Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.
није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара...
— Шта рече, шта?... Зар он воли ону девојку? — Ја га нисам питао, тако ми рекоше. — Па оно је добра цура. — Добра. — Севап би их било саставити! — рече Турчин, а очи му засијаше неком нежношћу. Ивану оде памет.
Крушка је тешио Лазара: — Не брини! Кад се ја чега прихватим, оно мора ићи. Мени је неки мерак да та цура буде твоја... и биће!... Кад стигоше кући, они затекоше лом. Иван је праскао и викао.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Одједном сам се осећао као да је неко извукао сву крв из мене и дланови су почели да ми се зноје. Та цура ту, и Рашида и моја мајка, зашто су ствари тако идиотски уређене, Боже мој?
Била је то цура са чврстим бутинама и грудима и научила ме је извесним стварчицама пре две године кад су наше породице проводиле један
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
у овом узрасту каже се још и „девојчурак“, „девојче“, „мањица“ (Херцеговина), „швигарица“ (под Фрушком гором), „цура“, „кева“ (Босна), што су све речи које указују на недовољно одређен психо-социјални статус ових девојчица које више
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ Маркиша скочи и викну: — Изласте, ђевојчине, брзо, рш!... Ваистину роди! Седам цура, једна за другом, искакаше мимо њих. Куса је готовила цицвару. Обојица једоше цицваре...
— Ко зна све што може бити још! Ти си чуо да је ова наша цура вјерена? — Чуо сам — одговори Јанко. — И шта још? Милица побјеже. — И што си још чуо? — настави Гојача.
Још су се мало разговарали, па пођоше сви одједном. Онда Милица изиде из колибе и загрли Стану. А кад се цура врати, Стане застаде и зовну кнеза: — Молим те, брајо, на једну ријеч!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
На крају колоне, невезана, запристајала је тањушна Драгиња Кечина плетући, у ходу, чарапу, јер тако је ред у селу да цура не иде никуда докона, машући шакама.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако Милун, а прихвати цура: „О хајдуче, Ала те послао, Вод' ме, вод' ме куд је теби драго, Све ја хоћу што је теби драго.
Туда шеће једна бела; Он из вреже вирну: „Јао, врежо, дела, дела, У срце ме дирну!“ Зачу цура, затрепета, Ћаше утећ лепа, Ал' је веће врежа клета За ножицу шчепа.
41. У недра јој руку тура, А да види шта ту крије. „Не, о нете!“ кара цура, По руци га млада бије — И то беше, ал' не дуго, А он заче још што друго. 42.
Попи само жене граде — Вако цура још остаде. 45. Тако они ту обоје Предивно се осладише И големе пламе своје Нешто мало угасише; Још им срце
46. Но стид ови брзо преста, Брзо с' мома рашћерета, Малко стаде, али сместа Започе се шала клета: На крилу му цура цупка, Па се с њоме грли, љупка. 47.
57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада. Псује старца, па га тура; Али старац као клада. Тек кад јунак наш устаде, Малко ми се
Де бијасте? Окле тако?... А ти, Мина, ајд' унутра, Да је готов вез до сутра!“ 68. Пође цура, па ми стаде, Стаде мало на ти врати, Глену драгу свом назаде, Ал' је спази брижна мати; Погледа је, плану оком,
стаде, Стаде мало на ти врати, Глену драгу свом назаде, Ал' је спази брижна мати; Погледа је, плану оком, Шта ће цура, мора скоком! 69.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дан по дан, миц по миц, отпоче по селу шапутање, проради Зуко Зукић: те ова се цура састаје на извору с Великим Јовом, те ону снашу, дрварицу, затекли у шуми с Ћопића најмеником, те око млина се мотају
— Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата! — гунђа придошлица и још с друма заслађено прозуји: — Добро ти јутро, лијепа моја
Види је, види, вриједне материне јединице. — Добројтро, стриче! — скаче цура као да је изненађена, а сељак повлачи очима по дворишту и у себи мрмља: — Какав сам ти ја стриц, загрмило у те!
Види је како се упреподобила ко шокачка Госпа. Изнесе цура „стрицу“ и троножац с јастучићем, па шалицу варенике, па ...
— Па ето, рођени стриче — почиње најзад цура, све гледајући у ону испражњену шалицу као да из ње гата — они су ти поручили да код мене оставиш толико и толико
његово изненађење, дјед је одмах пристао, и једне недјеље ево ти њих двојице уз каменит пут, право дјевојчиној кући. Цура недјељом није никад обављала свој необични посао („не ваља се свецем!
