трска. Лице узано и јако овално, суво, жућкасто; очи црне, велике, велике обрве, чело, високо, па спреда доста ћелав, ма још млад; поглед поносит.
Но и Пера није за њега марио. Кад лежи на клупи пред биртијом, а Шамика прође, рећи ће: „Гле штуцера за црне банке мога оца!
Море, водени путеви, црне, брзе гондоле, силне цркве и палате учинише на Шамику неки фантастичан утисак. Није веровао сам себи.
Наравно да Шамика ту не сме фалити. Шамика обучен као да је из кутије искочио. На њему фини фрак и панталоне црне, марамица на врату тако удешена, машлије тако израђене као што нико не може, само Шамика.
После кратке вечере, сви се спреме. Полачекови су тако исто обучени као и код „Белог коња”, а Шамика навукао је црне панталоне, црн кратак „герок” од фине кадифе, рукавице што је већ три дана носио.
центум) — стара јединица за мерење тежине (100 гр.) церито (итал.) — италијанска народна игра црне банке — инфлациони новац којег је, у време Наполеонових ратова, било много у готово свим европским државама Чардаш
Црњански, Милош - Сеобе 1
Мажући каишеве, простирали су гуњеве по земљи и гребали рукама са њих блато, чешући затим шубаре као црне овце. Не приметивши врхове брда у магли, ни шуме запупеле, ни јутарњи мирис траве; нису видели како се муче први
У једном троуглу старог здања, тако, на дну тамног парка, са великим осветљеним прозорима, у којима се црне крстови пречага и сенке на зиду, борили су се дуго, између свећа у сребрним чирацима.
који је сећаше њене куће и браће, нити је волела његове руке са жутим ноктима, нити његове калуђерске брке и браду, црне и ретке, нити његове бледе, жуте очи, пљоснат, танки нос, а најмање његове пожутеле зубе, увек лепљиве од слаткиша.
А све ће се догодити некако као у сну. Обоје, измећу та четири зида, могу мирно да чине што хоће. Као и те њихове црне сенке што се виде на зиду, они су међу овим зидовима слободни и невидљиви. Унутра је било топло. Ватра је хуктала.
Прашина, зној и ситне, црне мушице беху им се залепиле на ноздрве и очне капке. Међу зубима су шкргутали песак. Певачи, што беху истерани на чело
Уоколо, горе, виде дрвене тремове, по којима су промицали калуђери, као црне сенке, под великим кандилима, а на дну дворишта, иза дрвећа, звоник од балвана, на коме се, у висини, беше населило
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“⁷ Слично се гата и у Срему. Да би девојка из Скопске Црне Горе сазнала за којег ће се „бећара“ удати, она, уочи Ђурђевдана, узме три чешња белог лука, па два од њих назове
). Удавача из Скопске Црне Горе, да би дознала да ли ће се удати за богатог, средње имућног или сиромашног момка, гата овако: Испод јастука стави
У Херцеговини три сироте девојке цео дан препосте, а потом у глуво доба ноћи оплету узицу од вуне добијену од црне овце без белега. Овом узицом дете ваља да буде опасано, па ће преживети.
У друга два случаја снага је садржана у симболици боја (црне и беле). Црна боја се у митско-религијском схватању света везује за мрак, земљу и хтонски свет.
нож) која се користе у магијским поступцима често су црне боје.¹⁰⁹ С обзиром на везу црне боје са демонима подземног света, а по принципу „ватра ватру не жеже“, ова боја је
нож) која се користе у магијским поступцима често су црне боје.¹⁰⁹ С обзиром на везу црне боје са демонима подземног света, а по принципу „ватра ватру не жеже“, ова боја је моћна као заштита од мрачних сила.
“¹⁵³ Тако, на пример, да „чинилице“ не би детету наудиле, оно се опаса узицом која се оплете од црне овце без белега. Одојчету у колевку ставља се и бритва црних корица да га штити од вештица.
“ Ако неко дете ово тачно, чисто и без замуцкивања брзо изговори, вели један извештач из Црне Горе, онда је оно „добро за школу!
120. ⁵⁵ Павићевић М. М., „Народно благо из Црне Горе“, ВЕМ, 3, Загреб 1937, с. 176; Грђић Бјелокосић, Л., исто, с. 211. ⁵⁶ Кордунаш, М.
С., Српски рјечник, ИИ, с. 886. ⁵⁵ Милосављевић, С. М., исто, с. 93. ⁵⁶ Филиповић, М. С., „Различита грађа из Црне Горе и Санџака“, у: Различита етнолошка грађа, СЕЗ, ЛXXX, Београд 1967, с. 202; Тановић, С., исто, с.
102; Грбић, С. М., исто, с. 113—114. ⁶⁵ Назор, А., исто, с. 319. ⁶⁶ Филиповић, М. С., „Различита етнолошка грађа из Црне Горе и Санџака“, у: Различита етнографска грађа, СЕЗ, ЛXXX, Београд 1987, с. 196. ⁶⁷ Ђорђевић, Д. М., исто, с. 421.
, Народна педагогија у Срба, Задужбина Коларца, Београд 1914, с. 164; Павићевић, М. М., „Народно благо из Црне Горе“, ВЕМ, 3, Загреб 1937, с. 177; Беговић, М., Живот Срба граничара, Просвета, Београд 1985, с. 199.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
А рекне ли себар цару, свецу или патријарху и црне су ти очи у глави, ма и не дирао у бога, да се бије палицом сухога глога док му телом не погамижу модри гуштери и
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Те ноћи спустисмо се на реку. На месту испод моста званом Јалија, Андреа је свукла своје лаковане сандале од црне коже, беле доколенице и најзад своју шкотску сукњу.
баш као да одлазе на неки важан и одговоран посао, они поново заузимају своја места на зиду покрај невидљиве црне тачке, да чекају нове госте, од којих ће се само некима, оним ретким изабраницима, отворити очи и у пуној светлости
Најзад, она се попе и заузе своје уобичајено место покрај кондуктера. Преко црне хаљине обрубљене љупком белом чипком огрнула је зимски капут.
елегантан на провинцијски начин, сапет уско кројеним белим оделом, на чије је ревере била дрско избачена крагна црне кошуље. Седео је бахато, окружен својим друштвом у поретку потковице.
Матавуљ, Симо - УСКОК
А каква бјеше та женска глава! Материне црне, свијетле очи, а очеве племените црте, њежније, разумије се, огледаху се на младу лицу.
Владика отправи Сава Пламенца у Париз, гдје се находио руски цар, молећи га да не раздваја Боку од Црне Горе, али прије но што ће се Пламенац и вратити, дође ћесарски ђенерал Милутиновић с војском и заузе Боку и пошљедњи
вријеме, кад је дужд владао у Приморју; он је тражио да поред владике буде још један главар, те да њих двојица, у име Црне Горе, говоре с дуждом, кад треба што.
— Био је био, као снијег, нâко реп му при врху и ноге над папцима црне! Имао је рогове вилашасте. — Врача ли се у вас плеће, Јанко? — запита Рако Мргудов. — Не разумијеш шта ме питаш!
Онај други, отац Јосиф, млад човјек, јак, кратке, црне брадице, лица необично широка, изгледаше приглуп. Старац бјеше родом од њекуд од Мораче, а млади бјеше Црмничанин.
Ево се састаше готово сви главари Црне Горе и Брдâ, па не испише ни пола кантуначе ракије, а да сам је ставио пред четворицу калућера, које бих ја изабрао,
Јанко поздрави све у браству, па одмах приону на посао, узе Василијеву Историју Црне Горе, па је поче преписивати, угледајући се на Долћијев рукопис.
Но те молим, Јошо, љубави ти, отиди до те црне куће Сердареве, те призови њеколико момчади и реци им у име моје нека одмах иду на путеве од Крсца, од Ћеклића, онамо
По његовијем пространијем хладовинама, што се из далека виде као црне пјеге, пасе силна стока, креће се свијет, разлијеже се пуцњава, свирка, ударање сјекира, пјевање, а не ријетко и
велике просторе; бјелоруна стада, збијена, из даљине се чине као преостале површи снијега; ергеле коња и мазага црне се на окупу; неукротљива козјач растрка се наобит око цијеле остале стоке.
Поздрави му се и реци да ћемо се гађати из џевердара!“ — А какав је на очи? — Осредњега је раста, али чврс’! Црне је науснице и црнијех очију. Није старији од мене.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
о дивљачи (1975), Узгајање зечева (1966), Мој пријатељ зец (1977), Болести кунића и зеца (1976), Прича о зецу из Црне Африке (1975), Нyéл, фоголy, фáсáн (1957), Афрички зец (0дд лоно, Осло, 1960), Поема о зецу од Симона де Биландра
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Римске Империје, војводине св. Саве, Црне Горе. наследног господара Херцеговине, Срема и Јенопоља, и тако даље. У Оршави дигне устанак и када је хтео да пређе у
за Црну Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне Горе, коју Русија треба морално и материјално да помаже.
Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне Горе, коју Русија треба морално и материјално да помаже.
Историјски део је само увод, и ту се овлашно износи топографија Црне Горе и убрзо излаже српска историја, заустављајући се нарочито на зетским и црногорским династијама, Балшићима,
Он се први обраћа свима Србима »од Црне Горе до Смедерева и Баната«, пише за »све Србље од Адријатическога Мора до реке Дунава«, уводи у српску народну
постао владар, он је добио титулу »народа црногорскога секретар«. И ту није дуго остао. Побегавши из Црне Горе, врати се у Србију. 1831. је полицајац у Београду, заповедник (»бимбаша«) 2.
А он је и на том радио, и био један од првих историчара обновљене Србије и Црне Горе. Кнез Милош му је дао титулу »историографа«. Он је издао у Београду 1835.
Те црне идеје, налик на посмртне псалме и молитве, казиване просто и непосредно, нису се допале сувременицима који су се окрета
се закалуђерио не зато што је осећао љубав према цркви но зато што је такав био ред, што по утврђеној традицији владар Црне Горе морао је бити владика. Он носи црквено одело само када служи архијерејску службу, а то бива врло ретко.
(и зато се дело првобитно у рукопису звало Извијање искре — извиискра — извита искра) и зато је овај спев о ослобођењу Црне Горе посветио Карађорђу, ослободиоцу Србије.
дане, као у време владике Данила, и кроз уста владике Данила у свом спеву Његош је казивао своја суморна осећања и црне мисли о судбини српскога народа, као што је кроз уста игумана Стефана износио своје филозофске идеје.
много »живе старине« црногорске, народних предања, веровања, обичаја, филозофије и изрека, ту је сав народни живот Црне Горе који 1846. није био много другојачији но у почетку XВИИИ века.
Милићевић, Вук - Беспуће
као урасло у испуцани црни, издерани под, немицано тако дуго времена и запрашено; таванице се пружале изнад главе, црне и чудновате; завјесе на прозорима остарјеле, неразмицане ничијом руком.
