Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Шта ми је то: девојка?!... Таки момак од онаког оца и из онаке куће... може наћи па сваки нокат по цуру!... Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко. Па га потапша по плећима, окрете се и оде најлак.
и Турчин слеже раменима... — Био сам се поплашио. Ја знам, чуо сам од жена да је он бацио око на ону Севића цуру... па, богами, свашта сам помислио!... Али, хвала богу!... Турчин је то и чекао. — Шта рече, шта?...
Лазар је мени на срцу!... Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!... Хоћу да му ја просим цуру!... — Не браним. Колико данас јавићу Севићу — рече Иван. — Најприје пошљи мени Лазара да га питам.
ако, ако... — церекао се Маринко. — Јест, богме, с ђувегијом! — рече Крушка. — Зар то није момак као гром? Ја чикам цуру да каже нећу! — рече Крушка и потапша Лазара по плећима.
Маринко се зацену од смеја, а Лазар се окренуо па гледа кроз прозорчић напоље. — А је ли бегенисао цуру? — Сигуран сам да јесте! Ха-ха-ха! — зацену се Маринко. — А коју? — упита Иван градећи се да не зна.
— зацену се Маринко. — А коју? — упита Иван градећи се да не зна. — Ех, да ли знаш коју? — рече Крушка. — Најљепшу цуру у Црној Бари. Зар може овако добар момак волети рђаву дјевојку?... Јелицу Милошеву хоће он. Иван се осмехну.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Овако жандари спроводе сеоску цуру, иначе хајдучког доушника и посредника, заједно са похватаним одметницима: На крају колоне, невезана, запристајала је
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ 37. То за цуру доста беше, Већ се на све склони млада; Уз стубе се већ попеше, Пред избом су веће сада; Већ се врата отворише И
Дође ближе, шапну: „Ко је?“ — „Ја сам, ја сам, злато моје!“ 115. Сад тек позна цуру виту, За ручицу па је вати: „Мина, Мина! окле ви ту?“ — „Пст!... не збор'те, чуће мати!... Брже, брже!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Десници је првом пало на ум да свом камарату предложи како би добро било да једном, вала, обићу и ту гласовиту Кечину цуру, Драгињу.
ће се у дворишту сјести, и најпогоднији начин како ће примирити разлајана зељова и голицаву ријеч да насмије врцкасту цуру.
заједно одлазили код Кечине Драгиње, али ни сами нису били начисто с тим који од њих иде да загледа и бегенише цуру за себе а који је онај споредни, тек да се нађе камарату при руци.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Е, па ту вам код мене ствари стоје овако: кад случајно видим неку фину цуру како седи у парку и чита књигу, на пример, или било шта, није важно; али, када је видим како лепо седи и чита, па кад
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Данас бих барем мирно у гробу почивао!“ Те ријечи, онако изговорене, дирнуше, ваљда, јако цуру, јер она заборави све што је сустезаше, па сједе на клупицу и повуче и њега да сједне.
Мислим сам у себи: не би он овако обезочио да нема заплећа. Да није засједа! Да се нијесу окупили овђе, да уграбе цуру и да покор учине. Посумњах ја на то, па се стадох обазирати, а наредих се, ако дошта дође.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
4 Кад се жени који куће нема, Цуру проси која среће нема, Свате купи који посла нема — Све пандуре и воденичаре; На њима је дивно одијело: Све у чоси
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
у рибарницу, разговара о којечему с дућанџиницом на прагу, задиркује Винку да јој је момак у свијету нашао другу цуру; носи у руци своје срделице за ручак, само што не пјевуши улицом!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. — Кажем ти, море, шта је било. Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде...
— Ха, побро, је л’ то снајка? Жива и срећна била! Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. — Жива била!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Она бјеше весела кад га видје с дјевојком, те пусти да ју узјаше, а уза се приљуби цуру, и одоше путем натраг до цара у кога бјеше златан коњ.
Испукни једну длаку из мога репа и запали је: ја ћу се претворити у златну цуру још љепшу од ове твоје, отићи ћу до цара с тобом, ти узми златног коња па га узјаши и бјежи с цуром даље, а неће прећи
То он једва дочека. Како рекли, тако начинили. Он остави своју цуру крај дрвета код царскијех двора, а из тета-лијиног репа ишчупа једну жуту длаку и потпали је, кад се лија претвори у
дрвета код царскијех двора, а из тета-лијиног репа ишчупа једну жуту длаку и потпали је, кад се лија претвори у златну цуру још љепшу од његове. Он је узе за руку, и с њоме право у царски двор.