— Врагометна цура. — Е, јес ти видио ...— издуши Дане и потом спласну и заћута. Више није налазио ријечи за ово чудно разиграно
На крају колоне, невезана, запристајала је тањушна Драгиња Кечина плетући у ходу чарапу, јер тако је ред у селу да цура не иде никуда докона, машући шакама. — Е, волио бих да сам на Чавлинову мјесту нег да је моја бутум Лика и Крбава!
— Ццц, шта је, оставила те она роспија, а? А шта си ти: момак, цура? О, момак, момак, види га, има прстић. Гле, гле! Видак узима малог у наручје и носи у хладовиту станичну Сјеницу.
— Зар мога Васкрсија? — кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура. — Зар нам однесе дјечака? — чуди се командир. — Не би ви знали! — галами луда.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
уједаред отворе се врата, излети један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!
” Тако збори цура, па се чудом крсти, у крст се већ слажу нехотице прсти! Док се тако крсти була, у том часу у цркви малој на
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
У истој тој кући нађе исту ону дјевојку што ју је снивао једанпут, и одмах је позна и врло се обрадује. Та је цура имала стара оца, којему је била сиједа брада до појаса.
Ханџија сад остане весео чекајући кад ће цура оне ствари донијети. Али му буде узалуд, јер нити би цуре нити ствари.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ко ли ће прије? На првој стази дјевојка Уна, вјечито млада, знана из буна, кићена цура од Мартин—Брода, накит јој сија, зелена вода. Узела залет са личких чука, од стрмих стијена Штрбачког бука.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ти изађи у поље зелено, Ја ћу изаћ на брдо високо. Ти укажи сву своју љепоту, А и ја ћу своју указати.“ Цура сађе у поље зелено, Сунце скочи на брдо високо — Од сунца је гора усахнула, А од цуре срце у јунака. 150.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Пријед смо рекли, да је цура била стасита и танковјеста. Еле, дивни божији створ, дивни плод господскога соја, што се у брда станио те живио
„Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“ Цура излети, пушком у руци. „На здравље ви Бадња вече и Божићни дани, браћоооо!
Шкрипнув зубима а замахнув пестју, скочи он на тријем, па с тријема у авлију. Паднувши, оба гњата преломи. Лијепа цура, што потекла бјеше за њим, врисну с тријема кад га видје сломљена.
И он уђе погружен. У истом оном углу гдје се он првом смјестио био, стајаше она цура, блиједа у мркој аљини одјевена.
Дијете се живо обрну, па јој се чудним оштрим погледом загледа у очи. Цура сва поблијеђе, па се у тили час зацрвење пред тим испитујућим погледом, те као да га забашури, наже се и стаде да га
Тако је трајало комад ноћи. Цура, уздахнувши, диже се, подјари огањ, па узевши кудјељу са пребоја, сједе опет на ковчег и стаде прести.
На лицу његову не бјеше трага животу. Цура принесе ухо к његовим уснама, да се увјери дише ли. Слабачко бјеше дисање му.
И оста тако неколико тренутака, држећи луч у руци. „Боже мој! добри мој Боже!“ рече цура. У тај прости узвик нагомилало се много. Бјеше ту и молитве и срџбе и очајања, колико би једну књигу написао.
Видар пошто се умио, сједио је у авлији, чекајући да цура поспреми кућу. У толико дођоше из комшилука двојица-тројица, па сједоше крај њега и заметнуше разговор.
као што обично бива међу нашијем људима, а како сваки говораше лагано и редом, захватило то бјеше комад времена. Цура је, међутим, имала пуне шаке посла. Имала је да готови објед, рањеника да надгледа, да доноси воду итд.
„А чему, стрико! Могу и ја!“ рече цура весело, па као да докаже како може, загна сјекиру до ушице у кладу. Склад и снага њезиних виткијех удова, показаше се
„Стане, зборимо о теби нешто“, прихвати онај најстарији. „Не бој се, јадна, није ништа зло!“ рече видећи како се цура зарумење. „Стрико“, рече цура, „онај би човјек рад, каже, да га лежемо на под.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Обоје се збунише. Она стаде докле он прође, а он устави вранца. — Та тирај, дијаче! — рече цура, сва зажарена и смијући се, али га не погледа. — Молим те, Јело, овај...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Ил' мислите, можда, ја сам хладна стена, Да крв не тече у жилама мојим; Не варајте се! Сит сам селских цура! Ја бих да Вашу наклоност присвојим! „Дођите амо, лепа млада жено, Да сркнете љубав сред ноћнога мира!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Крај дрвета подиже цуру на коња, па бјеж̓ с њоме својијем путем. Тета лија остала као цура у царскоме двору. Е не зна цар шта да ради с њом!
