Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Господар Софра јако је волео Исаила Чамчића. Исаил, или Иса Чамчић, био је особита шаљивчина, а господар Софра волео је шалу, и рекао је и примао је, није био мргода.
Ису Чамчића је од свију најволео. Иса Чамчић, трговац без дућана, имао је кућу и трговао је са свачим, са кожом, платном, и што год му до руке дође.
После службе господар Софра обично би учитеља на ручак позвао. Дође Чамчић господару Софри. Баш је био понедељак. Било је после ручка. — На здравље ручак, Софро! Јеси л’ за разговор?
— Јесмо. — Откуда? — Из вароши У. — Како вам је име? — А због чега сте ради то знати? — Не зовете ли се Исаил Чамчић?? — Тако се зовем. Све то забележи. Кречар се већ окаменио, вилице му се тресу. Сад приђе господару Софри.