Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Хоћемо ли још кога с нами повести? — Можемо Чамчу; штавише, можемо га онде имати, купиће и он нешто мало, а ми ћемо му нешто допустити.
— Па добро, кад ћемо се договорити? — Можемо сутра, код мене, ил’ код тебе, но морамо и Чамчу позвати. — На сваки начин.
Седну и једу. Сва породица се сад око њих врзе; дошла је и госпођа Сара да испрати свога Чамчу. Девојке служе, мати наређује.
Кречарка и госпођа Сока да се живе поједу. Чамчиница их теши и, премда и она би већ волела свог Чамчу код куће имати, није веровала да их је могло што зло постићи, јер то је обично код Чамче да увек дуже остане него што
Госпођа Сока и Кречарка проклињу Чамчу; да су знали, не би их са Чамчом никуда пустили. Међутим је Пера по свом обичају газдовао.
Дођу до првог назначеног села. Господар Софра пробуди Чамчу. — Хеј, Чамчо, ево села! Куда ћемо сад? — Шта си ме будио?
— Бре, нећеш спавати, ти си војвода, дуго ми је време, преклапај ма шта. Дрма Чамчу, не дâ му спавати. Чамчи није на ино, разбере се, и почне опет којешта преклапати.
Велика радост од армицијаша, зна да Чамча вина има. Сад армицијаш понуди Чамчу да остане преко ноћи, с колима заједно, и да друштво позове к њему.
Ваљда би доста било педесет форинти? — Не може бити, сто је такса. Господар Софра крваве очи баци на Чамчу. — Но овде ћемо проћи горе нег’ на чарди, — промумла и дубоко уздане господар Софра.
Могу га још на путу лопови попити. У срцу проклињу Чамчу. — Дакле, ако хоћете, а ви платите и да не мерим, јер иначе узећу као контрабанд, па ћете још више платити.
Господар Софра мрко погледа на Чамчу, па вади буђелар, изброји хиљаду форинти на столу, и квит. Армицијаш прими новце и дâ му квиту.
Живели Венгри! Сад су сви весели. Господар Софра гледа на Чамчу, смеши се, маше главом и прстом му прети. Сад још донесу једну боцу „ауспруха”, те часте армицијаша.