Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно... Изгледало је као да се некакав необичан пожар догодио, после којега остаде само гар...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се њози шије, црним концем, у сумрачје црно.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Имамо рат с Московима”, и проч. Но да Милош иште последње решеније од нас, црно или бело, и да је Молер одговорио, да ћемо скоро одговорити, но нека јоште трпе. Зато просим: шта да им одговорим?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Моје... моје ја хоћу! Нећу ја ником ни оволико зајести! — виче газда Рака и показује црно за ноктом. — Нека, нека, газда-Рако!... Могу ја још толико платити.
— Зар ову главу? — Ту, баш ту исту главу — познајем је добро!... Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!...
! — Истроше људи и црно испод ноката док дођу до неког свог права. — Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде доказивати тако што капетану
ћутајка — врста тканине ћурче — старински чохани капут с кожним оковратником Уабоносити — постати као абонос (црно и тврдо дрво); окорети се уашити — преварити увар — корист увратина — место где се при орању заокреће плуг удљиков
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Само није могао паметовати зашто су они на њега тако мрзели, кад им није натрунио ни колико црно испод нокта. Ноћ је била тиха. Бахат њихових ногу одјекивао је. — Боже, ја лијепе ноћи! — рече Зека. — Лепа!
— рече оштро харамбаша. — И нисам. И зато ћу му сад судити! — рече па потеже пиштољ. Сину Срећково црно око, па му заустави руку. — Кад Срећко нешто рекне, оно остаје као свето!... Пиштољ за појас, па пут за уши!...
— Ух, само да то није! — јекну. Па јурну из куће напоље. Олујина отпочела... Муње су шибале црно небо, као усијане личине, а грмљавина се разлегала дубравом... Страх неки обујми Ивана.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива. Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала. Видим врх звоника; то црквица мала Вири из маслина, топола и ива. Опет ноћ без мира.
ПУТ Да пођем уз реку, све до врела, Да знам и извор и ушће! Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће. Падне ли звезда с немим мраком, И оде из сене у сену, Срце се дигне њеним траком: Ка месту откуда
Да најзад с чистог захватим врела! Да спојим извор и ушће! Али ме најзад и ноћ срела, А црно трње све гушће. Тако селица јато гладно, Све море прешавши зрачио, Падне по трњу: за њим хладно, А пред њим немо и
СЕМЕ Он је сејао и певао, и сејао и певао. Он је сејао црно и бело семе свога сна. Топли пролетњи ветрови су мирисали, и благе априлске кише уливале се у његове сребрне бразде.
Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.
Али је црно доба за нас Откад је ово кољено: Све је на пазар пошло данас, Све слављено и вољено. За твоју Славу, светли Царе,
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сремчевић 14 гро: од-раки”. На среди таванице обешена лампа чкиљила је, једва пробацујући зраке кроз већ сасвим црно стакло.
Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просије из њих оно што је црно. Оде у Књажевац где се је родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда када је се капетан родио, а који
, итд. Други дан све опет по старом. Отворим албум и гледам њену слику, и све ми се замота у црно. Неки дан тражим њену слику и нигде да је нађем. Одем сестри у собу. — Сешо, да ниси ти узела њену слику?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А једаред умало што није завила гђу Персу у црно; јер кад је полетела бунару, а Аркадија за њом саплете се несрећом преко валова, па колико је дуг носом о земљу, и док
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— продужавали су они да нагађају. — Је ли девојче... мало, ситно? — Не, не!... — А да не високо?... а око јој црно, големо; снага?... — А, а! ... — поче он као да тврди, радује се, грца. Сви ударише у смех.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Чика-Гавра га прочита. — Шта мислите, чико, о овом писму? — Ја сам доста школа прошао, ал’ ово нит’ је бело нити црно — не разумем га! — И мени је чудно. Ја јој једно пишем, а она друго одговара.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Дакле, напред у неизвесно, у коме је само смрт извесна! Ево осећам лепо, како ме милује црно крило гавраново”. Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула, Јуришић је журно Дојурио кући.
Он јако зажмури, лице му се искриви и, стегнутих зуба, у једном жестоком, несвесном грчу повуче ороз. Као муња, неки црно-црвен, гарав и крвав вијор помрачи му свест и док је рањена нога сва дрхтала у крви он се лудачки заплака тресући се
успомене и сад те успомене висе на зиду, а једнога дана ће и моја газдарица бити успомена, па ћу и ја бити успомена, црно слово на белој артија која ће пожутети.
Африка
Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода
после све више друге, кад се иде к западу горњом ивицом прашуме, није више црвенкасто тамна као на морској обали, већ црно плавкаста.
Оне показују само за тренутак своје зубе беле, своје очи црно–плава; све своје тело превијено и запето као лук са кога као да одлази стрела.
само онај уплашени трзај тела једног тамошњег црнца када га белац сретне, његов дивљи скоро умоболни поглед, фаунско црно тело, страшно прљаво, и улепљењо блатом. На реци Зазандри затиче нас ноћ.
Она је буквално костур обојен црно. Сликам је. Пролазимо округле глатке камене планине где су биле битке Сумангуруа, хероја Бамбара.
Ово црно племе, бескрајно старо, мора да се у току векова пробијало кроз Судан, заменивши огромни Нил, где је свакако робовало,
Идем на поток који није далеко, перем се брижљиво. Уплашим масу црно–белих птица које продужавају да круже нада мном. Гледају љубопитљиво како се бријем.
Њима се допало, и хтели су да сазнаду шта је било даље: ИИ Погледај, моје је тело скоро мртво А још је увек црно! — Могла си бити мојом радошћу!
Куликоро је слава и трпљење фетиша, и све што представља црно човечанство представљено је у њему. Више но наше Косово, које је народно, Куликоро је црначко Јеванђеље и велики
ГЛАВА ОСМА ОСТРВО ГОРЕ; ЊЕГОВЕ ТАМНИЦЕ ЗА ЦРНО РОБЉЕ ОПУСТЕЛЕ. ОКОВАНИ ЛУДАЦИ КОД РАБАТА И ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ САЛЕА. ПОВРАТАК Океан!
Зна да ће, Добивши грдњу, сазнати шта је требало да донесе. Врло тешко разликује боје. Све је или бело или црно. „Мусје зе пли волт клават ки команс а етл ноал“ (Господине узео сам вашу машну која почиње да буде црна!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Катица? ДИМА: Катица. ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица? ДИМА: За едно црно око, за едно греческо нос, за едно младост што го има, и за едан поштене. ЈАЊА: А не иштиш за новци шта има кир Јању?
дајте ми того човеку кои можи да изгуби толики новци на овим временом, дајте ми, де! Сиромах Јања, твоју је срећу црно! Да узмиш штап, да идиш код цркву, да седиш и иштиш крајцара кроз твоју нестрећу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У рескрипту, из Беча, писало је, црно на бело, да се, према наредби датој грофу Гајсруку, команданту Осека, премештају, и то: „Мајор Јурат Исакович у
Они су били рањавани, изнемогли, осиромашили, у црно завијени, у фамилији, а породице капамаџија, бирова, трговаца, касапа, болтаџија, богатиле су се и живеле весело.
