Африка
Тек после двадесет година живота са црнцима, ја сам се, не одвајајући се од њих, почео несвесно враћати европској цивилизацији.
волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја дружим, и шта и како ја с њима разговарам.
Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако како ви мислите. Ја сам увек још човек међ људима.
То је највећа ипак ствар, градити. Оно што сам зидао досад, или сам продавао или поклањао црнцима. То је било увек тако ружно. За мене ће вам казати овде сви, сви: ,Онај што једнако зида!' Свеједно.
Пространију колибу бирамо Н. и ја за себе, а у ону преко пута ићи ће Меј са својим оцем, сестрицом и својим црнцима; у остале наше слуге.
Зато ми је Н. и рекао да је он годинама у Африци, у непрестаном додиру са црнцима, а да му још нико није понудио нити јастук, нити било шта, што или он није сам тражио, или што није обичај да се
Кори их нарочито радује. То су они бели пужићи за које су нам причали, кад смо били мали, да служе за новац међ црнцима.
Продужава да товари. Тада ја трчим у кампман да кажем црнцима да скупљају ствари; код белих, да нађем Н–а и да се опростим од њега. Н. долази да ме допрати до камиона.
Спустио ме је понова у Дакар један фантастични воз који се два дана и две ноћи, претоварен најшаренијим црнцима, провлачи кроз голе пределе од Бафулабе на Тамбакунду, Кафрине и Тјес.
Па ипак никада није пало на памет црнцима око Банфоре да би и они могли ткати или куповати тканине. Они су дакле на врло ниском ступњу, најнижем што се може
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеља, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, радошћу радујући се и весељем веселећи се.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И о трговини бијелим робљем, о пропадању земљопосједника на америчком југу, о црнцима који се возе у посебним одјељењима вагона.
Петровић, Растко - АФРИКА
Тек после двадесет година живота са црнцима, ја сам се, не одвајајући се од њих, почео несвесно враћати европској цивилизацији.
волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја дружим, и шта и како ја с њима разговарам.
Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако како ви мислите. Ја сам увек још човек међ људима.
То је највећа ипак ствар, градити. Оно што сам зидао досад, или сам продавао или поклањао црнцима. То је било увек тако ружно. За мене ће вам казати овде сви, сви: ,Онај што једнако зида!' Свеједно.
Пространију колибу бирамо Н. и ја за себе, а у ону преко пута ићи ће Меј са својим оцем, сестрицом и својим црнцима; у остале наше слуге.
Зато ми је Н. и рекао да је он годинама у Африци, у непрестаном додиру са црнцима, а да му још нико није понудио нити јастук, нити било шта, што или он није сам тражио, или што није обичај да се
Кори их нарочито радује. То су они бели пужићи за које су нам причали, кад смо били мали, да служе за новац међ црнцима.
Продужава да товари. Тада ја трчим у кампман да кажем црнцима да скупљају ствари; код белих, да нађем Н–а и да се опростим од њега. Н. долази да ме допрати до камиона.
Спустио ме је понова у Дакар један фантастични воз који се два дана и две ноћи, претоварен најшаренијим црнцима, провлачи кроз голе пределе од Бафулабе на Тамбакунду, Кафрине и Тјес.
Па ипак никада није пало на памет црнцима око Банфоре да би и они могли ткати или куповати тканине. Они су дакле на врло ниском ступњу, најнижем што се може