челик у цијелац камењ И прилазећи ближе, они могу да виде у непрекидном послу људе са раздрљеним кошуљама кроз које се црне прса, у прљавим гаћама, закриљене од сунца различитим шеширима који причају њихово мучење и пребијање по туђини.
Куњаше читавог дана. Пред вече напи се вина и угрија, насмија се презриво на све будалаштине и црне мисли с којима се гонио неколико мјесеци, и извуче из џепа неки стари број новина у којима се тражила кућа и земљиште
Сремац, Стеван - ПРОЗА
) Немој ти да се либиш од чика-грађанина, и ако су му руке црне и он цео црн, али му је зато душа бела, беља него онај ваш милипрот. А што му се цакли лице, цакли се од зноја.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Онде стаде, па се саже, Па гледати доле наже. Гледи доле, гледи, гледи, Па не може да с' нагледи. Црне хаље, седи власи, Какви ли је гоне часи? Слуге гледе, Боже, ко је?
“ Ајдук пушта, доле пада, Разнело му зрно главу, Пада јадан он у траву; Стиже други, већ га носе, Лете њојзи црне косе. „Брже, брже, тамо к реци!“ Па понеси и потеци; Ал' кроз нојцу зрно пишти! Ох ајдуче, да л' те тишти?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: „Црни су им коњи, црне потковице.
Нек упери, џиле, на Москву, па ће им обома бити вруће црне каве колико волиш. Заценут од прикривена смијеха, Милош крену даље.
— Жалобитно, брате Милошу — заводни Џакан очима — као да смо опет они некадашњи дјечаци. Е, само да није доље оне црне коке која је уперила овамо онај свој гвоздени кљун. — Нека, Сајо, нека, и њој ћемо ми заврнути шију, притрпи се мало .
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Одмиче ноћ, а ти чекаш да ти се пресуда јави. Тебе не зову на разговор, а суде о твојој глави. Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан.
Тебе не зову на разговор, а суде о твојој глави. Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна, набубрела, али не црвена већ тамнорујна као од велике ватре,
После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме. Комшике, црне душе, рекоше ти да сам неверна, и ти ме, наружену, остави. Срце ми пуца, али још те волим.
Одох тамо. Још издалека спазих више стринина гроба гомилу избачене, црне земље, а по њој комађе од трулих дасака, крпе и парчад од земљосана одела и убуђале обуће.
И као пре опет почну да цупкају, разривају пут копитама и грабе виноградима, који се издалека црне, а по којима се свет већ размилео, вију димови наложених ватрâ, шарене се обешене женске „стајаће“ халине о гранама
Небо је сиво, тмуро. Брда и брегови црне се и непомично оцртавају. Цела је земља влажна и мрка. Покаткад пролети јато гавранова, али не гракће, већ само шушти
Узе ми руку, окрену длан и загледа се у њ. Како је чудно одударала моја бела рука од њене кошчате, суве, црне руке. Глава јој је била умотана крпама и старим шамијама, испод којих су падале њене проседе косе у увојцима низ лице
су падале њене проседе косе у увојцима низ лице јој, а лице јој ћошкасто и смежурано, врат издужен, смежуран, груди црне, голе...
Лежите, а мирише овлажена прашина. Месец сија, те се црне старе, зелене већ обрасле маховином ћерамиде на кућама. Чисто не смете да дахнете.
А Нушка им коловођа. Кад само разастре црне косе, разузури се и обујми неку, а нарочито ону која се плаши од тмине и ноћне влаге, па се с њом вине у башту.
— Барем да си од колено? Прихвати Паса и све девојке са њом: Ако несам од колено, А ја имам црне очи, Црне очи, медна уста! — Лало, дајре! Туго!
— Барем да си од колено? Прихвати Паса и све девојке са њом: Ако несам од колено, А ја имам црне очи, Црне очи, медна уста! — Лало, дајре! Туго!
А снашка Паса се баш највише око њега вије, игра му: час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно, гануто, сестрински. Томча се диже: — Да идем!
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Моја ће књига написана бити чисто српски какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!
да ли се сећаш још и тих дана, те црне траге срамотних рана срезаним крилом стидљиво скриваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему
Ако још има крилатих снова испод окова, ох онда сањај облаке црне што ће их врели јуже да згрне, облаке црне, олује бесне и муње кресне и гром и јек; вихар да сапон раскине мреже, тебе
Ако још има крилатих снова испод окова, ох онда сањај облаке црне што ће их врели јуже да згрне, облаке црне, олује бесне и муње кресне и гром и јек; вихар да сапон раскине мреже, тебе у врте твоје донесе, гром да сажеже пауку
Под увером њених слова склапљу му се очи црне, црна врата светлих снова; у заносу срце трне, руса глава малаксава, на твоје се спушта крило ој, делило, — Самсон
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Дошавши пред кадију, учини селам и поклони му се до црне земље, те поче говори: — Кадија праведни! Мене је тај и тај ханџија преварио.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Сањамо ли и ти и ја? Од незгоде, теби поноћ - мени подне. Плитке раке. Труо мозак пију свраке. Црне, горке, у осмици три четворке. Где су браћа? Један пије - други плаћа. Ко су газде? Пуца тиква, мој Горазде!
Од сијања широм горе божји кути зажуборе. Зрак са душе чак зарања у завесе од орања и засипа црне стопе јаблан-лишћем с прве строфе.
Лудибабе, нарикаче и врачаре црне, смеле, свецима се о скут каче те им бошче, рухо здеру с вештицама што су јеле кукурека за вечеру.
КУЋА Крсте се зраци изнад чиније: светлост и тама мукло крваре на љутој стопи црне линије, куд сове ноћу дрежде, глуваре.
Нигде се нико не спрема. У снегу леже шипови под окном које не дрема. Простире Бела сметове о црне куће брестове, где језа с лучем гостује. То храм је, а не авлија: крај чесме гола Марија као да нешто послује.
зоби у тренут може кућу и човèка да слисти, спржи; може и да згроби Висину горду, кад се звезде зграше у крик „из црне рогози и шаше“.
Пали се невен невоља смутних: има их белих, плавкастих, жутих; неке су црне, тмурно зелене, има црвèних. - Метеж у Добру: памук доброте гужва се. Вене душин интеграл.
вратила, с лудог вретена у луђа прела, где глуво доба збаци мантије, заврти гумна, чавком загракће, отвори широм црне капије и пусти коло браће разбраће, коло румено! - Што не огране Слово једино усред осаме!...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Прастаре даске крова се црне, памтећи триста и један дим, под стрехом врабац, наравно, ћути и још је безброј дечице с њим.
Треба га прије восточног зрачка пребити јакоже мачка!“ „Враћај нам песме, приче и бајке!“ — чујеш из ноћи црне — Давида Штрпца, Великог Јожу, Бакоњу фратра Брне. Овамо песме с цвећем и травом, јер си платио главом!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
сињи а славни су дрзници и за рај путују тврдице и прзнице заводе ред на измаку овог дана у коме су све мачке црне и сваки је играч у исти мах на реду да баци своју карту на чоју пред лихвара који нам је изнајмио живот да нас
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Уситнише коњи ногама и, кривећи вратове, гледаху исколаченим очима црне надувене прилике, али, потерани бичем, опружише вратове и зарише копите у трула, буава тела...
Пут је био слободан. Као неке огромне, црне и згрчене птичурине у ноћи, промицала су кола натоварена чамцима. Војници сувоземне војске, ненавикнути на овакве
Војници слушају и сумњичаво врте главом. По урођеној селачкој промућурности као да увиђају немогућност прелаза, и црне слутње их обузимају при помисли на воду. Постали су тмурни и ћутљиви. Уозбиљио се чак и Танасије.
А тобџија стигао... Седи, седи, друже. Лице му је јасно изолучено и обрасло маљавим црним длакама. Очи црне и сјајне, са којих свакога момента зрачи одблесак душе његове. Појавом својом унесе неку ведрину.
Притисли су облаци земљу као да је даве, а киша лије у крупним капима. Негде позади нас, тамо око Црне Баре, грували су топови без престанка. Било је мучно.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И они се зачудише необичну изгледу његову. Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих
Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега... Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ.
По потесима се жуте пожњевене стрњике, или се зелене подотављене ливаде по сниским лукама, или се црне преоране и засејане њиве...
Мисли, те црне мисли никако да је оставе, но јој загорчавају сваки тренутак, сваки покрет. »Што ми не дâ Бог мира, мисли она, да се
И њима тако нешто... да им чистимо ципеле, на пример... Гојко уздахну, скрушен, без наде, видећи пред собом све црне дане, све веће зло... Х Љубица се већ прибрала, размислила, умирила се, па иде на рад као и досада.
се грозничаво хватала за ма какав повод или случај, који би је могао мало расположити и угушити јој у души оне страшне црне мисли, од којих се живо срце леди, а снага се млада топи и вене...
Тако се учесташе походе, скоро свакога дана, а у Љубичину столу гомилаху се оне црне кутије с накитима. Гојко изгледаше тешко болестан.
Даље, даље грозни и страховити призори!... Даље... црне одвратне сенке!... Овамо је живот, где кључа и кипи врела крв... Овамо, да се живи !... да се живи !...
— Хо, људи!... красота!... Па ту ће бити без сумње и добра кајмаклија, а?... Љубица донесе две шоље црне кафе, па седе уз њега и узе да се послужи.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
У њу су ти свака добра, која с’ могу наћ’: У њу ти је б’јело лице, ка’ цв’јет проћетан; У њу су ти црне очи соколова чина; У њу су ти б’јеле руке града вриједне.
Па ми кућу затворила, Јарко сунце укапило, Сунце моје! Мајци срце обрањено, А теткама црне даре!... Погубила, Бог је клео! Потражи ми дична брата, Дична брата утреника, О, Ђорђије, сунце јарко!
Није благо ни сребро ни злато, Већ је благо, што је коме драго. 109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110.
Ја је гладах три године дана; Не могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку — Не бих ли јој очи сагледао.
“ 128. Дјевојка је туђина братила: “О туђине, Богом побратиме, Приведи ме прико црне горе Без говора, без насмјејања.
“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања. Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати.
182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише:
лила, На воду се наклонила, Сама себи говорила: “Мили Боже, лепа ли сам, Лепа ли сам, млада ли сам, Још да имам црне очи Све би момке преварила, Ожењене раженила, Турчина би растурчила, Калуђере распопила.“ 189.
“Боже мили, дивна ли сам, Боже мили, лепа ли сам, Боже мили, бела ли сам; Још да имам гајтан веђе, Још да имам црне очи, Још да имам кути уста, Све би момке преварила.“ 190.