да предаје Енгелсхофену, и свој пашпорт росијски, и писмо грофа Кајзерлинга – свакому кога се буде тицало – где се црно на бело умољавају све команде, и све власти, да се капетану никаква сметња при селидби не чини, него, напротив, укаже
Тих, одевен сав у црно, понизан, постмајстер је дошао Трифуну, са порукама Вишњевскога и Павла Исаковича. Од стране Вишњевског порука је била
међутим, брзо опростио од тог човека, који се кретао, као и постмајстер Хурка, клањајући се, умилно, понизно, одевен у црно одело постмајстера, свештеника, музиканата, тога доба.
На фигурама, циљ је био означен носевима, црвеним, као црвен кец. А пуцало се међу очи, означено црно, као црни кец. Сав врт је одјекивао и трештао од пиштоља.
дугајлија је имао не само леп стас – који је чест у његовом национу – него и нешто духовно високо, снажно, а тамно и црно. Неку необично моћну личност, појаву, као што је имају црни кипови, или неки пастув црни, који је, непомично, стао.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Шаре су поглавито на „великоденској“ ношњи, нарочито на кошуљи. Жене носе преко дуге, тешке кошуље црно зубунче, а потпасују се дугачким појасима од вуненог дебелог гајтана и кажу да је то потребно због послова и сагибања.
Црнога Дрима се непосредно изнад њега дижу високе, шумовите и мрачне планине средње Арбаније, нарочито Мали Прот, Црно камење и Јабланица.
Плави и смеђи са белом кожом су код њих све ређи. Кожа лица им је црно-жућкасте масти, коса и бркови црносјајне боје, а очи црнкасте и смеђе.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
на раменима бледе Врати ми их у нигдину своју бежи Бежи чудо од чуда Где су ти очи И овамо је чудо 10 Црн ти језик црно подне црна нада.
Све ти црно само језа моја бела Мој ти курјак под грло Олуја ти постеља Страва моја узглавље Широко ти непочин-поље Пламени ти
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Нико као он, кажу, не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно. СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи? АНТА: Доћи ће још данас пре подне. СПАСОЈЕ: Али му ниси говорио ради чега га зовем?
ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно. ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике.
ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно. ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Армицијаш натегне, маше главом. — Добро је. Сад узме чашу, наспе, а вино црно као катран; дигне чашу, гледа код свеће: чисто као кристал; натегне чашу и испије, допада му се.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Његови велики, црни клобуци појавише се на врху брежуљка, у високој трави, као неко црно стадо што је нагрнуло преко брега, из торова.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
крива, односно да није била „поштена“ док је девовала, па ју је због тога „Бог проклео“, а „судбина завила у црно.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Његово црно одело прекривено је честицама туцане цигле. — Одакле оволике птице одједном? – пита се Пуфко. А још није јесен!
« Нећете више бити позивани на вечере! Погледај само, молим те, како је неко пролио црно вино на тепих! Е ово је стварно... Ти ништа не кажеш? – Шта да кажем?
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Што би, кнеже?! Говори, ако си божји, како ти не бих помогао!? — Ево шта је! Сјутра ми је крсно име, црно ми освиће! И ја ето у оволикој пометњи заборавих, а звах силне званице, који ништа не знају за ову нашу нову жалост!
Милићевић, Вук - Беспуће
јецај се осјећао и титрао у ваздуху, упио се у зидове, долазио с вјетром; та ужасна несрећа једне матере завијала је у црно све око себе својим јадом и кукањем.
Или иде дуж обале, дерући ципеле о оштро камење, запињући и цијепајући одијело о дрско, црно трње, крвавећи руке кад се прихваташе за њега да не стане у воду и да прескочи на суво; гледа Уну разливену на уморним
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у срдашцу моме.
3. Каде момци пушке мећу, Кад у црно шаре пале, Кушајући ица срећу, Сви т' енонде, драги, вале, Поуздани итац твој — Благо мени, да си мој. 4.
Држ' се за пас, злато моје! Ала сјаје око твоје, Око твоје црно, мрко — За тобоме, душо, црко. Тако, тако држ' се, циго, Зар јој не би ноне дигô, Да растераш цигу-мигу, Да
Спавај, дремај, кад и она дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце село; Бежи, данче, у црно с' обуци, Црна земља њено крије тело...
XX Али зором — ох та зора Грдно л' ће му забелити, Али зором — ох та зора У црно ће дан му свити. Биће зора, гле то вече, Кô његово руменило, Ето, ето, да протече, Ето, већ се изгубило, Већ
Цика, звека, паде веће Бранко, Паде Бошко, те паде и Ранко: Турска пушка, а на турско зрно, Однесе му оно око црно. Ал' се сваки дивно заменио, Десеторо сваки је згубио. Још се не да најстари Милија.
Ох Миленко, мишке ли је јаке, Ломи коње, сабље и јунаке: Тог по среди, онога по глави, Млоге л' буле он у црно зави!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Па дабоме, друже. Шта ја знам напамет ко је он. Нек он мени покаже црно на бијело да је тај и тај, па нек иде куд му драго. — Е, е, жалости моја — заклима главом сељак.
Па видиш ли, синко, да сам жива? А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна Бабић, из тога и тога села, погинула у рату.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
После бризну у плач. — Тето, тето! — Не плачи, ћерко! Писано је! — Црно писано! — Не ’ули Господа! Ћути чедо, ћути синко!
Око појаса беше му празан „реденик“ од куршума, а до нега велики, касапски нож. Његово црно, меснато и подбухло лице, са водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао
са свих страна, као залутале, пахуљице снега и падати на угнуте кровове, зидове и голо дрвеће чије се гране оштро и црно оцртаваху. То беше први снег.
Она, не дижући очију, прелазећи хладним, црним прстом по моме длану, поче: „Душа ти је широка, срце црно, те тешко оној која се у тебе загледа. Век ти шарен, пут далек, незнан и таман. Ако преживиш...“ Тргох руку.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Топлота блага, наложена пећ, у њојзи тиња пањ, кô старог лета мртво тело испуцано црно, што спаљују да вампир не буде. — То старо лето, стара година!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10. ВИ 1989) ВЕЖБА Асфоделе, суноврати Које црно сунце злати, Жута звонца која звоне При проласку Персефоне, Суноврати, асфоделе Око којих зује пчеле; Биће меда,
сабиру у нама Ко мед у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда незнаних, постање Несагледаног, црно усијање — А с ове стране стањене фолије Позно пролеће. И магнолије. 6 У дисање си моје упевана Ко молитва у обред.
ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника певача; Док ми поглед клизи по плочи залива Са још свежом браздом промаклог тегљача.
чија Прагрешка бива узрочником пада у овај живот где сам пао и ја; Подземни стожер Голготе, што зрачи Усијан као црно сунце, квазар Невидљив оку на близину свиклом, У корењу је стабла што је никло у завет што означава и значи: Излазим
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Чабар. Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа
како сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.
Сви ти Драјери, Сјостреми, Пудовкини, Ајзенштајни и Грифити — све ми се то некако помешало у једну општу црно-белу коцкасту досаду, кеве ми!
десет хиљада метара са животним препрекама, па када иде добро, онда навијам као луда, али кад почнем да обарам све оне црно-беле летве, богами, тада сам у стању да на питање неког малмаза са седишта поред мог: познајем или ону малу што се баш
Ресторан се, мислим, звао „Цхина Гарден“, и све је било црно. И петак и салвете. Чак и одело мистер Џија који је дофурао да ме упита допада ли ми се њихов клопијановић?
