Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
заваде око коласте аздије у народној песми, Костић је узео сукоб између осећања љубави и побратимства, и Максим Црнојевић, кнежевић зетски, испао је као нека врста Хамлета, кнежевића данског.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
на крају Црмнице, од петнаест хиљадах Тураках не пуштише жива ниједнога; и данас је побјено мраморје дивне славе Црнојевић-кнеза. Бог да прости Урошеву душу! Красне жертве што јој учинише.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Висариона Бајице, Скадарски паша Сулејман, растуривши пријеваром Црногорце, лагумом разори красну задужбину Црнојевић Ива.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ДЕО 72 ПЕТИ ДЕО 107 ЈЕЛИСАВЕТА КНЕГИЊА ЦРНОГОРСКА ДРАМА У ПЕТ ДЕЛОВА ЛИЦА ЋУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ, кнез Црне Горе ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар ШУЛОВИЋ, сердар
ДРАМА У ПЕТ ДЕЛОВА ЛИЦА ЋУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ, кнез Црне Горе ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар ШУЛОВИЋ, сердар МИЋИЋ, сердар ЂУРАШКО, капетан ВУКСАН, капетан БОГДАН ОРЛОВИЋ
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Уз Јакшића, Костић је главни драмски писац романтизма (Максим Црнојевић, Пера Сегединац). Од осталих писаца треба споменути нежног лиричара Јована Грчића Миленка, виртуозног комедиографа
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Умро је 1502. Зетом од половине XВ века владао је Стефан Црнојевић, који је признавао млетачку врховну власт. Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку, а
Зетом од половине XВ века владао је Стефан Црнојевић, који је признавао млетачку врховну власт. Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку, а затим на Цетињу.
средиште за себе, али у процепу између Млетака и Цариграда, и присиљено да тражи излаз у турчењу: турчи се један Црнојевић и један Обренбеговић, да би њихова племена једно против другога довека ратовала: Нијесу се нигда умирили, нити могу
51 ЖЕНИДБА МАКСИМА ЦРНОЈЕВИЋА Подиже се Црнојевић Иво, те отиде преко мора сиња, и понесе три товара блага да он проси лијепу ђевојку за Максима, за сина својега, милу
Ал’ ето ти дијете-Максима, сребрн столак носи у наруче; у сто сједе Црнојевић Иво, да с’ одмори, да му чизме скину. Како сједе у сребрна стола, очи му се одмах отимаше, те Максима погледује сина.
Паде на ум Црнојевић-Иву ја какву је ријеч оставио код његова нова пријатеља: да одведе хиљаду јунака, да љепшега од Максима нема; јутрос,
“ Кад то зачу Црнојевић Иво, плану Иво како огањ живи: „Ни сам био, ни сам је просио: ко ми дође да ми је честита, живу ћу му очи извадити!
Књига Иву на кољено паде, ал’ му књига доста грдно каже: „Пријатељу, Црнојевић-Иво, кад забраниш у пољу ливаду, јал’ је коси, ја другоме даји, да не бију слане ни шњегови по ливади цвијет
Ја кад виђе Црнојевић Иво, књигу учи, а љуто се мучи. Код њега се нитко не придеси, не придеси мудрога јунака, ком би своје дерте исказао, но
“ Женска страна мудро проговара: „Господару, Црнојевић-Иво, ког су љубе досле сјетовале, кога досле, кога ли ћ’ одселе, с дугом косом, а памећу кратком?
Тако Јован бјеше уранио, те он шета граду по бедену, а виђе га Црнојевић Иво, па Ивану врло мучно било, на јутру му назва добро јутро: „Добро јутро, Јован-капетане!
Ну растури то весеље твоје, мој ујаче, Црнојевић-Иво! Е смо нашу земљу опустили, сломила се земља у сватове, оста земља пуста на крајини, земља наша страшна од