мајке ђевојка, Много му је од сироте дара; А да бих га у јаглуку везла, Јаглук ће се брзо раздријети; А да бих му црне очи дала, Драги ће се по дружини фалит: “Драга ми је црне очи дала“, А да бих га у пјесни пјевала, Пјесне јесу
јаглуку везла, Јаглук ће се брзо раздријети; А да бих му црне очи дала, Драги ће се по дружини фалит: “Драга ми је црне очи дала“, А да бих га у пјесни пјевала, Пјесне јесу одалице пусте, Оне иду из уста у уста, Пак ће чути мојег
Двије сеје брата не имале, Па га вију од бијеле свиле, Од бијеле и још од црвене; Струк му мећу дрво шимширово, Црне очи два драга камена, Обрвице морске пијавице, Ситне зубе два низа бисера; Залажу га медом и шећером: “То нам
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
WАРНУНГ! БЕКАННТМАЦХУНГ! ВИКТОРИА! У понеком довратку и прозору виде се црне заставе. На једном зиду, упадљив кукасти крст.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У храму над Милошем и Марком уоквирте златом на олтару жарком печате плаве и румене, жуте и црне и шарене. Печате плаве и румене жуте и црне и шарене, љубичасте и зелене.
Печате плаве и румене жуте и црне и шарене, љубичасте и зелене. Печате устава и права, закона и штатута, привилегија хиљаду пута, обећања и
Да живи мржња смрт презрење. ЈАДРАНУ Заборавио си бијесне и грозне гусаре? И галије од Неретве, црне и крваве? И песме и мачеве наше дуге и тмуре? И једра и весеља, урличућа кроз буре?
Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули. Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља
Дижите очи мрачне, ко бунтовне буктиње зрачне пободене у дубоке црне колутове. Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам.
Ветар душе. Мада ме је Блажевић једнако покривао, јер се бојао да ми месец „не шкоди“, мени је хладно и дрхтим. Црне и тешке рибарске прилике, којима сад не распознајем више ликове, раде тешко, превијају се, вуку, дрипче.
Барке су се судариле и притегле као да извлачимо дављеника. Нови сада светли у даљини. Острва се црне. Уоколо је пустош мора. Под светлошћу једне лампе, рибари раде. Ћути се и стење.
Ћути се и стење. Мрежа је као бескрајна, а блато једнаш залива кљун брода. У води се љуљају црне сенке. Сатима раде за тај моменат. Људи су као од глине. Ужетом бију блато са мреже.
Тада су његове завејане, па ипак црне, цркве имале сенке толико велике пред вече као провалије. Данас, кад су ме научили да све знам, знам да је то само
Њине су капе црне, али они пуше исте луле, а лица стараца су на целом свету, свуд, једнака. Уђосмо на станицу, и све поста свеједно.
Тихо, у подножју моста, спушта се у воду, а високо, са црних кровова на црне кровове, диже се у небеса. Сав шуми. Киша, бескрајна киша дрхти над њиме, као да је сав увезан у танане, мокре нити
У Цариграду воле псе, овде мачке. Љубав је вечна, бескрајна, и општа. Сви су парови једнаки, и све мачке црне. Нека вас не вређа све ово.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Кроз маглу се виде црвена, пијана лица, закрвављене очи: сељаци пију и свађају се. Са црне греде озго виси чађава лампа и чкиљи жутим, нечистим пламеном као умрљана звезда.
А када жега дневна мину И паде вео ноћи црне — Бубица с цвета прне — И као бледа варница сину. ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је пошо свога
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
није, мало — па се помоли пун, сјајан месец, који обасја сву околину, а од дрва се пруже дуге црне сенке... Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује јасно и снажно тиктакање ветрењаче...
За леђима комишилаца црне се пластови комишине, која је тако мека и сува, тако лака и мирисна, да ти се и сама глава склања к њој...
« Сви се ђаци смеју овој духовитој пародији; и Пера се смеје, а срце му све веселије и радосније. Један, кудраве црне косе, зажмирио очима, па корача живо од једнога зида до другог и бележи стопама градове које је Џингис-Хан прегазио,
Пери закуца срце и стеже му се дисање. Али он погледа у црне наочаре слободно и отворено, знајући да ће га то спасти.
ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто много, дуго мисли...
А она ме некако уплашено погледа, засијају се оне лепе црне очи и почну јој тећи бистре вреле капљице низ образе... Ех, што ме је то болело!... Жена ми је права лепотица.
После сам почео да мислим, није вајде, мора се!... Али како да мислим ! Пред очима непрестано играју и пролећу неке црне лоптице, а глава штреца и завија, завија, завија... И осетих се самохран и немоћан као сухо дрво у пустињи...
живи, девојачки осмех, што вазда трепери на уснама лепе, високе, танане девојке; и оне сјајне, вечно покретне, велике црне очи, што тако милостиво, тако љубавно и слатко гледају, како не гледају нигда ни бабове, ни мамине, ничије друге очи;
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«. — »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
мојој се тетка- Госпави Догодило, најзад, да се прослави: У педесет другој, сасвим малчице, Избише јој, под носем, црне длачице. Ђаво их баш на том месту истера! (У почетку је личила на Хитлера).
Јутрос, од Сурчина до Врчина, Гракће распаднута помрчина — Вране, ко нарикаче изнад рака, Црне су јер су пуне мрака.
А друго, Кад се угреје, топла је за дуго! Погледах, а њој: очи црне, И ноге витке, ко у срне. Струк — мало здепаст, али леп. Чунак — подигнут коњски реп. Оклевах мало; онда купих.
У бараци, на ушћу Саве Живи шест зидара из Црне Траве Који наврат-нанос, збрда-здола, Сазидаше пола Дорћола. Црнотравци, срећан вам рад!
„Не, ту није реч о Старом Авди, Већ о једнакости, братству и правди, А мени, из поносне Црне Горе Ти идеали од рођења у срцу горе, За правду бих дао живота седам (Ал овај, први, низашта не дам!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Она се убрзо почне хранити сићушним микроскопским биљкама које срета на путу, и на њој се појаве две црне тачкице које обележавају очи. У тај мах је ларва достигла дужину од шест милиметара.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ће, драга, друго време доћи, И остаће ми, кад дан један гране, Од те блажене и чедне три ноћи Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...
таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И гнусобом вређа осећања моја Пред скромном лепотом вечитога мира.
И докле песма полагано трне И тоне негде, невешта и бона, Старинска песма многих милиона И док по небу круже сенке црне, Ето се буде из прошлости голе Спомени с цвећем, са ружом и крином, Ћућоре тихо као под сурдином, Дрхтави звуци
А кад над липама што мрачне стоје Крајичком изби месец, па се шири Пун, сјајан, мекан, ко колено твоје Из црне ти чарапе кад провири, Ја склопих очи и задрхтах тада, И све што беше са мном и крај мене, Редови липа, и људи, и
Сада, Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива Које су црне после бујне кише, Велика душа месечева снива. Све мирно. Тајац. Ћути поље равно Где некад паде за четама чета...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија младе Теодоре; звијезда је црне судбе над њом. Палеолог позива Мурата да закопа Грке са Србима. Своју мисли Бранковић с Гертуком.
То је тамјан свети јунацима, то гвоздени срца у момцима! Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара!
ако Бога знате, колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце
Поведе се робље црногорско!“ Покличи се оној наругасмо: какво робље сасред Горе Црне! Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик!
— а ја зебем од много мишљења. ВЛАДИКА ДАНИЛО Слушај, Вуче, и остала браћо! Ништа ми се немојте чудити што ме црне растезају мисли, што ми прса кипе са ужасом.
тварима, који си се милосно склонио дјејателне оживит членове малом мраву кâ гордоме лафу, — проведри ми више Горе Црне, уклон' од ње муње и громове и смућени облак градоносни!
Да се могу разговорит, срце моје, а са мртвом твојом главом, кам да ми је! да ти црне очи виђу, очи моје, да пољубим мртву главу, мјесто брата, да очешљам дуги перчин, јаох мени!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Бројанице, које су носили, нису биле као остале, чак ни као хаџијске, са крстом, већ ситне, црне, скупоцене, да би се, ма колико биле дугачке, ипак могле све у шаку да скупе.
Да ли што овако лепа Софка није мушко, његов наследник? Да ли што га њене танке уснице, детиње али црне очи и мало, тамно чело, са већ дугом косом, подсећају на матер, на онакву какву је први пут видео, први пут се њоме
То је било доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије.
је на коњима — а све кришом ноћу — у неки женски манастир одвели, и не показаше прамен њене одсечене косе и парче од црне јој калуђерске ризе. Али на ужас и трепет браственика, видело се како он, бата им, Марко, чисто жали.
од влажних плоча, тамо на улазу стајати тестије хладне воде, поређани редови нанула и Циганке у мокрим хаљинама, суве, црне са светлим очима и белим зубима. А из правог амама ће допирати топлота, пара и она загушљива амамска устајалост...
Одмах тада његове црне очи тако широко и топло почну да сјаје, и, већ дрхтећи од страсти за њом, за њеним топлим, једрим телом, уноси се у њу
Поред оног њиховог сопчета и цела је кућа била споља окречена, па и она велика соба, особито оне њене црне, куршумима изрешетане таванице и греде. Штала је била испражњена. Једино алат остао у штали.
Некадашња њена танка и витка половина извила се, те јој као грба штрчи и одудара од ње. Црне јој очи ушле, нос јој се извукао и утанчао, а слепоочњаче јој се изоштриле и као пришле, стисле се једна другој, само
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И бисер дробни на крилима ноћи Са јасних звезда падаше полако, Док ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној
Све ће тако, најзад, да се стиша У последњу јесен једног дана, Стална, ситна док засипа киша, Уз одјеке црне песме врана.
шириће се цвеће; Поклопац неба сандук нек нам буде; Блештаће звезде, к’о надгробне свеће, Над росном земљом наше црне груде.
У киши суза вапију и траже Умрлих ружа мирисе што блâже, Умрлих дана спомен који трне Уз куцње срца к’о добоше црне; Који време, живот вечном стану вуку. И свод к’о црни симбол је наднесен Над општу, тужну мочар... Свуда јесен!
При заласку сунца и зора кад гране, Остављен, тужан, у истом је ставу; Једино црне походе га вране И гракћу пропаст и срушену славу.
И гледају ме на старинској плочи Велике ноћи дубоке, црне очи, К’о вечна, тврда, неизбежна коб; И у тој ноћи Судба нити преде, — Нити весеља, и сумње, и беде, — Живот што
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут
Иза малијех руменијех усана два низа зуби, као два низа бисера. Мимо сву ту љепоту, одвојила јој бјеше љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних руку, које канда су
много скромнија но што је била пређашња, али је она наставила повјесно значење оне прве; у њој сјеђаху господари Црне Горе; у њој биваху велике народне скупштине; многе поносите главе, што гдје друго зорно збораху у име царева и
На ногу му бјеху докољенице и црногорске гаће; на грудима џамадан од црне чохе, а опасан бјеше црнијем пасом. Ћелија бијаше пространа колико би три пута крочио про ње и, готово, празна, јер
Господар Црне Горе, мудрац, државник војсковођа, светитељ, све то у највећој мјери, а надасве велики мученик, каквијех је мало земну
те уђе крупан, средовјечан човјек, смеђијех брка; тај човјек бијаше у црногорскоме руху обријане браде; косе, испод црне капе, падаху му на плећи. То је Иво, ђакон владичин. Приступи те цјелива старца у руку, назвавши му добро јутро.