Пита га, на пример, лепо Човек је ли ово бело или црно, а он ти њему, баћо, ни пет ни шест, него: — Ја не бих тако поставио питање...
Шта има ти да узимаш индекс, уштво једна, кад те Човек лепо пита је ли ово бело или црно, мамлазу један! Седео тако шљакаторе са својим пивом на мердевинама, износио кишу а уносио ветар на пустом пољу, и
у бојицама кошта милион и по, а теча Мита му онда каже да би им он за ту ловуџу фарбао лично свако вече стари црно-бели екран: како ко хода, он би за њим са четкицом и воденим бојицама!
за народ и стратешке концепције а ла Клаузевиц, везане за ослобођење нашега главног града, стоји, између осталог, црно на бело, да сам“ ...
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Задрндају дрљаче преко прага, патоса; неко проспе љешнике; нешто црно, рогато, протурило бркљаче и пробило гркљане, па нас вјеша, грешнике, и низ ходник односи.
“ По пуклом слуху још ми цвиле чавли. В Језера сува - небо измакнуто. За тугин брег ми црно сунце седне. (Због сваке речи покајем се љуто.
(Што не пропоје Благо Божије!) - У сумрак сјани, жишко лудила, сијај хронично, зрном кроз црно, параболично, сузом анђела! - Распрсно, чулно, пејзаж превире.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Некад је небо тужно и црно, ноћна пустиња права. Знадем и зашто, то ћу ти рећи: уморни ковач спава. Понекад само просине мјесец кроз облак,
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— С нама су и два моја брата, — одговара једна насмејано. С њене стране је све сасвим црно. Не видим је. — Добро вече, господине, — каже дубоки, младићски глас.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
злата не гори не треба мене критиковати због оваквог краја ја сам био помирљив и сасвим је извесно да сам весео (црно уопште није тужна боја) и много пута ми подвалише уговарачи док сам зането читао забрањене књиге ко хоће са мном
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Нека Агатон извуче из сандука стари, црни капут, нека истресе нафталин и нека га испегла; нека Танасије обуче своје црно одело, оно што га је правио за венчање и што га облачи о погребима и о народним празницима; па нека Прока позајми од
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А у некој бари жабе крекећу... Ми журимо у борбу, у смрт... Свесно?... Вољно?... Наше је расположене мрачно као оно црно небо, па бисмо желели да се ноћ продужи и да исто тако и простор корача испред нас.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање; да ће нестати снова и наступити оштра, сурова јава...
И опет се издиже камџија, али Гојко једним брзим скоком истрча из школе и удари се из све снаге о нешто црно, меко...
Погледа по соби, као да се нечему досећа... Мучи се, напреже памет, а све га заноси и опет хоће да наиђе оно црно, као пре... Ха, сетио се!... Скочи с кревета, па с највећом грозничавом журбом стаде се облачити...
Уф!... Гле, лакше ми је... добро је... Али се опет мути у глави. О-о-о !... — Шта се то навлачи... црно, густо ?... Иде, иде... плива... све ближе... Не види се ништа!... Да није то капља ?... Ах, да седнем у ово жбуње...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’. Да се жељно изгрлимо, (Црно сврћи, б’јело врћи) И од плача ућешимо. 94.
росити - чинити да се што ороси, прекривати росом; даждети, кишити, падати у ситним капљицама, сипити рујно вино - црно (црвено) вино русица - деминутив од руса, ружица ручни ђевер (девер) мужевљев брат који води младу на венчање Саба
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: За једног Немца стрељају стотину Срба! ДАРА: Пола се Србије у црно завило, а они глуме! ПРВА ГРАЂАНКА: Курво неморална! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја овакав примитивизам још нигде нисам доживела!
СИМКА: Не знам чему сад ова иронија... ВАСИЛИЈЕ: Опет иста песма! Филип: И зашто уз рибу служите црно вино? СИМКА: О каквој ви то риби говорите? Филип: Говорим о овој кечиги! Као да сте је поховали у Струготини!
ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се црни и бели и плави, златно — цело! ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио,
Јеси ли чула како је бућнула — бућ! Плива низ Ђетињу, па у Мораву, па у Дунав, па из Дунава у Црно море, а из Црног мора у бестрагију! Готово је са алкохолом! За вјеки вјеков! ГИНА: За вјеки вјеков, до прве прилике!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Сва је станица била завијена у црно. А локомотива је стигла са црвеним очима. Сандук Ерцхерцога био је много већи и са много више венаца него сандук
А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански. Пијем у славу Војног Суда и барјака црно‑жутих, којима се насмејао кад га осудише на смрт.
Напред музика, затим један полувод пешадије, па мртвац, чији је сандук покривен црно‑жутом заставом Хабсбурга, а за сандуком на лафету, ја, као представник ожалошћеног величанства.
Сваке године, свуд по свету, има доста људи који се баве тиме да сликају жене зелено, а руже црно. И „Хербстаустеллунг“ је пун слика. Ипак, многи су уметници отишли. Отаџбина не може да плаћа.
Деца ме срећу, толика деца. И сва та деца пролазе тихо, са спуштеним рукама. Не поигравају. Сва су увијена у нешто црно и шарено, преплетено, са чега висе конци. Мислио сам да им одем и у Парламенат, да им се насмејем. Нашто то?
Ми, тамо код нас, мислимо да је то свршена ствар. Обуците неке даме у црно, и пошаљите их на гроб војводе Путника, па ћете видети.
Целу ноћ, док смо јурили кроз Бретању, пљуштала је киша. Блато, неко ужасно, црно блато измазало је све куће, улице, и све пристаниште; само су по крововима, над градом, стресали се осунчани, црвени и
Немам коме да кажем добре речи. Рибари се осврћу за мном и гледају ме мрско. Не видим место, сакривено у пристаништу; црно је као ужасна земља, и све, већ шест дана, мокро. Чега год се такнем, све је ледено и влажно.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Месец крвави У поноћноме тиња облаку, Ко тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку. Црно је небо, ни звезде нема— У грозничавом бунилу дрема Планета стара: Грех на њој тешка крила одмара... Тама је пала...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
јунско сунце које и најмученијој души даје полета и живота, али њему на души беше тамно и облачно, њему све изгледаше црно и несрећно.
улицом, и ђаци што трчкарају пред школом, и небо над њим које се плави и трепери у топлом и нежном зраку, — све је то црно, јадно, ништавно. Нема сунца, нема живота, — пропаст!.... ЗВАНИЧНА ИСПРАВКА Села наша паланчица зину од чуда.
Задрхта му пуначка, глатко обријана брада, усне му постадоше црно-зелене, руке му се затресоше, новине му испадоше из руку. — Шта је ово!?
— И хоћу, да знаш да хоћу...! црњи си ми од ђавола, живот си ми отровао!... Све ми је црно у овој пустој кући!... Чудим се само шта сам чекала досад... — Шта!... ја црн?... А ти?...
Он отимље очи од ових суморних призора, али је све пред њим црно, суморно, страшно... И као да из целе ове мешавине веје оштри самртни дах...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?! У неко црно доба, на крају улице, Плану боја познате хаљинице: — Ево Цице!
