Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?... — Јок! — рече Лазар и поче крити очи. — Ха!... ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!...
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У ђевђелијској кази за неодраслу девојчицу каже се „момичка“, а у Босни „цурица“ или „кевица“. У Фрушкој гори за женско дете овог узраста постоји сликовита реч — „девојчурак“, а у Херцеговини
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Та вижљава и тањушна цурица, бистра ока и хитра у покрету, не би га, мајци, никад у Лици стекла загледача и просиоца да надалеко није изишла на
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Мати кад је ишчешља, онда од милости удари је руком по леђима: — Ајде, устај! Цурица јој рече: — Моја тетка, моја, каква је нешто у тебе лахка рука, а у моје маме тешка.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Кад падне вече, крену се браћа, Сваки се дому — печурки враћа. ИИ Цурица нека једнога дана купећи дрва у шуму зађе и тако најзад, с бременом грана, пред малом кућом она се нађе.
„Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и пљуска.
Гдје ти је купус, о, хоја-хо?! Јутрос га рано појео во.“ Кад стигли кући, паника права, у соби дивна цурица спава, а кућа мала, сређена, чиста, сија ко роса с ружина листа. Блиста се патос, прозори, зид.
Оста пашњак и јагањци бројни и цурица, другар нераздвојни. Знам, сједиће сама, загледана у јагоде и шевина гнијезда, сјећати се мојих обећања под
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Господин или боље рећи госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као каква цурица из нашег века после нежног пољупца.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Јан и Елвира пођоше мучећи пут двора. Цурица бјеше јако узбуђена и кришом погледаше брата. „Немојмо казивати да смо га видјели!“ рече он молећим погледом.
Па што ме брига! Ако су сви кукавице, ја нијесам!“ то рекав, потрча пут капије. „Јан, Јан!“ врисну цурица. „Чујеш!“ рече он, поврнув се. „Боље би ти било да ме убијеш, но да ме просочиш дома, знаш!
Обори главу, па набраним челом стаде тепати своме псу, јер овај једнако режаше и отимаше се. Цурица, видећи е се гроф забавио око пса, повуче брата за руку. Обоје пођоше лагано, обзирући се на сваки корак.
она природнију подјелу животнијех, како бјеше од чике научила Венцел је слушао у чуду, па за обједом приповједи то. Цурица се некако извуче, али у длаку не уђоше у траг њиховој тајни.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Вратише се у главну улицу, те га Шимета уведе у један дућанчић, сав начичкан кутијама. Иза тезге уста цурица од петнаест-шеснаест година, бјелолика, црнијех очију, лијепо скројена.
Ћипико, Иво - Приповетке
и покаже руком на њ. —Што ће ти брат? — умеша се други и поче се церити. —Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата. Уто се и он приближи. —Што би? — упита сестру. —Овај ми вели хоћу ли у њега на радњу.
Тамо, на томе шкољу, одгајаше стоку, па новој унајмљеници повјери службу чобанице. Тако се цурица настани на шкољу, усред мора, у једној потлеушици до развалина старога фратарскога манастира, откле се могло до
Морнари пришли би на сухо и обдан тешко ходали по шкољу, све док би вријеме за одлазак угодило. Стога се цурица лако обикла на новом дому, па све ређе долажаше с господарем у село.
Њен глас замами га, па бесвесно показа јој кретом главе да пође за њим. Цурица послуша. Склонише се на крају дворишта, испод дрвета пуних тек набреклих пупољака. —Како ти је име? —Јелка!
Ћипико, Иво - Пауци
оштри воњ што избиваше из одијела негдашње његове пријатељице и, гледајући њу, паде му на памет Злата, мирисава цурица, и не могавши да издржи даље њенога присуства, просто је од себе отјера.
—Двоје, знате: мушко и женско. —Узми собом оно мушко, — премишљајући одлучи се газда. —А малу Милицу? Она је већ цурица, пази овце... зар да њу запустимо?... —Нека остане гдје је!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
дванаест, али је тако, са сламом, цикламом и дјевојачком траком, личио на весео сеоски јесењи вашар на коме чупоглава цурица продаје најбољи „антипацолин“. — Ихај, ово треба да види читави свијет!
— Како не бојиш? — зину Мачак. — Лијепо. Нек само нешто наиђе, ја га одмах боцнем па да видиш! — куражно се напући цурица. — А дрекавац? — упита Мачак. — И дрекавца! — одврати Луња и не трепнувши. — Боц, боц, па ће одмах крепати!
Хајде, пожури. Мравко Мравковићу из мјеста Мравињака. Кад би спазила Стрица како наилази друмом, цурица би сва заблистала. — Стрико, сврати да причамо. — Та ком је данас до приче, рат је — правио се Стриц јако запослен.
Можда ти је каква цурица што год уврачала? Ту промјену на Стрицу најприје и најболније уочила је обавјештајка Луња. Брзо је сазнала ко је био