Он ружно погледа клисара. Игуман Пахомије, напротив, бијаше окошт, црне просједе браде, смирена изгледа. Стеван, једнако решетајући главом, врну се на свој посао; испод ока стари поглêдаше
Сад он видје своју слику и мало се снеби. Бјеше чудновато некако одјевен; на ногу уске лаче а на грудима прслук од црне кадифе извезен по окрајцима; око врата мрежаста огрлица; на глави му плосна капица од црне свиле.
лаче а на грудима прслук од црне кадифе извезен по окрајцима; око врата мрежаста огрлица; на глави му плосна капица од црне свиле.
“ „То и ја мишљах, Господару, но не умједох да искажем! Колико је Црне Горе, Приморја, Зете и Херцеговине, крштене душе ту нема, која те не љуби, која не чезне за твојим благословом а не
се сердар дуго задржао од цркве до куће, јер на сваки корак сретао је и стизао људе из другијех села и даљијех крајева Црне Горе. Бјеху то знанци Петровићâ, Кустодићâ и другијех брастава његушкијех.
„У потоњу рече“, одговори Мита, „да нема те љубави, па ни те силе, која би га могла из Црне Горе покренути; да ће у њој живјети до свог суђенога дана.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Слабо семе — њива јалова. — Каква сетва, таква жетва. — У црној земљи бијело жито роди. — У ратара црне руке, а бела погача. — Нема очевине без крчевине. — Без орача и здрава копача, не би било круха ни колача.
— Тко стара не крпи, нова не носи. — Што данас не потрошиш, то си стекао. — Чувај беле новце за црне дане. — Како ко чува, тако и има. — Доцкан је онда штедјети кад нестане.
ветрове валовите, нагазне, натрапне, намерне, водене, пљускане, црвене, беле, морасте, жуте, зелене, плавовинасте, црне, розне и кафене.
гркљана, рамена, мишица, лакта, чланака, руку, прста, ноката, грбине, крстина, груди, ребара, слабине, из срца, из црне и беле џигерице, из пупка, желуца, црева, бубрега, мехура, бедре, колена, из цеваница, из ногу, из пета, из прста, и
“ 11 Кад се жени врабац подунавац, Запросио сјеницу дјевојку — Три дин хода преко поља равни, А четири преко горе црне, Запросио и испросио је; Па он купи господу сватове: Кума — свраку дугачкога репа, А прикумка — птицу шеврљугу,
Аласима (рибарима) Све се њиве зелене, а аласке црне, Алас капу накривио, у ме’ану гледи: Чунови му водом плове, а исполци звече, Кесеге му коло воде, а гргечи гледе,
Прва вам је новост: данас Турци насилу потурчише кадију; друга: видјех гдје из црне краве музијаху бијело млијеко; трећа: ђе је бијела кучка оштенила шарено псето, а бијела мачка омацила црно маче.
— Бог ми дао па су у мене црне очи, округло лице, подуга носа, мали’ уста ко кутијица, зуби били ко дизија бисера, обрвице кано морске пијавице,
џуба — дуги мушки огртач џуџељ — дивља мачка шанац — кројач шака-бака — буба мара шаров — шарени пас; пас црне и беле длаке шеитан — ђаво шеријат — пут, закон Шијак — „Херцеговци зову Шијацима све Србе неијекавце, а Сремци и
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Сад баш кажем овој вашој, за шанком. Да л вам је свраћала једна, зове се Вукосава, очи црне, пунђа, метар и осамдесет? Висока, крупна, коса црна ко зифт. А Ш не може да каже сасвим чисто, него шушка.
АНЂЕЛКО: Како седну у воз, одма се изују, па печено пиле у крило! Истина, има и цица! Чарапе црне, препуне белих рупа! Прекупци, паприке, сељаци, свекрве, свашта!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Калуђер, дакле, који само камилавку носи и црне хаљине, и само се нариче калуђер и самац, који се само уст’ма и словом одрекао света, а делом више тражи | свет и
Ја само чујем имена науке и философије, нити знам црне ли су или беле; али толико памети и расужденија дао ми је бог да могу расудити да те ствари морају бити врло потребне,
Носе којекакво трње, аки би од Христова венца било. Што ћеш више? Носе грудве црне земље, издајући и заклињући се да су помешане с крвљу тога и онога мученика.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
На свакоме бијаху: пантале, кружат са сребрним пуцима и гуњ опточен гајтаном, све до црне свите, па онда шарени појас и пљосна црвена капица.
Та Јела, кћи једнога имућнога сељака, бијаше повиша од Бакоње, танка у пасу, а широких груди, црне коже, малена чела и благих, плавијех очију.
На поласку опет се обоје зарумењеше и он се обазрије с врата, а оне црне очи као да га хоћаху уставити. Чудна судбина — мишљаше он — да га највише дира оно што је ришћанско!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
по трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви црне воде у беличастој пени И мостови над празно извијени, Заустави се биљко и не вени: Успавајте се, ко камен,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Само му никада није видео лик. А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на њега, у очима трну и опет се пале ретки и болешљиви механски фењери, по њему се заносе скеле,
И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.
Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу. Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине. — Једно мене коле.
се загледа у жеравицу која је испала из фуруне и споро умирала на дасци, на којој су многе пре ње оставиле за собом црне ранице. ...И синоћ је чекао да легну. Знао је да нису ушли у собу.
Зар је истина да је последњи пут у очевој кући? Није могуће, није истина... Вукашин се наслони на зид поред пећи. Црне птице бешумно налећу на прозор, играју по евенкама и зобају увек иста и никад непозобана зрна грожђа.
Кроз брестове и дудове, у ниско небо, куће пружају црне кљунове, димећи модро. Сељак, комшија мртвих Прероваца, гологлав и раздрљених груди, изиђе из куће носећи у рукама
Мокри столови дремају у жућкастој тмини, остарели од песница, песми и псовки. Такве суве и црне ноге имају бубашвабе у келнерају на који се често наслања уморни кафеџија, задовољан што су и цигле у поду увек
Човечуљак с великом косматом главом, која се за танак струк црне мантије придржавала дугом брадом, стајао је поред иконе са запаљеним кандилом.
Из ината се не диже буна. А шта би ти, Аћиме, радио кад бих ја овом народу рекао због чега се мртваци црне по снегу?... — Ти си, брадоња, за ову несрећу крив! — замахну војник кундаком.
Ништа, шапуће. ...Врата треснуше о зид, а Аћим и дале седи на миндерлуку поред прозора, загледан у црне јасенове; трже се, али не погледа у врата јер зна зашто су треснула. — Мушко! — задави се Милунка.
Плакао си и мучио се да угураш ногу у дубоке црне ципеле. Аја сам... „Како не можеш да обујеш? Мајстор ми је рекао да су за дете од шест година, а ти још ниси напунио
Цело тело му је у сенци, само му бела брада и рашчупана коса тихо горе, и црне се очи као два стара, црвоточна лешника.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
из сивог теснаца под просторе неба, ту се сударају и бесне сви дорћолски ветрови а лети, у августу, када су ноћи црне и провидне до бездна, падају звезде.
Сима је пошао ка војницима који су пуцали у њега, гледао им црне осмехе и стао да им довикује, на савршеном турском језику, да стану, да престану, да је то пут у зло.
осетио удар, не и бол: ударило га је у леђа, у крста, знао је да га је стигло, Чамџијина песма била је обухватнија од црне неизмерности, радост га је још протресала а неки зној, брз, хватао и Васа није примећивао да већ пада, полако, док
Гушио се, али је гледао и ишчекивао: у тим тренуцима као да су се пред њим расклапала пространства црне, сипкаве мемле од које је ваљало бежати. Добрача је бежао.
Пажљивом се посматрачу понекад учини да магла црне светлости избија баш из круга и клизи, насупрот свим законима физике, уз падину; понекад је, опет, исти посматрач
Овај пожар, који можда и није био ни у каквом дослуху са појавом црне светлости, изазвао је у трговцу Пешики неку одважност коју дотад није показивао: први је подигао, у Старој чаршији,
у сва четири главна правца, пролази силан саобраћај, у подне, кад се сунце ближи зениту, непромењен се оцртава круг црне светлости.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!
Ал' када ми на ум дођу, Дођу твоје црне очи, Онда крчмар ништ' не ради, Само црно вино точи. А ја пијем, певам, плачем, Од жалости, од милина, Па кад пођем,
„Ох, Фатимо, луче танко, Ох, Мејримо - црне очи Ој, Бегзадо, Ђурђијанко, Сећаш ли се оне ноћи? „Ој, ђаурко Анђелијо Црна косо, беле груди Једном сам те
крилу неме поноћи, К'о грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји к'о да умире, Ил' да из црне земље извире. Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре?
Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, к'о пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у
ЗАЛАЗАК СУНЦА Још бакрено небо распаљено сија, и црвени река од вечерњег жара; Још подмукли пожар као да избија Из црне шуме старих четинара.
Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима, К'о црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније шуми. Но близу форума самог, У храму Изиде бледе, звуци се весели
К'о црне њихове власи, тако се и желе њине Плетоше у један венац. Под буром детињске страсти, Подобно мајскоме цвећу, они се сви
таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И гнусобом вређа осећања моја, Пред скромном лепотом вечитога мира!
Зашто тако шуме? Жут је месец давно зашао за хуме, Далеке и црне к'о слутње; и снови У тој мртвој ноћи пали су на воду, К'о олово мирну и сиву, у мраку.
Но кад сунце блисне на море и грање, Тад ће да се прену, и изађу тада, Као црне змије на своје сунчање... Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма
А. Шантић ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
Попа, Васко - КОРА
ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана ноћ Тек је догорела До ноката праскозорја Црне опеке Већ су поплочале Цео небески свод 7 Над мирним водама Зубате очи лете Око нас модре усне На гранама
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Лице јој беше уско и дугуљасто, нос финог облика, уста и образи као извајани мајсторском руком, очи црне, бадемастог облика, уоквирене дугим трепавицама, а натсвођене танким црним обрвама.
Беше још доста млад - тек ако је навршио тридесету - висока раста и чела, дуге црне косе и црних очију; имао је упадљиво велик, али лепо профилисан грчки нос.
Он је потпуно оседео, али су му обрве црне као угаљ, а исто тако и његове очи; има кукаст нос, лепо образоване усне и беле, белцате зубе.
“ Прекомерна радост обузе Мардохајево срце и разагна све његове црне слутње. Поче да цупка задовољно по соби, смејаше се из свег грла и тапшаше ме по рамену. И ја ударих у смех.