Сат мери време између вечери и зоре; Дунав, за то време, отиче у Црно море. Драга децо, хтео бих нешто знати, То ме голица, ко жито што шашољи године родне: — Кад се казаљке поклопе на
Ово писах за потомство лета Божјег шесто треће: Одувек је било лоше, од сваког зла има веће! Што би црно, сад је бело, што доле би, сад је изнад, Свет пропада од постања и пропасти неће никад!
Где се дечаци, још, такмиче у скоку удаљ, И где мирише нешто црно-кисело: дим, или угаљ? Тамо хоћу да живим, ништа боље не тражим, Тамо, где се улице зову по људима неважним, Где
Кисло је у гори свако дебло, А он је празним, тужним очима Гледао у црно и ниско небо Као у мрског поочима: „На земљи нешто није добро... Воће... Ко ми је воће обро?
Река пресушила, зноји се двиска, Од летње жеге спаљено брдо, Небо високо, земља ниска, А у души црно и тврдо... Па да је барем букова даска На стоваришту Градског отпада, Лакше би му било!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Леђа, до тада затворено зелене боје, постају мрка, каткад црно-сјајна; бокови и трбух постају сребрнасто бели са металним сјајем.
Напред је речено да лептоцефале и стакласте јегуљице не улазе у Црно и Касписко море. Наведен је и разлог те чињенице: састав морског дна и неподношљиви гасови што из њега избијају.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам. док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ црних беда и старачких зала, Пригушен
Спавај, Труни, добра душо, у покрову белом. СТАРОСТ И У вечерњој магли пред нама се пружа Пусто црно поље, и убого село; Непомично на њивама жито зрело; Зраком струји мирис дивљих белих ружа...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме вадише: пô му лица црно, пô бијело. ОБРАД Улеће ми једна муха у нос, штета ће ме нечесова наћи.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
тешком главом, коју је осећала да већ једва носи, оде и паде опет у оно своје сопче, које јој се учини сад већ толико црно, толико дубоко као какав гроб. Људи, комшије и чаршија опет кућу испунише, опет кућа узавре од света.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
„Ви, жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама хладном гробу спремам. Овде је тужно, опако и црно, Овде је тешко...“ Ал’ откуда сузе, Опроштај неми животу за беде?
Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и срце, зле слутећи коби, А суро небо затрепери
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Залуду су пристајали за њим, он им је знао помрсити конце и престављати им бијело за црно те им умицати а да вјерују е је дома стегнут. А дома опет обоје се преподобише као да не бјеху свукли пређашњу кожу.
Жена му уздахну дубоко, па му се загледа у очи. „Шта си наумио? Једно или друго, чојече! Бијело или црно... Ред је, богами, да се томе краја дође!“ започе она. Сердар се не шће даље о томе, но се наже да се дигне.
Док је он то чинио, једно црно, племенито око вираше испод покривача и праћаше га. Јанко прекрсти ноге на своме простирачу, метну сточић преда се а
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Рђа те претуцала, као чавао на путу! Сачувао те бог као јаје с тавана! Све ти црно, а очи бијеле! Смеле те најтеже мађије! Сунце ми те кроз воду гријало! (тј. да се утопи). Траг ти се по злу познавâ!
(Писмо — кад се напише и прочита) 114 — Посијах црно сјеме по бијелој њиви? (Писање руком по хартији) 115 — Путем иду сто кобила: једна плоча спаде, — цео чопор стаде?
(Круна) 131 — Цео дан иде, а никуд не одмиче? (Часовник) 132 — Црно бело брише? (Гума за брисање трага писаљке) 133 — Четир уха, два трбуха?
(Комарац) 155 — Озго јаре, оздо јање, спријед шило, остраг виле? (Ластавица) 156 — Оре као орач, црно као ковач? (Кртица) 157 — Пође слат непослат, нађе град незидан, на њем штап неђељат?
(Мачка; — мачак) 172 — Црна кудеља бијелу жицу даје? (Црна овца и млеко кад се музе) 173 — Црни калуђер црно плашће дене? (Кртица) 174 — Црно ко ковач, а ковач није; земљу оре, орач није?
(Црна овца и млеко кад се музе) 173 — Црни калуђер црно плашће дене? (Кртица) 174 — Црно ко ковач, а ковач није; земљу оре, орач није?
гдје из црне краве музијаху бијело млијеко; трећа: ђе је бијела кучка оштенила шарено псето, а бијела мачка омацила црно маче. Чух да је некаква невјеста родила дијете, но заборавих да ли је мушко али женско, ама рекоше да мени сличи.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
92 24. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА. 94 25. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА. 95 26. ЧУДНОВАТА ТИЦА. 97 27. ЦРНО ЈАГЊЕ. 99 28. ЦАРЕВА КЋИ ОВЦА. 101 29. ТРИ ЈЕГУЉЕ. 103 30. ЧУДОТВОРНИ НОЖ. 105 31. ЧУДНОВАТА ДЛАКА. 107 32. ПЕПЕЉУГА.
1. Без ивера на води ћуприја. 2. Без коже уђе, с кожом изиђе. З. Бијела кока испод стрее вири. 4. Бијела њива, црно сјеме, мудра глава, која сије. 5. Бијело је, сир није; репато је, миш није; со лиже, во није. б.
црвен ти сам ја. 146. Црна кера за собом бело црево вуче. 147. Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151.
146. Црна кера за собом бело црево вуче. 147. Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече.
147. Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси.
148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153.
150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153. Четири брата путем трче, један другог не може да стигне. 154.
(Копање блага), 23. (Лијепе хаљине много којешта учине), 24. (Дјевојка бржа од коња), 26. (Чудновата тица), 27. (Црно јагње), 28. (Царева кћи овца), 29. (Три јегуље), 30. (Чудотворни нож), | 31. (Чудновата длака), 33. (Зла маћеха) и 40.
те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.
27. ЦРНО ЈАГЊЕ. Био један царев син који се бјеше зарекао да се не ће оженити дотлен доклен гођ у сну не види ђевојку која ће
Него кад се пробудиш, хајде у лов, и упути се к најближему селу, на путу ћеш срести једно јагње црно без биљега са златнијем рошчићима, и оно ће те пред ђевојачку кућу довести.
Подрани рано те са слугама у лов крене. Кад на путу сретне оно црно јагње, рече слугама: „Ви хајте ћа, или ме овђен причекајте, па кад ме видите, тадар ми се надајте.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Венчаћемо се петнајстог овог месеца! Нема више треће смене, ево им шипак! А купио ми свилени веш, код Митића, црно и розе, много даје на мене! ЦМИЉА: Бога ми, фино се понео, нема шта! ЈАГОДА: Понаша се крајње културно!
Нигде ти нема ко у Београду, предвече! Натенане, испред „Губеревца”, мало црно и јагњећа цревца! ИКОНИЈА: Где рече цревца, да л би ти нешто да можда презалогајиш?
А тамо већ знате шта сам све видела! Улетим, а они усред позе! Она у вешу, све на њој црно и розе! Купово нам исту мустру и боју, ко да је униформа! ИКОНИЈА: Јеси ти сигурна да је то тај са станице?