Момак га узе у руку, зајаше га и оде од цара. Крај дрвета подиже цуру на коња, па бјеж̓ с њоме својијем путем. Тета лија остала као цура у царскоме двору. Е не зна цар шта да ради с њом!
Побратим је послуша, сјаши с коња, на њему остави своју цуру, а из лисице испукне једну длаку, запали је, кад ал̓ се његова тета претвори у златног коња још љепшег него што је
Преварићу и ту цара, и ето ме зачас за тобом. Он је послуша, сиђе с коња, привеза га за плот, на њему остави своју цуру, а из тета-лијиног репа испукне једну длаку и запали је. Кад из лије поста красна, лијепа, злаћена јабука.
Боље си прошао него што си и мислио. Добио си сад очев трс, златну јабуку, златног коња и златну цуру. Ти си мене у великој нужди помогао, заклао си на моју ријеч коња и спасао ми живот од силног глада, а и ја сам теби
Отац би био јако рад оженити својега сина, али овај се није никада ни у коју цуру хтио да заљуби. Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад наједном али ти иде по мору
Кад су већ доста далеко отишли, дођу у један златан град (а вила им је још прије казала да ће наћи ту цуру у томе златном граду). Дошавши тамо, царевић се намах упише код цара да би рад с његовом кћери разговарати се.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада.
Ћипико, Иво - Приповетке
Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра. Стара Стана, насмејана, чучи на земљи, гледа своје
И вуче цуру даље... А већ средина литије поред њих пролази. —Отргните живине! Срамота! Пред лицем светога Рока! И граја бива све
Марко потражи очима цуру. Поглед им се сукоби; она загледа се у њ својти поплашенши тамним очима, с нахереном црвен—капом на глави.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ТРЕЋИ ТУРЧИН: А дакако!... ПРВИ ТУРЧИН: Е, зла поганика!... ДРУГИ ТУРЧИН: Још нешто има. Веле да је некакву цуру баш самоме везиру отео. Ал’ о томе други пут!... Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Што ћу ја жени дјевојку доводити! Судац (трже се): А, сад знам! Јеси ли је довео као удовицу или као цуру? Давид: Е, сад и ја знам! Довô сам је кô удовицу. Три пута се удавала. Ја сам је чак из треће руке добио.
Ћипико, Иво - Пауци
ријечи, у згодан час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се
Залажу се и пију, и нуде чашом вина Илијину жену Смиљану, но она неће да чаше прихвати; нудили би и цуру и невјесту, али оне су пошле за стоком у пашу. Најевши се и напивши се, Илија, Ждрале и Крило приђу к болеснику.
Петар плане: — Нећеш, момче, што си намислио! — и безразложно стаде га вика да пусти цуру. Часом наста трка и свјетина скупи се око њих. Радивој не пушта цуре и, онако обгрљен, хоће да мимо свијет прође.
Што ће ти Радивој? — и не пушта је. — Одлази, одлази, велим ти! Биће крви! — трже се Радивој, и притеже цуру к себи.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем? Тачно ону цуру која буде салаш наш у својим рукама имала, па била која била.
— Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило. А оно Мија полар швалерише, и забавља цуру, прави се сила. — Одједаред, из неког чамца, или с неког невидљивог места, неко рече неком тихом гласом: лаку ноћ.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вели њему леђанска краљица: „Или, Слуго, Балачко војвода, те ми отми цуру од Србаља, а ја ћу је тебе поклонити“. Тад Балачко спреми бедевију, па отрча друмом за сватови са шест стотин'
Кад се царе виђе на невољи, даде њему цуру на срамоту. Сједе Арап свадбу уговарат: „До петнаест бијелијех дана, док отидем у приморје равно и сакупим киту и
допаде Тодор до Тадије, али на њег нагазила гуја, љута гуја са Кладуше Мујо с својим братом Гојеним Алилом; хоће Мујо цуру и кочије, да он с њоме бјежи на Удбину, али не да од Сења Тадија, већ се туку дрвљем и камењем, најпотље се с Мујом
Најбољи му шуре пешкеш дају (најбољи је, најжешћијех јада!), своју секу шуре зету дају, баш сестрицу цуру Љепосаву. А кад Милић дара приватио, коња јаше, коњ му поиграва, а звекеће сабља о бедрици, а жуборе пуца на
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
У њој се приповеда како се догодило, ама сасвим од речи до речи, по оној бачванској песми, која гласи: „Ја сам цуру молио и лепо говорио, а сада је дошло време — цура моли мене!