Мајка се задовољно насмеши. Исак, лепо израстао, изгледаше свеже и весело. Његова свечана одећа, једна врста црне мантије са белим овратником који му је покривао и груди, стајала му је одлично.
Бело напудерисана перика, моје још увек црне обрве, моје пуно обријано лице чине ме млађим но што сам: нико не може да примети да сам одавна оседео.
Брада му се спушта само до половине образа, његове чупаве обрве још су црне. Испод тих обрва светлуцају се црне очи, дубоко усађене.
Брада му се спушта само до половине образа, његове чупаве обрве још су црне. Испод тих обрва светлуцају се црне очи, дубоко усађене.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
идући за њом, гледао у траг њене мале ципелице по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе посуте сувим пахуљицама које се нису топиле.
фронта кад ваздух још подрхтава од експлозије, када се жури да се одахне, проживи неколико сигурних тренутака, кад се црне слутње умире и кад се претња смрти одмара да се, мало после, опет устреми.
с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води.
Месечина. Поред пруге у честим барама иза кише огледају се звезде а поцепани облици чине се огромне црне авети. Па и кад прођемо: као да је земља ишчезла и да јуримо над безданом.
— Где? То не знам. Али одох, знај од-ох... Прођосмо цркву и скретосмо у његову улицу коју сам познавао. Велике, црне сенке липа покретале се на земљи потајно као утваре. На улици пред бербер ницом кашљао је и гласно зевао ноћни стражар.
ћућуре међу собом, задиркују се и шале, да једновремено завапе тек ако би ко наишао, кад испружају своје кошчате, црне и прљаве руке и забогораде с таквом жестином и тако ненадно да узнемире и узбуне и саме врапце што се јуре и препиру
На истоку, према граду, један беласасто-светли каиш, који се растезао над грбеном и с муком увлачио у црне и мрачне облаке, одавао је зору, али је ноћ још владала.
указаше се тада три дубоке, модроцрвене гранатине ране, преко којих су се укрштале плаве бразде и, пуни набубреле црне крви, нови ожиљци говеђе жиле.
„Ама, Бане“, кажем, „сине, хтео сам нешто да ти кажем, сине... погледај ме. Загледај ме добро.“ Он подиже крупне, црне очице, гледа ме право, смеши се. Упамти татину слику, добро је упамти.
никад он и није човек нескроман био, нити се у прве редове истицао, иако су му се стари, истина доста давно, из саме Црне Горе и Брда доселили.
Артиљеријска зрна правилно упадају у ровове поседнуте непријатељском пешадијом и ми гледамо црне облачке који се подижу и личе на вихоре.
У смртним мукама ломило се његово тело, а он се, усред свирепих болова и црне провале очајања, зарицао да ће истрајати све док не дочека мир у великој победи Слободе.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
рибарског предграђа да избјегнем сунчану жегу, на истршалим лопатицама осјећао сам, као двије концентриране жиже лећâ, црне очи пучанки, морнарских удовица и рибарских невјенчаних жена што су сједиле на прагу сучући међу мрким прстима пређу
(А није ни слутио како ће се нагло раздебљати и како ће те црне очи с годинама постати зле.) И све је већ тада било запечаћено: по завршетку стагионе, раскинуо је с трупом, дошао у
Тај је био трбушаст јужњак тамне пути, пунаних образа и кукаста носа, над којим су се укрштавале густе црне обрве. У послу је повезивао главу црвеном марамом и кадикад би запјевао.
врсту људи тачно онако како је реагирао деранчић из ниже гимназије: кад сретнем удудученог полицајца (поготово ако има црне узгор уфркане брчиће), зажелим му да га с прозора поклопи лонац с геранијима, да му се сручи на главу шерпа пуна
Болна већ тако само по себи, без икаквог даљег дометка. Она удара црне наочњаке на наше очи, она спушта непробојну тмину око нас.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...
Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица. Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим
« »Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Један рече: — Ја бих најволио њезине три бијеле ствари: грло, зубове и образ. Други рече: — А ја ђевојачке три црне стави: очи, солуфе и обрве. Трећи: — А ја најволиј њезине црљене ствари: усница, јагодице и језик.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И спавале. Ноћ кад плава мине, Отвараху своје црне кање, И два ока као две врлине, Што још нису знала за плакање. И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и
Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе, Црне, као и њине зенице. И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом
Животом драга, док нас не саране, Грех и кајање руше нас и дижу, И мира нема, црне мисли стижу, Није к'о гробом. О, ал' ја ћу сада Будућност своју, јаву стару, бону, Заклонит тобом и носити небо
Прошли су априли. И сузе се лију Што ми нисмо оно што смо некад били. ГЛАД МИРА Саранио сам љубав к'о дан црне шуме, К'о дубине остареле непознати мрак: Саранио сам љубав што се не разуме.
Као куле старе стоје мисли црне, Омиљена места са дубоким плачем. У кући народа жижак наде трне Пред иконом Бога, опасана мачем.
ЕПИЛОГ ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт, к'о из црне приче, И очи њене са погледом жучним, И глас промукли, што смрт само криче.
Помрчина притиснула наше дане. 1910. ПОВРАТАК Опет вам се враћам, моје ноћи црне, К'о уморно дете крилу мајке старе, Као густој шуми израњене срне, Док далеке звезде тишину не кваре.
О, како је драго ту, под вашим плаштом, Великим и добрим к'о моје страдање. Моје ноћи црне, негујте ме маштом, Да разумем мртве и њино надање. Да разумем мртве и погледе звезда.
Да осећам крила зашлих поколења Уз снивање птица к'о песмом орлића. Моје ноћи црне, да л' се живот мења. И шта значе мисли и говор ветрића? Ох, звездано небо како мири снове!
Мрак душу отима из долине крина, Да остави земљу и гробове своје, Скакање потока и очи јејина... Опет вам се враћам, црне ноћи моје. 1911.
Гледам ту јесен. Дошле боје суре И срце хладно, и лагано прате Падање лишћа, умрле божуре И црне гране што на ветру пате.
Доћи ће и сунце, црвено и свеже, И наћи ће мене прекрштених руку Са свећом над главом, докле мртве леже Моје црне очи у новом сандуку.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
приближно сто ситно штампаних великих томова, које је овај монструм написао, испијајући седамдесет и две шољице црне кафе на дан, ухватио ме је очај.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”. У време таквих ноћи тешко је било уочити наше волове на испаши ни на неколико корака од нас,
сам врх сунчаног Олимпа, а ово друго све то дубље и дубље тоне кроз отворе угљених и жељезних рудника, у мрачне дубине црне земље земаљског материјализма.
Тамо смо срели многа певачка друштва и делегације из Војводине, Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе. Био је то живописан скуп лепих и кршних младих људи и жена, а многи од њих имали су на себи народну ношњу
Тамо смо срели многа певачка друштва и делегације из Војводине, Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе. Био је то живописан скуп лепих и кршних младих људи и жена, а многи од њих имали су на себи народну ношњу
Кад год сам мислио о прошлости, садашњости или будућности, увек сам извлачио црне закључке које је моја мрачна фантазија могла испрести. Осећао сам да сам завршио своју каријеру потпуним поразом.
Ћипико, Иво - Приповетке
Иза црне каве господар са сином пође преко дворишта у дућан; господарица, дремљива, вуца се по кући, чека на коју пријатељицу
Између двије свјетлости лијепо се одбљескује њена прикладна глава; трпељиве очи смеђе су затворене боје, али црне обрве и трепавице дају им тамни и умирени израз.
Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми пут Црне Горе. Бојећи се да је не избије, дијете наоко послуша и пође с друштвом заједно.
Оно се рано родило тамо откуда је она дошла, на висима Црне Горе, али до доље још није допрло, иако је већ ручано доба; пријече му надстојне високе брдине између којих је упао
Али за час дође к себи: како да се на то усуди он, који је тек јутрос сишао у град, сишао озго из Црне Горе, весео, хитар, жељан хлеба и зараде?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
строфу, с каденцирањем на њеном крају: Ја волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине, и њине олује; Њине црне реке када сетно хује Своју песму тамну и дугу, до зоре.
Ако нас дакле, не уводе у мрак у коме све краве постају црне. Кад се модернизмом подједнако назива књижевност пре и после Првог светског рата, онда тај термин прикрива стварни
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
напусти кућу, а учињено је то „доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије”.
Већ ноћ мртва, чаршија мртва. Црни се калдрма. С обе стране, сниски, као нанизани, црне се дућани, стреје, ћепенке. Он је ишао. [. . .
Очи Вука Исаковича - које се сразмерно често помињу - у свим се случајевима одређују као жуте. Имају и црне тачкице. Очи његове мале ћерке такође су жуте, и такође с црним тачкицама. И Аранђел Исакович има жуте очи.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
На чудо крупна женскадија. Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике.
!.. А ноћ, управо још вече, одиста бејаше страшно као да је наступио судни час. Пун месец заплео се у наломљене црне тмине изнад Жлебова као опсађени јунак, па се готово не миче, но само с тренутка на тренут показује своју тужну
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Кад сви већ сузе исплакаше своје, И оне збиљке кâ и крокодилске, И кад се тужне заставе увлаче, И оквире црне скидоше слагачи Са листова разних, белих и небелих, Разлажућ’ их мирно међ’ типе остале За прилике друге, велике
Поветарци, уздисаји — Они се не деле; На сусрет им лете тице И црне и беле. На мору ћеш увек видет’ Далеких бродова — Исто тако плове нâди Морем њених снова.
И опет ће, и дуго ће Над висином Црне Горе Као сунце одозгоре Сјати мајчин сјај. Сегло небо, ал’ се трже; Шта би срца, шта би стене Без Милене
»Стармали« 1888. ЈУЧЕРАШЊИ САМ У крчму смо сели Ја и чика Сима; Једну ицу, две ли Добра воља прима. После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Ко је јошт видио да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим, и јадним; црне му се руке, никаква резона не зна,... видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко.
Вуци се код Анче, нека скува две шноле црне кафе! ЈОВАН: А неће бити добро три? ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест? ЈОВАН: Ајде, видићемо. (Пође.) Охо!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити. Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе.
ВИИ ИСПАШТАЊЕ СНА Кад су ти две тужне птице вечност дале Стрпљивост простора и свој лик по казни, Главо низ црне стубе у непролазни Дан патње, какве се ватре распламсале? У дну је сунце и време је ватра.
Ту смрти нема. Ветрови у небо се враћају. Пала је лобања низ црне гребене. У мрачне дубине носи ли то што сам чуо. Ледене обале сенком роси ли језиве воде за заклетве од жеље страшне
Лепото неувела речи без сенке када ко чашу сунце држимо у сну гледајући у црне врхунце. СУНЦЕ Ово ће се неизвесно кретање завршити сунцем. Осећам то померање југа у своме срцу.