А он да нађе ону клапушару! Мојим јој парама плаћо крменадле! Мојим парама биоскопе и сусам! Мојим парама мустру црно и розе! А ја животарила на празном пасуљу! Да за њега приштедим!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Најмим момка | да ми понесе моје вешти до мора; ту узмем барку да ме одвезе у који му драго корабаљ за Црно Море. Иде ли у Крим, или у Трапезонт, или ако ће и у Кавкас, и ја ћу с њим, само нек нисам онде гди је куга, јер с њом
— наговарати похарчити — потрошити, учинити харач похуђавати — кудити, замерати поцрнити се — обући се у црно, тј.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.
НЕ ПРОНЕСОШЕ КРОЗ ШПАНИЈУ ФЛОР Не пронесоше кроз Шпанију флор. Ал носили су црно срце у грудима. Твој син и твој муж као бор и бор Нестварни беху: тек сенке међу људима.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа.
Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа.
Ја сам ово зарадио. Ништа ти не дам! Ђорђе претури бокал са вином. Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак. Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје?
Сва су му сећања бистра и сва извиру из Вукашиновог одласка, остају за брзим коњима као бела пртина и црно дрвеће и врзине, док он из забрана, из кога се лепо види дуго кривудање пута, посматра, седећи у седлу, како Мијат
Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као онда у шуматовачки шанац...
На оџаку се зелени лишај. Спекле се и згрчиле ћерамиде као стари, бачени опанци. На јасеновима лишће је црно. Плугови никад нису били овако зарђали. Ђорђе, син, домаћин, недељама и месецима не ради, ноћу пије, а дању спава.
Процветале јабуке гранама га ударају по лицу, младо лишће му мили по челу, јер је ноћ, па је и лишће црно, иако се не види, црно је, а ветар лако, као змија по ливадској трави, лута јабучаром. И он лута јабучаром.
јабуке гранама га ударају по лицу, младо лишће му мили по челу, јер је ноћ, па је и лишће црно, иако се не види, црно је, а ветар лако, као змија по ливадској трави, лута јабучаром. И он лута јабучаром.
да диже док јој брат плаче; знао је да је оно што плаче и млађе и мушко, па му је тепао кунући му оца, и укивао себе у црно липово стабло.
Мораш мало да ходаш. Ту, на тој лицитацији, купићу ти једно лепо ждребе. Није црно, није. Шта ће ти, Адаме, шарено ждребе? Какво магаре? Цигани јашу магарце.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
За Мерсада ти хвала, можеш проћи, али знај: иза ових врата је врт, у врту Црно језеро. Кад уђеш, пред тобом ће се размаћи вода и указати стаза, узана, преузана, али ти не оклевај, већ је претрчи
— Мајка гуштерова отвори Сребрна врата, а пред дечаком се размаче Црно језеро и указа се стаза узана, преузана, бела.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
четврт осамнаестог столећа и клизи, изнад пашњака и пустара, испод великог неба над Београдском тврђавом, зло, црно доба, пуно муке.
Ту зна да пада и прамење времена и да се комеша, црно, под ветром, у зимским поноћима, са пахуљама и отпацима са Млечног Пута.
јасног, светлосног ткања, крочили у влагу Небојшиних лагума: мирисало је на мокар камен, зло и безнађе а све је било црно. Друго: да су затвореници у Кули провели готово месец и по дана иако ниједан дан више нису видели.
Тада, Анастасијевић и јесте био узнемирен. Опет је гледао како црно осећање, туђа мржња, као бесомучна крљушт хрли према њему. Тешко је то подносио.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' када ми на ум дођу, Дођу твоје црне очи, Онда крчмар ништ' не ради, Само црно вино точи. А ја пијем, певам, плачем, Од жалости, од милина, Па кад пођем, ја посрнем, Од љубави - и од вина.
Топлота блага, наложена пећ, У њојзи тиња пањ. К'о старог лета мртво тело, испуцано, црно, Што спаљују да вампир не буде... То старо лето, стара година!
Месец крвави У поноћноме тиња облаку. К'о тежак уздах шапће у трави Ветар. Голгота спава у мраку. Црно је небо; ни звезде нема; У грозничавом бунилу дрема Планета стара; Грех на њој тешка крила одмара. Тама је пала...
Напротив; ја волим кад пада лишће, Те у стотини боја, Од црвене до црно-мрке, Покрије тле; А сунце на њега падне, Па дотка ћилим. М.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
приличнима, смирит себе у мраке не могу, иако је њихова стихија, јер их мучи зла ћуд и опака да мучење своје успу црно на слијепе неба мутитеље. Злост њихова превосходи много сваку острост зуба у тартару, свако жало репа отровнога.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Те слике претстављале су некакве кругове, обојене жуто, црно или зелено. Зенодотос показа прстом на те кругове. „Јесу ли то лопте за играчку?
Одевен у црно, а око врата носи велики златан ланац. „Не могох“, тако га ослових, „срцу одолети да вам не учиним посету.
Ево овде стоји, црно на бело: субота, од осам до десет, а овде - за име Бога! - среда: цела ноћ“. Сви се слатко смејасмо и забављасмо у
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А док она уверава да је вест аутентична, па се напреже да се изрази, они са много живљом пажњом посматрају црно враголасто маче, што мирише на покислу длаку, како: извученим ноктићима своје мале шапе гребе по њеним грудима и тражи
пута мене, жмури командант, натмурен, строг, страшан, а поред њега уврнута мала лампа чкиљи и помало осветљава његово црно лице и ретке, мачорске бркове.
Па се рогуши једно државно црно ћебе, преко пута пуковника, и зева задовољно и блажено огромна риђа глава. — Је ли, ама чујеш, друже?!
Али, ето, оне сам ноћи седео узалуд: земља је ћутала, трава није дисала, тамњан није горео; све је било немо, црно, непомично, мртво.
Наједанпут црвени, жути и зелени колутови затрепташе пред мојим очима, па се све те боје слише у црно, и преда мном грозан, црн као угарак, разјапи чељуст и пуче ужасан бездан у који као да полетех стрмоглавце.
“ Црно нам лето. Црно нам лето. Ми смо све време у дућану, од јутра до мрака, и помажемо, продајемо, меримо, пакујемо, служим
“ Црно нам лето. Црно нам лето. Ми смо све време у дућану, од јутра до мрака, и помажемо, продајемо, меримо, пакујемо, служимо га.
Лежи он крвав, изгужван, жут, стење, превија се. Из косе му цури крв, црно празнично одело све у прашини, опанцима изгажено. — Шта је ово? — пита полиција — ко уби човека? — Народ, господине!
су равномерно оне водене грашке, као праве сузе, из два наша имена, и слово по слово губило се и нестајало доле у црно обојеним оквирима. И тако, све провиднији, откривали су нам прозори нове пределе које смо просецали.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
„Извадили смо из ње све што се дало извадити!” рекао ми је у ходнику доктор. Два црно заобручена ока лежала су као двије рупе у јастуку. Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти.
Ортопедски стезници, црно лакиране штаке, жути кожни потпасачи за херније постављени јелењом кожом, као парадне орме за чистокрвне касаче;
Као и оно које је било прије почетка... Само, питам се: какво ништа? Какво? Бијело или црно ништа? — Ето, само то се питам. — Ко зна! Желио бих умријети у сунчаном дану.
