Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци. Неки историци тврде да је ту била епископија, и то једна од оних осам што их је засновао краљ Милутин Немањић.
пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехпули!... Па какви родитељи опака и деца.
Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава његове сласти. И Црнобарци би заиста лепо проживели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласипом: — Рајо, бре!
Зато га Црнобарци прозваше „Крушка”. Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати.
Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао. Он беше мало необичан Турчин. Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене. Крушка не беше такав.
Ха-ха-хаха!... И село ће се њих ради позавађати!... Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!... Неће им ништа помоћи они дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко...
Видећеш како ћемо се ми здружити и бити добри пријатељи!... Ја ти велим, док ти само видиш какви су људи ти Црнобарци — неће ти пасти на ум да нас оставиш. — Ја бих се волио разумријети овдје с вама!... — Збогом, драги ага!
А он за Маринка вели да је то баш добар човек. „Мало је, вели, „прилен, али добар, поштен...” И онако... њему су сви Црнобарци красни људи... Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује речи о њему!... Попу прекипе.
Али, опет... Крушка... Зар Маринко нема право?... Зар Крушка није њему учинио више добра него сви Црнобарци скупа?... И сад, он да окрене главу од њега, да одбије његову љубав, коју му онако свесрдно нуди?...
И сад, хајдуци у селу. Поп, кмет и сви виђенији људи су с њима. Он је већ гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и мире се с њим... И онда...
С једним је био начисто: хајдука не могу похватати. Јер, Црнобарци сад више њих и не сматрају друкчије него као људе који срећу носе... Најзад се окрете Маринку: — Шта ти велиш, Машо?