се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу лица и неба за врата од песка и црне ће руже процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју смрт ИИ Гледали смо како умиру
УТВА Дај несаницу гране с које слете Звучно у дане последње и тужне Златокрила које не могу да се сете Црне шуме иза главобоље ружне. У тврду земљу да л одлете шупља Од неба, празна као све што траје?
нас по свету и хране нашу изнемоглост Из земље закључане пред нашим моћима Ваде неопходна блага из затворене бразде Из црне браве за коју нема другог кључа осим биља О врло смеле и инвентивне биљке Све што пронађу несебично покажу Стоје
Краков, Станислав - КРИЛА
Осећао је на себи топао отисак жене, која је лежала успала крај њега. Имала је прћаст нос, и њене црне косе мрсиле су се преко мишице пробуђеног. Светлост је откривала смешано одело. Са постеље се дизао задах зноја.
— Покупио нам паре па хоће да бежи... — Одмах паре, положаро, или ћу те... На осветљеним крилима шаторским виде се црне сенке како дрхте. — На, то је ваше... да платим немам више...
Преко свега се расула месечина, на којој се црне прилике стражара, и друга уз трње причучнула бића. Поручник Лука корача задовољан.
Понео је са собом једну дугачку узицу. Иза врба су стидљиво повиривале мршаве кућице. Отвори на њима су били као црне ране. С друге стране реке, која се у кланцу повијала, поврх црвене стене, као борово дрво, дизао се дим увис.
При прелазу реке ноге је уквасио. — Срамота, могли би војници помислити... Мија се мало подиже. Војници леже као црне трупине по земљи. Главе се одигле. По вратовима се види да им се очи развукле. Очекују. Гледају у куће за оградама.
Усталасало се. Нешто се десило. Купе се војници, буде се заспали, нема растурених, само збијени редови се црне. Чета је крај чете. Чека се заповест.
Примичу се све ближе. На голој, жутој падини као претња црне се још топли изривени левкови у земљи. Високо у зраку покоји шрапнел грмне. Ноћ пада. — О... о..., неко застења.
— Ура—а—а, — ори се ту пред њиме и крај њега. Отворио је своје у мраку широке, уплашене очи и видео само како неке црне сен ке промичу крај њега, и како нешто страшно трешти и пишти.
Па савладавши бол додаде: На јуришу сам рањен, у самим жицама, то је било клање. — А он се сећао само оне црне масе мрака и јуришне вике, удара и бодља. Но лекар је већ прегледао неку размрскану главу.
Тога је дана са сузама молио болничарку да га извини што су га тако са прљавим ногама донели. Био је рањен негде крај Црне Реке. Њих двојица су били сами у соби, јер су пуковника пре два дана послали у депо.
Долазе. Велики стари ”фермани” су бежали преплашено од димова и ових претећих тица. Бора се окретао. Тице су имале црне крстове на крилима, н непрестано расле. Што већ Сергије не лети брже? Одједном нешто светло стаде промицати.
је судећи по лицу волео исувише коњак, наређивао да се телефонира у пук, Казимир је изашао испод стене и загледао се у црне остатке. Одблесак од ватре пао је на угљенисане кости, и изгледало је да се једна разломљена вилица осмева.
Петровић, Растко - АФРИКА
Врачаре и друге црне трговкиње, кад продају кремен за пушке или талисмане, најчешће продају ово камење које налазе свуда по обалама и
Њене танке црне руке, обнажене до рамена, накићене пурпурним и плавим колајнама, држе на глави судове од џиновских тикава, калбаса,
Изнад косе, огромне компликоване фризуре, црне, ол ситних витица измешаних перлама, марама од плаве свиле. На прстима од ногу прстење.
Штреземан на Конференцији ударио песницом у сто. Углавном за црне све вести из тако конкретних детаља. Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на
црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.
Треба дете сачувати од погледа који му може донети зла. На улици разговарају црне жене између себе. Како је Дакар вавилонска кула, то је свака друкчије очешљана и свака друкчије одевена.
Рекло би се: какав египатски цртеж. Једино деца, голишаве малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и
Хришћанин је. Узимамо пус–пус нас тројица три пус–пуса, и полазимо у тражњу најлепше црне Конакријке. Познато је колико је једном црнцу, код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му
У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела.
Други чамац доводи црне полицајце у кратким чакширама, тесним енглеским блузама. С друге стране брода скупљају се пироге оштрих врхова високо
Њени покрети су покрети застиђене црне Венере. Насред трга врло млада девојка прска своје голе груди, голе и чврсте, пре но што ће дићи суд са водом.
У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ВУК: ’Ма погле, Раде, здравља ти! Не знаш шта више личи крпежи: Да л’ опаљени ветром образи, Које су некад црне богиње Арапском шаром грозно шарале, Ил’ руке ноге, или хаљина, Закрпе разне што му с грбине, Као тескера турских
поругу; Турчин ме, опет, турски учио Да мирно гледам муке братове; И ја сам гледô у лице бледо, Гледô сам оне црне зенице Где се у мутној крви премећу; Гледô сам брата... РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип!
СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела И глас сам чула... Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече!
Кажи му јасно: да зуба немаш, П’ ако ти сина смакне јединог Да ћеш од црне глади свиснути. Или накриви раме старачко, Под паз’о узми штаку дебелу, Па кажи: „Ето, хрома сам, стара, Немој ми
И опет ствараш дела таква Са којима се господ славио!... Оно ми није син!... Ни налик он!... Кô црне свиле лаки прамови Повијала се коса његова, А уснице му једва гȁрише Свионе маље боје косине...
ХАСАН: Само полако! Док дође Главаш... Необичан је! Најпре се човек мора навићи Да му у црне гледа зенице. Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?... Јок!
Нека изгоре!... ТУРЦИ СВИ: Ово је буна!... ПРВИ ТУРЧИН: Ево, погледај, Кô да из црне земље изничу, Сељаци јуре с голи ножеви.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
рибице (харинге) и мало ајвара с лукцом и зејтином, одозго сам спустио две чашице добре шљивовице, па онда попио шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад
ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине.
После једнога часа, на коси, где смо угледали осам симетрично растављених предмета, указаше се густе, црне колоне и почеше се спуштати с висова. Комаров одмах ободе коња и окрете низ друм натраг Житковцу.
што их сретосмо на путу да иду Тешици, Комаров одмах заустави и нареди да окрену фронт коси откуда су се спуштале црне колоне; батерије да заузму згодне положаје да могу пуцати на косу.
Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица!
А гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење.
откуд год макар И оних враних гавранова што их народне песме спомињу да облећу бојишта, те палим јунацима кљују очи црне. Али ни њих нема. То је ваљда бивало у оно време, кад се још борило стрелама и топузима.
И за ме је била једна. Наместим це кпај yпаљенога пања, па извадим лулу разбрибригу да њоме терам сету и црне мисли.
Прво да вам кажем какви су нам односи са другим државама. Почнимо од државе која нам је најсроднија — од Црне Горе. Моја вам је влада говорила да су наши одношаји са Црном Гором не може бољи бити. То не стоји никако.
Али не, одлазите од мене црне мисли! одлази грдобна сумњо; ти си породе тмина и душевних омрачаја: »Тебе је пак'о зач'о И бацио на смет У свом
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.
У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се очај, Где се живот смирит’ може — А ти, душо, безазленко... Ох, сачувај, благи Боже!
“ Ја сам пио, нисам дангубио; Попио сам токе са прсију, Све у здравље тих црних очију... Црне очи, а и вино црно, — Није чудо ако сам посрнô.
XXИX Овај прамен косе плаве, То је коса моје мајке. Овај прамен косе црне, То је коса мог бабајке. Ово су ми кô два цвета Из детинства, из давнина; Ова роса на том цвећу, То је суза њина
XXXИ Од муке се песме вију; Рад лека се сузе лију, Ал’ ко пита за те ноћи, За авети њене црне, Кад под клетвом њине моћи Очи, срце, све претрне. Нигде звезде, свуда тама, — Па ни суза, ни песама.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук. Објаснио сам му шта желим. Он са пушке скиде бајонет и стави га у зубе. Пушку остави.
Командант Источне војске тражи да се заузме Сива Стена и Старков Гроб по сваку цену, јер ћемо онда сићи у долину Црне реке и заћи иза леђа бугарској армији.“ „Разумем ја све то. Знам — знам... Али с чиме?
Несвесно сам подавио ноге испод себе, не би ли ишчезла непријатна визија, а с њом и црне слутње. Тада сам се наједном сетио баш оне змије. Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање.
Бојовић баци цигарету, и обрати им се прибраним гласом: — Војници! Ми ћемо сада извршити прелаз преко Црне реке. Река се налази одмах иза ове окуке. Иза ње настаје мала равница, а затим се диже брдо. Непријатељ је на врху.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Бриге некњижне отвергни црне Које нам власе рано посребрише И лака крила свезаше мислима, Под којим' серпски лавр нам вене.
Бегао веселу зору и црвêн вечера ведрог, Затворен у ноћи ћелије црне, јадан Предаде се сатани — сам паде жертва —, ал’ оста Грабљивом човеку, сатанин оста пород!
Дволични језик пријатељства лажна За тобом није бацао јед, Нит љута стрела душмана силних Нанесе теби вред. Од црне злобе, зависти јетке Стрепио ниси нигда, Нит’ жалост, патња, ни болест разна Потресе дух ти игда.
Мисли бујне и големе Зелен мозак у вам’ роји, Вас штапићи воде слепи У спасења стан тај лепи, Путем пуним црне јаме, Пуним вечне шумске таме, Путем глатким и клизавим, Пуним цвећем мирисавим!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ДЕО 107 ЈЕЛИСАВЕТА КНЕГИЊА ЦРНОГОРСКА ДРАМА У ПЕТ ДЕЛОВА ЛИЦА ЋУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ, кнез Црне Горе ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар ШУЛОВИЋ, сердар МИЋИЋ,
ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи сенке пружају: То нису они чили валови Што их је моја
БОШКО: Што ли главари? БОГДАН: Што л’ бедан народ, Та тужна жртва самовлаштине? БОШКО: Да црне несреће, Што нам у црну земљу донесе! БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв!
КАП. ЂУРАШКО: Светлости! Не вређај земљу, Не лиј у срце свог љубавника Капљице горке црне очаје — Да шта сам ја? ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац! КАП. ЂУРАШКО: То јесам!