гњавимо причом како је добром Киму јагуар растргао мазгу хранитељицу на рубу прашуме, или како је старог Доминга у црно завио морски пас раздеравши му рибарску мрежу — а све то да бисмо тиме „остварили себе”.
ме могла обманути ни неизравност пута којим нам се туђа воља намеће: да ли нас је неко формално присилио да кажемо „црно” кад он каже „црно” или је то постигао говорећи наумице „бијело” да бисмо ми рекли „црно” — само је технички
ни неизравност пута којим нам се туђа воља намеће: да ли нас је неко формално присилио да кажемо „црно” кад он каже „црно” или је то постигао говорећи наумице „бијело” да бисмо ми рекли „црно” — само је технички модалитет, пуки диверзив у
формално присилио да кажемо „црно” кад он каже „црно” или је то постигао говорећи наумице „бијело” да бисмо ми рекли „црно” — само је технички модалитет, пуки диверзив у игри сила, укрштени трансмисиони ремен у механици натурања воље.
је то једна од оних пространих старинских кочија којом се служила судска комисија за обдукције по селима и којом су се црно-бијели парови младенаца возили у цркву на вјенчање и из цркве на пароброд.
На њему се једва разазнаје црно и пусто борово грање. Мисао нам однекуд иде на глуху антидилувијалну пустош кад су на Земљи владале велике језиве
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.
Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине. Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: — Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Болесне, бледе, поспале тако Нада и вера, и бол утрн'о; У мраку овом види се пак'о, Човек у њему, живот у црно. И дошли дани тегобни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје — К'о мутни, модри облаци тучни За небо, светлост и плаве
1910. НАШИ ДАНИ Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци, Подиг'о се трули задах пропадања, Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања. Прогледале све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени, Сви подмукли, сви проклети и сви
1916. ПОГИНУЛИ ДОМ Без песама, жеља, потреса и смеха, Сарањени звуци, зима и топлота. Двориште је црно, црна је и стреха. И црна су окна к'о црна доброта. И дању и ноћу обавија патња Мртав дом живота, као одјек ствари.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Када су ноћи у равницама мога роднога Баната потпуно ведре и мирне, звезде су необично сјајне а небо изгледа црно. Зато српски заљубљеник пева својој драгани: “Косе твоје су црне као поноћно летње небо”.
Било је то место мог духовног уточишта и спас у оним тренуцима када ми је све изгледало црно и безнадежно. Како се ближила зима, посла је било све мање, а моја уштеђевина брзо се топила.
А онда је дошао историјски моменат: велики цар умро је 9. марта 1888. године. Берлин се увио у црно и почео да се припрема за велику сахрану какву до тада Немачка није видела.
Ћипико, Иво - Приповетке
Лекарије, а још боље месо и црно вино, мислила је Цвета, помогоше, и Марко се другога дана подигао, ако се и осећао још слаб. Залуду уфање.
Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави. Било је као поплашено: некако немионо и убојито погледа испод себе.
Диже се и пожури кући, да часом навуче на се црно одијело, па пожури у цркву да замијени друга гробара што стражи гроб укопана Исуса пред изложеним светим отајством.
и на прелима, и у пољу, и у крчми, а њу ће њиме комшинице бости, неће смети ниједној од њих замерити се ни рећи: црно ти око у глави! Њој је тешко у души и због деце: што ће без ње оно најмлађе, оно разговорљиво?
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
АНКА (кокетно): Јесам! ЧЕДА (излази. Он је обукао црно свечано одело, на рукама му рукавице и на глави цилиндер). АНКА: Ију, а што сте се ви тако лепо обукли?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Мрак, влажно и црно у јунакињином опажању по правилу асоцирају неизвесност и страх, а овде служе као увод у слику која се с правом може
у Младеновом опажању појављује исти онај помало сабласни пејзаж, са симболичким наговештајима умирања и смрти (све је „црно, „мртво” и „пусто”), који и Софка у Х глави опажа на путу између теткине и своје куће: „Пошто затвори дућан, пође.
А и газда Младен, видели смо, у сличним тренуцима такође све око себе види као „црно”, „мртво” и „пусто”. Али нигде толико сличности нема са Софкиним еротским сновима и мрачним сликама смрти као у
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
1889. МОЈОЈ ДЕЦИ (Од Бернеа) Двоје малих, сећате ме На времена журан лет: Црно ј’, плаво ј’ ваше теме, Моје застрô снежан смет. Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан.
Парип је — јаој! — зараза, А јахач му је смрт. ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО (Из символа моје вере) Гвожђе је црно, Злато је жуто. Злато је меко, Гвожђе је љуто. Силник се увек Уздао у то; Тим противнике Многе ућутô.
Ал’ кад би људи Стајали круто Да ничје чело Није погнуто — Нит’ би им црно, Нит’ би им жуто, Нит’ би им меко, Нит’ би им љуто — Не би им нико Слободу спутô. Ја барем чврсто Верујем у то.
Тужни оци, тужне мајке, На што црно рухо носит’. А пуштати сиромахе, Пуштати их светом просит’? Зар се ико црним рухом Својој тузи одугова?
Над Миленом звезда сјаје, Спасена је, спасена је Мајка рода твог! Ех, радуј се, Светли Кнеже! Црно ти је небо било; Ево сад се разведрило, Враћа ти се свет.
Ал’ манимо се њи’! Шта чекаш ти? Чекаш ли зар да Црно забели, Да хладни даси Постану врели; Да буде што се Још никад збило, Да јастреб крепи Голубу крило?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије. Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена Мојој охолости море до колена Над мојом главом опасност симетрије Светова поређаних
СЛУГА МИЛУТИН Последњу светлост сабласти прате и биље... Употребљив само у сну, свет нас вара! Варницом нежном низ црно ковиље Дожељен предео обузе превара.
Краков, Станислав - КРИЛА
Крили се у шибљаке и хлад гранатог дрвећа. — Ф...ф...ф... Нешто је црно летело кроз ваздух. Бомбе су трештале. Дим је избијао из села, са поља. По небу су прскали шрапнели.
Ипак се понека шлемом покривена глава издигне и погледа у мрак. Одједном одоздо пред гребеном поче нешто црно да се миче и избија. — Брза паљба... бомбе... Све се запали, све закркља.
Али су их приче нарочито радовале. Помињао се избеглички логор, и црно дете рођено у њему. Причали су да га је Сарај крстио. Играле се карте и пушило.
Крај њега је неко кркљао у ропцу. Видео је само крваву пену на уснама тога лица крај себе које беше црно као неког давно погребеног. Склопио је очи. — Дај тога са ногом. — Лакше, официр је.
Пред рововима, крај дрвета свег изрешетана куршумима дуго се пушило црно размрскано тело. Дубоко у ноћ патрола се кренула из плитких ровова и вукући се лагано дошла до већ угашеног људског
Петровић, Растко - АФРИКА
Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода
после све више друге, кад се иде к западу горњом ивицом прашуме, није више црвенкасто тамна као на морској обали, већ црно плавкаста.
Оне показују само за тренутак своје зубе беле, своје очи црно–плава; све своје тело превијено и запето као лук са кога као да одлази стрела.
само онај уплашени трзај тела једног тамошњег црнца када га белац сретне, његов дивљи скоро умоболни поглед, фаунско црно тело, страшно прљаво, и улепљењо блатом. На реци Зазандри затиче нас ноћ.