Сјаши с коња, привежи га за плот, на њену нека остане цура и чека те, а ти из мога репа извуци једну жуту длаку, па је потпали: ја ћу ти се створити у злату јабуку љепшу него је
на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад наједном али ти иде по мору брод и на броду отворен прозор, а на прозору цура. Док он њу види, одмах се у њу заљуби и заволи је тако да се одмах разболио. Све дивани: „Умријети, умријети!
Није дуго потрајало, спреми се хаџиница, а цура пред њом понесе пуну бошчу нешта завијена. Кад пођоше, рећи ће хаџиница Бошњи: — Хајде пред нама, па кад будеш близу
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене!
Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави?
Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене.
Ћипико, Иво - Приповетке
видела мора ни питомине, запањена застаде, дивећи се толикоме чуду лепоте што јој, на један мах, пуче испред очију. Цура, по причању других, замишљала је море као неку чудну, голему, немирну локву, али ово што јој је сада на догледу беше,
Седоше на земљу да дочекају стару мајку. —Чудо што је овде питомина! — рече као за се цура. —Питомшта, да, а ти си ми питома! — надовеза Марко и погледа је у очи. Девојка сврне погледом другамо.
Ћипико, Иво - Пауци
Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме. Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес!
Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у путу сретати.
Истина, с натегом савладао би је и руком дохватао до гола тијела , али цура „ у најљепшу осјетивши на себи његов мушки бијес, истргла би се из руку му и поникнувши — клонила га се.
—А што? —Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас. И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију носи. — Божице!
—Уђи! —А што? — учини се цура невјешта. —Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу. —Води ме кући!
—Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно. —Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.
Уто стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање. — Праве сте живине!
Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања. Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио; иако нема још пуне
Али се цура превари. Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње. Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој
Залуду се цура сваке ноћи трудила да својим гурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах... да, са забреклим заједничким
Али јој бијаше све утаман! И цура дизаше се сваког јутра из кревета незасићена, заморена и зловољна. И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи,
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби.
Само гавран ту шестари; Ал' се и он брзо вине, И губи се у даљине . . . Што се мути зора сјајна? 3ашто тужи цура бајна? 1882.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком раставила пуста! Па још оне очи што сву милост нуде!
Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна И њоме свијетли. С мора непрегледна Тихо вјетар дође, и прамење меко Мрси јој. Све ћути.
Мјесец гори... Прах се диже Кô прамење магле густе. Но гле! Јунак самац није, За њим сједи цура нека; Врана јој се коса вије Кô просута свила мека.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Цар с' удари руком по колену: „Јаој мене до бога милога! Надмудрисмо и надјуначисмо, пак нам оста цура на срамоту!“ Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је л' слободно, царе господине, да ја познам
Ако бог да те ране извидам, честиту ћу тебе оставити и твојега брата Мустаф'-агу“. Оде цура двору бијеломе, те казује брату Мустаф'-аги: „О мој брате, ага Мустаф'-ага, добила сам рањена јунака на Марици, на
Таман цура на обалу дође, она стаде воду заватати, док ето ти од Авале Порче, божју помоћ цури називао; она њему помоћ приватила,
Ал’ каква је Коса Смиљанића! Што је земље на четири стране, да је љевше у свијету нема, и нарасла цура за удају: сад је Коси дванаест година, нагојила лице за љубљење; ал’ залуду, сладак побратиме!
У кочије Тадију метнуше, код ђевојке рањена Тадију; цура дере везене јаглуке, те Тадији крвцу устављаше. Отале се свати подигоше, повезане Турке поведоше, и дођоше Задру
шаље Куни Хасан-аги: „О Турчине, Куно Хасан-аго, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне Котаре, за ђидију Смиљанић-Илију!
Шарац-Махмут-аги: „О Турчине, Шарац-Махмут-ага, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне Котаре, за сокола Смињанић-Илију!
је њему говорила: „О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне Котаре, за јунака Смиљанић-Илију!“ Такве Мара књиге оправила.
Кад четврто јутро освануло, два су брата сестру изводила. Ја каква је цура Љепосава! Кроз мараме засијало лице, сватовима очи засјениле од господског лица и ођела; сви сватови ником поникоше, и
Жао бјеше Мустај-бегу Личком, јер од рода више никог нема, пусти сузе низ бијело лице, па он сједе на меке душеке, цура паде у криоце главом, једну руку у џепове тура, другу руку брату у њедарца, — док украде кључе од тавнице, од ризнице
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
од речи до речи, по оној бачванској песми, која гласи: „Ја сам цуру молио и лепо говорио, а сада је дошло време — цура моли мене!