РАДОШ: И опет велим да је сатана Кршећ по мраку гвозден огрљак Кроз трошну земљу, црне слојеве, Копајућ гнева оштрим ноктима, Проринô земљу, презрô подземност; Да оног дана, дана Видовог, Крвави печат
То бледо чело вечне озбиље — Сад нек’ по странству мрском лутајућ Разбија кости тврде лубање, Премишљајући црне планове, Што Венецији грдој хтедоше Одрећи помоћ земље дивије, — Кô да је штета, ако изгине Оваке рите читав
Марта, Ђурашкова жена, опомиње међутим заверенике да беже из Црне Горе.] ЧЕТВРТИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА Ноћ. С једне стране мрко црногорско стење, на другој се види полумесец: Станиша сâм, а
ЈЕЛИСАВЕТА: Благослов клетва?.... А суза ми је смрт?... Е ја ћу молит бога вишњега Да сваку капку црне жалости У грозну клетву мени претвори; Те ћу бар тако проклет судбину, Што ме у ову земљу доведе; Проклећу мајку,
ах, несрећнице!... Да куне дане своје старости, Плодност да куне црне утробе, Да куне себе, да куне мене, Да куне ове горе камене... (Јелисавета у ноћноме оделу улази.
ВЛАДИКА (за себе): Савест је овде убог надничар, Што тежак товар греха пакленог На боне душе слабом рамену У црне дворе пакла укоси... ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? Нимало! Нисам ли лане с мајком ручала?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини.
Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали кô у Реље Кнежевића!“ И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру,
огуљених, голих вратова и дугих, заоштрљених кљунова, почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мâла и имаћа његова, падајући на товне мрлине
Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих чованих копорана, и без крупних тока и
— издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо. Вече се примиче.
облачних комада, као из рапавих, планинских пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи.
лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба.
Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. У'ватила се, Боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута.
јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од српског књаза из Биограда.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1910) ВРАНЕ Гледао сам дуго како лете вране. Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне.
У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне. Без крика, без циља летеле су вране. Црне, истоветне, страшну причу зборе, Како је ужасно с другим једнак бити. Тишина: пролазност И вечност се боре.
А светлост камо да из магле црне Води нас Богу? Бога, Бога камо? Истина ваша и наука нова Вечито гробље умова је само, А над њим сјакте Вавилонска
на западу трне И расипа јару и у крви грезне, У свом сјају гордо силази у безне Док се покрај вода свеле врбе црне.
Друге беху црне кô крила грифона, Кô дан божјег суда, слатке кô плод палме, Ведре као подне, дивље као зебра, Сањиве кô ритам
Чело пуно змија кô страшна Медуза, Клецаве су ноге, спарушкане дојке, Црне жиле — оков самртничких уза. * Уцвала је лоза, миришу девојке, Црвене се тела, блеште мушка бедра, Кикоћу се,
Чека га и чезне. И у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини. Шкрипе трошне кости и уди што вену. Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену.
(1914) ОЧИ Муче ме твоје очи никад сталне, Час смртно црне, час кô осмех нежне, Час модро плаве, зелено опалне, Кристалне И меке као пахуљице снежне.
У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне. Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси.
Разбијте бисер, седеф и корале И лијте сузе, јер су црне сене Пале на извор ружичасте пене И дробе ахат и црне корале.
Разбијте бисер, седеф и корале И лијте сузе, јер су црне сене Пале на извор ружичасте пене И дробе ахат и црне корале. Некад мирисом к себи сте ме звале И беле лиске за пољубац дале У час кад речи и кад боје плене.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Старој Рашкој (појас дуж већег дела садашње границе између Србије и Црне Горе), а у прошлости је било и других етничких група које су говориле тим језиком, а нису имале ни српско ни хрватско
од Вараждина и Карловца на северу, а преко Сења, Удбине, Котара, Макарске и Габеле на југу, до Боке Которске и Црне Горе.
века добија свог највећег песника. Петар Петровић Његош (1813-1851), владика и владар Црне Горе, у свом песничком развоју обухватио је читаву ту епоху, од народне поезије преко класицистичких стремљења до
Његове су основне теме космичка судбина човек и историја судбина Црне Горе и Српства. У основи његове космичке поезије налази се мисао о јединству човека и Бога, о човековој небеској
После Његоша, нико није тако захватио и етнопсихолошко наслеђе на просторима Црне Горе. Све сложенија мотивација индивидуалног понашања на јакој подлози традиционалног морала захтевала је нове облике
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
крилу неме поноћи Кô грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји, кô да умире, Ил’ да из црне земље извире. Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре?
Векова тавних то су трагови — Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у
Побро не зна!... Али да је чета бесна, Да је дивља, неуредна, Крви жељна, крви жедна, То му кажу црне очи, Свака реч му то сведочи...
У крв ћемо утонути... А утећи?...“ ..Буљубаша не изусти, Засикташе ножи љути, Зазвечаше пушке танке, Црне пушке белгијанке: „Буљубашо, жена бежи, А у нашој крви лежи Крв косовска, крв јунака, А крв така Не затрепта од
Само оне црне звери, Што ђавољи шапат чују Само црни калуђери Подмукло се осмејкују. Пред њима је борац стари, Узор свеца и
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема кога да благује благо.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И он увек, као старији брат, смејао јој се, и кад би јој се очи почеле јаче да црне, светле, уста црвенија, влажнија да бивају, а испод грла, меког, нежног, да јаче трепти, и чисто се чује неко грцање,
Пошто затвори дућан, пође. Већ ноћ мртва, чаршија мртва. Црни се калдрма. С обе стране, сниски, као нанизани, црне се дућани, стреје, ћепенке. Он је ишао. И чак као охрабрен умирен услед ове самоће.
Али он то није хтео. Стајао и чекао. Она диже главу. — Зашто? — упита га, а очи јој, њене црне очи, поцрвенеле од плача, трепавице дошле још црње, влажне, мокре, а уста јој, подбрадак, врат све то врело умрљано
Његове широке чохане чакшире отмено му падају у боре, лаковане плитке ципеле нежно се црне према свећи и одударају од белих чарапа.
И опет се по кући разастре и зацари мирис тамјана, свећа, кандила. Опет почеше да се црне шамије матере му и осталих жена, опет слуге, слушкиње узеше онај свечан, миран и засићен услед јела и пића, од
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
У Хрватској мећу бибера у младожењине чизме, »да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 106). Б. у ракији (или вину) против грознице, и као примеса других средстава (ГЗМ, 12, 1900, 151;
(СЕЗ, 17, 35). У источној Србији, за време док врачара, вршећи »црне« враџбине, »изводи ђаволе«, многи не смеју ни да се макну из куће без б. и бела лука (БВ, 7, 1892, 399).
(іб., 71). »У Приморју, у Хрватској, мећу у младожењине чизме бибера и вење да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 105 ид). У народној медицини в. има велику примену.
Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (ГЗМ, 12, 1900, 151). Црне дудиње мећу се у кишницу која је у Међудневице ухваћена у тепсији, и то непосредно с неба, а не с крова, и то је лек
Етимолошка магија!). С помоћу к. врше се и »црне« магије, кад се туђој стоци, на Ђурђевдан или Спасовдан, одузима млеко (уз басму: »купина купи«... ЗНЖОЈС, 20, 47).
Помоћница, пасквица, пасја јагода (грожђе; зеле); качје грожђе (Шулек). П. се приписује велика моћ лечења. Црне бобе, или лишће у води скувано, лек су »од свију болести у трбуху« (ГЗМ, б, 1894, 801).
П. узета из волака закланог црног петла и црне кокошке без белеге, и ушивена у тканице, одбрана је од краста [богиња] (СЕЗ, 13, 297). Да п.
минор); мрве осушене траве и бацају на жар, водом у којој су траве куване поливају три ужарена камена од три боје — црне, црвене и беле, и говоре басму: »Женио се мрак и мрачица.....« (ибид.).
Ћипико, Иво - Пауци
— Поквари се народ! — јави се фра Дане, јак, прикладан човјек, чије црне очи блудиле су некамо неодређено, а биле би врло лијепе да у њима сјаше искра сазнања.
здравице у његову славу не иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над коју се надвиле црне облачине да је угуше...
За њом пожури човјек јој Марко да у мараму покупи што је иза ручка остало. Иза црне каве друштво се диже од трпезе.
Знате, он заступа државног одвјетника — предлаже да се расправа одгоди и навађа разлоге... А натакао црне наочаре, па упр'о очима у свједоке који поступце блиједе. А било је за прснути од смијеха... — Па?— упита доктор.
пристав Балић сједи за столом и сматра их, а замјеник државнога одвјетника стоји прислоњен уз прозор; он их гледа кроз црне наочаре што му сакривају очи. Свима — и тужитељу и туженоме и свједоцима — досадно је и неугодно.
Сви се дигоше. Замјеник државнога одвјетника приближи се браћи и скиде црне наочаре, зблиза, упрто их гледа из очних црних удубина, као из јаме.
лице, дошло је блијеђе но обично каквога је он гледао у суду; црна му брада дрхти од узбуђења, а усне се скупиле; само црне, големе очи, испод облога клобука, не могу да се смире; не може да њима заповиједа, једнако као да у њима тињају
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Али ако је он, Јевђеније, био слеп и лаковеран, нису биле такве црне силе против којих је водио бој својом враџбином. Њима се није могло тако јајарски подвалити.
Људи су изгледали сувише сићушни, њихове црне ризе биле су сличне, и узалуд сам покушавала да међу њима препознам Доротеја.
толико велику да надвишује два човека кад се један попне на рамена оном другом, да је у Константинопољу видео потпуно црне луде, црне, каже, као угарак, и да су такви рођени, и да су им само зуби блиставо бели, и беоњаче, остало је, вели,
да надвишује два човека кад се један попне на рамена оном другом, да је у Константинопољу видео потпуно црне луде, црне, каже, као угарак, и да су такви рођени, и да су им само зуби блиставо бели, и беоњаче, остало је, вели, црно као ноћ,
Стрепим од тог злослутног знака. Знам да ће мој витез, уплашен од црне птичурине, нестати у камењару. Ништа га неће зауставити, ни моја преклињања да остане ту, ни мој неутешни, болни плач,
Само је боја различита. Крст одједном почиње да листа као пролећно дрво, видим цветове црне и сиве како се помаљају са његових ивица и како пчеле у ројевима зује око њих.
пропала, усеве је покрио моравски муљ, дубоко их сахранио, и уместо зелених житних поља, докле очи допиру пружају се црне пустаре. Преостаје једино да се посеју јари усеви, ако већ није касно.
Поменем му ја, опрено и издалека, наравно, да бисмо могли заклати и некога од тих његових коња, а да сачувамо за црне дане неколико крава.
Гледам у једног младог господина што седи неколико седишта удесно наспрам мене. Диже очи црне и крупне и леви крај горње усне му се помера у танан, једва видљив смешак.
Гледам себарску дечурлију што се вере по дудовима, облапорно ждерући гњецаве црне плодове. Лица су им тамна од сока што цури низ њихове ужурбане браде, блистају им очице, циче од задовољства.
Танко прамење дима на догоретинама звонаре, крш поломљеног грања, шиндре и одваљених плоча, рупе на крововима, црне сподобе монаха који су се кретали по дворишту као нечујне сенке — све је то при сабласној светлости месеца и првог
После их однесу у својим леденим наручјима на стену, зарију им црне зубе испод нежних сисица, пију крв и окуже својом отровном пљувачком.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа, Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.