Она је буквално костур обојен црно. Сликам је. Пролазимо округле глатке камене планине где су биле битке Сумангуруа, хероја Бамбара.
Ово црно племе, бескрајно старо, мора да се у току векова пробијало кроз Судан, заменивши огромни Нил, где је свакако робовало,
Идем на поток који није далеко, перем се брижљиво. Уплашим масу црно–белих птица које продужавају да круже нада мном. Гледају љубопитљиво како се бријем.
Њима се допало, и хтели су да сазнаду шта је било даље: ИИ Погледај, моје је тело скоро мртво А још је увек црно! — Могла си бити мојом радошћу!
Куликоро је слава и трпљење фетиша, и све што представља црно човечанство представљено је у њему. Више но наше Косово, које је народно, Куликоро је црначко Јеванђеље и велики
ГЛАВА ОСМА ОСТРВО ГОРЕ; ЊЕГОВЕ ТАМНИЦЕ ЗА ЦРНО РОБЉЕ ОПУСТЕЛЕ. ОКОВАНИ ЛУДАЦИ КОД РАБАТА И ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ САЛЕА. ПОВРАТАК Океан!
Зна да ће, Добивши грдњу, сазнати шта је требало да донесе. Врло тешко разликује боје. Све је или бело или црно. „Мусје зе пли волт клават ки команс а етл ноал“ (Господине узео сам вашу машну која почиње да буде црна!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?... СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.) Узорит младић, дичан, угледан! Око му црно кô у сокола, А дуга коса све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Ја сам пио, нисам дангубио; Попио сам токе са прсију, Све у здравље тих црних очију... Црне очи, а и вино црно, — Није чудо ако сам посрнô.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Кад се мало разреди, сви смо погледали на нешто црно што се мигољило у оној прашини. Загледасмо се боље... Пера „Ђеврек“!... Притрчали смо му.
Руси закључили мир. Немци згужвали Румуне и сатерали уз Црно море. Централне силе шире се сада од Балтика до Палестине.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Све прогута Косово, Оде српска слава, Гди су били градови, Сада расте трава. Косово, црно поље, ти Срба друже неверни, Кому цветом цветаш, ком’ ли се ресиш тако?
Било касно, било рано, Горко, слатко или слано, Црно, плаво или бело, Окрпано или цело, Много, више или мање, Све да курјак тера јање Од кога му драго стада, Да од
Том је душа и срце с плавом сиграт се косом; Мени је годет и сласт гледат у црно око. Обе хитре к’о срне, а као ласица лаке, Чикови нису тако извит се руци вешти.
Згодније б’ било и мени са самом шетат се црнком, Гледат у црно око, држати белу руку; Али нити је ноћ баш свака у години црна, Нити је баш сваки дан васцео јасан и чист.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ одлази. Станојло с голом сабљом излази.) СТАНОЈЛО (ударајући на Ђурашка): Ту си, неверо! Копиле црно гадне матере, Сад ако живи, нек те оплаче. КАП. ЂУРАШКО: Ти си оплакан — можеш гинути! (Бију се.
Е, опаке вјештице, жене несрећне!... Кобна ли часа кад ни у Црну Гору уљезе! Све не у црно зави, црн јој образ и овога и онога свијета!... (Вујо гунђајући изводи рањеника напоље.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама, и црно-свијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Стег наш је развијен И крв је пала и гробље је свеже, Синови храбри литицама леже А народ цео у црно завијен. Гуслари, где сте?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Али њему руке нису дрхтале. Лице му је било, као увек, суво, више црно но бледо. Прсти руку му полако, мирно су узимали залогаје.
поклопила по разбоју и плакала, плакала не за себе, већ за њ, за његову младост, за његову чисту суву снагу, за његово црно паметно око... За Младена, њеног, милог, слатког брата Младена.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Г. је табуирано на дан Усековања, нарочито црно, »јер то подсећа на крв која је текла из главе светога Јована« (СЕЗ, 14, 72; 19, 65; ЗНЖОЈС, 5, 278).
, нарочито са бадњиданске вечере, важи као лек од рана (СЕЗ, 40, 80; 83). Бело г. у сну значи сузе, а црно значи веселе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 385). Г.
нпр. СЕЗ, 32, 1925 224, бољевачки срез, где бело зрно означава овце, а црно козе; ГЕМ, 27, 416; 28—29, 197, Ресава, где п. означава свиње, овце, кокошке и гуске).
вретеном, да врана не врти семе у њиву«; не дају ништа из куће (ни оно што је позајмљено); ако месе, не додирују ништа црно; на софру не стављају судове са црним дном; ручак спремају само оне које су »чисте«, тј.
Ћипико, Иво - Пауци
што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајке божје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као усред коризме.
Пребирући нађе нацрт. — Види, — вели му, и показује својим набухлим прстом честице. Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда Јова као за се. — А што питаш?
Али Илија не нађе Марина у животу, већ друштво прими у кућу удовица му Антица, у црно завита. Лијепо их причека и, посједавши друштво за сто, донесе им пун врч вина.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
луде, црне, каже, као угарак, и да су такви рођени, и да су им само зуби блиставо бели, и беоњаче, остало је, вели, црно као ноћ, да је тамо црква, у престоници Византијскога царства толико велика да у њену лађу могу по висини стати три
Шта је хтео, куд се запутио, хоће ли ико за њим закукати, нека у црно умотана жена, мајка, супруга или кћи? Да ли му то Доротеј нешто говори?
Сиво небо из кога је сузила обамрла влага, сива каљава земља из које се измаљало црно дрвеће с белим жилама, шћућурена најежена бића, паперје магле што се у хропцу вуцарала дуж обала и над водом, све је
Кези ли се? Је ли то свети Ђорђе згранут? Зар је он шепртља? О чему то говори Матија? Хоће ли да каже да није црно оно што је црно, нити бело оно што је бело? Је ли онда све збркано и помешано? Коме се моли Матија? За кога се моли?
Је ли то свети Ђорђе згранут? Зар је он шепртља? О чему то говори Матија? Хоће ли да каже да није црно оно што је црно, нити бело оно што је бело? Је ли онда све збркано и помешано? Коме се моли Матија? За кога се моли?
Не издржавам дуго. Стежем очне капке, црвена светлост прелази у мрку а ова у црнило, бескрајно црно поље. Стављам надланицу на очи да бих, и кад мало опустим капке, задржао оно црно поље, но сада се оно распада у
Стављам надланицу на очи да бих, и кад мало опустим капке, задржао оно црно поље, но сада се оно распада у безброј љубичастих пега, а ове на парчад овалних мехура.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Јер уместо среће, да кô сунце сијаш, Ти се данас, друже, у црно завијаш.“ Смутише се гости, у вику се дали: „Каква је то шала?“ „Зар се тако шали?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Поред њега стоји други један, такође у црно, али много скромније одевен, млађи, мршавији човек који нам је окренуо леђа.
