Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
26. октобра 1804. и дође на Палеж на конак. Удари повелики снег, везир дозове стрица и рекне: „Јакове, ето ти чадора, ето топова, ето џебане; то је све царско!
Како дођемо у табор, мене у чадор, запалише свећу, и једнога побратима покрај мене, седи, а око чадора стража. Свуда седе Турци, пуше чибуке, а сви ћуте. Чујем ја где се чибуци истресају, не видим кроз чадор.
Зовнем мога Ивана, запитам: „Шта је то около?” Каже: „Има педесет Турака, седе око чадора, пуше и ћуте”. Веће видим и сам себи говорим: „Е, мога оца сине, баш си долиј̓о веће!
” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?” — „Ништа, ништа, побро, састали се Турци те пуше и јегленишу”.
Ја ону ноћ у мисли пођем себе разговарати и мислити колико ћу ја за стра̓оту знати? — толико, колико ме од чадора одведу; а како сабљом ударе, више (се) плашити нити стра̓оту трпити нећу — то ће одма проћи.
Шта ће онолико Турака око мога чадора?” — Капетан: „Не бој се, тврда је вера; оно је моја наредба, за твоју и моју фајду, а све ћу ти после казати шта је”.
године, кад се нисмо са Турцима по Врачару тукли, но у ̓ладнику више цркве од чадора, седили, — па ми је преповедао и смејући се вели: „Твој ме је отац двапут преко Колубаре у воду нагонио, те сам по
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох, доба је, чини јуриш свако! А ја засад још ћу ето 'вако. Нојца оде, а бели се зора, И бели се чадор до чадора; Два окола један према другом Пружила се оном равном дугом, Дугом, брате, дугом и широком, Једва би је премерио
Само нечег нема за Србина, Та онога црвенога вина. Сред окола гле пуста чадора, Та српскога највећа злотвора, Серашћера Арслан-Сулејмана; Поврвише Срби са сви страна.
„Ој Ајкуна“, рече, „сад си моја.“ Дирну коња, утече из боја, Па у око, те још под чадора. Рече Ајци: „Бежати се мора.
“ Ово збори, љуља се да пане, Ал' Милета прима га са дора И на траву меће крај чадора, Њега меће, а мозак му гори: „А мој брате, говори, говори!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад се Марку веће досадило, он пригрну ћурак наопако, а узима тешку топузину, па отиде цару под чадора. Колико се ражљутио Марко, у чизмама сједе на серџаду, па погледа цара попријеко, крваве му сузе из очију.
Кад је дошô пред стамболска врата, пред вратима копље ударио, а за копље свезô бедевију, пак разапе бијела чадора, и на Стамбол он наметну намет: све на ноћцу по јалову овцу и фуруну леба бијелога, један чабар жежене ракије, по два
притискоше: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како чарна гора, а барјаци како и облаци, разапе се чадор до чадора, под чадоре красне поглавице, дан данише, пак и заноћише.
се очи отимаху на кићене у пољу сватове: није шала, није шуркулија, од Жабљака до Цетиње воде ударен је чадор до чадора, коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како гора чарна, а барјаци како и облаци.
Хитро га је Стојан послушао, те отиде у турску ордију пред чадора од Кладуше Муја, пред Мујом се смјерно поклонио, а вели му силна потурица: „Што је, море, Јанково копиле?