не. 1888. ОМОРИКА У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.
Покашто бахат се чује, То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола и горди Пантеон с њима Кô црне огромне масе дижу се у небо горе, И Тибар јасније шуми.
Кô црне њихове власи, тако се и жеље њине Плетоше у један венац. Под буром детињске страсти, Подобно мајскоме цвећу, они се сви
У силном Лхасу граду Већ махараџа Азок преузе јуначку владу. И Брама задрхта тада од руке његове јаче, Кад црне браминске војске оружјем гонити заче.
Сунце се гасило јасно, Када се Силвије једном од куће подиже касно. Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се румени вали, И магла увија рâвни...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
На њему блистају сребрни тањири и чиније, златне купе, црне земљане амфоре са прекрасним црвеним фигурама. Улазећи у тај Олимп богова науке, видимо да се у њему не штеди ни
његово лице, али се он брзо трже, даде својој физиономији Дантеов достојанствени израз, погледа презриво на оне две црне каве које им је келнер баш био донео, и даде их заменити јестивом и црним вином.
Овде има старих историјских споменика. За време светског рата наишло се овде, на утоку Црне реке у Вардар, при копању војничких ровова, на остатке античких грађевина.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
„паре и дукати“, те враголасто прижељкује божји гнев који ће побољшати његову материјалну ситуацију (да „бога“ растера црне хале које се отимају око дуката, гурне ногом сто и проспе дукате на земљу).
животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти (у песми „Планинска слика“ она је изражена појавом „црне змије“ у планинском пејзажу), а мотиви су усмерени на свет природе („Тице у гори“, „Пролетње јутро“, „Ласте“,
А крај собе облачићи То су јата ђаволова. Па се крве црне хале Око звезда – суха злата, Око старих мамљивица, Грешних пара и дуката!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
прекрштени амови од једнаких, свеже упегланих кокетних кецељица, и четири једнаке витице, завршене с четири једнаке црне сомотске машне. А чује се или м о л „Дјевичине молитве”, или д у р неког бечког валцера...
Разболи их, умори их, увуци се у њих како знаш, али их збриши!... — Ове горке, очајне, црне речи говорио је Бранко, као у бунилу, лежећи у стражари железничара на станици варошице.
Кожа на лицу добила тон ружичаст; лице велико, нигде му краја нема од силне избријаности; много црне обрве Јове граничара, на оној црвенкастој кожи изгледају неприродне, као извучене.
Јеси видео слику? Лепши је од мене и Стеле. Нешто има од деда Јове граничара, али оне црне очи сасвим су у енглеском типу лика... А како си ти, Бранко? лепо изгледаш. — Хвала, добро сам.
— Само су црне наочари на лицу мале Коде потсећале на оно јутро, али то је за сада био најбољи облик најгорега. Сирота Кода: крупан
Спида је био човек педесетих година, и некако афричкога изгледа: црне масти, густе лако коврчаве и уз лобању приљубљене косе тамне као гавраново крило, тако да су се седа места просто
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо ишчупао памук из поставе очевог зимског капута и налепио га по
Она је имала богату, плаву косу и сјајне црне очи и волела ме је врло искрено. Она је чак захтевала од мене да јој се закунем на верност, а заклела се и она мени.
А она је одиста и личила на икону. Била је издужена и бледа лица, глатка чела и црне, дуге косе, са светлим раздељком на темену; малих, пурпурних усана и благих очију које су скривале дуге трепавице.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Овде је опет онај црногорски генерал, у пуном господству своме. Говори се о капитулацији Црне Горе... У Подгорицу почињу већ да придолазе и црногорски војници. У малој варошици је понестало намирница.
При поласку, поручник Протић обрати се среском начелнику: — Господине, на изласку из Црне Горе нека ми је допуштено да вам се захвалим на гостопримству. — То је била братска дужност...
дугачке трепавице сенчиле су њено лице... Најстарија дохвати судове са водом, и пођоше. При пролазу оне црне очи као да ме ошинуше. Устрептао, чекао сам неће ли се окренути. Застадоше.
Можда су и оне биле принуђене — говорио је озлојеђен потпуковник Петар, обухватајући уснама своје црне бркове. — Али, господине потпуковниче, то је понижење. Ми смо пошли на Голготу да нас не би спроводили Немци...
На свима странама виделе су се црне мрље од изгореле траве. Са заласком сунца топлота нешто мало попушта. Али са спуштањем ноћи, настају нове невоље.
Звезде ишчезавају губећи се у далеком тамном своду. На истоку, изнад врхова планинских, појави се беличаста трака. Црне и непомичне планине посташе плавичасте, као да су копреном обавијене. Светлило поче нагло да осваја.
Али да иде најхитније. Командант је зубима гризао бркове. Његове густе, црне обрве биле су састављене. Гледао је замишљено преда се. На Катунцу и Пожарској Коси кркљало је.
Сви смо уморни и суморни. Осећамо да се десило нешто тешко и као да слутимо нешто црне и горе. Уместо да се приближавамо отаџбини, ми смо све даље од ње. 6.
Ту се завршава кајмакчалански масив, на његовој левој страни, и одатле се силази наниже, све до Црне реке, у онај њен крак, који тече на север. Све ово укупно сачињава кајмакчалански масив, у ширем смислу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак. »Откуда жбуну очи?
Стаде. Стаде и жбун. Прижмирише се гневне очи и дечак виде: нису то трњинице, већ купине црне као да су стигле са дна пакла. »Дошла купина да се свети, значи?
— човек у црном спусти врећу крај Дрвосечиних ногу. — А можеш их и бацити, ако ти се прохте! — црног огртача и црне капуљаче, наједном нестаде. Ветар се нагло утиша, а Дрвосеча помисли: »Сад, шта је — ту је!
Шта да се за мравље ратове каже? Ој, Ој! Како су дрвени мрави мрзели жуте, жути црне, а сви: и црни, и црвени, и жути — њега само зато што је бео!
блејале су овце, велике и мале, беле и црне овце, а хитро, као да их луди ветар гони, летела су салом два зелена папагаја, пратећи једног црвено-жутог, и
Или га попије с друштвом у крчми, или разда сиротињи на друму. Узалуд му говоре старци да приштеди за црне дане! Варалица се смеје: за њега црних дана не може бити. — Не престају да се рађају будале! — смеје се.
Чинило се да је и снег који пада прљав. И заиста: када се снег стао топити појурили су олуцима и улицама потоци црне, прљаве воде.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела... Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!
Муке те ломе кô рапаве спиле, И ти ме гледаш суморан и свео. О боре, упи' своје јаке жиле У ову земљу пуну црне драче... У њој су снаге, у њој твоје силе.
Море се колеба. Пошљедњи пламен на западу трне; Сутон се рађа и с јесењег неба Полако пада на хридине црне. Палуба пуна. Руке уздигнуте Поздраве шаљу и рупцима машу.
1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак. Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук.
Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак, Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. 1904.
њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све више и више Да постајем само црне земље шака. 1908. ПОГРЕБ Повија се жито.
Жмиркавим очима мотре Како све цвета лепо; Врабаца песму сишу Дугим ушима слепо. Но ја застирем окна Застором црне чоје; На посету ми стижу И обдан авети моје.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Краљевића, Бранковића и Јакшића, Црнојевића, Угричића и јунака Хрваћана, хајдучки, ускочки, муслимански, ослобођења Црне Горе, ослобођења Србије.
о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (тј. о ослобођењу Црне Горе и Србије). Између ових трију група постоје многе разлике и сличности, од којих ћемо већину поменути у току даљег
“ Идућих година освојили су Турци Ново Брдо, Стјепан Вукчић планине Црне Горе, а Млечићи Приморје. Турци су, сем тога, одвели Ђурђеве синове, Гргура и Стефана, у ропство у Малу Азију и тамо
Године 1496. Ђурађ, протеран од Скендер-бега из Црне Горе, побегао је у Млетке, где је неко време био затворен, а затим отишао у Цариград и добио пашалук у Малој Азији.
Они су, у ствари, започели борбу за ослобођење Црне Горе. У XВИИИ веку велики значај имале су хајдучке борбе у Србији.
8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије У песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења
8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије У песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења Србије. „Ослободилачка борба у Црној Гори“ — каже Б.
(1684—1699) ушла је на почетку XВИИИ вијека у фазу борбе за политичку еманципацију од турске власти и за независност Црне Горе.
чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XВИИ столећа, појачане феудалне дажбине над становништвом, тј.
тежња многих, управо свих, околних санџакбегова да узимају данак од Црне Горе, утицај Млетака, касније утицај Русије итд.).
вијеку у фазу борбе за независност, ослободилачки покрет Црногораца морао је појачати нужност стварања јачег јединства Црне Горе, рушења племенске изолованости и свих оних манифестација које су потипале из такве изолованости (крвна освета,
“ О овој борби говори циклус ослобођења Црне Горе. Он према Павлу Поповићу — обухвата песме „о познатој истрази потурица (1707) коју је Његош прославио у Горском
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Борио се два дана пуцајући из црне угљарске колибе, а онда је, кажу, чак од Бихаћа довучен топ и колиба порушена, а хајдук убијен.
Јаруга је вијугала, тајанствена, сумрачна, пуна распуцалих кречњачких стијена, испуњена гргољењем црне воде. Дјечака подиђе лака језа. — Овдје, кажу, живи дрекавац!
На бјеличастој танкој траци цесте у пољу под планином једва су се назирале црне бубе како миле једна за другом. — Ено их, оно су тенкови! — И тамо се сад возе Нијемци? — приупита Јованче.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Нисмо ли сви скупа, што је год на свету људства, од једне земље смоничине црне саздати? И што се више прћимо друг од друга и нос односимо на разговору се и на трпези пасаманци од издрпатога у
У томе подсмеја му се рођени син му млађи Хам. Зато прокле га отац њега и сва му пород те осташе и до данас црне џаје. Опи се Лот, Аврамов синовац...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Тако је добродушни пан Франћишек обезбедио своју будућност: оставља за црне дане, и Цигани то чувају. После ручка поче се шаренити сокак од момака и од девојака, од минтана и фустана, од
Заиграше. Калина весела, блажена, — румен је сву облио, а крупне црне очи светле јој се од суза, од силне среће данашње... — „Леле, што су пристали једно за друго!... Јаги!
!...“ и црне мисли све више, као црна ноћ, све више омотаваху и притискиваху болну душу његову, докле га из тих мисли не трже силан
свима, али је, изгледа, мало замишљен, но ипак то није од невоље, јер се понекад и осмехне и једнако суче своје танке црне брчиће.
Ужасно је проводила и дане и ноћи; дању црне мисли, а ноћу страшни снови низаху све црње и црње слике из будућности Зонине.