Небо не изгледа више потпуно црно, него се на њему оцртава као нека слутња светлости. Нови векови су протекли. На Земљи је још увек ноћ, али се на
Ко би смео да ову лепоту расплаши електричном светлости. Овде на прозору виси разастрто црно небо са свим својим звездама, а кроз ова доња оканца улази у наше одељење сјајна месечина, месечина не са неба него из
Прелазних тонова и полусветла овде нема. Исте оне две боје употребио је наш сликар и за неба. И оно је потпуно црно, а на њему је окачено, тамо близу хоризонта, Сунце; безброј звезда гледа нас нетремице.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године из куће не излазиш, да свет не гледаш, да тужиш и плачеш. (Плаче.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу. Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика.
То је био час пред ноћ, час кад се у многим људима, па и у госпа Ноли, по књишки говорећи, мења ритам. Црно у зеницама јој се сузи у две оштрице, и поглед некуда утекне.
У трпезарији Каленићевих скупљало се тих дана много света. Госпа Лепосава је црно повезана, али очи су, као увек, веселе. — Не могу да јаучем, не могу.
— Као да је то чула госпојица Тринчић, комшиница Мимићева попела се на дрво, и не узалуд: једна црно повезана глава, Анча, искрсну између двојих врата, и с кокошком у руци и слепим фењерчићем, замаче у подрум.
Дошла је једном у неком чипканом мантилу, и одмах су у варошици страдале најлепше завесе: бојене у црно и плаво, кројене — варошица је носила чипкане мантиле још и дубоко у јесен.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Изађе професор на таблу и напише реч црно, па онда почне да развија неку математичку формулу, пратећи је неразумљивим објашњењима: „Старословенско он пред
итд.“ или: Јус се претвара у цис, цис се претвара у бис итд...“, и на крају крајева реч црно сад гласи: бело. Сећам се једнога предавања из историје Срба, које је професор овако завршио: „У бици на Велбужду
Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо ми били убеђени да је то управо Црно море, а тамо где треба да лежи Африка била је велика рупа, те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу
се над млађим од себе; извежбати ухо да не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око,
око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око, задржати зубима језик, љупко се смешити кад си увређен,
Претвараш вино у воду и воду у вино; црно замазујеш белим, а бело црним; дижеш мртве Лазаре из гроба, а живе Лазаре сахрањујеш.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На месту где је била мунициона колона остало је црно згариште, разбацане крпе, делови поломљених сандука и гвоздени остаци кола, сагорели, поцрнели...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље... А сним, а сним, а сним; Па мним: Ко црно грожђе да зрим, Да ме покрива плава магла по чокоћу, Да носим у себи ситост, плодност, све врење, Све жуте кише
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Одлази и виче): Хата ми седлај! Улази Ката. КАТА Шта се од моје куће ово начини? Ох, Господе, што ми оволико црно досуди и писа? (Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла. О, проклета Циганко!
Кога наружих, кога оговорих, кога сиротог не нахраних и не напојих; коме лоше помислих те ми оволико, Господе, црно, црно досуди? — Зар мајка родила, чувала, па сад мајка не ваља, а она, Циганка, добра?...
Кога наружих, кога оговорих, кога сиротог не нахраних и не напојих; коме лоше помислих те ми оволико, Господе, црно, црно досуди? — Зар мајка родила, чувала, па сад мајка не ваља, а она, Циганка, добра?... (Одлучно): Да кунем, ох, да кунем!
обешен фењер, који заједно са месечином осветљује воденицу и око ње тамну гору, чија се дебела, мрка кестенова стабла црно оцртавају. Из даљине почиње да допире свирка и песма. На степеницама од кућице седе Марко и Магда, ослушкујући.
(Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио? И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову? Сина, јединца, Јована јој заклао. Па...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
тражи од њега да се бори против Арапина, нарочито за то храњеног; затим, да уђе у усијану пећ; н најзад, да преплива Црно море и да с оне друге обале донесе три златне јабуке.
боја: црвено рухо, алатасти коњи и риђи брци у једних јунака; у других зелено рухо, зелени коњи и смеђи брци; у трећих црно рухо, врани коњи и црни брци; у четвртих бело рухо, бели коњи и плави брци.
није какви су јунаци: на плећима ћурак од курјака, на глави му капа од курјака, привезô је мрком јеменијом; нешто црно држи у зубима колик' јагње од пола године!“ Вели њојзи Вуча џенерале: „Не плаши се, моја снахо драга!
то поље магла притиснула од хитрога праха и олова; тад с̓ у тами мачи повадише, те се њине мајке ојадише, а сестрице у црно завише, а љубовце осташ̓ удовице, а огрезну крвца до кољена, а по крви један гази јунак.
Јунак бјеше Црнојевић Иво, црно њему срце довијека! Крвцу гази, а богу се моли: „Дај ми, боже, вјетар од планине, да раждене ову маглу клету, да
Млав-планино, кравава крајино, чудно ли си у крв огрезнула, млоге ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила! Да л' ћеш данас мој' ојадит мајку? Да ли сестру у црно завити?
Да л' ћеш данас мој' ојадит мајку? Да ли сестру у црно завити? Да ли дати моју заручницу за Грујицу, сина Новакова?“ Тако пјева Грчићу Манојло, гледају га из горе
Млав-планино, крвава крајино, чудно ли си у крв огрезнула, млоге ли си мајке ојадила, млоге сестре у црно завила, удовице у род оправила, — да од кога, веће ни од кога, од Новака и од Радивоја!
Да, л’ ћеш данас мој’ ојадит мајку? Да л’ ми сестру у црно завити? Да ли дати моју заручницу за Грујицу, сина Новакова?
моја, кад нам свето Васкрсење дође, кад на деци рухо покројите, вашем кројте како вама драго, моме кројте чисто рухо црно — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР КОНОБАР УРЕДИЋЕМО ТУ СТВАР Рече му главни секретар ДОБИЋЕШ ОДМАХ КЕЛНЕРСКО ОДЕЛО ПОЛА ЦРНО А ПОЛА БЕЛО ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА СЛУЖИМ ГОСТЕ Рече конобар НЕКА ОПРОСТЕ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ПУТАР
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан. — Е, сад ћу и ја запамтити да је Црно, јер ми је данас прописно зацрнило.
— Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан. — Е, сад ћу и ја запамтити да је Црно, јер ми је данас прописно зацрнило. И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи.
Изгледало је као да се сама земља провалила па избацује и рита црно облачје. — Горе наши резервоари нафте и бензина! — мукло рече учитељица стојећи уз ограду дворишта.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
391 СТРАШНИ КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ
О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи! Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја
Што смо имали посла код бело, црно искати? Где се матица смести, све остале њене се пчеле онде саберу. Отрове своје прогута ка курјак замотат бријач.
БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО Мир свима гласећи говорим, А сам га у себи нејмам. Ето, то је тај други закон што у зглавци и у свију
опаки људи зли, нагледа Бог ону земљу, ама преким оком и чемером је залије и напоји, сваком рђом је и чађом сатре, за црно огледало да буде и берићет — хавријеже; наспоривања — стрњишта, тако да убах мало где пшенице се находи ни добротвором
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
пиво као пиће познавао, упознао се овде и с вином; потреба државна изискивала је те је дошао баш у онај крај где је црно жупско вино било мало скупље од воде.
Пајица, Едисон названи — била је судбине једног рђаво адресованог писма које лута из места у место, па се, црно од силних жигова, враћа пошиљаоцу с оним хладним, званичним и немилосрдним натписом: „Ретур!